NEOPROSTIVO

O herojima i kletvama

„Mrtva usta ne govore”. Naš narod ne greši u svojim umotvorinama. Omer, Ivan, Milovan i Nebojša sada ne mogu reći ništa. Sve što im se prikači i nakači, odjekivaće u večnosti. Ako neko i pokuša da ih odbrani, biće to protumačeno kao pokušaj očajnika da spere ljagu sa imena heroja.

Heroj.

Jeftina reč. Skupo zanimanje. Naplaćuje se u žrtvi, glavama, krvi. Nesebičnošću. Podvigom.

Piloti su heroji. Ne zbog toga što u ratu mogu sami zaustaviti neprijatelja i preokrenuti tok bitke. Ne. Oni su heroji samom prirodom svog posla. Nenormalnog posla. Jer, čovek nije ptica. Da leti, ne može. Može da napravi komade gvožđa i njima se odlepi od zemlje. Da to čini kratko i uvek uz rizik.

Kažu da piloti nisu baš pod libelu. I nisu. Oni su van libele. Njihove perspektiva je drugačija, zemlja ih sapinje i slobodni su samo kada su gore. Letenje je za njih droga. Ko se jednom navuče, teško se skida. Sve će uraditi da se tamo vrati i da što duže ostane. Preći će preko mnogo prepreka i proći mnoge krugove eliminacije da bi postao deo elite.

Piloti su elita. Vrh koplja svake vojske. Najbolje i najsposobnije što jedna zemlja koja vojsku ima, poseduje.

Mi imamo vojsku. Barem na papiru. U praksi, imamo ostatke jedne nekada velike armije. Imamo i naoružanje te armije, iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka. Imamo i ožiljke četiri rata za sobom. Plus neumitan zub vremena i turpiju sankcija, bede i nemaštine. Malo štošta je kroz taj filter prošlo i preživelo. Malo ko.

Preostale su dve krajnosti. Najjači i najslabiji. Par heroja. Nešto aviona, pokoji helikopter i raketa. Takoreći, antika. Vojska je morala biti slomljena, kao jedna od kičmi svakog naroda. Skoro da se u tome i uspelo. Ali, vojska je čudo. Aždaja sa sedam glava. Ne možeš je upokojiti. I u miru je potrebna svom narodu. Jer je po svojoj prirodi organizovana i poštuje neka pravila. I ima još pokojeg heroja u svojim redovima. Natprosek tu i tamo. Čoveka koji samo radi svoj posao.

Čuj, „samo”!

Posao pilota ipak nije baš kao moj i vaš. Kudikamo je komplikovaniji, daleko rizičniji. I zahteva žrtvu, predanost i perfekciju, jer svaka, pa i najmanja, greška može biti kobna. Zato pilot ima diskreciono pravo da kaže „Neću”. A ima i pravo da kaže i „Hoću” i da objasni kako hoće.

Major Omer Mehić nije rekao „Neću” ni pre svog poslednjeg leta. Odazvao se, kao i u Feketiću, Obrenovcu i nebrojeno puta pre toga. Nije odbio naređenje, iako je mogao. Želeo je da pomogne. Sa njim su pošli i Ivan, Milovan i Nebojša. Ušli su u helikopter star 24 godine i uzleteli u maglu i oblake.

Tamo negde u okolini Raške, neki drugi ljudi pogledom su pretraživali tu istu maglu i oblake u grozničavoj potrazi za Omerovim elisama. I ta neuništiva maslinasto zelena ruska mašinerija u njegovim rukama nije izneverila ni ovaj put. Beba je ukrcana put Beograda. Petodnevno odojče bez imena, reanimirano nekoliko puta od strane nekih drugih heroja iz sanitetskih vozila. Šest muškaraca i beba bili su nadomak svog cilja, bezbednosti i kraja još jednog radnog dana. Za njih tako običnog, za nas fascinantnog.

Herojskog.

Ali, herojima se nije dalo. Nije im dato. Zaustavljeni su na pragu dobro poznate sigurnosti heliodroma VMA na Banjici. Omer nije rekao „Neću” kada su ga pozvali da sa odsustva leti u maglu, ali je zato rekao pod kojim uslovima hoće. Rekao je to dvaput. DVAPUT. Rekao je da želi da sleti na VMA. Od njega je traženo da ide na Surčin. Iskao je Omer dozvolu da sleti na svoj dom, Batajnicu. I to ne jednom. DVAPUT. Nije vredelo. Od njega je zahtevano da sleti na civilni aerodrom Surčin. Naređeno mu je.

A piloti ipak slušaju naređenja, kao i svi vojnici. Lanac komandovanja je za njih zakon, čak i kada je nelogičan i krajnje diskutabilan. Tako su učeni, to ih razdvaja od potpune anarhije.

Epilog svi znamo. Omer nije uspeo. Pao je u surčinsko blato i sa sobom odvukao još šest života. Trojice kolega, dvojice medicinara i petodnevne bebe. Pokušao je sve, ali nije uspeo. Možda je za sve kriv nesporazum sa kontrolom leta. Možda je i pogrešio, izgubivši orijentaciju u magli. Možda i jeste bio pijan, kako sada kažu. To nikada nećemo saznati.  Herojska su pleća dovoljno široka da se iza njih sakriju svi direktno i indirektno odgovorni za ovu svinjariju. Ali nisu svemoguća. I slamaju se pod pritiskom. I baš to se i desilo tog kobnog petka 13. marta 2015.

Jedan srpski heroj se slomio. Nije izdržao. Preopterećen je. Trošen je i na kraju je potrošen. Našem vazduhoplovstvu oduzet je najjači čovek, instruktor koji je proveo skoro šest meseci svog života u vazduhu. Uzet je najbolji među najboljima i slomljen je.

Sa njim je slomljeno i mnogo toga pride. Uništeno je ono malo ugleda što je vojsci posle svega preostalo. Kompromitovana je za vijek i vijekova. Razrušen je barem prividni red koji se za nju vezivao. Ali, učinjeno je još mnogo gorih stvari.

Sedam porodica zavijeno je u crno. I ne samo to. Tako u crnini, oblaćeni su i pred Bogom i narodom. Njihovi najmiliji proglašeni su pijancima, manijacima i nesposobnjakovićima. I to je učinjeno onda kada više nisu mogli ništa da kažu u svoju odbranu. Ako su i preživeli pad, skoro tročasovna konfuzna potraga postarala se da ne dočekaju spasioce. Ako su i mislili da svojim grobovima opomenu za neki budući incident, polu-izveštaji i polu-novinari pobrinuli su se da nemaju mira ni kada su ih u zemlju položili.

Mi povodom svega toga ne možemo skoro ništa. Barem ne još.

Za sada, možemo da pamtimo.

Da ne zaboravimo.

Da NIKADA ne oprostimo NEOPROSTIVO.

SLIČNE TEME:
ELISE BOŽIJE
UKRAJINA POD TALASIMA
TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE
HEROJSTVO KAO ZLOČIN

VREME STRADANJA

O godišnjicama i najboljoj knjizi o Srbima ikada napisanoj

Osporavan kao pisac. Anatemisan u javnosti. Politički proganjan. (Samo)proglašavan za buntovnika.

Slavljen kao vizionar. Imenovan za tvorca nove srpske nacionalne misli.

Prokazan kao državnik. Satanizovan od strane Hrvata, Bošnjaka, Albanaca i Srba, čak i nakon smrti.

Zanemaren, ali nikad zaboravljen.

Retko koja pojava u modernoj srpskoj istoriji bila je predmet toliko rasprava poput Dobrice Ćosića. Oštri opozicionar, nakratko čovek vlasti, večiti intelektualac i nadasve sjajan književnik. Širokog opusa, ali sa jednom glavnom temom. Srpskim seljakom. Iako mu mnogi spore kontinuitet u kvalitetu pisanja tokom višedecenijske karijere, u jednom se svi slažu.

 Najbolja knjiga Dobrice Ćosića bila je i ostala „Vreme smrti”.

Prvi put sam se sa pomenutom četvorotomnom istorijom Srba u Prvom svetskom ratu susreo još pri kraju gimnazije. Iako je od nas tražen samo odlomak, tematika me je privukla da pročitam svih 2000 strana i nisam za time zažalio. Sa ove vremenske distance, uviđam da je to bila greška, pošto mi se „Vreme smrti” desilo prerano. A kako život uvek zatvara krugove kada to najmanje očekujete, moj ponovni susret sa epskim Ćosićevim delom desio se u godini kojom se simbolično označavala stogodišnjica početka Velikog rata.

Protekla 2014. bila je godina neuobičajene žive književne aktivnosti na zadatu temu. Izdavači su se utrkivali u tome koji će bogatijom monografijom ili kontroverznijim osvrtom „istoričara” obeležiti zlatni jubilej. Dela sumnjivog kvaliteta su se nizala jedna za drugim, bezuspešno pokušavajući da nam ispričaju nešto što već nismo čuli kada je u pitanju uloga naše zemlje i naroda u prvom globalnom sukobu. Sav taj trud ostaje uzaludan pred potezom „Lagune”, koja se odlučila na naizgled veoma neatraktivno reizdavanje „Vremena smrti” Dobrice Ćosića.

Znajući da me čeka obiman posao, očistio sam manja i kraća dela sa liste čekanja i posvetio dobrih nekoliko nedelja ponovnom iščitavanju obnovljenog epskog izdanja. Pored redizajniranih naslovnih strana i novonadenutih imena za svaku knjigu, ni sadržaj između korica nije bio onakav kakvog sam se sećao iz gimnazijskih dana. Ne, reči, rečenice i misli velikog pisca se nisu promenile u redakciji teksta. Promenio sam se ja. Sazreo kao čitalac i obrazovao se kao čovek. Tek u 33-oj najzad sam bio spreman za Ćosićev književni uragan.

A kao i svaki uragan, i ovaj je počinjao povetarcem. Uvodnom knjigom, koja svoj prolog posvećuje autentičnim depešama evropskih moćnika i srpskih političara sa samog početka Prvog svetskog rata. Rez na selo Prerovo u dolini Morave, čitaoca momentalno priprema na sveobuhvatni pristup neophodan da se ovako široka i delikatna tema sagleda iz svih uglova. Autor to postiže velikim brojem likova, mešanjem istorijskih i fiktivnih ličnosti, stvarnih događaja i onima nastalim za potrebe knjige.

U nedostatku boljeg poređenja, „Vreme smrti” je srpski „Rat i mir”.

Ne postoji lik, neka njegova karakterna osobina ili događaj koji predstavljaju višak. Svako i svaka sudbina su tu sa razlogom. Nema slepih završetaka, niti bespotrebnih lamentacija. Ćosićev stil je dosledan, detaljan i nepokolebljiv skoro do samog kraja čitave knjige, bez obzira na desetine različitih tokova radnje što se međusobno prepliću i utiču jedna na druge.

U tom fascinantno ispovezanom vrtlogu ljudi, sudbina i događaja, centralno mesto zauzima porodica Katić. Vremenski se nastavljajući na prethodna Ćosićeva dela, „Korene” i „Deobe”, „Vreme smrti” centralno mesto posvećuje deci Đorđa i Vukašina Katića: Adamu, Mileni i Ivanu. Deda Aćim je na zalasku života i neke nove snage kreću u rat, i ovoga puta se boreći paralelno kako sa neprijateljem spolja, tako i sa onima unutar same porodice tragično pogođene podelama. Ratni izbori im daju dodatnu dubinu i slojeve, što predstavlja i osnovni zamajac koji čitavoj knjizi daje snagu tajfuna. Snagu što crpi iz detaljno razrađenih prikaza likova, koji rastu, razvijaju se i stupaju u intenzivne međusobne interakcije kako međusobno, tako i sa epizodnim likovima.

A epizodisti su ono što daje dodatnu boju „Vremenu smrti”, donoseći nam dragocen uvid u to kako rat doživljavaju političari, vojskovođe, diplomate, poslovni ljudi, obični seljaci i intelektualci. Sve njih Ćosić smešta u isti lonac i svodi na sličan nivo, nedeljivo ih vezujući za sudbinu same zemlje u ratnom vihoru.

Sam rat je nemilosrdno realistično sagledan, prikazan i analiziran. Smenjivanje političkih zakulisnih igara između Pašića i savezničkih diplomata sa surovim prikazima bitke na Suvoboru celokupno delo smešta u pakleni ritam koji čak ni užasi epidemije tifusa u valjevskoj bolnici ne mogu usporiti dok hita ka neumitnom kraju povlačenja kroz Albaniju. Nikada pre i nikada posle, rat u srpskoj književnosti nije predstavljen kroz jedan tako realan koktel drame i akcije. Nikada pre i nikada posle jedna tema u srpskoj istoriji nije obrađena na tako sveobuhvatan, detaljan i izbalansiran način, nadilazeći u snazi prikaza i sam boj na Kosovu.

Prvi svetski rat i učešće Srbije u njemu to svakako i zaslužuje. Kada neka nacija u nekom sukobu izgubi TREĆINU svog stanovništva boreći se na strani pobednika to i ne zaslužuje ništa manje od epa koji je Ćosić započeo sedamdesetih godina prošloga veka, u nekim sasvim drugačijim političkim okolnostima, kada nije bilo jednostavno odnose između nekih jugoslovenskih naroda prikazati onako eksplicitno kako je on to učinio. Ali, čak ni to opozicionarstvo nije ono po čemu će „Vreme smrti” ostati upamćeno u srpskim čitankama dok je samih Srba. Ne.

„Vreme smrti” je najrealističniji prikaz srpskog naroda ikada napisan. Prikaz njegove istorije, sudbine i svih pogrešnih i ispravnih izbora. Svih naših istorijskih, političkih i nacionalnih ideala, zabluda i mitova. Prikaz svih naših žrtava, bede i tragedije, ali i ponosa, slave i besmrtnosti. I ne samo to.

„Vreme smrti” je i pisani spomenik. Spomenik srpskom seljaku. Poštenom, vrednom, radnom, ali i onom prevrtljivom sitnom lopovu Toli Dačiću. „Vreme smrti” je spomenik i srpskoj vojsci i njenim vojskovođama, sa potresnim portretom najnarodskijeg od svih srpskih vojvoda, Živojinom Mišićem. „Vreme smrti” je spomenik i svim srpskim majkama, ćerkama i sestrama, tihim i diskretnim heroinama svakog našeg rata. Takođe, Ćosićevo životno delo je epitaf i svim srpskim sinovima, braći, muževima i očevima. Kako onim herojski nastradalim, tako i onima koji su kukavički pretekli iz pakla Velikog rata.

„Vreme smrti” je spomenik svima nama. Spomenik Srbima. Spomenik Srbiji. I zato je vredno počasnog mesta na svakoj srpskoj polici sa knjigama. Nevezano za jubileje.


SLIČNE TEME:
DNEVNIK JEDNE PROPASTI
ODLAZAK STILA
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

ŠEFICE, KOJI VAM JE VRAG?

O skandaloznim komentarima na jedan sasvim neskandalozan tekst

Ne mogu. Svojski sam trudio, ali ne mogu više da ćutim. Nisam uzeo tastaturu u ruke dva meseca, ali sada moram. Povod je tekst iz 'Politike' od 6.12.2014, u kojem je Katarina Đorđević iznela poražavajuću statistiku broja žena u našoj prestonici koja je starija od 30 godina, a još uvek nije postala majka. Tekst kao takav bi mi promakao potpuno neprimećeno da na isti nije usledila lavina komentara „feministkinja” i onih koje se takvima smatraju. O navodnicima malo kasnije.

Kako mi je nakon dugogodišnje agonije traganja za glasilom neukaljanim Stanijama, „grandovcima i duplericama sa crnom hronikom, upravo „Politika” donela preko potrebni sajber informativni mir, bio sam istinski šokiran popularnošću pomenutog članka i odjeku koji je imao u našoj maloj uparloženoj internet zajednici. Desetine hiljada pregleda i stotine ljutitih komentara propraćenih javnim iskazima protesta istaknutih borkinja za prava žena podigli su za naše standarde, popriličnu „frku” među mladima, a i onima srednjih godina.

Sa zakašnjenjem od nekoliko dana, seo sam da pročitam članak pod naslovom „U Beogradu skoro polovina tridesetogodišnjakinja nema dete”.  Pročitao sam ga jednom. Dvaput. Triput. U eri instant informacija, retke su kolumne koje čitam više puta. To obično znači da je autor promašio temu ili se udavio u kvazi-intelektualnom stilu nerazumljivom većini običnih smrtnika. No, to ovaj put nije bio slučaj. Statistika iz popisa. Komentari cifara sa aspekta geografske pripadnosti ispitanog uzorka. Malo uopštenih opisa statusa mladih u društvu. Poneki definisan prioritet u njihovim životima. Za kraj i osvrt na nacionalnu pripadnost mladih mama i više puta ponavljana floskula o obrnutoj srazmernosti broja potomaka i broja završenih razreda. Sve u svemu, veoma tanko. Da ne kažem, razočaravajuće.

Čemu onda tolika frka u komentarima, koji su velikom većini bili veoma zapaljivi, iziritirani i neretko usmereni direktno na omalovažavanje i lično prozivanje autorke?

Da bih najsažetije odgovorio na ovo pitanje, pokušao sam da grupišem komentare u tri osnovne kategorije.

Prva kategorija: „Demografija je loša, jer je život u Srbiji finansijski težak i nesiguran, teško je planirati porodicu i ovo što se do sada rodilo, rodilo se uz pomoć baba i deda.”

Komentar na mestu. Tačan. Onaj koji bi ga osporavao, bio bi veoma licemeran. Realno, u Srbiji se teško živi. Izgledi se trenutno čine vrlo tanki. Ali, da li to automatski znači i da treba dići ruke od svega? Bataliti život? Bataliti porodicu? Sedeti, kukati i tonuti dublje u apatiju? Da li su to radili i naši roditelji? Da li je na ovim prostorima realno ikada bilo suštinski bolje, ako izuzmemo kratak period sedamdesetih i kraja osamdesetih? Došao sam na svet godinu dana nakon Titove smrti, dok su ljudi čekali mleko po redovima, a čokolada bila delikates. Na letovanje sam išao na rate, skidali su mi patike u osnovnoj školi, nosio bratovljeve stvari i zajmio se za studije. Moji roditelji su to izdržali. Baš kao što su  izdržali uvodne dane svojih života, pod uskršnjim bombama „saveznika” i jeli pomorandže kao jabuke iz čistog neznanja. Izdržali su i suživot sa svojim roditeljima sa našom starijom braćom i sestrama, vožnje „fićama” po auto-kampovima i luksuz opremanja socijalnih stanova sa zidovima od kartona sa tri tipska komada nameštaja. Izdržali su i izveli nas na put, dovršavajući taj naš put u bedi sankcija, nesigurnosti hiperinflacije i pod još jednim kompletom „savezničkih” bombi. Pa što onda ne bismo uradili i mi, njihova deca, koja su sve to proživela i preživela? Mi, deca koja potrošimo jedno pakovanje pelena i jednu dozu dohrane za dva koktela u hipsterskom in-lokalu ili baru na plaži grčkog ostrva? A bake i deke su tu i biće uvek tu, jer je to njihova dužnost kao baka i deka kroz generacije. Da pomognu i „ulete” kad zagusti. Na kraju krajeva, da nam reše stambeno pitanje svojim biološkim odlaskom. Surovo, ali istinito.

Druga kategorija: „Znate li koliko je teško naći pristojnog muškarca sa kojim može da se zasnuje porodica?”

Delimično tačno. Normalnih ljudi je sve manje u modernom svetu, ogrezlom u dekadenciju i samozatvaranje u svet uređaja vezanih internetom. Izgleda kao da je onih drugih, „nenormalnih” sve više i više. I jeste. Takva su vremena i takva je tendencija kretanja moderne čovekove civilizacije. Nisam neki matematičar, ali znam šta je proporcija. Spajanje sličnih nepoznatih u jedančini. Nenormalni sa nenormalnima, normalni sa normalnima. Kao što je uvek bilo. Normalnih muškaraca je sve manje, ali i normalnih žena. Samim tim, šanse su nam iste kao i pre 30 ili 40 godina. I nije lako, kao što nikada nije ni bilo naći svoju srodnu dušu. Ali nije ni teže.

Treća kategorija: „Žene nisu mašina za rađanje, sa svojim telom mogu da raspolažem kako ja hoću. To je moja dobra volja, da li ću i kada da rađam.Dalje ruke od moje materice!”

Apsolutno nebulozno. Na vrlo osetljivu temu, „Politikina” autorka se potrudila da bezličnim iznošenjem statistike da odgovore zašto je sve manje dece u Srba. Bez saveta, okude i osude. Bez predloga ili poruke da se žene „razmnožavaju”. Samo upozorenja da nas je sve manje. To vidimo i sami. Od petnaest fakultetski obrazovanih ljudi sa kojima se družim, uzrasta od 30 do 35 godina, samo jedan par ima jedno dete. Svi mi ostali na svoj sopstveni način dajemo skromni doprinos neumoljivoj statistici. Još grđoj od one iznesene u „Politici”. I to je zasluga svega u tekstu pobrojanog, ali i slobode žene da odlučuje kada će i da li će postati majkom. Ovo ipak nije Avganistan. Žena je bila i ostala ta koja bira kada će i sa kim će ući u vezu, zasnovati porodicu i napraviti dete. Tako da, drage moje „feministkinje” pod navodnicima, niko vam nije drmao kavez nekakavim prinudama niti vam osporavao vaše osnovno životno i ljudsko pravo kao žene, a to je da podarite život nekome. Samo vas je na kulturan i veoma blag način upozorio da ne preterujete na insistiranju ispunjenja neispunjivih idealnih uslova za roditeljstvo, da ne bismo svi zajedno došli u situaciju kao čovečanstvo u filmu i knjizi „Deca ljudi”. A brigu o vašim matericama prepustio vašoj savesti, seksualnim i životnim navikama i ginekolozima.

SLIČNE TEME:

JE SUIS UN HOMME

SLUČAJ JEDNE LADE

VAŠE PRAVO NA PREKID NEŽELJENE GLUPOĆE

ТРЕЋА СРБИЈА (in memoriam 1999-2013)

Сматрам себе младим човеком модерних схватања, који говори један светски језик, користи компјутер и интернет и који је имао ту срећу да пропутује добар део Старог континента. Заљубљеник сам у западноевропску културу, историју, архитектуру, филм, популарну музику. ''Друга'' Србија би била поносна на тај мој део личности.

Са друге стране, у мени је непоколебљиво укорењен и православни, хетеросексуални Србин, патриота и националиста. Не фашиста, не митоман, не фанатик. Клерика без, што би рекли млади. Србију волим, европску културу поштујем. Поједине суседе који нам раде о глави вековима не волим, али ни не мрзим. ''Прве Србије'' у себи се не стидим.

Тачно пре 14 година, та Прва и Друга Србија у мени су се судариле на небу изнад Србије. А цех је платила она Србија која је једина и истински 100% била моја. Трећа Србија. Она Србија која је била бесна на првосрбијанце који су дозволили да дође до тога да нам бомбе падају по главама 78 дана и ноћи. Она Србија која је презирала другосрбијанце који су говорили како је то сасвим заслужено и навијали да буде још бомби, само да би збацили оне прве са власти и они зајахали на њихово место. Најчешће са безбедне удаљености.

Првосрбин у мени је тада мрзео ту колевку цивилизације, Европу, због незапамћене одмазде над једним малим народом који је за балканско крвопролиће био (барем) подједнако крив као и Хрвати, муслимани и шиптари који су имали сву могућу њену подршку. Другосрбин је знао да смо доживели превише пораза и направили превише погрешних корака у претходним годинама да бисмо прошли некажњено. Трећесрбин је био забезекнут суровошћу казне и као и увек дотад све окретао на шалу, спрдњу, црни хумор, знајући да ће засигурно полудети ако буде заиста отворио очи и погледао добро око себе.

78 дана и ноћи су нестајали српски војници и војска, обични људи, грађевине, некада моћни индустријски гиганти, мостови. Нестајали су и снови о нормалном животу, како у Србији, тако и као делу европске породице. Прва Србија је била претучена на смрт од стране велике и моћне Европе и њене новокомпоноване варијанте, Америке, тако да се више никада не опорави и  не подигне главу. Друга Србија је била у тешкој депресији упркос победи, јер је увидела да нас та врла Европа заправо не жели и да нас изгледа никада није желела. Трећа Србија је немо посматрала смену Србија на власти. Знала је да после деценије инаћења првосрбијанаца следи деценија спеологије по европским колонима која неће донети ништа до даљег понижења силованог леша Србије.

Увидела је Трећа Србија да нема за кога да гласа, јер су се сви редом сврставали на прву или другу, јасно дефинисану страну. Нико од српских политичара није имао толико мозга, такта и гонада да игра најтежу игру, на обе столице. Да затеже и попушта у зависности од околности, да бежи од екстрема. ''Црвени'' и ''црни'' нису успели инаћењем да спрече поробљавање Србије. ''Жути'' нису успели да се потпуним предавањем приближе поробљивачима. Поједини ''црвени'' и ''црни'' су успели чак да направе трансфер у ''жуту'' екипу, без успеха за било кога сем за њих саме. Трећа, ''бела'' Србија (је) без речи посматра(ла) српски брод како незадрживо тоне разапет између својих крајности, без решења на овој или оној страни. Трећа Србија, инертна, интровертна, недовољно агресивна, без стручног кадра да је предводи. Чак ни сада, када подсвест све већег броја Срба почиње да се буди из дводеценијског сна у заблудама ''Матрикса'' Првих и Других Срба. Сада, 14 година од 24. марта 1999. и прве ''шизеле'' коју је моја генерација и она пре ње чула за живота.

И баш због тога не желим да се сруши зграда Генералштаба и замени неким модерним делукс хотелом. Не толико због тога што је сматрам једном од три најлепше и најнапредније грађевине у јединој ери српске архитектуре када је она била део развијеног света, када је и нека Трећа Србија стидљиво показала свој лик и ван граница ове земље. Желим је за споменик. Споменик пропасти Треће Србије, споменик поразу политика Прве и Друге Србије, опомену за будуће генерације да памте, да не би у забораву нестале и да не би поновиле исте грешке првих и других, односно инертност трећих. Да им се не би десило исто што и нама, што је врло извесно уколико се ништа у свести не буде мењало. Да амбасадори свих тих ''развијених и демократских'' земаља које су нас три пролећна месеца немилосрдно убијале, рушиле и зрачиле за наше добро ипак морају сваки дан да прођу поред тог тихог подсетника њихових злочина над свима нама. Чисто да не испадне да смо се баш сви сами поубијали, мада смо томе (не)мало и сами допринели. Да сви следећи станари Владе Србије морају да гледају опомену погрешних процена својих претходника. И да Београђани, познати по томе што шетају из ових и оних разлога, макар и невољно морају да свакодневно пролазе поред епитафа своје инертности и незаинтересованости.