уторак, 03. јун 2014.

ELISE BOŽIJE

O nebeskom besu, poplavama i vojsci

(photo:www.dimitrijeostojic.com)

Sigurno ste čuli za onu basnu o dečaku koji je vikao: „Vuk!” Ako jeste, onda znate i da se neslavno završila za dotičnog junošu, pošto je prokockao poverenje svojih sunarodnika i ostao sam na vetrometini kada je zver najzad naišla.

Kakve to ima veze sa katastrofičnim poplavama u srpsko proleće 2014. godine?

Odgovor je: Baš nikakve.

Preciznije, kod nas su uloge potpuno zamenjene. Kod nas su spasioci ti koji su kukali, ali su se za razliku od onih iz basne, ipak odazvali kada je vodena zver konačno naišla. Učinili su to munjevito i srčano, ali na klimavim nogama. Preciznije, elisama.

Iako mala, nedovoljno popunjena, obučena i opremljena, Vojska Srbije bila je ta koja se prva odazvala kada su Kolubara, Tamnava, Sava i ostale rečice i reke krenule da prelivaju iz svojih korita i nose Posavinu, Mačvu i Zapadnu Srbiju pred sobom. I da nije bilo nje, mrtvi se ne bi brojili u desetinama, već u stotinama, a možda i hiljadama. Čast policiji i specijalcima, ali kada je zagustilo, ljudi su se okretali maslinastozelenoj za spas. I spas je stigao, na jedini način na koji je mogao. Kopno, putevi i železnica su nestali preko noći i do odsečenih i ugroženih se moglo doći samo čamcem ili iz vazduha. Kako je naplavina u sebi skrivala mnoštvo prepreka, najefikasnije sredstvo spasavanja postao je – helikopter. I to ne bilo kakav, već onaj spasilački. Sa dizalicom, korpom, dovoljno prostran i stabilan da duže vremena lebdi nad jednom tačkom.

Od nekada moćne JNA, jugoslovenska, a potom i srpska vojska nasledile su najveći deo tehnike. Maltene svu. Crne devedesete i sivi novi vek nije doneo nikakva nova ulaganja u naše odbrambene snage, što je pogotovo teško pogodilo njihov najelitniji i najtehničkiji vid. Vazduhoplovstvo. Sa letelicama nabavljenim tokom osadesetih godina prošloga veka, broj onih koje su mogle da se vinu u nebu rapidno je opadao kroz pustoš ratova, bombardovanja i sankcija. Kada su u pitanju transportni helikopteri, cifra se zaustavila na – devet. Da, dobro ste pročitali. Devet. 9. Za zemlju od 7 miliona stanovnika i za vojsku koja broji oko dve desetine hiljada ljudi pod oružjem.

Sreća u nesreći je bila što nam je preostao praktično neuništivi tip helikoptera. Uz američkog „hjuija”, najpoznatiji helikopter na svetu. Proizveden u preko 10 hiljada primeraka. Ruski, eks sovjetski. „Osmica”. Mil Mi-8.
Uzleteo još tokom šezdesetih, svoju osnovu nije mnogo menjao. Bila je to prava sovjetska mašina: jednostavna, masivna, izdržljiva i jeftina. Neko će reći i ružna. Ali je radila svoj posao. I mnogo više od toga. Doživela je mnoge varijante, letela na svim kontinentima, od ledara Antarktika, preko svih svetskih mora i okeana, do afričkih pustinja. I na to svom putešestviju, stigla je i do bivše SFRJ. Prvi primerci su stigli 1968, a poslednji 1980. I baš ti poslednji primerci su junaci naše priče.

Da, dobro ste pročitali. Sedam od tih devet „osmica” u našu zemlju je ušlo 1981. Pre ravno 33 godine. Trideset i tri. I za te 33 godine nisu sedeli sklopljenih elisa. Naprotiv. Prevozili su teret, vojnike, ranjenike, davljenike, hitne medicinske slučajeve. Na njih je pucano iz slovenačkih, hrvatskih, bosanskih i albanskih pušaka. Uspeli su da prežive nestašicu delova i goriva devedesetih, NATO bombe 1999, pa još jedan period bede od 2000. naovamo. U retkom svetlom trenutku, na njima je izvršen generalni remont krajem prve decenije ovog milenijuma i životni vek, koji inače iznosi tri decenije, produžen im je za još pet-šest godina. Možda i neku preko toga, ako ih prištedimo. I ti i ti takvi penzioneri, antikviteti na nebu, brojali su svoje poslednje godine tu i tamo leteći za potrebe naše malene vojske. Do ovog proleća.

Tada je njih pet-šest koji su bili ispravni i spremni, po ko zna koji put moralo da se vine u vazduh i ide tamo gde drugi nisu mogli. Škripali su, cvileli i ljuljali se pod teretom Obrenovčana, Šapčana i Mitrovčana. Ali su ostajali u vazduhu, malo manje zbog tradicionalno kvalitetne sovjetske izrade, a malo više zbog truda i hrabrosti njihovih posada iz 890. i 119. mešovite helikopterske eskadrile sa aerodroma Batajnica i Lađevci kod Kraljeva. Piloti i mehaničari „Pegaza” i „Zmajeva” po ko zna koji put su izveli svoju magiju. Magiju znanja, dovitljivosti i potpune improvizacije. Znajući da njihove „osmice” nemaju digitalne instrumente, GPS-ove i infracrvene kamere, morali su da lete samo za dana. To je praktično značilo da elise neće mirovati od prvog svetla do poslednjeg zračka sunca. I nisu. Vrtele su se, kao i prvog dana. I nisu se otkačile, jer pored Boga, na to paze i posade na zemlji. Ljudi koji krpe, budže i rastežu nerastegljivo već  četvrt veka. I za razliku od od svoje sestre na tlu, voda je držala i nakon odlaska od majstora i ovaj put.

Ni prvi, ali možda i poslednji put. Jer, i pored pilotskog i mehaničarskog umeća, sve ljudskom rukom pravljeno ima svoj konačni životni vek. I „osmice” su, u odsustvu boljeg poređenja, na samrti. Ne od neke teške bolesti, već od – starosti. Nikada nisu ni bile predviđene da lete ovoliko dugo, u ovakvim uslovima i uz ovakvo (ne)održavanje. Sada im je svaki dan čist ćar. Ali tih dana je, kao i legendarnih helikoptera, sve manje. Jednog od tih jutara, na sirenu za uzbunu odgovoriće tišina. Jednog od narednih dana kada svi budu vikali: „Vuk”, elise njihovih masivnih petokrakih rotora od čistog ruskog čelika neće se zavrteti. Jednog od tih dana kada budete gledali u nebo tražeći spas, ono će ostati prazno.

Setite se toga kada sledeći put budete rekli da nam ne trebaju vojska, vazduhoplovstvo, avioni i helikopteri.

Setite se toga kada budete tvrdili da za tih desetak miliona evra koliko košta najnoviji primerak unuka „osmice”, Mi-171, može mnogo gladnih usta da se nahrani, da se srede škole i urede bolnice.

Setite se toga kada se i sledeći put budete oslonili na pomoć političara, kako domaćih i stranih.

Siguran sam da ćete se svega ovoga setiti.

Ali, sa jednom bitnom razlikom.

Tada će već biti kasno.

Нема коментара:

Постави коментар