петак, 17. август 2018.

JEDAN NA JEDAN



Kažu da u svakom biciklisti čuči zaljubljenik u motore. Nikada nisi voleo motore, ali jesi Formulu 1 i možda je sve vreme zapravo u jednom ljubitelju auto sporta čučao jedan pasionirani biciklista.

Biciklizam, kako to sredovečno zvuči.

Istina je da je biciklizam uvek bio blizu tebe, još od kad si bio deca. Skidanje pomoćnih točkova bio je prvi osećaj slobode u životu, čak iako je ta sloboda značila vrlo uske krugove u dnevnoj sobi na bajsu sa peskom u gumama. Sa prvim dahom nezavisnosti od roditeljske ruke, stigli su i prvi padovi,  pa onda i lom noge, doduše kao putnik na korpi „ponike” koju je vozila ta ista roditeljska ruka. Nepodnošljiv bol urezan u pamćenje, gips, ali ne i kraj, već tek početak.

„Ponika”. Kvantni skok unapred. Opasna mašina za jednog osnovca, pogotovo njena ubitačna „kontra”, koja ti je mnogo puta spasila život, zgodni preklop za transport liftom, vožnje po pesku i po poplavljenom keju kao stvari u kojim samo dete debil može da uživa.

Ako je žuta sarajevska „ponika” bila korak napred, šta onda tek reći za prvi pravi bicikl u život, zeleni „rogov” desetobrzinac, kupljen kriv i sa netačnim menjačem. Prva ozbiljna brzina, prve grupne vožnje i prvi ozbiljan pad, posle kojeg ni ionako krivi „rog” nije bio ništa praviji. Ali je služio, vozeći te do kraja gimnazije, neretko i pod gasom, neretko i pod vazdušnom opasnošću.

Fakultet te je privremeno usporio i odvojio od dva točka, prokleta lopta te je omađijala skroz. Ali te i koštala diskus hernije, koja te je naterala da iznova presložiš prioritete. Zaboravi loptu, možeš u bazen i na – bajs.

Najjeftinija „alpina” kupljena na čekove nije bila bog zna šta, ali je opet bila tvoja.

Trebalo je vremena da je zavoliš, da učvrstiš leđa, ali si uspeo.

Vožnjice po Novom Beogradu i Adi, prvi odlasci na posao, po ravnom, i „alpina” je postala i prevozno sredstvo. Postala je i hobi, jedna beskonačna dogradnja koju samo dva točka mogu da pokrenu.

Postala je i beg od sve sumornije stvarnosti i prinudnog odlaska na kraj grada. Postala je izlaz iz svih pritisaka, istinska sloboda, sjedinjena sa otvorenim drumom i veran saborac u nekim sasvim novim istraživanjima uzbrdica i nizbdrdica, kao i spas od seoskih džukela što su izgleda mrzela bicikliste koliko i ti beogradsku periferiju.

Spora, teška, nikad podesiva, žuto-crna „alpina” postala je najodržavaniji biciklistički krš, trajući duže nego što su joj stvaraoci ikada predvideli.

Ali, kao i sve životne nizbdrice, ni ona nije bila večna. Poput tvog neumornog pedalanja po brdima i dolinama i život je pedalao dalje i morao si da je uz onu najtežu mušku suzu pustiš u sigurne ruke i otisneš se baš daleko, u neki novi, ogromni grad, gladan novih istraživanja. Istraživanja koja više nisu bila moguća peške i za koja ti je opet bio potreban neki saborac.

To nije mogao biti teški, glomazni  izakani javni bajs što si ga iznajmljivao preko bagujuće aplikacije.

Trebala su ti tvoja dva točka. I njih si, uz svesrdnu pomoć najvećeg zaljubljenika u dva točka kojeg poznaješ, najzad i izabrao. Jebački zeleno-crni „kros”, poljski spejs-šatl za tvoju „alpinu”. Ne računajući jedan polovni auto, najskuplja stvar koju si sebi kupio u životu.

Ali si znao da je vredelo, pogotovo kad si rešio problem ugla volana. Tačno godinu dana od dolaska u najveći grad u kojem si ikada živeo najzad si bio spreman.

Moskvo, eve me! Ali stvarno!

Rouming ti se naglo utrostručio, pa učetvorostručio. Još grada, još ulica, još urbanizma, još arhitekture, još goriva za mozak i iskustva koje kao narkoman u krizi sakupljaš dok ti noge i namučena leđa ne otkažu.

A koje iskustvo za biciklistu može biti primamljivije od prilike da se provoza jednom pravom, pravcatom biciklističkom trkačkom stazom. I to ne bilo kakvom stazom.

Olimpijskom.

Zloglasno Kriljatskoje.

Ispucalog asfalta, obraslo u korov, i dalje pruža isti sjajni pogled na pola Moskve dok se šepuri na padini između istoimenog naselja i veslačkog kanala.

Betonski pakao usred zelenila.

Dizajnirana da sa svojih 13 i kusur kilometara izvuče sve iz čoveka i njegova dva točka. Ultimativni test za svakog nedopingovanog biciklistu sazdan pre ravno 38 godina, godinu dana duže nego što i ti postojiš na ovoj planeti.

Prilaziš mu oprezno, na neuobičajeno vreo moskovski dan, dopunjujući se vodom u njegovom podnožju. Istežeš se. Ne možeš da sagledaš čitav krug, već samo nešto nalik ulici koja kreće lagano uzbrdo.

Pa sve strmije. I strmije. Nije problem, imaš snage da savladaš njegov južni rub, čak i da malo razgledaš nekakav restoran ili klub koji se ugnjezdio na njegovom vrhu.

Jednom od njegovih vrhova. Jer, već si na nizbrdici, mada ne toliko ozbiljnoj. Kriljatskoje se tek zagreva, poigrava za tobom. Dizajnirana poput Katalunje, znaš da čeka da te uvuče u krivine svog trbuha, ukupno četiri velika spusta i uspona koji slede.

A to nisu obični spustovi. Nikada pre u životu nisi vozio na takvom spustu. Trkačkom, zakošenom. Poput Indijanapolisa. Kočiš. Frka ti je. „Kros” nije pravljen za brzinske staze, njegov prednji amortizer te ne lepi za asfalt kako bi želeo. Ali te zato prvi uspon itekako lepi za njega.

Menjač mora da radi. Čitav. I prednji i zadnji. „Kajosera” cvili, ali menja prenos. Nisi još spreman, moraš na najmanji krug napred, najveći nazad.

Nije bitno. Ne trkaš se ni sa kim.

Laž.

Poluistina.

Ne trkaš se sa ostalim biciklistima po stazi.

Ni sa tim jednim usponom, koji se, uz muku savladava. Ali se savladava.

Drugi spust dolazi prebrzo, ne dozvoljavajući mnogo odmora.

Kriljatskoje rse kezi.

„Tražio si, eto ti ga na”.

Spust je kraći, a i uspon koji sledi, što je dobro, jer ga inače ne bi izvukao.

Ustaješ iz sedišta. Nema više zajebancije. Ideš na 100%. A miliš. Dišeš na usta.

Nisi spreman.

Ali guraš. Sedaš nazad, iako se prednji točak podiže. 

Mrtav uspon. Mrtav čovek pedala.

Ali izvlači, gušeći se kao riba na suvom.

Pluća prva pucaju.

Ali i preživljavaju, puneći krv sa dovoljno kisenika da se mirniji srednji deo kruga relativno lako savlada kombinacijom blažih i dužih spustova i uspona.

Vid se bistri i noge se spuštaju na pedale. Opet juriš. Vetar koji brzina donosi sa sobom ti donosi toliko traženu svežinu, pošto ispod kacige krčka. Znojiš se kao krme u Teheranu, jer kreće treća kombinacija kratkih i sve užih krivina, od kojih nijedna, naravno, nije ravna. Nije to ni Moskva, na koju ti puca nesmetan pogleda sa najviše tačke staze, ali ti to nećeš imati vremena ni želje da staneš, pogledaš i fotografišeš, kao turisti oko tebe.

Ti si na misiji.

Izvesti krug.

Jedan jedini. 

Završiti ga iz cuga. Sa nebitnim vremenom prolaska. Samo preživeti. Za početak preživeti najgadniji od dosadašnjih spustova. Nisi još kupio brzinomer, ali osećaš po vibracijama volana da si blizu pedeset. Kao na mrtvom spustu ispod šume Gorica.

Na granici.

Stežeš volan, jer ti se granica neumitno približava. Ona tačka gde će se sva brzina izgubiti i gde ćeš morati da zapneš kao nikad do sada. Kao na Beloj reci.
Ono nije bio mrtvi uspon. Ovo je.

Mrtvije od ovog ne može. Opet stojiš, gurajući težinom tela kolena naniže. Pluća su pukla, kvadricepsi gore. Ovo dosad nisi iskusio. Težinu u grudima. Neko stiska gornji deo tvoje pumpe života, želeći da istisne život iz nje.

Znaš ti ko.

Ne profesionalac na bajsu od 10 soma evra koji se lagodno penje pored tebe uz odšrafljen „Your latest trick” od Dajer Strejtsa na zvučniku. Ne ni Ruskinja koja žurno odguruje bajs bežeći od tvog manijakalnog samrtnog ropca borbe za dah.
Ne, to te ne davi ni arhitekta ove staze, ni sam asfaltni pakao Kriljatskoga.

Znaš ti vrlo dobro ko te gura napred, brzinom od bednih 3-4 kilometra na čas.

Bednik koji moli za život na samom vrhu uspona, kada već vidi ravninu na dohvat ruke. Koji ne spušta prenos, jer to jednostavno ne može, čak i kada bi to trebalo da uradi jer se noge prebrzo vrte.

Onaj koji psuje sebe šta mu je to u životu trebalo kada do ravnine najzad dođe. 

Onaj koji uživa u prvoj blažoj nizbrdici, koja je samo uvod u novi preplet krivina.

Onaj koji moli za milost na prvi nagoveštaj i najblaže nove uzbrdice.

Onaj koji želi da stane, baci peglu kao čovek i odustane.

Onaj koji to ipak ne čini, jer se staza smiruje, otvarajući par dužih pravaca na kojima zadnji menjač opet hrli naniže.

Onaj koji ipak hoće još. Koji zapinje i kad ne bi morao. Jer može. Jer hoće.

Jer je lud.

A lud je jer zna da ga čeka poslednji, četvrti spust, kratak, ali jako kos, onaj što izbacuje iz krivine pravo u najmrtviji, ali i najkraći uspon.

To je to.

Nećeš uspeti.

Zaustavićeš se na sred i gurati. Kao ona riba. Kao onaj čovek sa ženom i detetom.

Kao sav normalan svet.

Ali ti nisi normalan.

Ne, ti si ovde došao da daš sve od sebe.

Da izbaciš sve iz sebe.

Da sav stres, razdvojenost i demone izbljuneš kroz širom razjapljena usta.

Da daš sve što imaš u tih par najkritičnijih okreta pedala koje moraš da načiniš, čak i kada kolena maltene stoje nepomično u vazduhu. Da se ljuljaš sa jedne na drugu stranu. Da najmrtviji nagib ikada sečeš po kosini, po savetu iskusnijih.

Levo-desno.

Gore-dole.

Pluća pukla.

Tetive pred pucanjem.

Srce u grlu.

Ne vidiš više vrh.

Ne vidiš ništa.

Stiskaš volan kao da ti život od toga zavisi.

Osećaš svaki nabor i prelaz preko katrana kojim su krpljene rupe.

Gledaš nadole, izučavaš svaki prevoj metala na volanu, dok ispod kacige ključa, a znoj u talasima tvojih udisaja hrli naniže i ulazi ti u oči.

Ne možeš više. Moraš nazad u sedište. Da opteretiš kljakava donja leđa do onog lošeg trnjenja i obamrlosti.

„Kros” se opet propinje. Hoćeš da ga vratiš na zemlju, ali svaki zamah nogama ga opet podiže od zemlje.

Cviliš.

Kukaš.

Moliš za milost.

Iz malog mozga ti stiže refren Kejvovog „Fifteen feet of pure white snow”.

„Oh, my lord”.

O, moj Bože.

Nema Boga.

Sam si.

Protiv najgoreg neprijatelja kojeg čovek može da zamisli.

Drevnog, kvarnog, podmuklog, jednog od onih koji nikad ne odustaju.

Onog koji samo čeka da digneš ruke i da ti se u lice smeje.

Da se smeje tvojim licem.

Jer je on ti. I ti si on.

Ti i on.

Jedan na jedan.

Sam protiv sebe.

Što si bio od trenutka kad si kročio na prokleto Kriljatskoje.

Nema drugih ljudi, ne postoji niko više.

Postojiš samo ti.

Sam.

Protiv sebe.

Poslednji u nizu iscrpljujućih mečeva grogiranih boksera.

Poslednja runda.

Poslednji uspon, blaži od prethodnog.

Nešto što bi inače prešao bez da dižeš zadnji prenos.

Sada ga ostavljaš na najvećem zupčaniku.

Miliš.

Ali se krećeš.

Trinaest kilometara i nekih 45 minuta kasnije i dalje nastavljaš da se krećeš.

Polako, ali sve brže.

Znoj najzad staje da lipti. Valjda si svu tečnost iz sebe izbacio i više nema ničega.

Prazan si.

Ali ti je srce puno. Kiseonika, ali i ponosa.

Smeješ se.

Naglas.

Poslednja nizbrdica te opet tera na ono što ti je izgledalo nemoguće pre samo nekoliko desetina metara.

Da spuštaš zadnji, a dižeš prednji menjač.

Opet juriš.

Opet gaziš.

Opet si pobedio.

Dobio si bitku, ali ne i rat.

Videćemo se još.

Ako ne pre, onda sledeći put kada poteraš crno-zeleni „kros” uz olimpijski pakleni krug asfalta u oazi zelenila.

Čekam te.

уторак, 07. август 2018.

BEZ KOČNICA


Mračni vitez rokenrola slomio je nogu i zavija na mesec u agoniji. Noga će zarasti, ali on nikada neće biti isti kao pre. A sa njim i njegova muzika.

FOTO: popaganda.gr

Mračni vitez rokenrola slomio je nogu i zavija na mesec u agoniji. Noga će zarasti, ali on nikada neće biti isti kao pre. A sa njim i njegova muzika.

A to nije bilo kakva muzika. To je neponovljivi i nenadjebivi miks najnižih i najuzvišenijih emocija koje jedan čovek može da iskusi za života. Od kafanske vulgarnosti, preko divljačkog seksa, nasilja, pa sve do nekih od najnežnijih emocija ka deci i ženama što ih je jedan muškarac zapisao od kako postoji rokenrol.

Ali, Nik Kejv i nije kao bilo koji drugi muškarac koji se bavi rokenrolom, iako megapopularan među ženama kao retko koji frontmen u poslednjoj deceniji 20. veka. Nik Kejv je jednostavno promašio eru u kojoj će se roditi, zakasnivši cirka 100 godina da bude savremenik Bajronu, simbolistima i ostalim revolucionarnim pesnicima na orijentalnim opijatima i maliganima sa svih meridijana.

Nik Kejv je jednostavno, Nik Kejv

I biće to dok ga smrt ne rastavi od nas, a verovatno i jako dugo nakon toga. A ta prokleta smrt se sa njim najsurovije poigrala pre koju godinu, razdvojivši ga zauvek od jednog od ukupno četvorice sinova, dva para blizanaca koje ima sa dve različite žene, rođenih iste godine.

Nesreća na planinarenju polomila je na komade život jedne porodice i jednog sasvim neobičnog frontmena i ljudskog bića. Jer, dok bi se većina ljudi u toj nezamislivoj i neprolaznoj boli povukla u sebe i dovela pitanje sve na čemu je sazdana, Nik Kejv je odlučio da učini potpuno suprotno.

Otvorio se.

Kao nikada do sada. Ka svetu. Ka publici. Ka svima.

Učinio je to jednim od najzlokobnijih albuma svih vremena („Skeleton tree”, 2017).

Učinio je to jednim od najpotresnijih dokumentaraca u poslednje vreme, „One more time with feeling”, ogolivši sebe, svoju ženu i svoj život pred čitavim svetom.

Ali, nije to bio ni prvi, a ni poslednji put da je neki popularni umetnik posvetio svoje delo tragično nastradalim članovima porodice, iako je snimanje dokumentarca o tome bio potez u tom smeru na ivici ukusa i noža otužnosti samosažaljenja.

Međutim, ono što se desilo nakon toga, a što će biti ovekovečeno i u DVD snimku (Distant sky”sa turneje koja je sledila se skoro neće ponoviti u rokenrolu, barem ne tako intenzivno.


Umesto da sedi kući, da se povuče i piše isključivo teške i sumorne pesme koje teraju suze na oči, Nik Kejv je odlučio da se protiv nezamislivog bori na potpuno suprotan način.

Životom. 

Čistom emocijom. 

Neverovatnom energijom. 

Nikad bližim kontatkom sa publikom. 

Serijom fenomenalno intimnih koncerata na kojima će kombinovati jedan od najtežih repertoara koje je popularna muzika videla. Miksujući spore i preteške pesme sa novog  i divljački rokenrol sa prethodnih albuma. Boreći se sam sa sobom, sa beskonačnim bolom, ne skrivajući i ne zadržavajući ništa u sebi.

Jer, kada na koncerta takvog, potpunog umetnika pođete, nikada niste sigurni šta možete da očekujete. A ovaj uragan emocija čak ni najverniji fanovi (a njegovi fanovi zbilja jesu verni) nisu mogli da očekuju. Na ono što se desilo u nešto više od dva sata u moskovskom „Stadionu”, hali za 3-4000 ljudi vas ništa ne može pripremiti.

Pokušavajući da iz sebe obriše tugu, Nik Kejv je uspeo u onome o čemu svi pevači popularne muzike maštaju odvajkada.

Da u potpunosti obriše granicu između publike i bine.

Da je svede na usku platformu na kojoj će provesti 80% trajanja koncerta. Pogrbljen, u čučnju, na kolenima. Rukujući se, dodirujući, grleći ljude iz prvih redova. Dozvoljavajući im da kao nikada dosad, postanu jedno sa čovekom na čiji koncert su došli.

Da sa njim pevaju vanzemaljske tekstove „Jesus alone” i „Magneto” kojim otvara ovo sasvim intimno veče. 

Da osete svu sirovost i neobuzdanost emocija antologijske „Do you love me?”.

Da sa njim urlaju stihove jedne od najjače nazvanih pesama svih vremena, „From her to eternity”. 

Da se svi zajedno podsete trenutaka proboja do velike slave devedesetih sa toliko puta obrađivanim „Lovermanom” i toliko nakurčenom „Red right hand”, koja je novu šansu dobila obesmrtivši za vjek i vjekova „Peaky blinderse” i glumačku karijeru Kilijena Marfija. 

Da povuku ručnu i smire se samo uz klavir i „The ship song”, pesmu čiji ako tekst nikada niste osetili, jbg, onda niste ni živeli. 

Da se skoro sasvim ućute uz stihove „Into my arms”, zbog kojih ćete poželeti da se oženite opet, sa istom osobom, samo da bi uz nju još jednom otplesali prvi venčani ples. 

Da plačete zajedno sa čovekom sa bine uz ”Girl in amber”, koja, naravno, nije nikakva devojka, već njegova neizmerna i nikad ugasiva tuga. 

Da meditirate uz irski efemernu „Distant sky”. 

Da vas manijak za mikrofonom iz te melanholije najsurovije u galop potera sa, i posle 30 godina neverovatnim, besom ”Tupela”. 

Da mu dozvolite da potpunom izmenom aranžmana udahne novi život jednom tako moćnom tekstu kao što je to ”Jubilee street”. 

Da to isto učini i sa ”Weeping song”, nakostrešivši vam svaku dlaku na telu u mojsijevskom silasku među publiku bez ijednog telohranitelja. 

Da sa klincima i klinkama na bini, nekim novim ”lošim semenom” horski reži, laje, psuje i pljuje starog, dobrog ”Stagger Lee-ja”. 

Da iz te pete brzine još jednom majstorski prikoči uz međudimenzionalnu „Push the sky away”, poput starog lisca samo se pretvarajući da je to sve. 

Da još jednom istrči na sada čistu binu i isfinišira sa „Rings of Saturn”, pozdravi se po poslednji put sa svima, poprima sve cveće i lutke ovog sveta, ispotpisuje ploče (da, ploče, ovo je stara škola) što su strpljivo lebdele iznad glava duže od dva sata, da elegantno izodbija sve ponuđene selfije (kao što rekoh, stara škola) i da još jednom mahne svima i pokupi se po ko zna koji put u karijere sa te bine na kojoj se rađao i umirao u ovih 35 godina.

Da ode negde daleko, u neku najkišovitiju britansku pripizdinu, da tamo piše najlepše stihove o kiši i oblacima i liže ranu koja nikada neće zarasti. 

Da bude živ, tužan, srećan, lud, da voli, bude voljen, mrzi, da prašta i kune. 

Da bude sve ono o čemu nam u svojim pesmama bez zadrške, bez foliranja i bez kočnica i pripoveda sve ovo vreme.

Da bude život.

Čak i kada je okružen smrću.



четвртак, 05. јул 2018.

GOOD OLD NEW STUFF



Computer games are a new invention when it comes to mankind evolution, but even though they are relatively short-lived, a several generations of portable entertainment can now be defined. Also, the first batch of computer geeks are now well in their forties, so there are at least two, or maybe even three newer generations are following them.

A lot has changed since the early eighties and the boom of arcades, ’’spectrums’’ and ’’commodores’’. Hardware has grown stronger and keeps getting smaller and smaller. The games have evolved as well, from really simple graphics of the first platform games to complex strategies and virtual reality.

The market is also rapidly shifting, so now the main source of portable amusement is your mobile phone. All round the world, tens of thousands of programmers are working their heads off trying to compete and, at least, to get noticed in the global humming of ideas and creativity.

With  such a flux of information, how can one simple, yet catchy and demanding retro platform find its way to your precious phone?

The answer is maybe not so logical, but really quite straightforward and easy.

By going backwards.

’’Ironwood studio’’, a small, but thriving software company did just that with its second creation, ’’Diggy Loot’’. Combining the well proven, but somehow neglected genre of platform with some fresh and pleasant graphics, they have succeeded in one of the ultimate goals of gamers. 

They have bridged generations of gamers.

       
                                                                                                     
Yes, some will say that the adventures of a likeable professor whose treasure is being stolen by the evil time witch is a plot from the past and they will probably be right. But, that’s only if you stop after watching the trailer for game. If you give ’’Diggy loot’’ a chance, it will guide you through a total of 200 levels, divided in two main segments, each featuring a different combination of subplots and possibilities.


if that won’t satisfy your needs, the really addictive gaming of the levels themselves surely will. Again, the core idea is simple, revolving around a free moving main character, who can move to the obstacles by going left, right, up or down. The influence of legendary ’’Super Mario’’ franchise is here clearly visible, but ’’Diggy loot’’ isn’t just a plain copy-paste. Moving the Professor won’t be so easy like the older generations of platform arcades, since he won’t be able to jump and falling more than two steps will kill him. Creators of this video game will actually create a mix of platform and strategy, forcing the player to think several moves ahead of the actual movement.

At first, those steps will be easily predictable and achievable, but things will get pretty interesting already in the bottom third of first set of levels. With looming dangers and possibilities to overtake them growing with each new table, addictivness will kick in with full force on the second part of the game. However, the creators won’t be torturing you with impossible tasks and there will always be the easy way out with game-assisted help. The way you probably won’t use, because of the overall feeling of retro challenge of some past times.


Much of that will fall on the back of a really pleasant and discreetly crafted visual identity of ’’Diggy loot’’. Graphic artists worked their hands off on this one, managing to give birth to one of more successful compromises between simplicity and creativity. All of the characters are clearly distinctable in their appearance, despite their sheer size on screen. This will enhanced by the really meticulously designed and drawn inter-level sequences that will additionally deepen the story and highlight the characters. As for the drawings of the platforms themselves, they will be really nicely blended in the playable atmosphere, without over-emphasizing themselves in some of the competitive creations.


All said and played, ’’Diggy loot’’ is one of the more enjoyable platforms out there and definitely worth your precious free time. And what’s best of all, you won’t need a 1000 USD android to run it, since it’s not  drowning itself in any unnecessary demand for hardware.

So, if you feel like going back in time, but are also eager to try out something fresh, download and install ’’Diggy loot’’ and let those sweet old emotions from the childhood seamlesly blend with some new challenges.

’’DIGGY LOOT’’
Script – 3.5/5
Physics – 3.5/5
Graphics – 4.5/5
Playability – 4/5
Difficulty – 4/5
Addictivness – 4.5/5
TOTAL: 4/5



уторак, 27. фебруар 2018.

TRI MINUTA TIŠINE


Jedan od nas, onaj ponajbolji, otišao je i ostavio rupu koja se ne može popuniti, jer postoje gubici koji su jednostavno nenadoknadivi.

FOTO: seecult.org

Ne. To ne može biti. Ne, čekaj. Ne, ne. Nemoguće. Ne, ne, ne.

Ne.

Ali, jeste.

Jeste, i to što si ti šokiran neće ništa promeniti. I ne samo ti. Šokirana je čitava zemlja. Mala, jadna, napaćena zemlja u kojoj kultura izumire poput ptice dodo. Čuj, izumire, izumrla je.

Sada i zvanično.

Poslednji veliki srpski glumac više nije sa nama.

Ono, baš veliki. Veliki, nivoa Zorana Radmilovića i Bate Stojkovića.

Da, poslednji koji je mogao da stane rame uz rame sa najvećima. I koji se najvećima najzad i pridružio, iako im nije bio savremenik.

I to učinio na brutalno brz i surov životni način.

Na isti način na koji je uleteo i u naše, pa i u moj život, tamo već sada davne 1995, filmom koji je dosta toga promenio, „Ubistvo sa predumišljajem”.

FOTO: vijesti.me

Kažu da prva uloga odredi glumca i da, hteo, ne hteo, do kraja karijere robuje tom liku kojim se predstavi široj javnosti. Ti si, Nebojša, već u toj mračnoj ekranizaciji Selenićevog romana pokazao da te nećemo pamtiti po jednom liku, ali si isto tako još tada sebi nacrtao metu za jedan te isti tip uloga što ćete pratiti do kraja karijere. Teških, dramski napornih uloga u kojima si igrao običnog čoveka suočenog sa svim jarmom koji mu život može natovariti.

A s obzirom na vreme u kojem si sazrevao kao glumac, nije ni čudo što ti je većina uloga bila baš takva. A ni ti se nisi ustručavao da se razvijaš, te se tako sledeći put srećemo u jednom đubretu od filma, u kojem opet blistaš, samo ovoga puta sa tamne strane medalje.

Iako smo se mnogo više ložili na Bojanu Maljević i Sanšajn, ni tvoj Simke iz „Do koske” nije prošao neprimećeno, izdvojivši se svojim replikama u odnosu na čitavu paletu glumaca tvoje generacije što je tada stupila na veliku scenu.

Da se izdvojiš si uspeo čak i u omnibusu priča što je u sebi okupio sve što je tada vredelo u srpskom glumištu, još jednom našem mračnom vilajetu pod imenom „Bure baruta”. I to si uspeo, u kadrovima, sa ni manje ni više, nego jednim Berčekom. Da smo mi ti koji imamo pare i glamur umesto bede i govana, vas dvojica biste podelili „oskara” na ravne časti. On, svojim neprejebivim mrzovoljnim minimalizmom, a ti svojom neobičnom „običnošću” sa kojom si crtao likove iz našeg komšiluka, likove poput nas samih.

Možda je u tome i tajna tvog uspeha i emocije kojom si vezao Srbe za sebe.

Glumio si njih same. Ne larmadžije koji psuju, ne karikature. Obične ljude. Normalne ljude. Izumiruću vrstu.

To si nastavio i sa tvojim ostvarenjem koje je postiglo najveći uspeh u svetu, jer se stranci ipak najviše lože na patetiku. Iako sam obožavao košarku, „Nebeska udica” mi nije legla, iako je tvoj Kaja odradio sve što treba i to sa lakoćom. A možda je i taj prikaz bombardovanja jednostavno došao preblizu istorijskom originalu.

Ulazak u novi vek i neku novu energiju najzad si iskoristio i da se najzad malo makneš iz teške drame i do srca nas nasmeješ i zabaviš.

U „Munjama” te klinci nisu skapirali, ali zato probrana ekipa jeste. Tvoj omaž Duletu Saviću postao je besmrtan, a u mom srcu te samo dodatno učvrstio zbog iskrene i nepatološke ljubavi prema istom klubu.

Ako si nam ulogom pandura u tom inače vrhunski precenjenom filmu pokazao da nisi loš komičar, u „Kenguru” si nas do suza nasmejao, gaseći u svojih sveukupno desetak minuta na platnu sve ostale koji su (u)mislili da su zabavni.
Ali, i ti i mi smo znali da to nije prirodno stanje stvari i da je zaokret iza ugla. Energija se izduvala, a sa njom su se vratile i teške teme.

„Klopka” te je opet lansirala i van sve užih granica Srbije, a nas sledila verodstojnošću tvoje uloge i replika koje smo svi mi ponekad (polu)glasno izgovorili.


Ali, tvoj život nije bio samo film, jer je celuloid uvek bio pretesan svim pravim velikanima, pa tako i tebi. Za svoj dom si izabrao naše najprogresivnije pozorište, Jugoslovensko dramsko i tamo ostvario čitav niz rola koje će još dugo odjekivati među sveže obnovljenim zidovima obe sale u Kralja Milana. Iako znam da će ovo biti strašna nepravda prema tvom „Hamletu”, „Potpalublju”, Molijeru i „Sumnjivom licu”, ja to ću ipak reći:

Vrhunac tvoje glumačke karijere, kako filmske, tako i one na daskama koje život znače, kao i vrhunac srpskog glumišta od raspada Jugoslavije naovamo, bio je i ostao tvoj Ivan u „Hadersfildu”.

Iako sam tu predstavu pogledao davno nakon što je prestala da bude hit, karte za nju sam jedva našao iz razloga zato što se igrala maksimalno jedanput mesečno. A bilo je dovoljno posmatrati te svega par minuta da shvatim i zašto.

Nisam imao tu sreću da uživo u pozorištu gledam Radmilovića, Stojkovića i Todorovića, ali mislim da bi i oni zastali da su mogli da vide tvoj „Hadersfild”.

Da, tvoj.

Samo tvoj i ničiji drugi.

TI si bio ta predstava.

TI si bio pozorište.

Uživo.

Jedan na jedan.

Pravo u glavu.

Nikada pre i nikada posle nisam doživeo to što si nam ti pružio te večeri.

A i kako bi, pošto se to tvoje glumljenje graničilo sa poznatim zakonima fizike.

Iako si nas od podizanja zavese surovo mleo svojim do koske sjebanim, a tako plemenitim Ivanom, to ipak nije ništa u poređenju sa čuvenim trominutnim monologom kada se pred Šušljikom najzad otvaraš i izlažeš svu svoju muku.

Nikada pre i nikada posle nisam doživeo da u Sali sa 250 ljudi niko ne diše tri minuta.

Ne da ne priča, nego da NE DIŠE.

Da im to čovek sa bine ne dozvoljava.

Svojim glasom i facijalnom ekspresijom.

Da se poput džinovskog udava obavija oko naših vratova, srca i duša i iz njih izvlači i poslednji slabašni udisaj.

Da ljudi crvene i da, da nema tvog zastrašujućeg vokala, bi se mogle čuti kapi znoja kako cure sa dlanova i lica i padaju na zemlju.

Da taj čovek sa bine za taj svoj znoj i krv prolivenu zbog uloge bude nagrađen višeminutnim ovacijama.

Da svi u publici shvate zašto se „Hadersfild” igrao samo jednom mesečno.

Da bi te češće transformisanje u Ivana ubilo, bukvalno.

Da daješ sve od sebe, da si na vrhuncu glumačke moći i da si „Hadersfildom” kupio svoje mesto među besmrtnicima koji te gledaju sa plakata foajea JDP-a.

Da si, ako je do tada i bilo neke sumnje, najbolji filmski i pozorišni glumac u zemlji.


A u godinama  koje slede si nam pokazao i da si čovek za poštovanje.

Nikada se nisi prodao, otišao na tabloidne televizije, bežao u RTS-ove beskonačne produkcije, snimao reklame.

Nisi to učinio ni za mnogo veće novce, kada je po tebe došla Anđelina sa „Zemljom krvi i govana”, jer si ipak, na kraju krajeva, Srbin, i nisi hteo da bezrazložno bljuješ po svom narodu. Da si ga kritikovao kada treba jesi, rutinski odrađujući Golubovićeve „Krugove” sa jednom tebi tako dobro znanom trebinjskom ratnom pričom. Isto tako si znao i da svoj narod podržiš serijama o četnicima i sarajevskom atentatu, ali i da odglumiš ustašu i pedera ne bi li preneo moćnu poruku u „Ustavu Republike Hrvatske”.

Opet, kao i sav normalan svet, znao si da razlikuješ dobro i loše, kao i da dobro tako i nazoveš, baš kao i loše u svojim retkim, ali vanserijskim intervjuima po kojima ću obeležiti i tvoje, kako to sad grozno zvuči, pozne godine karijere.


Nije ih bilo mnogo, tih tvojih intervjua. U proseku, jedan godišnje, i to u nekim kulturnim novinama, poput „Politike” ili „Novosti” dok se ne nisu samoteleportovali u uređivačku politiku devedesetih. Bili su poduži, ti intervjui, i u njima si govorio o svemu, a najviše o nama, Srbima i našoj Srbiji. Bez dlake na jeziku, bez milosti, surovo, ali pravično secirao si nas nekim običnim a opet tako elokventnim govorom, ne skrivajući miks narodnog i gradskog dijalekta.

Bio si i dalje Trebinjac, ali i Pančevac, i Beograđanin. A kada bih gutao te tvoje olovne redove na papiru, osećao sam da u suštini čitam šta misli jedan građanin sveta, oslobođen zabluda, ali čvrst i nepokolebljiv u stavovima. Nije tu bilo teških reči, ali je itekako bilo težine, i poput tvojih nezaboravnih uloga, mnogo materijala za citiranje. Tiho i nenametljivo, postao si Cane glumačkog sveta, mudrac jedne nestajuće klase jednog nestajućeg naroda.

Običnih, normalnih, umereno nacionalno i verski opredeljenih Srba, koji ne mrze nikoga, ali ne žele ni da bilo ko po njima urinira. Poštenih, vrednih, u tranziciji pogubljenih i pokolebanih Srba, kojima je samo bilo potrebno da čuju da nisu sami, da nisu ludi i da ima nekoga ko je takav ovde i uspeo nešto da uradi, a da nije sportista koji je otišao u inostranstvo.

Kako je moj interes u rapidno opadajući nivo srpske kinematografije bledeo, ti intervjui ostaju i neki poslednji moj kontakt sa tobom i verovatno će najjače odjekivati, sada kada te više nema.

FOTO: ocdn.eu

Da, nema te više.

I to je surova istina.

Jedan od nas, onaj ponajbolji, otišao je i ostavio rupu koja se ne može popuniti, jer postoje gubici koji su jednostavno nenadoknadivi.

Ma koliko ja ovih dana pokušavao da je popunim tvojim nezaboravnim ulogama i replikama na jutjubu.

Da, poput Majke Otadžbine, tvoje urnebesne skulpture koju predaješ Šušljiku na kraju „Hadersfilda”, sa strane stojim, i vičem. I grdim.

Da ne bih plakao.

FOTO: glaskotorvarosa.com


SLIČNE TEME: