недеља, 06. август 2017.

RATOVI LETA – Epizoda 1: VAZDUH

O snovima i javi, deo prvi

Mig-35

Od kad znam za sebe, znam za avione. Najpre kao za crteže u knjigama, potom kao slova na papiru, a naposletku i preko TV i kompjuterskih ekrana.  I dok su se nivoi školovanja, odrastanja i interesovanja menjali, evoluirali i smenjivali, avioni su bili konstanta. I ne samo to, avioni su postali ulaznica za svet pomorske i kopnene vojne tehnike. Iako sam znao i potonjima da se na mahove prepustim, ništa se ne može meriti sa fenomenom najvećeg čuda ljudske civilizacije, letenjem u napravama težim od vazduha.

Kako je dioptrija zauvek razvejala dečije snove o upravljanju avionima, mladić je nastavio da mašta o posmatranju tih paklenih mašina uživo. Takođe, dete opčinjeno zapadnom vojnom tehnologijom, vremenom je počelo da okreće pogled ka Istoku, ka većem, težem i neodoljivo ružnijem. Reportaže sa Buržea i Farnboroa iz starih ukoričenih „Politikinih zabavnika” iznajmljenih iz Zemunske biblioteke više nisu bile ono čemu se težilo. Enciklopedije na engleskom dopunjavane su domaćom literaturom iz Vojne knjižare u Vasinoj, klica fascinacije ruskom vazduhoplovnom tehnikom pustila je korenje, a najveći aeromiting sa tom i takvom tehnikom, MAKS, postavljen je kao najviši cilj. Održavan neparnim godinama u dalekoj Moskvi, delovao je nedostižno, a kada je za dlaku promakao tokom medenog meseca u ruskoj prestonici dečaku koji je u međuvremenu postao muškarac, ali avione nije zaboravio, izgledalo je kao da se MAKS i potpisnik ovih redova nikada neće ni sresti.

Ali, ne lezi vraže. Trebalo je tu Moskvu još jednom doći, i to baš u neparnoj godini. Čast nastupajućem Svetskom prvenstvu u fudbalu, ali MAKS je tu. Gde je uvek i bio, u gradiću Ramenskoje, nekih 30-ak kilometara od centra Moskve, na opitnom aerodromu Žukovski, drugoj najvećoj aerodromskoj pisti na svetu, dugačkoj 5.5 km i širokoj čak 100 metara. Na mestu kroz koje mora proći svaki novi tip ruskog aviona ili helikoptera pre nego što se uvede u operativnu upotrebu.

Rusko vazduhoplovno zabavište, gde avioni dolaze da preleže dečije bolesti.

Dom najvećih ruskih pilota.

Sveto mesto za svakog zaljubljenika u rusku vojnu vazduhoplovnu tehniku.

Toga postajete svesni čim uđete besplatnim autobusom koji vas vozi od stanice prigradskog voza, čiste, udobne, klimatizovane i nadasve tačne „električke”, kroz kapije opitnog kompleksa i prođete pored aleje heroja, najboljih ruskih pilota koji više nisu sa nama. Sledeći utisak tokom te vožnje jeste sama veličina i količina objekata, hangara i aviona razabacanih svuda unaokolo. Iako je dosta toga oronulo i zapušteno, ne možete a da se ne zapitate kako je sve to izgledalo kada je bio novo i radilo punom parom. Ne možete, a da ne zastanete pred činjenicom šta je i koliki je bio taj Sovjetski savez.
A Rusija odavno više nije SSSR, iako se neretko trudi da sebe prikaže kao njegovog dostojnog naslednika. Rusija se otvorila ka svetu, Rusija više ne drži Ramenskoje kao zatvoreni grad (štaviše, Žukovski delimično koristi i kao civilni aerodrom) i Rusija je, iznad svega, organizovana.

Usmeravanje ljudi, mnoštvo vojske i policije, rigorozne kontrole, bezbroj kapija, punktova sa hranom, informacijama, klonjama i neviđeno ružnim suvenirima. Dakle, nema čekanja, nema guranja, nema gužvi, incidenata i raspada mobilnih mreža, uprkos činjenici da je u subotu, 22. jula 2017. pistom Žukovskog prošetalo 157.000 ljudi.

Svako ko je ikada bio na nekom aeromitingu u Batajnici zna sve o paklu prevoza, čekanja i guranja da bi se videlo tih par kanti koje (još uvek) lete. Međutim, svako poređenje između Srbije i Rusije prestaje kada prođete pored cepača karata i stupite na stajanku.

Gde poći? Šta prvo videti? Kako ostati miran, kada vas pravo sa ulaza dočekuje legenda Drugog svetskog rata lično.

Iljušin Il-2 „šturmovik”

Za Ruse, „šturmovik”. Za Nemce, „crna smrt”. Ubica nemačkih tenkova. Jedno od oruđa koje je preokrenulo tok rata i spasilo svet kakvim ga danas poznajemo.

Krećemo tim nizom, a civilne avione ostavljamo za kraj. Treba slikati, slikati, slikati. Ukupno 451 sliku. Treba uslikati i potpuno nebitne helikoptere „Mil” Mi-2 i „Agustu” A139, jedinog od dva predstavnika zapadne tehnologije na izložbi. Sankcije, bla-bla. Ne čujem vas, Evropo i Ameriko. Ne čujem, jer je predamnom MiG-29К, direktan prethodnik starog zanalca sa Batajnice 2012, MiG-a-29M2 i vlažnog sna generacija srpskih pilota. San, koji će to i ostati. Baš kao i njegov prethodnik, MiG-29SMT, zbudžen i naružen dodatnim rezervoarima za gorivo.

MiG-29M2

Ali, to je bilo samo zagrevanje. Nekada legendarni biro Mikojana i Gurjeviča nije se snašao u surovoj ruskoj tranziciji i morao je ustupi mesto familiji najlepših aviona na svetu. Moniki Beluči u svetu vojne vazduhoplovne tehnike. Mnogi kažu i najboljem avionu na svetu. „Suhoj” Su-30 mi je ostao u maglovitom sećanju iz Batajnice 1998, ali zato njegovu mlađu braću vidim po prvi put. Moćni taktički bombarder Su-34. Najmlađeg i najopasnijeg Su-35. Vrhunac razvoja klasičnih lovaca. Vrhunac ubojitosti. Vrhunac estetike.

Su-35

Takav niz zahteva malu pauzu, u vidu simpatičnog mlaznjaka za obuku Jak-130 i jedne od premijera ovog MAKS-a klipni Jak-152 za osnovnu obuku pogonjenog dizel-motorom.

Jak-152

Odmor je dobro došao, jer stajanka opet hvata korak. Slede helikopteri. Legendarni Mi-24 (Mi-35), proslavljen u Avganistanu i Rambu 2 i 3, robustan, ružan, perfektno za „košenje trave” kad su trupe na zemlji u pitanju. U Srbiji viđen samo kao dve olupine koje je MUP nekada davno koristio.

Ali, pusti sad to. Pusti. To. To je nebitno. Idu Mi-28 i Ka-52.

Mi-28

Jedan pored drugog.

To već nikada nisi video uživo, niti im izbliza prišao. U Srbiji mu nikada i ne bi prišao. Dva najsavremenija ruska protivoklopna helikoptera. Prvi, ruska interpretacija „apača”, ćoškasti ubica tenkova oprljen Sirijom. Drugi, verovatno najnapredniji helikopter na svetu. Jebeni Kamov i njegove jedinstvene kontrarotirajuće elise. Savršenstvo aerodinamike. Oklop. Senzori. Katapult sedišta. U helikopteru. Na Zapadu poznata samo iz „Zlatnog oka”. U Rusiji, svakodnevica.

Ka-52

A ruska svakodnevica su pre svega helikopteri familije Mi-17. Najproizvođeniji helikopteri u istoriji. Univerzalci, neuništivi, svoj put nađoše i do Srbije i to sa čitava 2 komada. A ta dva da složiš jedan na drugi ne bi bili ni do kolena najvećem operativnom helikopteru na svetu. Mi-26.

Je-bo-te.

Mi-26

Privilegija svega par vazduhoplovstava na svetu. Gigant sposoban da nosi druge helikoptere i čitave civilne avione. Tako nešto ne bi trebalo da leti. Tako nešto čini da pored njega „ansat-U” izgleda sićušno poput igračke.

Vidi, prolaz ka pisti.

Ne još.

Tek sledi ono glavno.

Divovi.

„LET-410” i „An-30” su nebitni. Nebitni pored masivnog „iljušina” Il-76. I to onog u AVAKS verziji. Kako mu prići? Odakle ga slikati? Ne staje u kadar. Treba mi širi objektiv u ovoj zemlji.

Treba mi nešto za smirenje.

Il-76 (A-50)

To je to.

Sledeća tri aviona su vrhunac ovog dana i sna koji budan sanjaš.

Tri „tupoljeva”. Deda strateški bombarder, sin srednji bombarder i unuk strateški bombarder. Tu-95, Tu-22M3 i Tu-160. Ili kako bi ih NATO nazvao „medved”, „uzvratna vatra” i „blekdžek”. 

„Bekfajer” je prvi, najmanji i neodoljiv u svim svojim titanijumskim uglovima. Ubica američkih nosača aviona. Toliko opasan kada se pojavio da je morao da bude ubačen u program o strateškom razoružavanju između SSSR-a i SAD.

Tu-22M3

„Medved”. Meda. Deda. Star skoro koliko i tvoji roditelji. Veliki, spor, ali sposoban da preleti čitavu Rusiju bez dopujavanja gorivom. Toliko bučan da ga čuju zaronjene podmornice. Već 70 godina se doteruje samo sitnim izmenama i sekira čitave generacije NATO lovaca iznad svetskih mora. Avion koji te je rasplakao kada si ga dodirnuo u Monjinu 2014.

Tu-95

Ali, sada više nije 2014. i ti sada imaš novi Sveti Gral. Beli gral. „Belog labuda”. Najveći naoružani vojni avion. Njegova maketa duplo je veće od svih ostalih koje si napravio pre stalnog zaposlenja i deteta. I pravi je veći od sveg oko sebe. Elegantniji. Lepši. Bolji. Jedan od svega 10 operativnih. Toliko ispred svog vremena da će se od 2020. ponovo pokrenuti njegova proizvodnja, maltene zaustavljena raspadom SSSR-a.

Tu-160

Šta reći? Kuda ići dalje? Nema dalje, ovo je vrh. Odavde je sve nizbrdo. Čak ni prvi supersonični putnički avion na svetu, Tu-144 te ne može oraspoložiti, baš kao ni Tu-155, jedini avion u istoriji sa pogonom na tečni vodonik, niti džinovski Mjašičev VM-T korišćen za transport segmenata ruskog svemirskog programa.

VM-T

Druga strana stajanke se samo protrčava. Stari avioni, prototipovi i među njima nesretni MiG 1.44, jedna od mnogih žrtava teških devedesetih. Još helikoptera (novi Mi-38, Ka-32), civilnjaci.

Dosadno.

MiG 1.44

Digli su ti se standardi.

Hoćeš više, brže, bolje.

Hoćeš letnji program.

Su-30

A taj letnji program je po svom scenariju najsličniji filmu za odrasle. Bez uvoda, pravo u glavu. Para mornaričkih „Suhojeva” 30 u simuliranoj bliskoj borbi, upotreba realnih manevara sa mini solo nastupom na kraju, „zvonom” i laganim padom u kovit koji je za cilj imao samo da zagreje publiku.
Publiku sviklu na ovakve događaje, spremnu da aplazima nagradi i čoveka u pilotskoj kabini.

Heroja.

A nisu u ruskoj vojnoj i istorijskoj mitologiji samo ljudi heroji. To su i sami avioni. A retko koji avion je u Rusiji obožavaniji od „šturmovika” legendarnog Iljušina. Prvi put posle nekoliko decenija jedan primerak je doveden u letno stanje. Iako skromnog nastupa, prati ga vatreni govor spikera i oduševljena publika.

I to poštovanje prema istoriji i patriotski naboj tu ne staju, već nastavljaju da rastu i sa sledećom tačkom letnog programa.

Za to su se pobrinuli pripadnici najnovije ruske akro-grupe, „Sokoli”. Četvroka najmodernijih Su-35 izvodi simuliranu borbu dve pare, ali se suzdržava od solo nastupa. On dolazi kasnije, nakon „Rusa”, jedne od dve akro-grupe na češkim školsko-borbenim „albatrosima”.

SSJ

Kako se dupe lako naviklo na bolje, simpatični program ovih aviončića sličnim našem „supergalebu” potpisnik ovih redova doživljava kao krajnje nezanimljiv. Isto se, blasfemije li, može reći ne samo za lepuškasti „Suhojev” putnički SSJ, već i za „Striže” („Lastavice”) na MiG-ovima 29, već viđene u Beogradu i to dva puta. U moju odbranu, sledeća četvroka istinska je poslastica.

Striži”

Jedan pored drugog, Su-34, Su-35 i apsolutne zvezde ovog MAKS-a, par najnovijih ruskih „nevidljivih” lovaca poslednje, pete generacije.

PAK-FA.

Taktički bombarder Su-34 prvi uleće u arenu iznad Ramenskoja izvodeći seriju oštrih zaokreta pod borbenim opterećenjem bombi i raketa. Ubedljivo najbučniji avion dosadašnjeg programa radi ono što jedan avion namenjen za udare na ciljeve na zemlji ne bi trebalo da radi.

Su-34

A šta tek onda reći a poslaticu što sledi? Su-35. Solo. Za komandama Juri Vašćuk. Jedan od živih heroja Žukovskog. Rođeni pilot. Rođen da pilotira. Da prkosi gravitaciji.

Jer, to je ono što Juri tera zver pod sobom da radi.

Da šeni.

Stoji u vazduhu.

Okreće se poput helikoptera. Da iz pune brzine staje u „kobru” i „superkobru”, prelazi u kontrolisani kovit i stušti se ka zemlji u seriji borbenih zaokreta pod punim opterećenjem.


Ovo nije u redu.

Ovo nije helikopter.

Ovo je čudo moderne tehnologije, poterano do samih granica poznate nam aerodinamike.

Savršena sinergija čoveka i mašine.

Sinergija koju tek treba da dostigne par supermodernih „steltova” koji slede.

PAK-FA se razvija dugo, mukotrpno i skupo, ali se razvija. Njihovi „džokeji” su i dalje u grču, igraju na bezbedno i pokazuju samo deo onoga ruski „nevidljivi” treba da servira protivniku, možda ga i svesno obmanjujući samonametnutim velom misterije koji je, između ostalog običnim smrtnicima onemogućio da ovo čudo vide na stajanci.

PAK-FA

Zato sledeći artisti itekako mogu videti na aeromitinzima, doduše uglavnom onim ruskim. Najveće zvezde dana među akro-grupama. „Vitjazi” („Vitezovi”) na friškim Su-30 vrhunac su ruskog grupnog pilotiranja. Sigurni, uvežbani da lete na po par metara jedni od drugih u „streli” i „rombu”, začinjavajući završetak svog nastupa tradicionalnim lansiranjem toplotnih mamaca uz „anđela”.

„Vitjazi”

Interesantno, to neće biti i kraj letnog programa. To neće biti ni solo nastup MiG-ove poslednje šanse da uhvati korak sa svetom, letelice pod oznakom 35, kao ni helikopterski deo progama, mada će se i njihovi piloti potruditi iz petnih žila.

To se pre svega odnosi na ultraagresivni nastup Mi-28, adekvatno nazvanim „pustošenje” od strane NATO-a. Za razliku od kilave oznake za njegovog oca, „letećeg tenka”, Mi-24 („košuta”), „havok” opravdava svoj kodni naziv i ne predstavlja nešto što biste želeli da vidite iznad svojih glava ako ste pripadnik Islamske države u Iraku ili Siriji. Let helikoptera u stranu sam već video kod naših „gama”, kao i let unazad. Ono što međutim nisam dosad video u životu jeste let unazad i uvis. Udari i izvuci se, sve vreme sipajući olovo po protivniku.

Ne daj mu da diše.

A dah će se zadržati i kada se najveći od svih „vertoljeta” vine u nebo. Mi-26 ne bi ni trebalo da može da se odvoji od zemlje. Ali on to čini, svaljujući se pritom u stranu poput kita.

Mi-26

Ali, ni to nije kraj. Kraj će ostati rezervisan za najbolji nastup jedne akrogrupe na ovogodišnjem MAKS-u, emiratskih „Al Fursana” („Vitezova”) na „ermakijevim” MB.339. Vizuelno efektni, produkcijski raskošni, sjajno uvežbani biće prava poslastica za kraj.

Kraj do kojeg se mora odvući do štanda sa prvotivvazdušnim sistemima  i radarima, te hale sa maketama i vizuelnim prikazima raketa, bombi i elektronike nekih budućih avijacijskih proizvoda iz Rusije.

Radari i Al Fursan

Kraja koji će i simbolično biti proglašen ispisivanjem srca od šarenog dima „Al Fursana”.

Srca za poštovanje publici.

Publici koja voli da zagledana u nebo sanjari.

Publici koja voli da sanja.

Jer, kako neki ljudi vole da kažu: Snovi su tu da bi se sanjali.

Glupost.

Snovi su tu da bi se ostvarivali i da bi se u njihovom ostvarivanju uživalo.

Mnogi snovi ostanu nedosanjani i sa vremenom želja za njima bledi.

Neki ostanu da nas žuljaju poput kamička u cipeli, ne dozvoljavajući nam da ih zaboravimo, čak i kada njihovo ostvarivanje deluje potpuno nemoguće. Iznenadno ostvarivanje takvih snova je još slađe, intenzivnije i duže se urezuje u pamćenje.

Omiljeni bend uživo.

MAKS.

Formula 1.

Precrtavam.

Uveliko.



SLIČNE TEME:


понедељак, 28. новембар 2016.

HVALA, GOSPODINE BELI



Zaboravite „bregzit”, batalite Trampa i Siriju. Pitanje svih pitanja u proteklih 6 meseci u Srbalja je:

Šta se, kog đavola, dešava sa Novakom Đokovićem?

Da nešto nije u redu nakon neverovatnog niza krunisanog osvajanjem Rolan Garosa u maju, nije. Najbolji srpski sportista svih vremena na terenu deluje odsutno i nema onog karakterističnog žara u očima. Sama igra jeste slabija od onog nenormalnog samonametnutog nivoa, ali pad forme i jeste nešto što se dalo očekivati. I tako smeten i pomalo „zarđao” od povreda i pauzi, relativno lako je došao do finala US Opena i završnog Mastersa u Londonu. Tamo je izgubio od, u tom trenutku, realno boljih tenisera, a samim tim se odrekao i prvog mesta na ATP listi na kraju godine.

Za većinu teniskog sveta, radost. Za većinu Srba, nacionalna tragedija. I dok je sladostrašće bele teniske elite predvođene prosečnim teniserom i još prosečnijim novinarem Vilanderom razumljivo i očekivano usled dolaska na tron nekih marketinški i nacionalno podobnijih igrača, lavina trijumfalizma hejta prema Novaku u Srbiji premda očekivana, i dalje ostaje potpuno nedokučiva.

Čovek više nije najbolji na svetu u najtežem individualnom sportu na svetu. Čovek je drugi na svetu u najtežem individualnom sportu na svetu. Čovek je u padu forme i taj čovek možda nikada više neće biti isti onaj igrač koji je dominirao decenijom najjače konkurencije u istoriji tenisa. Taj čovek će se možda koliko sutra povući iz tenisa, bez da i statistički postane najbolji igrač svih vremena.

I dok ovakve crne misli ophrvavaju srpske umove, retko ko se usuđuje da pita naizgled veoma jednostavno pitanje.

Pa šta?

Pa šta ako je u padu forme?

Pa šta ako su ga Vavrinka i Marej dobili u dva bitna meča?

Pa šta ako više nije prvi?

Da budemo još brutalniji:

Pa šta ako je kraj?

Taj kraj je morao jednom doći. Niko i ništa ne traje večno. Novak traje već čitavu deceniju i kusur. Duže od Borga i Nadala, od tog istog Mareja koji je do pre 6 meseci služio kao moneta za potkusurivanje prvoj trojci. Trajao je u najjačem tenisu kojeg ćemo za naših života gledati. Za to vreme uzeo više Grend slemova, Mastersa i turnira od dvojice najupešnijih u istoriji, preokrenuvši lični skor sa obojicom u svoju korist. Osvojio sva četiri Grend slema i nanizao ih zaredom. Na mnogim Mastersima postao najuspešniji teniser svih vremena, baš kao i na Australijan openu. Nekoliko godina proveo na prvom mestu, osvojio skoro sve turnire na kojima je ikada učestvovao.

Sa druge strane, posle uzetog Dejvis kupa, nije doneo Srbiji i zlato sa Olimpijade, a pretrpeo je neke teške i bolne poraze, i to mahom sa ljudima koji se ne prezivaju Federer i Nadal. Stao na cifri od 12 grend slemova i 200 i kusur nedelja na prvom mestu ATP liste. Dogurao „samo” do drugog ili trećeg mesta na svim relevantnim statističkim listama.

Drugim rečima, nije i formalno postao najbolji u istoriji i to baš u trenutku kada se činilo da ga niko i ništa ne mogu zaustaviti. I ne samo to, pao je sa svog trona brže i naglije nego što smo to mogli i da zamislimo. Nije postao večan i nije pokazao čitavom svetskom teniskom svetu ko je i šta je i odakle je do kraja. Ta večita crna ovca svetskog tenisa, to naše ružno crno pače prekratko je u našim očima bilo predivni beli labud pre leta na jug.

Nešto poput najčešće zamerke na jedan od kamena temeljaca popularne kulture poslednje decenije, američkoj TV seriji „Brejking bed”. Ta neverovatna priča o još jednom autsajderu, terminalno bolesnom profesoru hemije bez posla koji počinje da se probija u svetu proizvodnje i trgovine drogom na prečac stvorila je relativno malobrojnu, ali fanatično odanu publiku koja ju je proglasila najboljom serijom ikada. I za razliku od većine višegodišnjih programa, imala je konstantno uzlaznu putanju od samog svog kraja, koji se međutim znao od samog početka i od kog nije bilo bežanja. Taj vrhunac glavnog lika, Voltera Vajta, bio je sladak, ali i kratak, a pad nagao i surov. Taj autsajder, taj antiheroj u fenomenalnom tumačenju Brajana Krenstona koji je na čistu genijalnost pobedio sve zastrašujuće i hiperinteligentne protivnike iz meksičkog kartela (ko je rekao Rodžer i Rafa?), na kraju je doživeo da ga savladaju lokalne primitivne siledžije (kahm, Endi?), a porodica izda i ostavi sasvim samog. Kraj jeste vesternovski, pošten i čist, ali nakon svega doživljenog u šest dugih sezona deluje kao svojvrstan antiklimaks.

Zbog toga, a i zbog činjenice da je sama tema previše za dobar deo gledališta, „Brejking bed” nije po oceni najbolja serija svih vremena. Treća je po redu, iza „Braće po oružju” i još uvek aktuelne „Igre prestola”. Nešto poput Novaka, koji će, kako sada stoje stvari, ostati zauvek da gleda u leđa Federeru i Nadalu.

Federeru, tako neodoljivom kao „Igre prestola”, tako dominantnom u prvim sezonama, napakovanim obrtima i brutalnim scenama. Federeru, tako razblaženom i neutralizovanom po pojavi prve prave konkurencije, tako zalutalom i običnom u igri/scenariju poznijih godina. Federeru, koji će se, poput Martinovih knjiga završiti u nečemu sasvim banalnom i očekivanom.

Nadalu, žestokom, zanatskom fizikalcu, koji je trajao jednu metaforičku mini-sezonu, baš kao i televizijski život američke čete predvođene sjajnim Dejmijenom Luisom u „Braći po oružju”. Muškoj seriji, pandanu muškom tenisu, borbi, znoju i krvi prolivenoj od Normandije do Berlina. Od Rolan Garosa do Rolan Garosa.

Da, takvima će Novakov Volter Vajt gledati u leđa. Za nijansu, komicu, ali će gledati. Baš kao što će iza te tri serije/tenisera zjapiti velika rupa, koju će samo donekle popunjavati sjajna „Žica”, koja je ipak čedo nekih drugih vremena, baš kao što je i Sampras deo neke druge, prošle ere „belog” sporta.

Baš kao što će i sve ostale aktuelne serije maštati da budu kao ove gore pobrojane, uključujući tu i „Pravog detektiva” Mareja, samoproglašenog kvaliteta kojem manjka osnovnih elemenata scenarija/igre, pa i onog suštinskog, zabave.

Ono u čemu Brejking bed i Volter Beli (White) nikada nisu oskudevali. Jer, i pored svih uspona i padova, oni su ostajali neodoljivo interesantni i ubitačno kvalitetni. Iako fanovi širom sveta ne odustaju od nade da će nekim čudom sedma sezona ipak nekada nekako biti snimljena, šanse za to nisu velike. Kraj je u seriji Vinsa Giligena bio i prošao i vreme se ne može vratiti unazad.

Isto je i sa našom teniskom bajkom.

Ako već nije došao, kraj će doći uskoro. I treba da dođe. Jer, kad dođe, biće to završetak jednog neverovatnog puta koji smo sa Noletom prošli za sve ove godine.

Puta koji ne bih menjao ni za deset Marejevih životnih priča, niti za tri Federerove.

Hvala ti za sve, Novače Đokoviću.

Gospodine Beli.


SLIČNE TEME:

субота, 23. јул 2016.

DUH LETOVANJA


Ja volim svoj posao. Zvuči kao otrcano neiskrena fraza, ali je (barem) u mom slučaju istinita, baš kao i činjenica da je arhitektura i urbanizam ono čime želim da se bavim čitav svoj život. Ne na način na koji se to radi na ovim prostorima, ali želim da profesija za koju sam se školovao uzima najveći deo mog  radnog veka.

A ta arhitektura, pored svog sveprisustva u našim životima sa sobom nosi i jedan nemali oreol snobizma i kvaziintelektualne frazeologije koja običan svet prosto nagoni da sa nama zbija šale. I negde u epicentru te naše arhitektonske elitizije je i izraz „genius loci”.

Sa tim famoznim „duhom mesta” sam se nebrojeno puta susreo u literaturi i stranim primerima, ali sam ga retko osetio i u realnom životu. Takoreći, praktično nikad. Sve do jednog sasvim običnog i prosečnog letovanja na grčkom Halikidikiju.

Nisam preterano religiozan čovek. Odgajan sam u pravoslavnom duhu i učen da poštujem tradicije srpske crkve. Ne verujem da „tamo gore” postoji neko ko upravlja našim životima, ali duboko verujem da je crkva kolevka civilizacije i najstariji čuvar naših istorija i pripadnosti. Rezervišući letovanje na Sitoniji, (nakon višedecenijske rođačko-emotivne veze sa Crnogorskim primorjem), skoro da sam potpuno prevideo činjenicu da ćemo biti smešteni tačno prekoputa jednog za pravoslavlje istinski čudotvornog mesta.

Svete gore.


Ono što je prvo upada u oči kod Atosa jeste sama morfologija terena. Naime, iako brdovit, Halkidiki se zapravo i ne može podičiti nekim istaknutijim geografskim reperom. Sa 2033 metra nadmorske visine, Sveta gora se ističe i izdiže iznad tog mora dramatičnije od bilo kog drugog planinskog vrha kojeg sam imao prilike da vidim sa mora, odnosno sa druge obale. Crna Gora kao takva jeste brdovita, ali je sva takva i tu se planine ne doživljavaju kao koplje ka nebesima, već kao monolitne zidine. Narodski rečeno, Sveta gora izgleda kao da je bačena iz svemira i naborana baš tom mestu od čitave severne Grčke.

Tako pozicionirana i tektonskim pokretima umasivljena, definitivno je postala neodvojivi deo horizonta čitave istočne obale Sitonije koju sam ovog leta za desetak dana obižao uzduž i popreko. Bilo da je uvala u kojoj se kupate otvorena ka moru ili zavučena laguna, Sveta gora ne izlazi iz vašeg vidokruga. Mada, većinu vremena i neće biti u potpunosti saglediva.

Razlog tome jeste pojava česte kondenzacije, tj. hlađenja vazduha uz njene visoke strane, te će tako oblaci postati skoro nerazdvojni deo vizuelnog identiteta najvišeg vrha severnog egejskog primorja. Bilo da je u pitanju samo beličasti pramen ili preteća masa kumulonimbusa, vrh planine će jednim veoma običnim i svakodnevnim prirodnim fenomenom dodatno dobiti na mističnosti, podstičući različita tumačenja njenih posmatrača. Vulkan, krov sveta, uzvišenje u izmaglici mogu sa sobom nositi i epitete sa one strane racionalnog i pozitivnog, što su zasigurno i bile reči kojima su u neka druga, primitivnija i neobrazovanija vremena čašćavali „svetu planinu”. Vremena kada je pristupačnost ovom krševitom terenu bila još manja nego u eri turističkih brodića i terenskih vozila i kada se do manastirskih utvrđenja stizalo višednevnom avanturom po moru i kopnu.

Moru, koje je bilo i moj najbliži kontakt sa samom planinom. Udaljen nekoliko desetina kilometara, trudio sam se da svakog dana budem za koju stotinu metara bliži  Atosu, plivajući do plovaka i birajući svoje mesto za kontemplaciju o smislu života. I zbilja tu, usred bonace, najmanje sam remetio mir prirode i šum mora oko sebe. Muzika i graja ljudi i dece sa plaže već su se lagano gubili i bio sam u stanju da se maksimalno fokusiram na prizor oko sebe. A taj prizor nije čak bio ni ometan stenama koje okružuju plaže Halkdikija od najfinijeg peska, već se sastojao samo od tri nijanse plave. One morske, one nebeske i plavičasto-zelene stene između ta dva ultramarina.

E, baš tu, tu je taj „duh mesta” udario punom snagom i direkt u glavu. Glavu koja je počela da se oslobađa celogodišnjih stresova, odmašćujući vijuge da ponovo rade punom parom na rešavanju nakupljenih životnih problema. isprazna fraza prestala je da bude to i postala golema pomoć na planu psihofizičkog oporavka i katarze.

Tu, negde iza plovaka, sa Atosom ispred sebe.

Svetim Atosom.


Ne mogu reći da sam nakon desetodnevnog „druženja” sa Svetom gorom bliži Bogu, ali mogu reći da mi je njena pojava i „duh mesta” koji isijava pomogla da budem bliži miru. U ova stresna i neizvesna vremena, dragocenom miru.

Zbog toga, a i svega gore navedenog, imam osećaj da ćemo se Sveta gora i ja još družiti.

Koliko već dogodine.


FOTO: Privatna kolekcija

петак, 20. мај 2016.

MJUZOMENALNO

Sada više nema dileme. Oni su poslednji veliki bend koji ćeš slušati, voleti i voleti da slušaš. Malo manje zbog toga što si već u srednjim godinama, malo više zato što je muzika u ovom veku krš. A u tome kršu – dragulj. Genije. Poslednji veliki frontmen. Neki kažu samo vrsni eklektičar. Ja kažem – velemajstorski eklektičar. Onaj čije delo podseća na velikane, ali nije kao ono što si već čuo. Zato što i nije. Zato što je novo, sveže, originalno. Zato što je to Belami. Zato što je to „Mjuz”.


Znaš da posle 2006. nikada više neće doći u Beograd. Imali smo svoju priliku i propustili smo je. Svega par hiljada ljudi na paklenoj svirci koja nikog nije ostavila ravnodušnim. Ali za njih je to bio pokazatelj da u Srbiji nemaju publiku. Oni, tada najbrži meteor MTV-jeve posustale rok scene. A kad već „Mjuz” neće tebi, ti ćeš morati „Mjuzu”. Na noge. Negde blizu. Negde gde nisi još bio. Dakle, ne Pešta. Ona je ipak rezervisana za tvoje ljubimce.

Ne, idemo u nešto novo, nešto divlje. Milano. Malo predaleko, malo preskupo. Beč. Na Dan pobede. Prodato. Istresaj štek. Vredi. Do poslednje pare. Ionako ćeš ih istresti na svakodnevni život. Ovako ćeš barem imati jednu vrhunsku uspomenu. Jedno veliko punjenje mozga. A mozak je prepunjen tom istom svakodnevicom. Ne prepunjen, preliva. Treba mu restart. Treba mu energija. Nova, sveža. Da razbiješ začarani krug slušanja bendova starijih od tebe samog. Vreme je da daš šansu nečemu novom, konzervo! I to veliku šansu. Odlazak u inostranstvo zbog nekog benda koji nije Depeche. Mišo, strah me je. Ali se i radujem, Mišo. Mete. Belamiju. Ružnjikavi britančiću. Genijalni ružnjikavi Britančiću.

Naravno da su iz Britanije. Sve progresivno u muzici ikada je iz Britanije. Ako je rokenrol, onda je to Engleska. Ako je sjebano, onda je to Engleska. Sjebani rokenrol. „Mjuz”. I ti ćeš ih gledati i slušati uživo. Najzad.


„Štathale”. Gradska hala. Manja od „Arene”, ali kul. Neki modernizam. Renovirani modernizam. Batali sad arhitekturu, treba stići i otići tamo. Prejahati šatro otvorene granice. Smestiti se u Beč. Malo razgledati. Mnogo razgledati. Skrenuti misli sa setliste koja se vrtela na repeat u kolima. Sa sjajne setliste. Sve sami hitovi. Među njima i 4-5 tvojih pesama. Njihovih tvojih pesama. Na koje se ložiš. Jebeš muziku na koju se ne ložiš. Koju ne učiš napamet, ne prevodiš tekstove. Kao tinejdžer. To i jesi i bićeš dokle god budeš pohodio koncerte. Koncerte kao ovaj. Mada ovaj možda i nije kao ostali koncerti. Bespilotne letelice, kružna bina. Neko ludilo.

Ne. Nećeš gledati slike sa turneje. Setlistu možeš da pogledaš. Bina mora da te iznenadi. Prijatno. Mada je prvo iznenađenje neprijatno. Nema aparata u hali. Ne popuštaju na ulazu. Ne verujem! 50 i kusur koncerata, tri puta Budimpešta i već izanđali Canon S5 što je uvek bio uz tebe. U gradskoj bečkoj hali neće biti. Vratiće ti ga, organizovana je ovo zemlja. Tebi i Japancima, koji izgleda jedini uz tebe ne znaju da nema apartata u EU. Jebem ti EU. Mobilni neće ništa uslikati. Mada, verovatno to ne bi uradio ni aparat.

ONO je nemoguće uslikati. To postaje jasno čim si kročio u halu i ugledao je. „U2” i „Metalika” su imali kružnu binu. Mnogi drugi ispuste u publiku. „Mjuz” ima oboje. Parter je podeljen po dužini. Nema fanpita. Ceo parter je fanpit. Trebao si da uzmeš parter. Ali onda ne bi video ostatak. Kružni video bim. Čitavu rešetkastu konstrukciju nad binom. I njih. Ušuškane. Usnule. Šesnaest komada.

Dronove.


Jer, oni su suština svega. Turneje. Albuma. Čitavog ovog cirkusa. Belami voli bespilotne letelice. Ti voliš letelice. Belami ne voli američku politiku upotrebe bespilotnih letelica zarad ubijanja civila diljem sveta. Ti ne voliš američku spoljnu politiku. Obojica volite muziku. I „Mjuz”.

Dovoljno za početak jednog lepog drugarstva!

A to drugarstvo će biti izdignuto na nivo prijateljstva negde oko devetke. Kad mu je i vreme. Hvata te nervoza. Ne baš ona histerija kao pred Ušće, ali si uznemiren. Iščekuješ. Ne znaš čemu da se nadaš. Znaš da će krenuti izopačenim a kapela refrenima svih pesama sa poslednjeg albuma. Operski. Kulturno. Umetnički. Baš kao što je to i elegancija belih svetala drnova koji se pale i poleću. Velike prozračne kugle, opšivene svetlima. Morale su da budu takve, zbog bezbednosti. Bezbednosti zbog koje ti nisu dali da uneseš aparat.

Batali to!

Amin završava uvodnu operetu. Dronovi su poslagani u liniju. Liniju svetla. Gitarsku liniju. Vojnički rif.


Idemooooo!

Prvi singl sa novog albuma. Oranje po šestožičanom vratu. Razarajući tekst. O psihopatama. Psihopati. ONOM psihopati.  Ili si samo ti to tako shvatio. Opusti se. Van si svog zatvora na par dana, a ovo je jedan od onih univerzalnih tekstova koje svako tumači kako hoće. Jedan od onih velikih tekstova. Velikog tekstopisca. I velikog gitariste.

„Reapers”. Za razliku od ostalih znas sta su „riperi”, „helfajeri” i „predatori”. Ali ne znas kako neko može tako da svira gitaru. „Guitar hero” pesma. Metju obrnuo igricu. Izobrtao i tebi glavu onim neverovatnim elektro-metal rifom kojim ti mobilni zvoni još od kako si prvi put čuo najnadrkaniju pesmu ikada.

„Good evening Vienna!”

Nego šta da je dobro veče. I postaće još bolje.

A kako da ne postane kada kreće onaj prvi, ultimativni hit. Još jedan zarazni rif, slepljen sa elektrificiranom bas linijom. Hit kome Belami neće morati ni da peva refren. Zna on to. Zna to i petnaestak hiljada ljudi u bečkoj gradskoj hali. Zna to i bubanj, koji napumpava tenziju pred svima znane stihove.

„My plug-in baby crucifies my enemies...”

Ruke su u vazduhu. Osvetljenom vazduhu. U osvetljenoj hali.

„...I'm tired of living...”

Jesam, umoran sam. Ali se ne osećam umoran. Ne sada. Sada se osećam živim. Nasmejanim. Kao i još petnaestak hiljada ljudi. Petnaest hiljada osmeha. Prouzorokovanih samo trojicom ljudi. Dobro, četvoricom, tu je u kružnu binu poluutopljeni klavijaturista.

Kružnu rotirajuću binu. Sa rasvetom kao iz „TRONA”. Nalik svemirskom brodu. Iz kog su izašli nadrkani vanzemaljci, obučeni u crne skafandere i koji pevaju nadrkane pesme. Predrkane pesme.

„Dead inside”. Pesma za pasivnu agresiju. Sudaranje neurona u glavi. Domovih palica, Krisovog svetleceg basa. Metovih samo naizgled depresivnih lirika. Jer ne može nešto tako pune pritajene i beskonačne energije biti depresivno. Može samo biti brže ili sporije. U ovom slučaju, ovo drugo.


Red je da se ritam još obori. Nije ovo samo rokanje. Ovo je i performans. Kulturno uzdizanje. Van granica ove planete. Ovo sunčanog sistema. Izolovanog Sunčevog sistema. Eto i platana koja se spuštaju duž mostova ka ispustima. Ispustima ispod kojih se nalaze svlačionice iz kojih izranjaju članovi benda, menjajući instrumente sa lakoćom promene slika koje se projektuju na platnima i kružnom bimu. Slika sunčevih sistema i svetala rasutih zvezda.

Svetlo. Scenografija. Spektakl. „Handler”. Zato su koncerti blago, jer izbace u prvi plan neku pesmu koju uopšte nisi zagotivio slušajući CD. A kako ne zagotiviti tekst o operaterima bespilotnih letelica koji poput lutkara upravljaju ljudskim životima. Lutkara koje vidimo i na platnima kako „sviraju” Volstenholma i Belamija.

Svirači svirača.

Majstori.

Kao što je to neprežaljeni Hendriks i njegov uvod u nešto garantovano sjajno i razbijački. U još jedan let 16 bespilotnih letelica. Još jedan antologijski rif u kojem žice gitare lete uvis. Tvoje prethodno zvono mobilnog. Bas linija za mlevenje mesa.

„Ooh, baby, don't you know I suffer?”

Da, bre, to se traži. Ta gitara. Taj bas. Taj falset. Taj procesirani prateći vokal koji topi glečere u noći. I mozak u lobanji koja gleda animacije crnih rupa. Supermasivnih crnih rupa. Koje, za razliku od svojih kosmičkih sestara, energiju izbacuju spolja. Ka publici. Ka nama.

A mi hoćemo još. Nestrpljivi smo. Ne volimo instrumentale. Hoćemo podizanje ritma. Hoćemo hitove. I oni stižu.


Svi su na nogama. Svi pevaju pod svetlošću zvezda.

„Far away. This ship is taking me far way”.

Zbilja, vodi nas. Daleko odavde. Dalje od Beča, ovog sveta. U svet melodije. Melodije bez koje ih ne bi toliko ni slušao ni voleo. Može se Belami truditi da u postprodukciji maskira distorzijama, efektima i semplovima činjenicu da je savršeni melodičar, ali u tome ne može i neće uspeti. Svaka njegova pesma nastaje uz gitaru ili klavir i to je tako uvek bilo, jeste i biće. I mi to nećemo pustiti. Čak ni ako obeća da neće nikad izbledeti.

A on to neće. Baš kao ni njegovi uzori. Legende, čije vanvremenske numere se drznuo da obradi uz klavir i – megafon. Siguran sam da Nina Simon nije tako zamišljala aranžman jednog od svojih najvećih hitova, ali nije uopšte loše ispalo.



Da, i ja. Ne dobro, nego odlično. Jer znam šta sledi.


Ljubavna poema 22. veka. Ludilo od pesme. Ludilo od teksta. Ludilo ljubavi. Koje raste kroz elektronski bas sve do univerzalne poruke na kraju.

„You need to loveeeeeee!”

Tako je jednostavno. Treba samo voleti. Nju, koja je pored tebe, iako ne ne voli „Mjuz”, ali voli tvoja loženja. I tebe. I pored svih problema. Toliko brojnih da od njih možeš napraviti čitavu mapu. Elektronsku mapu. Mapu elektronike koja je dovela do „Mjuzovog” autentičnog zvuka. Mapu na kojoj su susreli i sa tvojim ljubimcima i tebi toliko dragom „Ljiljanom”.

„Lillian”. I oni spremaju novi album i turneju.

Uh.

To loženje tek sledi. Ovo loženje mora da se odradi do kraja. Da se još malo opljune američka spoljna politika kroz govor njihovog najvoljenijeg političara, JFK-a. Da se otrpi još malo instrumentalnih intermeca. Da se u nama nakupi još histerije koja će eksplodirati kroz masnu distorziju i robotizovani falset.

„I'm not breakin' down, I'm breakin' out,
Last chance to lose control!”

Kakva bre kontrola, čoveče?! Kočnice su odavno puštene. Energija preliva i varniči na sve strane. Struja je u gitari, ritam linija u glavi, mozak je uzeo slobodno veče, srce ostaje usamljeno.

A srce se loži na emociju. Na patetiku. A „Mjuz” je patetičan za sve pare. I ti to voliš. Te patetične nadrkane Engleze i njihove elektronske elegije o tome kako nam vreme ističe. I to voliš mnogo.

Mada ni izbliza kao buntovnički duh koji nikada nije iščileo iz fascinantne urbane kulture tih ostrva. Duh koji decenijama nije bio jači nego u razbijaču sa tebi omiljenog albuma.

Vreme je za otpor. Za ustanak. Krajnje je vreme. Zato Met opet ne mora da peva refren. To činimo mi. Mi, koji se u svemu tome što on radi pronalazimo, grlimo te stihove kao da smo ih mi pisali i njima se štitimo od svih onih koji nas degradiraju, žele da nas kontrolišu i primoravaju nas na stvari koje ne želimo da radimo. Svi oni koje moramo pobediti.

A među njima i kreatore svetskih poredaka. Globaliste, koji nikada nisu izgledali privlačnije nego neverovatnim apokaliptičnim prikazima od kojih se topi mozak. Još jedna pesma koju zavoliš kada je čuješ uživo. Još jedna u nizu žiški između ušiju koje nam Met opaljuje u svom nemilosrdnom ritmu brza pesma-spora pesma, vraćajući nas opet na početak džinovskim crnim bespilotnim cepelinom koji kruži halom u maniru produkcije „Pink Flojda” i nekog SF filma.

Jer, sve ovo na kraju krajeva i jeste naučna fantastika. Sa fantastičnim vanzemaljskim naučnikom koji sa nama zemljanima komunicira preko svojih gitara, klavira, ekrana i projektora, ostajući nedodiriv na svom stejdžu-letećem rotirajućem tanjiru koji lagano gasi svetla i stavlja međuzvezdani pogon na stendbaj.


Bis.

Kreće sporije. „Take a bow”, pa „Mercy”. Topovi sa konfetama. Sve je manje mraka. Sve je više publike pod reflektorima. Zaslužila je to na kraju krajeva. A kraj nažalost, mora jednom doći. I dolazi kao što je ceo ovaj bliski muzički susret posebne vrste i počeo. Muški. Viteški. Takoreći, sajdonijevski. I morikoneovski.

„La-la-la!”

Rime i tonovi se zbijaju, baš kao i ljudi. Hvataju se za bližnjeg svog, spremni za skok. Za ONAJ prelaz. Prelaz kome prethodi ratni poklič plemena „Mjuz”.

„No one's gonna take me alive,
Time has come to make things right,
You and I must fight for our rights,
You and I must fight to survive!”

Eksplozija.

Skači. Skači. Skači. Kao da ne postoji sutra, kao da ne postoji život, već samo taj neverovatni rif i propovednički sintetizirani falset koji ga nadvišava. Ceo koncert staje u ta dva minuta oranja po svim instrumentima. To je ta neuništiva ostrvska scena. To je to pražnjenje negativne i punjenje pozitivne energije za kojim vapiš svakih nekoliko godina. Savršenstvo jedinstva čoveka i rok zvuka, ali to je nažalost i kraj.

Zasluženi.

Mada, nisu ti svirali „Resistance”, „Undisclosed desires”. Preskočili su i „New born”. Može im se. Iako su tu „samo” deceniju i po, već imaju materijala za trosatni „best of” koncert. Već su veliki bend. Preveliki.

Preteški za svariti.

Da je bilo više, bilo bi previše. Kao i „Inception”, mora sve da se pogleda hladne glave i najmanje dva puta da bi se pojmilo gde se bilo i šta se čulo i doživelo. Da se shvati veličanstvena i zastrašujuća istina oko koje više nema dileme. Ako je ikada i bilo.

Oni su poslednji veliki bend koji ćeš slušati, voleti i voleti da slušaš. Malo manje zbog toga što si već u srednjim godinama, malo više zato što je muzika u ovom veku krš. A u tome kršu – dragulj. Genije. Poslednji veliki frontmen. Neki kažu samo vrsni eklektičar. Ja kažem – velemajstorski eklektičar. Onaj čije delo podseća na velikane, ali nije kao ono što si već čuo. Zato što i nije. Zato što je sveže, originalno i nadasve sjajno. Zato što je to Belami.

Zato što je to „Mjuz”.

FOTO: gignuts.com



SLIČNE TEME: