уторак, 27. фебруар 2018.

TRI MINUTA TIŠINE


Jedan od nas, onaj ponajbolji, otišao je i ostavio rupu koja se ne može popuniti, jer postoje gubici koji su jednostavno nenadoknadivi.

FOTO: seecult.org

Ne. To ne može biti. Ne, čekaj. Ne, ne. Nemoguće. Ne, ne, ne.

Ne.

Ali, jeste.

Jeste, i to što si ti šokiran neće ništa promeniti. I ne samo ti. Šokirana je čitava zemlja. Mala, jadna, napaćena zemlja u kojoj kultura izumire poput ptice dodo. Čuj, izumire, izumrla je.

Sada i zvanično.

Poslednji veliki srpski glumac više nije sa nama.

Ono, baš veliki. Veliki, nivoa Zorana Radmilovića i Bate Stojkovića.

Da, poslednji koji je mogao da stane rame uz rame sa najvećima. I koji se najvećima najzad i pridružio, iako im nije bio savremenik.

I to učinio na brutalno brz i surov životni način.

Na isti način na koji je uleteo i u naše, pa i u moj život, tamo već sada davne 1995, filmom koji je dosta toga promenio, „Ubistvo sa predumišljajem”.

FOTO: vijesti.me

Kažu da prva uloga odredi glumca i da, hteo, ne hteo, do kraja karijere robuje tom liku kojim se predstavi široj javnosti. Ti si, Nebojša, već u toj mračnoj ekranizaciji Selenićevog romana pokazao da te nećemo pamtiti po jednom liku, ali si isto tako još tada sebi nacrtao metu za jedan te isti tip uloga što ćete pratiti do kraja karijere. Teških, dramski napornih uloga u kojima si igrao običnog čoveka suočenog sa svim jarmom koji mu život može natovariti.

A s obzirom na vreme u kojem si sazrevao kao glumac, nije ni čudo što ti je većina uloga bila baš takva. A ni ti se nisi ustručavao da se razvijaš, te se tako sledeći put srećemo u jednom đubretu od filma, u kojem opet blistaš, samo ovoga puta sa tamne strane medalje.

Iako smo se mnogo više ložili na Bojanu Maljević i Sanšajn, ni tvoj Simke iz „Do koske” nije prošao neprimećeno, izdvojivši se svojim replikama u odnosu na čitavu paletu glumaca tvoje generacije što je tada stupila na veliku scenu.

Da se izdvojiš si uspeo čak i u omnibusu priča što je u sebi okupio sve što je tada vredelo u srpskom glumištu, još jednom našem mračnom vilajetu pod imenom „Bure baruta”. I to si uspeo, u kadrovima, sa ni manje ni više, nego jednim Berčekom. Da smo mi ti koji imamo pare i glamur umesto bede i govana, vas dvojica biste podelili „oskara” na ravne časti. On, svojim neprejebivim mrzovoljnim minimalizmom, a ti svojom neobičnom „običnošću” sa kojom si crtao likove iz našeg komšiluka, likove poput nas samih.

Možda je u tome i tajna tvog uspeha i emocije kojom si vezao Srbe za sebe.

Glumio si njih same. Ne larmadžije koji psuju, ne karikature. Obične ljude. Normalne ljude. Izumiruću vrstu.

To si nastavio i sa tvojim ostvarenjem koje je postiglo najveći uspeh u svetu, jer se stranci ipak najviše lože na patetiku. Iako sam obožavao košarku, „Nebeska udica” mi nije legla, iako je tvoj Kaja odradio sve što treba i to sa lakoćom. A možda je i taj prikaz bombardovanja jednostavno došao preblizu istorijskom originalu.

Ulazak u novi vek i neku novu energiju najzad si iskoristio i da se najzad malo makneš iz teške drame i do srca nas nasmeješ i zabaviš.

U „Munjama” te klinci nisu skapirali, ali zato probrana ekipa jeste. Tvoj omaž Duletu Saviću postao je besmrtan, a u mom srcu te samo dodatno učvrstio zbog iskrene i nepatološke ljubavi prema istom klubu.

Ako si nam ulogom pandura u tom inače vrhunski precenjenom filmu pokazao da nisi loš komičar, u „Kenguru” si nas do suza nasmejao, gaseći u svojih sveukupno desetak minuta na platnu sve ostale koji su (u)mislili da su zabavni.
Ali, i ti i mi smo znali da to nije prirodno stanje stvari i da je zaokret iza ugla. Energija se izduvala, a sa njom su se vratile i teške teme.

„Klopka” te je opet lansirala i van sve užih granica Srbije, a nas sledila verodstojnošću tvoje uloge i replika koje smo svi mi ponekad (polu)glasno izgovorili.


Ali, tvoj život nije bio samo film, jer je celuloid uvek bio pretesan svim pravim velikanima, pa tako i tebi. Za svoj dom si izabrao naše najprogresivnije pozorište, Jugoslovensko dramsko i tamo ostvario čitav niz rola koje će još dugo odjekivati među sveže obnovljenim zidovima obe sale u Kralja Milana. Iako znam da će ovo biti strašna nepravda prema tvom „Hamletu”, „Potpalublju”, Molijeru i „Sumnjivom licu”, ja to ću ipak reći:

Vrhunac tvoje glumačke karijere, kako filmske, tako i one na daskama koje život znače, kao i vrhunac srpskog glumišta od raspada Jugoslavije naovamo, bio je i ostao tvoj Ivan u „Hadersfildu”.

Iako sam tu predstavu pogledao davno nakon što je prestala da bude hit, karte za nju sam jedva našao iz razloga zato što se igrala maksimalno jedanput mesečno. A bilo je dovoljno posmatrati te svega par minuta da shvatim i zašto.

Nisam imao tu sreću da uživo u pozorištu gledam Radmilovića, Stojkovića i Todorovića, ali mislim da bi i oni zastali da su mogli da vide tvoj „Hadersfild”.

Da, tvoj.

Samo tvoj i ničiji drugi.

TI si bio ta predstava.

TI si bio pozorište.

Uživo.

Jedan na jedan.

Pravo u glavu.

Nikada pre i nikada posle nisam doživeo to što si nam ti pružio te večeri.

A i kako bi, pošto se to tvoje glumljenje graničilo sa poznatim zakonima fizike.

Iako si nas od podizanja zavese surovo mleo svojim do koske sjebanim, a tako plemenitim Ivanom, to ipak nije ništa u poređenju sa čuvenim trominutnim monologom kada se pred Šušljikom najzad otvaraš i izlažeš svu svoju muku.

Nikada pre i nikada posle nisam doživeo da u Sali sa 250 ljudi niko ne diše tri minuta.

Ne da ne priča, nego da NE DIŠE.

Da im to čovek sa bine ne dozvoljava.

Svojim glasom i facijalnom ekspresijom.

Da se poput džinovskog udava obavija oko naših vratova, srca i duša i iz njih izvlači i poslednji slabašni udisaj.

Da ljudi crvene i da, da nema tvog zastrašujućeg vokala, bi se mogle čuti kapi znoja kako cure sa dlanova i lica i padaju na zemlju.

Da taj čovek sa bine za taj svoj znoj i krv prolivenu zbog uloge bude nagrađen višeminutnim ovacijama.

Da svi u publici shvate zašto se „Hadersfild” igrao samo jednom mesečno.

Da bi te češće transformisanje u Ivana ubilo, bukvalno.

Da daješ sve od sebe, da si na vrhuncu glumačke moći i da si „Hadersfildom” kupio svoje mesto među besmrtnicima koji te gledaju sa plakata foajea JDP-a.

Da si, ako je do tada i bilo neke sumnje, najbolji filmski i pozorišni glumac u zemlji.


A u godinama  koje slede si nam pokazao i da si čovek za poštovanje.

Nikada se nisi prodao, otišao na tabloidne televizije, bežao u RTS-ove beskonačne produkcije, snimao reklame.

Nisi to učinio ni za mnogo veće novce, kada je po tebe došla Anđelina sa „Zemljom krvi i govana”, jer si ipak, na kraju krajeva, Srbin, i nisi hteo da bezrazložno bljuješ po svom narodu. Da si ga kritikovao kada treba jesi, rutinski odrađujući Golubovićeve „Krugove” sa jednom tebi tako dobro znanom trebinjskom ratnom pričom. Isto tako si znao i da svoj narod podržiš serijama o četnicima i sarajevskom atentatu, ali i da odglumiš ustašu i pedera ne bi li preneo moćnu poruku u „Ustavu Republike Hrvatske”.

Opet, kao i sav normalan svet, znao si da razlikuješ dobro i loše, kao i da dobro tako i nazoveš, baš kao i loše u svojim retkim, ali vanserijskim intervjuima po kojima ću obeležiti i tvoje, kako to sad grozno zvuči, pozne godine karijere.


Nije ih bilo mnogo, tih tvojih intervjua. U proseku, jedan godišnje, i to u nekim kulturnim novinama, poput „Politike” ili „Novosti” dok se ne nisu samoteleportovali u uređivačku politiku devedesetih. Bili su poduži, ti intervjui, i u njima si govorio o svemu, a najviše o nama, Srbima i našoj Srbiji. Bez dlake na jeziku, bez milosti, surovo, ali pravično secirao si nas nekim običnim a opet tako elokventnim govorom, ne skrivajući miks narodnog i gradskog dijalekta.

Bio si i dalje Trebinjac, ali i Pančevac, i Beograđanin. A kada bih gutao te tvoje olovne redove na papiru, osećao sam da u suštini čitam šta misli jedan građanin sveta, oslobođen zabluda, ali čvrst i nepokolebljiv u stavovima. Nije tu bilo teških reči, ali je itekako bilo težine, i poput tvojih nezaboravnih uloga, mnogo materijala za citiranje. Tiho i nenametljivo, postao si Cane glumačkog sveta, mudrac jedne nestajuće klase jednog nestajućeg naroda.

Običnih, normalnih, umereno nacionalno i verski opredeljenih Srba, koji ne mrze nikoga, ali ne žele ni da bilo ko po njima urinira. Poštenih, vrednih, u tranziciji pogubljenih i pokolebanih Srba, kojima je samo bilo potrebno da čuju da nisu sami, da nisu ludi i da ima nekoga ko je takav ovde i uspeo nešto da uradi, a da nije sportista koji je otišao u inostranstvo.

Kako je moj interes u rapidno opadajući nivo srpske kinematografije bledeo, ti intervjui ostaju i neki poslednji moj kontakt sa tobom i verovatno će najjače odjekivati, sada kada te više nema.

FOTO: ocdn.eu

Da, nema te više.

I to je surova istina.

Jedan od nas, onaj ponajbolji, otišao je i ostavio rupu koja se ne može popuniti, jer postoje gubici koji su jednostavno nenadoknadivi.

Ma koliko ja ovih dana pokušavao da je popunim tvojim nezaboravnim ulogama i replikama na jutjubu.

Da, poput Majke Otadžbine, tvoje urnebesne skulpture koju predaješ Šušljiku na kraju „Hadersfilda”, sa strane stojim, i vičem. I grdim.

Da ne bih plakao.

FOTO: glaskotorvarosa.com


SLIČNE TEME:





недеља, 18. фебруар 2018.

NEUNIŠTIVI „GAZDA” ROKENROLA

Ima tako nekih oblasti stvari što ih volim koje jednostavno ne stignem i ne uspem na vreme da obradim i upoznam ih, ostavljajući tako vrlo ozbiljne praznine u svom obrazovanju. Jedna od takvih praznina je i detaljnije izučavanje velikana američkog rokenrola posle Elvisa Prislija i „The Doors”. Za to nepoznavanje kriv je i moj poprilično elitistički odnos prema rokenrolu kao nečemu što je svoj vrhunac i sve značajne kvantne skokove u inovativnosti i razvoju doživelo u Engleskoj, a ne u svojoj postojbini.

Da, crnci jesu izmislili rokenrol, ali su ga Britanci učinili onim što voliš.

U većini slučajeva, potpuno tačno. U par retkih, ali značajnih izuzetaka, težak previd.

I kao i mnogo puta do sada, nije muzika ili pesma bila ta koja me je naterala da zamisliš, pružiš drugu šansu i na kraju promeniš stav.

Ne, bila je to knjiga i to jedan od onih žanrova koje si sa godinama jako zavoleo.

Biografije muzičara.

A retko koja biografija na zapadnoj strani Atlantika je fascinantnija od čoveka koji je prešao put od samog dna američke društvene kace do zvezda, stausa rokenrol božanstva i jednog od najprodavanijih muzičara u istoriji zabavne muzike.

Čoveka koji svira po četiri sata na koncertima.

Mešanca italo-irskog porekla iz predgrađa Nju Džerzija.

Brusa Springstina.

„GAZDE”.

FOTO: jambase.com

Za razliku od većine zvezda, sam se dohvatio pisanja knjige o svom životu i kao i sve što je radio u karijeri, odradio ju je pošteno, detaljno, iscrpno i, što bi mladi rekli, maksimalno naloženo.

Da, to je ta reč koja Brusa najbolje definiše.

Loženje. 
    
Omaleni Džerzijevac možda nije imao atletsku građu ili markantnu visinu da je prikaže svetu, pa čak ni preterano raskošan vokalni talenat, ali je zato sve to nadoknadio onako kako ga većina ljudi i pamti sa koncerata.

Natopljenog znojem, u stalnom pokretu, trku, skoku.

U vatrenoj kugli energije koju je nesebično delio sa publikom, od onih dvadesetak pijanaca u lokalnom pabu do stadiona sa šestocifrenim brojem prodatih karata.

A tu svoju neukrotivu, strejtersku energiju nije sakrivao od samog početka i žestokih svirku po Istočnoj obali tokom kojih je izbrusio svoj „E-street bend” i vernu bazu fanova.  Kada su se te svirke prelile u šansu za dragoceno vreme u studiju, Brus ih je pretočio u dva različita albuma izdata iste, 1973. godine, „Greetings from Asbury park, N.J.” i „The wild, the innocent & The E-street shuffle”. Iako rogobatnih naziva, pokazali su dva glavna pravca kojim će se umetnik kretati u narednim decenijama pohoda na rokenrol tron.


Jedan, žestok rokerski, brzih rifova, kao što su to „Blinded by the light” i „Rosalita” i drugi, nežniji, naslonjeniji na soul i nasleđe crne muzike uz koju je odrastao, oličenih u „Spirit in the night” i „Sandy”. U oba slučaja, lirika je bila pod teškim uticajem možda i najvećeg belog pesnika američkog rokenrola, Boba Dilana, sa karakterističnim bukvalnim stihovima i pripovedačkim tonom.

I baš ta konstantna stilska i poetska poređenja su Brusa naterala da za svoj sudbinski, treći album, promeni pristup i posle porođajnih muka u studiju ga najzad ponudi svetu te 1975. godine.

I usud trećeg albuma ni ovaj put nije omanuo, katapultirajući Springstina pravo u orbitu sa melodilčnom naslovnom numerom „Born to run.

Da, Brus se zatrčao i više nije bilo stajanja. Poređenja sa Dilanom su nestala, ustupajući mesta etabliranju sopstvenog imena na prvim velikim turnejama koje su rodile neke od okosnica njegovog repretoara u godinama što su sledile. „Thunder road”, „Jungleland” i „Badlands” bile su muzički mekše, raznovrsnije, a stihovno angažovanije i dublje nego pre.


I Brus se menjao, svestan da je pred njima šansa kakva mu se neće ponovo pružiti. Zato je i „Darkness on the edge of the town” morao da bude drugačiji od prethodnika. Mračniji, sporiji, gonjen genetski nasleđenom depresijom od oca i prožet samopouzdanjem njegovog režećeg vokala koji će zaludeti čitav svet na smeni sedme u osmu dekadu 20. veka. „Adam raised a Cain” i „Candy’s room” predstavljaće embrion budućeg uraganskog Springstinovog koncertnog nastupa po kojem će i do dan danas ostati neprevaziđen na svojoj obali Atlantika.

Bilo je to vreme i da se sa svojim „E-street bendom” ponovo uputi preko „bare” i ovog puta naprečac osvoji srca čitavog sveta.

A rast popularnosti morao se odraziti i na kreativni proces, te kao peti nosač zvuka, Brus 1980. izbacuje verovatno svoj pesnički najkvalitetniji album, „River”. Pored socijalno duboko potresne naslovne numere posvećene sestri, čitav niz singlova kiselo-slatke tematike krstari svim top listama, predvođene prvim pravim Brusovim pop hitom, „Hungry heart”.

To je bilo to.

Brus Springstin je postao svetska mega zvezda.

I za razliku od većine sličnih zvezda, u dodiru sa prvom pravom slavom, odlučuje da „povuče ručnu” i uplovi u jedan sasvim drugi svet.

Te 1982. Brus Springstin je imao svet pod svojim nogama i čitav taj svet je drhtao u iščekivanju sledećeg nosača zvuka koji je trebalo da raznese sve top liste i raspameti publiku stadionske brojnosti. Ali, do tog trenutka će proteći još dve godine i još jedan album, drugačiji od svega što je do tada snimio.

„Nebraska” će označiti povratak korenima, kantriju, prirodi i potpuno obaranje tempa energičnog superstara. Do dana današnjeg jedini Brusov album bez propratne turneje, kolekcija tmurnih lokalnih američkih priča predvođene sa „Atlantic city” i korenom prave socijalne angažovanosti kantautora, „Mr. State Trooper”.

A koliko je roker spreman da se promeni nisu mogli ni da pretpostave ni njegovi najverniji fanovi. Iziritiran nepravdom prema ratnim veteranima sa kojima se u međuvremenu združio i rešen da iznenadi sve, te 1984. zagrmeo je po svim zvučnicima diljem razvijenog sveta instrumentom tako nekarakterističnim za vrstu muzike u kojoj se etablirao.

Sintisajzerom.

Bile su to osamdesete i Springstin nije želeo da bude van mejnstrima. Isto tako, u mejnstrim je želeo da ubaci i pravu socijalnu kritiku vešto zamaskiranu u patriotski nastrojen omot i naslovnu numeru svog najprodavanijeg albuma u karijeri i jednog od 20 najprodavanijih nosača zvuka svih vremena.

FOTO: img.zeit.de

„Born in the USA” ostaje vrhunac komercijalne strane Brusove karijere, raznoseći svu konkurenciju čitavim nizom savršeno izbalansiranih hitčina kao što su to „Cover me”, „Glory days” i „Dancing in the dark”, koji donosi još jedan proboj u nepoznato, snimanjem prvog video spota u karijeri.

Vrtoglavi uspeh bio je prilika i da se podvuče crta u pogledu pratećeg benda, raspuštanjem „E-street benda” koje će potrajati do početka novog veka.

To nije značilo da će solo albumi „Tunnel of love”, „Human touch” i „Lucky town” biti loši, naprotiv. Sa jedne strane emotivno iscrpljen razvodom, a sa druge ispunjen novim brakom i očinstvom, Brus će svoju dušu izvrnuti u pravim pop baladama „Tougher than the rest”, „Brilliant disguise” i „Human touch”. Taj introspektivni period biće simbolično završen još jednim ličnim vrhuncem, „oskarom” za najbolju numeru iz filma „Philadelphia”, „The streets of Philadelphia”.


Devedesete su bile tranzicioni period za sve kolose sedamdesetih i osamdesetih, pa tako i za Brusa, koji ih zaključuje još jednom mirnom i tihom kantri posvetom liku Henrija Fonde iz Stajnbekovih „Plodova gneva”, albumom „The ghost of Tom Joad”. Taj materijal predstavljaće i simboličan prekid jednog od najtrofejnijih nizova u istoriji američkog rokenrola. Naime, od albuma „Born to run” iz 1975 do „Lucky town” iz 1992, Brus Springstin izdao je osam nosača zvuka i svi su do jednog bili u Top 5 američkog Bilborda! Od toga tri na prvom mestu.

Novi vek je dočekao u svojevrsnoj kreativnoj hibernaciji i još jednom naletu depresije, ovoga puta jačem nego ikada pre. Po prvi put u karijeri , „Gazda” je ostao bez energije. I po prvi put u njegovom životu, izvor nove energije stigao je spolja, silom događaja koji su potresli SAD 11. septembra 2001 ujutru.

O tom terorističkom napadu svako ima pravo da misli šta hoće, ali niko ne može i ne sme ostati ravnodušan pred stihovima „Empty sky” i celokupnom energijom albuma „Uprising” koji će ponovo ujediniti Brusa i legendarni „E-street band”.

„Gazda” je bio opet živ!


I nije imao nameru da stane, izbacujući albume na dve do tri godine. „Devil’s dust” doneće istoimeni hit singl, dok će stilska raznovrsnost biti dovedena na novi nivo sa „Seeger sessions”, omažu kantri i irskim tradicionalima kao što su to „Mrs. McGrath i „Keep your eyes on theprize”. Činjenica i da je jedan takav album dostigao prvo mesto na Bilbordu dovoljno govori o nivou popularnosti Springstina i u zreloj fazi karijere.

Što naravno nije značilo da i dalje ne može da izbaci istinski kvalitetan album kao što je to bio „Magic” koji će tresti zvučnike sa „Radio nowhere”, ali i dirati srce istinski iskrenim i prizemnim emocijama iz „Last to die”, „Long walk home” i „Devil’s arcade”.

Ritam toplo-hladno će se nastaviti i sa „Working on a dream”, koji predstavlja pauzu do ponovo jednog socijalno angažovanog nosača zvuka kao što je to bio „Wrecking ball”. Istinski i nekarakteristično američki patetičan patriota kakav jeste, Springstin ipak nije zaboravio odakle je potekao, pevajući i simbolično se boreći za radničku klasu u „We take careof our own” i „Death to my hometown”, ali i priznajući svoje unutrašnje demone u „This depression”.


Kao i da to nije bilo dosta, Brus 2014. izbacuje „High hopes” čija naslovna numera spade u red najmoćnijih, najpoletnijih i najaktuelnijih u čitavoj karijeri, prerastajući u himnu „milenijalsa” i ne samo njih. Ogroman uspeh uprkos kontraverznoj „41 shots” i još jedan u nizu od sedam albuma u Top 5 Bilborda (od toga čak šest na prvom mestu!) zgodna je prilika da se ponovo podvuče crta i da se, kako za sada stoje stvari, „E-street” ponovo raspusti  na neodređeno vreme.

Sam „Gazda” se nije zaustavio, radeći na Brodveju i praveći mini turneje u protekle tri godine, mahom po tlu Amerike. Za njegove standard, poprilično mirne i tihe tri godine i to upravo u trenutku kada njegova zemlja prolazi kroz jednu od interno turbulentnijih era u svojoj novijoj istoriji. A kako Brus sledeće godine puni 70 godina, sve je izvesnije je da će se ovaj Italo-Irac vrlo skoro ponovo zakotrljati u užarenoj mešavini energije, socijalne angažovanosti i spektakularnih koncertnih nastupa možda i u gradu blizu vas.

Nemojte to propustiti, jer vam je to možda i poslednja prilika da uživo vidite Brusa Springstina, neuništivog „Gazdu” rokenrola.



SLIČNE TEME:
NAŠ POSLEDNJI PLES

уторак, 22. август 2017.

RATOVI LETA – Epizoda 2: VODA


Ako u vazduhu ima nečega sanjarskog, u vodi je taj neki mir i bežanje u zdrav razum. Voda daje život prirodi kroz koju protiče, a gradovima koji imaju sreću da je imaju daruje neslućene potencijale i izdvaja ih od onih koji se za nju moraju mučiti i boriti.

Simbolično, svoj život sam i započeo pored vode, u gradu na 100 ostrva, na mestu gde Baltičko more prodire u kopno i spaja se sa ledenim skandinavskim rekama. Bilo je to prvo more koje sam dotakao u životu. Hladno i negostoljubivo, mada mi to kao detetu nije nimalo smetalo. Svoj život sam i nastavio pored vode, na mestu gde se sutiču dve velike evropske reke. Iako sam u tu vodu znao i da nesmotreno upadnem kao dete, sa godinama sam je zavoleo, često na nju spuštajući i po njoj ploveći. Čak i kada sam bio primoran da se udaljim od reke na kojoj sam odrastao, negde duboko u sebi nisam gubio nadu da ću se vodi opet vratiti da pored nje živim.

Tako je bilo i u dalekoj Moskvi, čija reka je bila među prvim stvarima koje sam obišao, naravno, u kombinaciji sa biciklom. A taj odlazak na sever otvorio je potpuno neočekivano i još jednu kapiju simboličnog povratka na početak.

„Dobra je Moskva, ali čekaj dok vidiš Piter.”


Rusi nikada nisu u svojim srcima prihvatili germanizovani naziv svoje „severne prestonice”, te je za njih Sankt (ili Sent) Petersburg jednostavno postao „Piter”. Za njihovu istoriju, to je rodno mesto moderne ruske države, prvog velikog savremenog vođe i mesto gde je nastao osnovni instrument širenja političkog i vojnog uticaja van vekovnih granica.

Ruske ratne mornarice.

Ako sam ruske avione i mogao da vidim tu i tamo na retkim i skromnim srpskim aeromitinzima, ruski brodovi i podmornice za mene su bukvalno oduvek predstavljali samo daleke i apstraktne šeme i  zrnaste crno-bele fotografije iz knjiga i interneta, napravljene od strane američkih/NATO satelita i izviđačkih aviona. Ako sam odlasku na MAKS i mogao potajno da se nadam, o susretu sa ruskom ratnom mornaricom se nisam usuđivao ni da maštam. Sve dok sudbina nije umešala svoje prste i uz pomoć svemoćnog interneta spojila me sa rodnim mestom te i takve mornarice.

Da je Piter bliži nego što sam u prvi mah shvatao postaralo se na hiljade Moskviča koji su se vozom otisnuli na finale Kupa konfederacija na svemirskom brodu od novog Zenitovog stadiona. Da proslava Dana mornarice 2017. neće biti tek tamo neka formalna procesija skapirao sam zahvaljujući drami Zapadnjaka kada su videli da će se dva ruska mornarička diva probuditi iz zimskog sna i ledene vode Murmanska za potrebe te proslave zameniti nešto toplijim Baltikom oko Pitera.

„Kirov” i „Tajfun” u Piteru.

Košarkaškim rečnikom, zicer koji se nije smeo omašiti.

Zapadnjaci su me zaintrigirali, ali su tek sajtovi na ruskom ponudili dublje informacije. I kao što su knjige o avionima jednom dečaku pomogle da nauči da čita, tako su i sajtovi na ruskom jednom muškarcu pomogli da razume ruski.

Da, taj toliko satanizovani internet mi je sve povezao. Parada većih brodova na ostrvu Kronštat, udaljenom 40-ak km od Pitera, usidreni brodovi u centru grada, kupovina karata za voz onlajn, spoznaja o autobusu koji vozi za Kronštat, te Gugl/Jandeks fotografije koje su pronašle put do Fort Aleksandera sa kojeg je bilo moguće posmatrati brodove samo sa par stotina metara i bez specijalnih pozivnica rezervisanih za lokalni živalj.

U par klikova mišem, čitav poduhvat bio je organizovan. Živeo 21. vek!

Ali, uprkos činjenici da može značajno da olakša svakodevicu, internet ipak nije pravi život, što shvatam po saznanju da ću vagon spavaćih kola deliti 35 Kineza i Vijetnamaca. Sporazumevanje na rusko-kinesko-engleskom ostaje priča za unuke, baš kao i „razgovori” o Hanoju i slušanje pesama o tom gradu.

Egzotika, raznovrsnost i globalizam staće u taj ofucani, ali besprekorno čist ruski voz, koji tačno u 05:20 stiže na Moskovsku železničku stanicu u centru Petrograda. Naoružan najboljim turističkim vodičem na svetu („DK”) i rancem natovarenim za tri godišnja doba, prolazim pored pijanaca i stupam na, po mnogima, najlepšu ulicu u Rusiju, Nevski prospekt. Već par koraka je dovoljno da shvatim suštinu stvari koju ni Gugl/Jandeks ne mogu dočarati.


Ermitaž

Ovo nije mešavina novog i starog, ovo nije monumentalno, grandiozno i surovo.

Ovo je pravi, pravcati evropski grad. Očuvane arhitekture, jasnog i nenarušenog urbanizma. Niži manji, uži. Kompaktniji. Sa raznovrsnijom istorijom, uprkos nebrojenim nasrtajima stranih zavojevača na njega, od kojih je onaj poslednji trajao bezmalo 900 dana. Da, ožiljci od nemačkih granata mogu se još uvek videti na nekima od zdanja duž Nevskog bulevara. Sećaju na skoro tri godine opsade tokom koje je nestalo preko TRI MILIONA građana Lenjingrada, a preostalih milion gladovalo i smrzavalo se jedući svoje cipele i kapute. Za razliku od pojedinačnih ruskih tenkista, vojnika i pilota, ovde je čitav jedan grad bio heroj.

I nije pao. Nikada tokom svoje relativno kratke, ali burne 350-godišnje istorije. Nisu to uspeli ni litvanski kneževi, ni švedski kraljevi, ni finski i nemački nacisti. A dobar deo zasluga za tu krvavu odbranu Piter duguje svojim mornarima i brodograditeljima, glavnom razlogu nastanka samog grada i njegovog bivstvovanja do današnjih dana.

Ovaj grad živi na moru, živi za more i od mora živi.

Engleska obala

Čast velelepnim palatama ruskih plemićkih porodica i grandioznim crkvama svih veroispovesti, ali centralno mesto na završetku Nevskog prospekta pripada Admiralitetu. Čak i legendarni Zimski dvorac/Ermitaž svojom maltene moskovskom grandioznošću moraju da se zadovolje donekle bočnom pozicijom u odnosu za zgradu koja te iz arhitektonsko-urbanističkog sanjaranje vraća glavnom razlogu tvoje posete.

Iako još ne možeš da je vidiš, osećaš joj miris. Drugačiji od Dunava, bleđi, hladniji, severniji. Luk mosta poslednji je znak da si joj blizu. Duga svega 50-ak km od jezera Ladoga do Finskog zaliva, ali u ruskoj istoriji značajnija i od Volge, Dona, Oba, Jeniseja, Irtiša, Lene i Amura. Najslavnija ruska reka.

Neva.

Široka ugrubo koliko i Sava u Beogradu, siva, ustalasana nordijskim vetrovima i za ovu priliku maltene pusta. Ako izuzmeš...

„Stereguščij!”

„Grigorovič!”

A tamo dalje, ka tvrđavi, po jedna „Tarantula”, „Parčim” i „Ropuha”.

„Stojkij”, korveta klase „Stereguščij” i 
„Admiral Makarov”, fregata klase „Admiral Grigorovič”

Spontani i glasni smeh iz jutarnjeg dremeža trza mornare i policajce koji su jedini tu u pola 7 ujutru. Stigao si i pre Rusa, pre fotografa, čak i pre novinarskih ekipa. Spavanje sa jednim otvorenim okom tokom 800km truckanja vozom se isplatilo.

Brodovi su tu.

I samo su tvoji.

„Makarov” vs Crkva Svetog Isaka

Da ih slikaš, slikaš, slikaš. Svaki detalj da uhvatiš, senzor da ukadriraš, oružje da proučiš. Jesu nove, moderne i kockaste, ova „stelt” korveta i fregata, ali su čak i u tom, smanjenju radarskog odraza prilagođenom dizajnu lepše od svojih zapadnih parnjakinja.

Podmornica klase „Kilo”

Nemojte se ljutiti, moje NATO dame, ali Rusi su ćoškasto i ružno doktorirali kada je dizajn vojne opreme u pitanju. Za razliku od kapljičastih i čistih hidrodinamičkih linija podmornica. Da, tu je i jedna podmornica klase „Kilo”, samo je nisi video od brodova. Crna, deluje patuljasta, iako je tonaže skoro kao i korveta ispred nje. U svetu brodogradnje, podmornice su čudo, mada ti nije prvi put da jednu vidiš uživo. „Heroj” i „Una” su doduše nekoliko puta manje, ali si ih video, dotakao i u njih ušao u Tivtu. Ali, ovo nije Tivat. „Stojkij” i „Admiral Makarov” nisu kanibalizovani „Split” ili ofucani „Kotor”. Ovo je Piter, ovo je Rusija, a tebe tek čeka put do Kronštata i velike parade.

Vreme je za pokret, za silazak pod zemlju i pod vodu. U metro.

I on je u Piteru manji, skromniji, prazniji, ljudskiji nego u Moskvi. Ima čak u njemu da se kupi nešto za jelo i piće. Ima doduše i hermetičnih čeličnih vrata na stanicama koje su tu da podsete na krhkost podloge na kojoj ovaj grad počiva, močvarnom tlu i poplavama koje su ga vraćale na nulu svakih nekoliko decenija. Poplavama u kojima bi putnici u vozovima bili žrtvovani da bi oni na stanicama preživeli. Ovo je surova zemlja, ali i zemlja koja svoje probleme rešava, te su tako ustave na nasipima koji su pre nekoliko decenija spojile ostrvo Kronštat sa kopnom najzad rešile problem istovremenog plavnog talasa Neve sa jedne i sile plime Baltika sa druge strane. Ali, do toga nasipa ćeš ti morati još da se klackaš. Autobusom sa krajnje stanice metroa, nekih 40-ak minuta u jednom smeru. Ti, penzioneri i deca.

No, ni taj put neće biti dosadan, pošto ćeš proći pored toliko osporavane „Gaspromove” kule u izgradnji, kojoj  je jedva dozvoljeno da nikne negde na petrogradskim Ledinama. Ne prodaje svako centar svog grada za šaku petrodolara, čak i kada od njih direktno živi.

Da ovo nije Balkan si znao, ali da ovo baš i nije Rusija, nisi. Dah tvoje rodne grude se ovde ne može skriti, što vidiš po jarko obojenim drvenim seoskim kućicama u zelenilu duž autoputa ka Finskoj. I nivo uređenosti podseća na Skandinaviju, kao i fascinantna mašinerija ustava kada autobus najzad skrene na nasip ka jednoj od dve glavne baze Baltičke flote, onoj drevnoj, istorijskoj. Onoj koja predstavlja i rodno mesto komunizma, pojave koja je izmenila 20. vek.

A taj nasip kao da nema kraja, iako jednu od njegovih hidrotehničkih građevina, most ispod kojeg prolaze manji brodovi, prelaziš brzo. Nema kraja ni koloni automobila koja se sa autoputa sliva u usku Kronštatsku ulicu, koja je i tvoja meta. A ti nemaš vremena, izlaziš iz autobusa i pešaka nastavljaš kroz kronštatski otvoreni blok i pored teretnog brodskog terminala grabiš do svog konačnog odredišta.

Tvrđave Aleksandar.

Do kapije. Na kojoj je red. Za karte. Od 100 rubalja. 200 dinara.

Brate.

Deset sati ujutru uveliko otkucava, počeće parada, a tebi niski bedemi brane pogled. „C’mooooooon”, što bi rekao Kartman dok čeka najnoviji „nintendo vii”. Cupkaš. Nervozan si kao ker. Poslednjim atomima snage gutaš jedno sočno: „Je l’ ima nekih problema?” ubacivačima preko reda, rečenicu koja je započela toliko tuča u istoriji. Gutaš, jer nisi na svom terenu. Daleko si od kuće, a opet si joj tako blizu. Tamo negde u daljini je i tvoja prva kuća. Tamo negde iza...

„KIIIIROVA!”

Da, vičeš. Jedini. Najgori si od sve dece. Najsrećniji si od sve dece.

Vredelo je. Jebote, vredelo je. Vredelo je preći 800 km vozom, 20 km metroom, 40 km autobusom i dva puta po 5 km peške da bi je najzad upoznao.

Rusku ratnu mornaricu.

Znaš, o tebi sam čitao u knjigama i proučavao te na internetu. Nikada ni sanjao nisam da ću ispred sebe videti komadni brod tvoje najveće i najmoćnije flote, one Severne. Najnaoružaniji ratni brod i jedino površinsko plovilo na nuklearni pogon koje nije nosač aviona.

„Petar Veliki”, krstarica klase „Kirov”

„Petar Veliki”.

Bojna krstarica klase „Kirov”.

Teška 28.000 tona i dugačka preko 250 metara, impozantna je i sa skoro kilometar udaljenosti.

Ogromna je.

Prelepa je.

Smrtonosna je.

Iako ni metak nije ispalila u ratu. Baš kao i podmukla crna pitončina usidrena iza nje.

Najveća podmornica u istoriji.

„Dmitrij Donski”, podmornica klase „Tajfun”

„Dmitrij Donski”, iz klase „Tajfun”, učinjena besmrtnom od strane Toma Klensija i Džona Mektirnana u „Lovu na Crveni oktobar”. Mašina Sudnjeg dana, napravljena samo sa jednim ciljem. Da okonča život kakav poznajemo uz pomoć 20 nuklearnih balističkih projektila smeštenih ispred komadnog mosta. Jedina od svoje vrste koja je preživela surovu realnost ruske ekonomije ’90-ih, baš kao i krstarica ispred nje, mada će se njoj uskoro pridružiti i drugi „Kirov”, „Admiral Nahimov”.

To je realnost sadašnje ruske mornarice. Mukotrpna, spora i skupa obnova starih brodova, uz tek poneko novo plovilo. A tvoja realnost je da ćeš skoro sve te brodove za koji minut videti uživo.

Ne znaš gde ćeš. Mol je prepunjen, ali stene nisu. Imaćeš uži kadar, ali će biti neometan. Nesiguran si odakle će doći brodovi, čije pojavljivanje najavljuje usamljeni „kamovljev” helikopter. To pitaš pravog, pravcatog ruskog admirala koji stoji među okupljenima. To činiš na svom krhkom ruskom, nesiguran u njegovo embrionalno znanje. A admiral je, za razliku od prodavaca i ljudi na ulici, svetski čovek. Ceni kad se neko trudi da barem malo nauči njegov jezik. Ljubazno potvrđuje da će „korablji” stići sa otvorenog mora. Zahvaljuješ mu se i suzdržavaš da pružiš ruku, jer bi to ipak bilo previše. Spuštaš se na stenu, oblačiš vetrovku, poklon nekih sjajnih ljudi, za koju si mislio da ti neće trebati. Ali, treba ti. Ovde na severu, vetar ne staje. Rasteruje oblake, tuče stene, komeša more.  A komeša se i masa.

Stižu!

Ugao u odnosu na ustavu ti je takav da ne vidiš brodove dok ne prođu kroz nju. Dramatičnije nije moglo da bude, tim pre što ni sam ne znaš red kojim će nailaziti. Mada će ti biti potrebno svega par delića sekundi da ih prepoznaš dok se budu promaljali sa pučine.

„Parčim!”

Korveta klase „Parčim”

Prestani da vičeš, magarče. To je samo obalna protivpodmornička korveta proizvedena u Istočnoj Nemačkoj. Ružna, a simpatična. Mala, skoro teget siva,  u dimu svojih dizel motora predvodi konvoj kakav se u ovim vodama nije video još od vremena SSSR-a.

Znaju to i ljudi oko tebe. Zato i tako bučno pozdravljaju mornare postrojene na palubi. Zna to i Zapad, zato se i mršti na njušku povampirenog ruskog medveda što se simbolično ponovo promalja na mestu odakle se ka tom Zapadu i prvi put zaputio pre skoro četiri veka.

„UDALOJ!”

„Viceadmiral Kulakov”, razarač klase „Udaloj”

Moliš se Bogu da će autofokus tvog fucnutog, ali odanog „kenona” poništiti efekte drhtavih ruku. Najveći ruski razarač i verovatno najmoćnije naoružano plovilo namenjeno protivpodmorničkoj borbi na svetu. Nabijen poput bodibildera, nakrcan raketama, torpedima i topovima predstavlja vrhunac moći brodogradnje bivšeg SSSR-a i, ironično, jedan od uzroka propasti njegove ekonomije iscrpljene unapred izgubljenom trkom u naoružanju sa mornaricom SAD.

„Gorškov!”

Fregata „Admiral Gorškov”

Ako je „Udaloj” simboličan kraj moći SSSR-a, onda je „Admiral Gorškov” vesnik preporoda Rusije. Najnovija, naubojitija i najlepša fregata na svetu uspeva da bude vizuelno atraktivna i pored ograničenja koja nameće „stelt” dizajn. Ekstremno niska silueta i izduženi pramac što krije vertikalne lansere krstarećih, protivbrodskih i protiavionskih raketa, čine „Gorškova” najelegantnijim brodom 21. veka.

„Stereguščij.”

Još jedan, poput onog što si ga u rano jutro islikao u Piteru. Prvenac nove ruske pomorske industrije, ćoškastiji od „Gorškova”, ali i dalje lep.

Posle svega ovoga stari („Ropuha”) i novi  („Ivan Gren”) desantni brodovi, te dve podmornice klase „Kilo” deluju pomalo razočaravajuće. Ubiće te to tvoje neprekidno podizanje standarda.

Ubiće te to tvoje nejako srce.

„SLAVA!”

„Maršal Ustinov”, krstarica klase „Slava”

Treći najveći ruski ratni brod po veličini i vatrenoj moći i najveći brod koji će pored tebe ploviti danas. Svetlosiv, svojih 16 krilatih raketa brod-brod sposobnih da u jatu love američke nosače aviona neće skrivati od tvog i pogleda tvog fotoaparata. Naprotiv, čak će se šepuriti svojom razmerom koja se ne može umanjiti čak ni sa cirka 200 metara sa kojih vojaerišeš tu sredovečnu sovjetsku damu.

Ruskinje si doktorirao, pa je sada vreme za malo egzotike sa Dalekog istoka. Goste iz daleka. Kineski razarač i fregatu. Posle svega, maltene bele kopije zapadnih „stelt” mu dođu kao pad.

Što ne znači da je to kraj parade gvožđurije za danas, s tim što će sada vazduh zameniti vodu kao arena za prikaz ruske pomorske moći.

Iako si svoje vlažne vazduhoplovne snove ostvario nedelju dana ranije na moskovskom MAKS-u, neke praznine sada sa zadovoljstvom popunjavaš. Ka-52, MiG-31, Su-24 i Su-25 u letu. 

Tu-142 u letu.

„Tupoljev” Tu-142 i „Iljušin” Il-78

B-r-a-t-e.

Kontrarotirajući propeleri brži od zvuka i njihov uticaj na tvoje unutrašnje organe.

Berijev Be-12. Antika, egzotika, atrakcija. No, sve je to danas u drugom planu. U prvom ostaju brodovi, a još njih te čeka u Piteru. Vremena za detaljni obilazak Kronštata nema, čeka te „Venecija severa.”

Pih, Venecija.

A ta severna, kulturna prestonica je u tvom odsustvu proključala. Milion ljudi na obalama. Bukvalno. Stranaca, domaćih, starih, mladih. Vremena za čekanje redova za ulazak u crkve, palate i muzeje nema.  Samo grabi napred, peške, u gradu u kojem se sav saobraćaj sem metroa raspao. Treba još stvari videti, doživeti. Upiti grada, sjedinjenog u panoramama sa ukotvljenim brodovima.

„Minsk”, desantni brod klase „Ropuha” vs Petropavlovska tvrđava

Red baroka, red tamnosivog metala. Red raznobojnog klasicizma, red crnih podmornica.

Više nego ikada pre shvataš značaj izbora boje u kamuflaži brodova.

Više nego u Madridu zaljubljuješ se u jedan grad na prvi pogled.

Krstarica „Aurora”

Iako nije sređen i skockan kao španska kraljevska prestonica, bivše sedište ruskih careva ima onaj jedan element života koji gradove bespogovorno razdvaja i izdiže.

Vodu.

More. Reku. Rukavce. Kanale. Mostove. Kejove. Pristane. Mnoštvo brodića čiji vlasnici te vabe da ideš u obilazak brodova.

„Admiral Gorškov”

Bič, pliz. Video sam ja te brodove izbliza i to one velike. Ostaju mi samo detaji, par krupnih kadrova za nadgrađa. „Aurora”, „Tarantula”, muzej-podmornica iz Drugog svetskog rata. Ostaje mi samo još da završim svoj pešački krug od 25km.

Ostaje mi još da se ukrcam na „sapsan”, voz što između dva najveća pravoslavna grada na svetu saobraća brzinama od 250km/h i da obećam Piteru da ću se vratiti.

Na duže.

Da ga detaljnije upoznam i stupim u sve njegove znamenitosti.

Da se još koji put spustim na Baltik, prvo more koje sam dotakao u životu.

More na kojem sam najzad ostvario možda i svoj najneverovatniji san.


Da upoznam rusku ratnu mornaricu.




SLIČNE TEME: