уторак, 27. новембар 2012.

МАЈКА ХРАБРОСТ


И док су се Срби и Србија ових дана по ко зна који пут губили у Бермудском троуглу закаснелог вербалног патриотизма, муља беде изазване корупцијом и трагикомично болесног ривалитета некада озбиљних, а сада паланачких фудбалских клубова, попут цунамија медије је преплавила вест о смрти Јелене Трикић, храбре мајке која је одбила хемотерапију терминалног канцера, да би на овај свет и у ту и такву говњиву Србију донела једног, здравог и правог Николу Трикића. Медијски талас је нажалост трајао само један дан и колико већ сутра се вратио у рециклажу горепоменуте три теме. Рекао бих, срамотно незаслужено.

Иако сам човек који смрт сматра изузетно личном ствари и интимом која треба да остане у кругу породице, ова вест ме је жестоко погодила тог јутра када је објављена. Такав сам, осетљив на људскост, жртвовање за више добро и несебичност. Чекам неког Бетмена цео живот да исправи ствари. А Јелена Трикић је својим примером барем на тренутак толико много лоших ствари исправила. У ери десетина хиљада абортуса малолетница које нису чуле за кондом/пилулу или им је слађе кад га ко зна који дечко по реду не извади на време, усред беле куге која сатире Србе, у доба када се све више парова одлучује да жртвује потомство зарад каријере, једна жена је дала живот за живот. Иако је знала све ризике, одлучила је да себи потпише смртну пресуду да би постала мајка и барем накратко држала своје дете у наручју. Победила је и медицину, и рак, и лекарске прогнозе, и Србију. Победила је и себе, изгубивши на крају своју најтежу животну битку. Али је и победила. Победила је смрт, продужила себе и свој живот кроз ту векну хлеба звану Никола Трикић. Борила се до последњег тренутка, трпећи болове, одбројавајући дане и тркајући се са оним код кога сви одемо на крају. Без да подржавам Едипа и обезвредим очеву, сестрину и братовљеву љубав, то ипак може само мајка. Каже лепо наш народ да је мајка само једна, а наш народ, барем у изрекама, ретко греши. И успела је у томе што је наумила. Дочекала је да на свет донесе здравог и правог дечака, свог јединог сина. И чим се уверила да је све са њим у реду, опустила се и препустила ономе од чега је знала да не може да побегне. Непуних месец дана је била уз свог сина. Страховито мала награда за толику бол, патњу и жртву. Када би се живот мерио на кантар и посматрао споља.

Ако ћемо тако, закинут је жестоко и мали Никола. Неки ће рећи да ће му мајка заувек недостајати. Да га загрли, умири, нахрани, подржи и погура у животу. Он неће ни знати како је то имати комплетну породицу. Имаће само слике и причу других. Слике бледе, а приче се мењају и нестају са људима који их причају. Оно што не бледи је геном, који не можемо да бирамо. Није то могао ни Никола. Хтео не хтео, у себи носи пола Јелене Трикић. Али, људи моји, какву половину! Ону фајтерску, непоколебљиву, незаустављиву. Као живот. Живот који је она дала за њега. И зато ће, без претеривања и устезања, на питање ко му је мајка и чиме се бавила, моћи слободно да каже да има најбољу мајку на свету. За разлику од већине деце која то исто мисли, Никола Трикић ће то моћи и да каже с правом.

Родитеље, фамилију, земљу, народ и место у којем се рађамо не можемо да бирамо. Судбину са друге стране, сами бирамо и стварамо. Не знам шта ће и докле ће догурати Никола Трикић. Ја само знам да му на том трновитом путу званом живот желим све најбоље.

Зато ја нисам качио на интернет портале изјаве саучешћа и патетичне поруке типа: ''Почивај у миру са анђелима''. Зато и не посматрам ову вест као трагичну, већ као страховито моћну и невероватно позитивну. Зато и поручујем Николи Трикићу: Једи. Расти. Плачи. Смеј се. Тугуј и радуј се. Воли и буди вољен. Живи живот. Прави децу и причај им какву су баку имали и како не би било ни њих да није било ње. Само тако ће њен и твој живот имати смисла. Ако продужиш живот и даш га неком другом. Све друго је важно, али мање битно. Све друго је у мањој или већој мери, узалудно. Не дај да испадне да је Јелена Трикић дала свој живот узалудно...


уторак, 30. октобар 2012.

Шева и чаршија волјум 2 - ГДЕ СЕ ДЕНУО ШАРМ ПЛЕМЕНА СА ЈУГА?


Како један од излазак у кафану може брутално послужити као пример брзог и неприметног проласка времена када су наш град освајали шармери са југа, пуни самопоуздања, жељни да освоје Београд и Београђанке?

Ко још може да каже да се млади у Београду не мувају, не упознају, не зближавају по ноћним клубовима, кафићима, кафанама?

Кафанинг. Кованица. Туђица. За све оне који су жељни правог боемског провода, тамбурице, вина, клопе, коначно постоји алтернатива бучним и бездушним клубовима са излуђујућим нумерама са албума ''Бест оф Једно-те-исто-те-једно-те-исто''. Ту излазе ''опуштени, нормални људи, који желе да живот густирају и уживају пуним плућима, лагано''. Ту нема сељака, шабана, обријаних глава, бицепса обима броја ципела, кошуља са мотивима змаја... Или се можда времена ипак брутално мењају?

Коноба ''Свети Никола'' у Земуну, боемској четврти. Граду унутар града. Месту са душом. Традицијом. Хијерархијом. Живином. Ко преовладава, можда најбоље говори сценографија постављена за још једну урбану трагикомедију које се свакодневно одвијају ту, нама испред носа.

Мрак. Дим. Интимна атмосфера. Осветљај недовољан за прецизно сгледавање свих црта лица. Висок ниво испарења малигана у просторији. Шаренолик састав људи. Млади. Лепи. Женска одећа са благом аромом Далеког истока. Мушкарци у конфекцијски нижој величини од потребне. Тамбурица мами (не)поштено зарађене паре.




Две екипе. Два стола. Из мрака вребају разбацани тролови у тамним мајицама, деколтираним кошуљама, кроз које се сагледавају удолине мушког деколтеа еквивалентне онима код ''нежнијег'' пола. Метросексуалци. Они се брину о свом изгледу. Редовно вежбају. У здравом телу здрав дух. У напону су снаге. Расипају тестостерон. Толико га расипају, да га морају надокнадити и вештачким путем, у глутеус. То је понекад тешко урадити, јер кад си тако разбацан, тешко се можеш сам натртити и дохватити своју позадину. Зато позиваш свог другара. Верног вежбача. Он ти помаже у убризгавању деривата коњске плаценте, која  ће те начинити још већим и снажнијим. Зато и частиш свог другара песмама вечерас. Јер је друг у теретани. Јер један другог загледате пред огледалима. Заједно маштате да будете као ликови са кутија препарата који немилице сипају у себе. Зато што тако треба. Зато што девојке то воле.





Девојке. Екипа број 2. Косе су дуге, равне, испеглане. Оне живе за ово вече. Посветиле су му цело поподне. Морају се допасти јаким момцима. Јаки момци воле сличне себи. Јаке. Да упоређују деколтее. Оне су само наизглед нежене и крхке. Само на први поглед желе да се истопе у тим бицепсима и пекторалисима. Заправо су снажне и независне. Самозадовљне и самосвесне. Еманциповане. Еманципацију показују краткоћом сукње. Тежином шминке. Дужином наливених ноктију. Чак су се и издепилирале, а то је велика жртва. Жртва за њих, освајаче. Земун су већ освојили. Деценија је прошла од како су, уз рику, напустили планинске катуне и спустили се на обод равнице. На границу аустро-угарског царства. Да поново, попут Османлија, заувек измене геном Србије.




Док боди-геј-ери часте очајну музику безобразним количинама копија Ђорђа  Вајферта, наручујући песме које их подсећају на родну груду, од певача чија се имена завршавају на самогласнике, утапајући носталгију у алкохолу који треба да анулира превелику количину амино-киселина у крвотоку, они се храбре. Соколе једни друге да пробају нешто ново, нешто дивље. Да упознају девојке. И то изгледа отприлике овако...

(велика слова су ту да покушају да дочарају разнобојност акцената житеља главног нам града)

''ИмАш за цим?''
(За неког не познаје најбоље говор младих, ова немушта реченица заправо представља дечачку жељу да се дође до контакта, путем магичног мобилног апарата. Он је враголасти дечачић, и то јасно ставља до знања својим стајлингом. Бела кошуља са карнерима, раскопчана до пупка, га јасно издваја од ''Момака у црном''. Он је ведар, весео, позитиван. Он стално збија шале. Он сада мува. Он зна форе да дође до телефона. Он, латентни геј, што је у његовој постојбини кажњиво смрћу)

''Не!''
(Мораћеш више да се потрудиш. Ја сам зрела за своје године. Имам искуства. Захтевам више, јер знам да вредим више.)

''То сам те питА', да би себе окрЕнуо, кАпираш?''
(Упознај свог непријатеља. Тестирај га. Види које су му границе. Клон Симона Вукчевића се потајно нада да су врло уске.)

''Хехе''
(Момак, то код мене не пали. Ја сам испред своје генерације. А ти, колико годиница имаш? Мада, леп ти је тај деколте. Настави да се трудиш. Можда испаднеш сладак на крају. Можда си ти ипак бољи од застрашујуће суботе вечери проведене у самоћи, уз ''Фарму''. Надам се да ће Баки Б-3 да опали ону екс-мисицу, Звезду ''Гранда''. Заслужила је то. Уображена ћурка. А Баки је фаца.)

''Јој, ноћас сам сањА' Пинк Пантера. Знао сам да ће нешто розе да ми се деси.''
(А ти си сва у розе, кАпираш? Ово је вјероватно нешто најсмијешније што сам у животу смислио. Ко пред овом антологијском репликом не рашири ногаре, тај стварно нема душу. Дај ми, живота ти)

''Плок-плок''
(Изненадну тишину липсале музике прекида само бучно хујање замашћених трепавица кроз густи дим кафане. Трептање је учестало. Открива страх да не дође до слепљивања капака отежалих од шминке, и нервозу пред дилемом: ''Ко је Пинк Пантер? Вероватно неко са ''Пинка''. Укуцаћу у Гугл на мом ХТЦ розе мобилном. Ко ће да чека да стигне кући.'')

''Прелијепа си. Имаш прелијепе груди. Имаш Фејс?''
(То је то. Тешка артиљерија. ''Ја боље не знАм. ФАсцинирала си ме. Полуђео сам за тобом. Дајем ти се. Узми или остави. Узми, тако ти Бога!'' Да ситуација не би била схваћена преозбиљно, убацује се на крају комлимента и други вид паралелног универзума младих, Фејсбук, на којем ће можда, ипак можда остати неки контакт, након овог клизећег старта са обе ноге, са леђа, и то у својству задњег играча одбране)

''...не...''
(Пауза пре одговора, даје наду. Обострану. Он се нада, да можда и има шансе да јој се завуче у њене најбоље и најчистије кинеске гаћице за суботу вече. Ако то не упали, ту је увек Мрђан и придржавање тегова на бенЏу. Она се нада, да ће он бити ту и на крају вечери, ако се не појави неко бољи. У сваком случају, имаће о чему да прича са другарицама, уз јутарњу кафу у подне, када једна пред другом скину окове шминке, откривајући велике и тешке кесе испод очију, на лицима старијим за 10 година него што пише у крштеници. Лица која су већ доживела свашта, али нису видела ништа)



Епилог наше мале мело-драме између (нпр.) Кристине и Миљана, никад нећемо сазнати, јер се морало даље у ноћ. Ка кревету у којем се мора спавати, да би се за месец дана зарадио бакшиш хармоникаша који су целу ноћ репродуковали звуке ромске махале и чобанског поја. Можда су Кристина и Миљан кренули кућама одвојеним путем. Кристина је позвала свог званичног дечка/човека, проређене косе, да њу и њене другарице развезе по Алтини 1 и 2, у своју собу одвојену завесом од родитељске, која заудара на алкохол и сузе. Миљан је похитао нервозно својим краденим, увезеним, па легализованим ''Аудијем А6 2.0ТДИ'' у ноћ, кршећи на путу до стана код ''Арене'' скоро све одредбе новог Закона о саобраћају, усклађеног са сличним правним актима у ЕУ. Можда су шкрипа гума, затамњена стакла и Цецин хит ''Прођи са мном кроз црвено'' пригушили и Кристинину цику од налета адреналина пред опасном и брзом вожњом. Напољу је много Кристина, и Миљанове шансе расту. Шармираће он неку. Ка' што је и теча Рајо шармира' Београђанке тамо с краја шездесетих и почетком седамдесетих.

Слично, али не и исто. Племена су опет у главној улози на градској сцени, али шарма нема ни од корова. А нема ни Београђанки које би тај шарм заслужиле. Само је град као позорница и даље ту, наизглед исти...



понедељак, 22. октобар 2012.

Шева и чаршија волјум 1 - КРЕМПИТЕ ОД ТЕЧНОГ ПУДЕРА



Данашња колумна биће посвећена једном јутарњем разговору двоје ''младих'' у превозу, пречутом између зевања и оног најслађег читања новина преко рамена.

Елем, у аутобус утрчава млади деран од цирка 16 година, задихан, не поштујући златно мушко правило да се за женама и аутобусом никад не трчи. Погубљен он тако среће своју фенси другарицу, сву фул скоцкану у 8 ујутру за средњу школу и креће необавезна конверзација. Узео сам ту слободу да избацим поштапалице типа ''брате'', ''мислим'', ''значи'', ''разумеш'', ''јебига'', не би ли разговор био уопште слушљив. Одвајам увце, и то звучи овако некако:

- ''Е шта има?''

- ''Јао школа, смор, учење, бла-бла...'' 
(Уопштена конверзација да се пробије лед, пошто младић и девојка изгледа нису баш тако добри другари колико би он то желео)

- ''Ја учим по цео дан, сваки дан од како је почела школа, још ме на све то смара дечко...'' 
(Иако млада нафракана црнка, посута течним пудером којим би се испунила порција кремпита за двоје, фул искварцована, са огромним наочарима за сунце које заклањају већи део фаце, неизбежним чизимицама на плус 30 и ''шлог руком'', добро зна да се дотични младић ложи на њу, као и цела школа, она жели свима јасно да стави до знања да њу млађи мушкарци не занимају, да је она популарна међу супротним полом и да он ту нема шта да тражи. Свесна да се грло младића стеже, наставља да гази...)

- ''Ја стварно не знам како то више да поднесем, све ме смарају нешто моји момци, после два дана се заљубе, па сам одмах њихова ''душа'', ''срећа'', ''барбика''...
(Нова Лејди Гага поносно изјављује да сви чују, да је она модерна, еманципована млада жена, која нема времена за дубљу везу, и не жели да има разумевања за емоције, јер за њу је време новац. Док распршује илузије младом мастурбатору којем је тема влажних снова, креће у тоталну офанзиву)

- А ти? Јел имаш ти неку девојку?
(Или само по цео дан дркаш на мене?)

- Немам, било је нешто на распусту...
(Класична мушка лаж у тим годинама, кад се голо женско гледало само на екрану компјутера, као аргумент се убацује веза која се не да проверити и чињенично утврдити)

- Ма паметније ти је тако. На распусту је све лепо, кад крене школа, виђамо се сваки дан, долази код мене у блок, цима се око мене, сав се распилави...
(Она је та која је искусна. Она је та која зна шта хоће. Она саветује. Она је зрелија од своје генерације. Она жели слободу, не жели стеге, пред њом је каријера, пред њом је пут избора. Младић тужно гледа нетремице у њене ''виледа'' усне које су упиле нестварну количину сјаја, сурово увиђајући да је једини начин да се са дотичном нахвата нечији рођендан на којем ће сви бити пијани у ''фулу'', а и то би трајало евентуално око минут. Након што је потврдила своју надмоћ над плебсом, млада старлета нагло мења тему, али не и принцип...)

- Јел имаш још фејс? Ја свој нисам имала три месеца, смарао ме. Само још да окачим слике са ''фотошутинга'', да се мало курчим, па гасим, хехе
(Јел знаш ти, млади мој фану, колико ја имам пријатеља тамо? Да ли ти уопште увиђаш размере ложења на мене? Ја сам манекенка, топ модел, а ти, шта си ти?) 

Младић ће засигурно у наредним данима редовно посећивати профил, балавити над сликама, и са сетом гледати коментаре маторих перверзњака, од којих ће се неки засигурно преко Фејса и огребати за младо месо. Њен живот ће бити потпун, нови бели ХТЦ мобилни ће јој омогућити да редовно проверава све ''лајкове'', коментаре, да шаље ''кисеве'', срца и ''смајлије'', а посебно ће је радовати коментари њених искомплексираних другарица које ће бити приморане да је хвале, иако је мрзе из дубине душе, да не би испале не-кул пред другима.

Даљу конверзацију спречава излазак двоје младих из аутобуса на Зелењаку, вероватно у правцу Филолошке гимназије. 

Он, будући преводилац без запослења, студент ''Мегатренда'' и ''менаџер''...
Она, будући преводилац без запослења, протагонисткиња barely legal порнића кућне продукције, неуспешни фотомодел, швалерка ожењених ћелавих четрдесетогодишњака и супруга ћелавих тридесетогодишњака, мајка ружне деце и поносна власница силикона после тридесете...

Да ли су се тенденције у мушко-женским односима уопште промениле у протеклим деценијама или су наше кремпите ипак имале нешто више да понуде осим сладуњавог, али испразног фила?

понедељак, 1. октобар 2012.

ХЕРОЈСТВО КАО ЗЛОЧИН


У јеку припрема за банкрот нације и геј параду, пажњу ми је привукла вест о погибији пилота Горана Савића, медијска помпа око тог немилог догађаја и реакција људи на ''вршење свог посла''. Довољно за блог.

Кренимо редом, прво факти. Мајор Савић је тог дана полагао тест за опитног пилота, што се сматра врхунцем пилотског позива. Да није погинуо, био би један од свега неколико наших пилота који су задужени за пријем нових типова летелица и њихово тестирање до максимума. У професији пилота, акорбатско летење и управљање прототипова је врх врхова. А то је мајор Савић био. Делић тог његовог врха смо могли да видимо и у његовом акробатском наступу на ''супергалебу'' на великом аеромитингу у Батајници 2. септембра ове године. Остало је још да озваничи титулу пробног пилота.


Тог кобног дана, он је седео на предњем седишту. Иза њега је седео његов надређени који је надгледао тестирање. Истрага ће показати шта се уистину десило, али постоје две основне варијанте догађаја. Обе се слажу да је до хаварије дошло приликом извршења изузетно захтевног склопа маневара које је кулминирало ''звоном''. Једна теорија каже да је дошло до отказа команди лета и да је авион у ковиту падао ка земљи. ''Ласта'' има и хидраулични и електрични систем команди, и вероватноћа да су отказала оба система у исто време је врло мала. По другој варијанти, дошло је отказа мотора, тј. излетања једног од цилиндара, пошто је паду претходио необичан звук мотора. У том случају је било наде да се поврати команда насд летелицом до последњег тренутка. У сваком случају, Савић је остао за командама до краја и пао је заједно са авионом. ''Ласта'' нема седишта за катапултирање, тако да се напуштање авиона врши класичним путем, одбацивањем крова кабине и искакањем падобраном. Можда је свему претходила и људска грешка, тог истог Савића или његовог копилота. У сваком случају, авион је изнад густо насељеног подручја успео да пронађе једино место где никога није угрозио, задње двориште између кућа, обданишта и једне мале производне хале. Мајор Савић је преминуо од последица испадања из авиона након ударца о тло. Авион је био стар свега неколико месеци и ово је први инцидент на њему. Мотори ''лајкоминг'' који су уграђени на њу спадају међу најпоузданије агрегате који погоне десетине типова спортских летелица широм света. Било како било, истрага ће утврдити све детаље, одговорности и заслуге.

То су били факти. А сада мало социологије, филозофије и српске туге. Занимање пилота је једно од најодговорнијих занимања на свету. Такође и једно од најрискантнијих, јер захтева да ако све друго закаже, можете доћи у ситуацију да бирате између свог и туђих живота. То је случај са врло малим бројем занимања на свету. Једно од ретких које се може поредити је нпр. занимање ватрогасца. У сваком случају, поприлично зајебан ''опис посла''. Ако ништа друго, онда због нагона за самоодржањем и одлукама које се морају доносити у делићу секунде.

Срби су као нација сјебани, поражени и понижени. Људи су у општој апатији, све моралне и људске вредности су се изгубиле. Више нас ништа не занима. Престали смо да будемо људи. Постали смо отуђене машине које само гледају како да намакну који динар и које не занима нико сем нас самих. Постали смо оно што смо увек желели. Запад. У финансијском смислу смо покорени без испаљеног метка кредитима и сумњивим приватизацијама оно мало привреде што је могло да буде конкурентно. Иако морално прозападно исцентрифугираних мозгова, у погледу система, закона и реда смо пригрлили традиције полудивље Источне Европе. Уз већ поменуту привреду неразвијених земаља Трећег света, постаје јасно у којој септичкој јами животаримо. Оно што је једино сигурно јесте прилив у ту нашу клоаку. Јама се покаткад и прелије, па онда изађу свакојаке ствари. Једна од тих ствари која је изгамизала је и полемика око иницијативе за проглашење за народног хероја горепоменутог мајора Савића од стране (таблоидних) медија, који су (јефтиним) насловима покушали да повећају продају. Многи су се јавили, већина да подржи, док је мањина била незадовољна преурањеношћу иницијативе.

Мајор Савић је вршио своју дужност. Дужност му је била да усмери авион тако да не угрожава никога. Он је тај задатак испунио. То га је коштало живота. То његово ''вршење дужности''. Они резервисани ће рећи да је то најнормалнија ствар. Дотле вас пратим, резервисани. Одавде морам даље сам.

Вршење своје дужности одавно НИЈЕ нормална ствар у овој земљи.

У земљи огрезлој у корупцији, са имитацијом система и прећутно озакоњеним безакоњем, вршење дужности је све само НЕ нормална и уобичајена појава.

У земљи која не зна више како се зове, докле су јој границе, да ли јој је химна баш та која треба да буде, вршење дужности никако НИЈЕ  уобичајена појава.

У земљи покиданих породица, обесмишљеног судства, обезглављеног школства, по здравље опасног здравства, компромитоване Цркве, корумпиране полиције и распале Војске, вршење дужности одавно НЕ ПРЕДСТАВЉА аксиом.

За мене мајор Горан Савић ЈЕСТЕ ХЕРОЈ.

Не због тога што је врхунски пилот који је учинио све да спасе колегу, летелицу и људе на земљи.

Не чак ни због тога што је погинуо радећи.

Мајор Савић је херој јер је ВРШИО своју дужност.

Није морао, нико га на то није терао, сви би разумели да је то одбио да уради. Као што би сви разумели Зорана Радосављевића, Миленка Тепића и Животу Ђурића да су одбили да полете у застарелим летелицама марта 1999. године у сусрет стотинама технолошли супериорних непријатеља. Али нису. Полетели су и нису никад слетели.

Извршили су своју дужност. Дали пример. Подсетили нас то што смо некад давно били, али смо натерани да заборавимо. Најлакше је у животу заборавити. Памтити је много теже. Зато и иритира ова иницијатива. То би онда значило да мора се памти. Да се нема мозак парамецијума. Да се понекад запита зашто само ретки међу нама чине акте херојства.

Памћење=Херојство.

Херојство=Несебичност.

Несебичност=Клица колективне свести.

Колективна свест=Оно што раздваја пацове од великих народа.

Изгубљеној Србији ТРЕБАЈУ сви могући Горани Савићи да је бар на неколико дана подсете где треба да јој је пут. Да херојство није злочин. Чак иако то значи да ће тамо неки таблоид придодати још коју хиљаду продатих примерака свом тиражу. Премала цена за спас заблуделе српске душе.

недеља, 30. септембар 2012.

ВОЗИ!


Ко ради (тј. гледа), тај и греши. ''Драјв'' сам погледао по искрено одушевљеној препоруци В.Б, који је филм упоређивао чак и са ''Мрачним витезом'', остварењем које је обележило претходну деценију. Са великим очекивањима сам погледао најперспективнијег младог америчког глумца Рајана Гослинга у улози мачо-шофера  у потпуно независној продукцији. Можда уморан, у већем друштву (не баш благонаконом арт филму), ''Драјв'' ме ипак није освојио на прво гледање. Савршеност Гослинга као глумца који може дати страховито много са страховито мало свог раскошног талента није била спорна. Прича као прича, ништа што већ није виђено. На ивици треша, пар добрих јурњава колима и добрих кадрова и то је било то. Солидан филм са одличним глумцем, оцена 2/5.
 
Тако је било све до пре пар дана када сам засићен музичком колекцијом и у недостатку свежег прилива ''новијих хитова'', скинуо саундтрек са ''Драјв'', дело Клифа Мартинеза. Уводна и завршна нумера су ме одувале. Мрачни електро синт-поп у маниру осамдесетих ме је одмах привукао и пожелео сам да дам још једну шансу толико хваљеном Рефновом остварењу.
 
 
Овог пута сам предупредио све грешке из првог гледања. Довољно времена, простора, одморан и сам, покушао сам да очистим мозак од првог утиска и пустио филм. И већ после пар уводних кадрова Ел-Еја, уз ненадјебивог Каминског у нумери ''Nightcall’’ сам осетио ТО. Магију филма коју морате доживети да бисте знали шта осећате. Без најаве, брутално и сумануто брзо сам увучен у филм, у Гослингов лик, звук набуџене ''Шевролет импале'' коју вози у неиздрживо напетој сцени бега која вас прождире у првих неколико минута филма. Био сам купљен. Прича је остала прича као из првог гледања, ништа спектакуларно, али коректно. Али све остало... Све остало ме је распаметило. Апсолутно савршено Рефново кадрирање, динамично светло, крупни кадрови на Гослинга, широки на град и сцене дијалога, сјајна екипа епизодиста (Малиген, Перлман), све се склопило. Први пут након поменутог освеженог Бетмена, осећао сам снажну атмосферу на великом платну.

Преда мном је био велики филм.

Преда мном је било савршенство уметничке и независне продукције.

По атмосфери (слободно ме пљујте, класичари) ''Блејдранер'' мог времена.

Преда мном је био велики глумац, у улози као писаној за њега.

Преда мном је био филм са барем три антологијске сцене за историју кинематографије (лифт, прва јурњава, у стриптиз клубу).

Преда мном је био и врхунски треш, који је од осамдесетих раздвајало присуство само мобилних телефона и радио пренос утакмице ''Клиперса''. Сцене убијања и насиља су разбијале сваку помисао на превише уметнички филм. Чак је и љубав у сценарију врло вешто избегла било какву примесу отужног и љигавог.

Крај је далеко од хепиенда, а Гослинг остаје достојанствен у свом хероизму, испраћен у легенду са сјајном ‘’A real hero’’.

Од почетка до краја, одличан филм.

Наравно, без ''Оскара''. Али са подршком иксрених љубитеља филма. Чак и већине критичара.

Јесте, погрешио сам. И нека сам. Живеле грешке и живела нова америчка независна продукција са Рајаном Гослингом као првом перјаницом!