Како један од
излазак у кафану може брутално послужити као пример брзог и неприметног
проласка времена када су наш град освајали шармери са југа, пуни самопоуздања,
жељни да освоје Београд и Београђанке?
Ко још може да каже да се млади у Београду не
мувају, не упознају, не зближавају по ноћним клубовима, кафићима, кафанама?
Кафанинг. Кованица. Туђица. За све оне који су
жељни правог боемског провода, тамбурице, вина, клопе, коначно постоји
алтернатива бучним и бездушним клубовима са излуђујућим нумерама са албума
''Бест оф Једно-те-исто-те-једно-те-исто''. Ту излазе ''опуштени, нормални
људи, који желе да живот густирају и уживају пуним плућима, лагано''. Ту нема
сељака, шабана, обријаних глава, бицепса обима броја ципела, кошуља са мотивима
змаја... Или се можда времена ипак брутално мењају?
Коноба ''Свети Никола'' у Земуну, боемској
четврти. Граду унутар града. Месту са душом. Традицијом. Хијерархијом. Живином.
Ко преовладава, можда најбоље говори сценографија постављена за још једну
урбану трагикомедију које се свакодневно одвијају ту, нама испред носа.
Мрак. Дим. Интимна атмосфера. Осветљај
недовољан за прецизно сгледавање свих црта лица. Висок ниво испарења малигана у
просторији. Шаренолик састав људи. Млади. Лепи. Женска одећа са благом аромом
Далеког истока. Мушкарци у конфекцијски нижој величини од потребне. Тамбурица
мами (не)поштено зарађене паре.
Две екипе. Два стола. Из мрака вребају
разбацани тролови у тамним мајицама, деколтираним кошуљама, кроз које се
сагледавају удолине мушког деколтеа еквивалентне онима код ''нежнијег'' пола.
Метросексуалци. Они се брину о свом изгледу. Редовно вежбају. У здравом телу
здрав дух. У напону су снаге. Расипају тестостерон. Толико га расипају, да га
морају надокнадити и вештачким путем, у глутеус. То је понекад тешко урадити,
јер кад си тако разбацан, тешко се можеш сам натртити и дохватити своју
позадину. Зато позиваш свог другара. Верног вежбача. Он ти помаже у убризгавању
деривата коњске плаценте, која ће те
начинити још већим и снажнијим. Зато и частиш свог другара песмама вечерас. Јер
је друг у теретани. Јер један другог загледате пред огледалима. Заједно маштате
да будете као ликови са кутија препарата који немилице сипају у себе. Зато што
тако треба. Зато што девојке то воле.
Девојке. Екипа број 2. Косе су дуге, равне,
испеглане. Оне живе за ово вече. Посветиле су му цело поподне. Морају се
допасти јаким момцима. Јаки момци воле сличне себи. Јаке. Да упоређују
деколтее. Оне су само наизглед нежене и крхке. Само на први поглед желе да се
истопе у тим бицепсима и пекторалисима. Заправо су снажне и независне.
Самозадовљне и самосвесне. Еманциповане. Еманципацију показују краткоћом сукње.
Тежином шминке. Дужином наливених ноктију. Чак су се и издепилирале, а то је
велика жртва. Жртва за њих, освајаче. Земун су већ освојили. Деценија је прошла
од како су, уз рику, напустили планинске катуне и спустили се на обод равнице.
На границу аустро-угарског царства. Да поново, попут Османлија, заувек измене
геном Србије.
Док боди-геј-ери часте очајну музику
безобразним количинама копија Ђорђа Вајферта,
наручујући песме које их подсећају на родну груду, од певача чија се имена
завршавају на самогласнике, утапајући носталгију у алкохолу који треба да
анулира превелику количину амино-киселина у крвотоку, они се храбре. Соколе
једни друге да пробају нешто ново, нешто дивље. Да упознају девојке. И то
изгледа отприлике овако...
(велика слова су ту да покушају да дочарају разнобојност акцената житеља
главног нам града)
''ИмАш за цим?''
(За неког не познаје најбоље говор младих, ова немушта реченица заправо
представља дечачку жељу да се дође до контакта, путем магичног мобилног
апарата. Он је враголасти дечачић, и то јасно ставља до знања својим стајлингом.
Бела кошуља са карнерима, раскопчана до пупка, га јасно издваја од ''Момака у
црном''. Он је ведар, весео, позитиван. Он стално збија шале. Он сада мува. Он
зна форе да дође до телефона. Он, латентни геј, што је у његовој постојбини кажњиво
смрћу)
''Не!''
(Мораћеш више да се потрудиш. Ја сам зрела за своје године. Имам
искуства. Захтевам више, јер знам да вредим више.)
''То сам те питА', да би себе окрЕнуо,
кАпираш?''
(Упознај свог непријатеља. Тестирај га. Види које су му границе. Клон Симона Вукчевића се потајно нада да су врло уске.)
''Хехе''
(Момак, то код мене не пали. Ја сам испред своје генерације. А ти,
колико годиница имаш? Мада, леп ти је тај деколте. Настави да се трудиш. Можда
испаднеш сладак на крају. Можда си ти ипак бољи од застрашујуће суботе вечери
проведене у самоћи, уз ''Фарму''. Надам се да ће Баки Б-3 да опали ону екс-мисицу,
Звезду ''Гранда''. Заслужила је то. Уображена ћурка. А Баки је фаца.)
''Јој, ноћас сам сањА' Пинк Пантера. Знао сам
да ће нешто розе да ми се деси.''
(А ти си сва у розе, кАпираш? Ово је вјероватно нешто најсмијешније што
сам у животу смислио. Ко пред овом
антологијском репликом не рашири ногаре, тај стварно нема душу. Дај ми, живота
ти)
''Плок-плок''
(Изненадну тишину липсале музике прекида само бучно хујање замашћених
трепавица кроз густи дим кафане. Трептање је учестало. Открива страх да не дође
до слепљивања капака отежалих од шминке, и нервозу пред дилемом: ''Ко је Пинк
Пантер? Вероватно неко са ''Пинка''. Укуцаћу у Гугл на мом ХТЦ розе мобилном.
Ко ће да чека да стигне кући.'')
''Прелијепа си. Имаш прелијепе груди. Имаш
Фејс?''
(То је то. Тешка артиљерија. ''Ја боље не знАм. ФАсцинирала си ме.
Полуђео сам за тобом. Дајем ти се. Узми или остави. Узми, тако ти Бога!'' Да
ситуација не би била схваћена преозбиљно, убацује се на крају комлимента и
други вид паралелног универзума младих, Фејсбук, на којем ће можда, ипак можда
остати неки контакт, након овог клизећег старта са обе ноге, са леђа, и то у
својству задњег играча одбране)
''...не...''
(Пауза пре одговора, даје наду. Обострану. Он се нада, да можда и има
шансе да јој се завуче у њене најбоље и најчистије кинеске гаћице за суботу
вече. Ако то не упали, ту је увек Мрђан и придржавање тегова на бенЏу. Она се
нада, да ће он бити ту и на крају вечери, ако се не појави неко бољи. У сваком
случају, имаће о чему да прича са другарицама, уз јутарњу кафу у подне, када
једна пред другом скину окове шминке, откривајући велике и тешке кесе испод
очију, на лицима старијим за 10 година него што пише у крштеници. Лица која су
већ доживела свашта, али нису видела ништа)
Епилог наше мале мело-драме између (нпр.)
Кристине и Миљана, никад нећемо сазнати, јер се морало даље у ноћ. Ка кревету у којем се мора
спавати, да би се за месец дана зарадио бакшиш хармоникаша који су целу ноћ репродуковали
звуке ромске махале и чобанског поја. Можда су Кристина и Миљан кренули кућама
одвојеним путем. Кристина је позвала свог званичног дечка/човека, проређене
косе, да њу и њене другарице развезе по Алтини 1 и 2, у своју собу одвојену
завесом од родитељске, која заудара на алкохол и сузе. Миљан је похитао
нервозно својим краденим, увезеним, па легализованим ''Аудијем А6 2.0ТДИ'' у
ноћ, кршећи на путу до стана код ''Арене'' скоро све одредбе новог Закона о
саобраћају, усклађеног са сличним правним актима у ЕУ. Можда су шкрипа гума, затамњена
стакла и Цецин хит ''Прођи са мном кроз црвено'' пригушили и Кристинину цику од
налета адреналина пред опасном и брзом вожњом. Напољу је много Кристина, и
Миљанове шансе расту. Шармираће он неку. Ка' што је и теча Рајо шармира'
Београђанке тамо с краја шездесетих и почетком седамдесетих.
Слично, али не и исто. Племена су опет у
главној улози на градској сцени, али шарма нема ни од корова. А нема ни
Београђанки које би тај шарм заслужиле. Само је град као позорница и даље ту,
наизглед исти...
Нема коментара:
Постави коментар