недеља, 30. септембар 2012.

ВОЗИ!


Ко ради (тј. гледа), тај и греши. ''Драјв'' сам погледао по искрено одушевљеној препоруци В.Б, који је филм упоређивао чак и са ''Мрачним витезом'', остварењем које је обележило претходну деценију. Са великим очекивањима сам погледао најперспективнијег младог америчког глумца Рајана Гослинга у улози мачо-шофера  у потпуно независној продукцији. Можда уморан, у већем друштву (не баш благонаконом арт филму), ''Драјв'' ме ипак није освојио на прво гледање. Савршеност Гослинга као глумца који може дати страховито много са страховито мало свог раскошног талента није била спорна. Прича као прича, ништа што већ није виђено. На ивици треша, пар добрих јурњава колима и добрих кадрова и то је било то. Солидан филм са одличним глумцем, оцена 2/5.
 
Тако је било све до пре пар дана када сам засићен музичком колекцијом и у недостатку свежег прилива ''новијих хитова'', скинуо саундтрек са ''Драјв'', дело Клифа Мартинеза. Уводна и завршна нумера су ме одувале. Мрачни електро синт-поп у маниру осамдесетих ме је одмах привукао и пожелео сам да дам још једну шансу толико хваљеном Рефновом остварењу.
 
 
Овог пута сам предупредио све грешке из првог гледања. Довољно времена, простора, одморан и сам, покушао сам да очистим мозак од првог утиска и пустио филм. И већ после пар уводних кадрова Ел-Еја, уз ненадјебивог Каминског у нумери ''Nightcall’’ сам осетио ТО. Магију филма коју морате доживети да бисте знали шта осећате. Без најаве, брутално и сумануто брзо сам увучен у филм, у Гослингов лик, звук набуџене ''Шевролет импале'' коју вози у неиздрживо напетој сцени бега која вас прождире у првих неколико минута филма. Био сам купљен. Прича је остала прича као из првог гледања, ништа спектакуларно, али коректно. Али све остало... Све остало ме је распаметило. Апсолутно савршено Рефново кадрирање, динамично светло, крупни кадрови на Гослинга, широки на град и сцене дијалога, сјајна екипа епизодиста (Малиген, Перлман), све се склопило. Први пут након поменутог освеженог Бетмена, осећао сам снажну атмосферу на великом платну.

Преда мном је био велики филм.

Преда мном је било савршенство уметничке и независне продукције.

По атмосфери (слободно ме пљујте, класичари) ''Блејдранер'' мог времена.

Преда мном је био велики глумац, у улози као писаној за њега.

Преда мном је био филм са барем три антологијске сцене за историју кинематографије (лифт, прва јурњава, у стриптиз клубу).

Преда мном је био и врхунски треш, који је од осамдесетих раздвајало присуство само мобилних телефона и радио пренос утакмице ''Клиперса''. Сцене убијања и насиља су разбијале сваку помисао на превише уметнички филм. Чак је и љубав у сценарију врло вешто избегла било какву примесу отужног и љигавог.

Крај је далеко од хепиенда, а Гослинг остаје достојанствен у свом хероизму, испраћен у легенду са сјајном ‘’A real hero’’.

Од почетка до краја, одличан филм.

Наравно, без ''Оскара''. Али са подршком иксрених љубитеља филма. Чак и већине критичара.

Јесте, погрешио сам. И нека сам. Живеле грешке и живела нова америчка независна продукција са Рајаном Гослингом као првом перјаницом!