уторак, 27. новембар 2012.

МАЈКА ХРАБРОСТ


И док су се Срби и Србија ових дана по ко зна који пут губили у Бермудском троуглу закаснелог вербалног патриотизма, муља беде изазване корупцијом и трагикомично болесног ривалитета некада озбиљних, а сада паланачких фудбалских клубова, попут цунамија медије је преплавила вест о смрти Јелене Трикић, храбре мајке која је одбила хемотерапију терминалног канцера, да би на овај свет и у ту и такву говњиву Србију донела једног, здравог и правог Николу Трикића. Медијски талас је нажалост трајао само један дан и колико већ сутра се вратио у рециклажу горепоменуте три теме. Рекао бих, срамотно незаслужено.

Иако сам човек који смрт сматра изузетно личном ствари и интимом која треба да остане у кругу породице, ова вест ме је жестоко погодила тог јутра када је објављена. Такав сам, осетљив на људскост, жртвовање за више добро и несебичност. Чекам неког Бетмена цео живот да исправи ствари. А Јелена Трикић је својим примером барем на тренутак толико много лоших ствари исправила. У ери десетина хиљада абортуса малолетница које нису чуле за кондом/пилулу или им је слађе кад га ко зна који дечко по реду не извади на време, усред беле куге која сатире Србе, у доба када се све више парова одлучује да жртвује потомство зарад каријере, једна жена је дала живот за живот. Иако је знала све ризике, одлучила је да себи потпише смртну пресуду да би постала мајка и барем накратко држала своје дете у наручју. Победила је и медицину, и рак, и лекарске прогнозе, и Србију. Победила је и себе, изгубивши на крају своју најтежу животну битку. Али је и победила. Победила је смрт, продужила себе и свој живот кроз ту векну хлеба звану Никола Трикић. Борила се до последњег тренутка, трпећи болове, одбројавајући дане и тркајући се са оним код кога сви одемо на крају. Без да подржавам Едипа и обезвредим очеву, сестрину и братовљеву љубав, то ипак може само мајка. Каже лепо наш народ да је мајка само једна, а наш народ, барем у изрекама, ретко греши. И успела је у томе што је наумила. Дочекала је да на свет донесе здравог и правог дечака, свог јединог сина. И чим се уверила да је све са њим у реду, опустила се и препустила ономе од чега је знала да не може да побегне. Непуних месец дана је била уз свог сина. Страховито мала награда за толику бол, патњу и жртву. Када би се живот мерио на кантар и посматрао споља.

Ако ћемо тако, закинут је жестоко и мали Никола. Неки ће рећи да ће му мајка заувек недостајати. Да га загрли, умири, нахрани, подржи и погура у животу. Он неће ни знати како је то имати комплетну породицу. Имаће само слике и причу других. Слике бледе, а приче се мењају и нестају са људима који их причају. Оно што не бледи је геном, који не можемо да бирамо. Није то могао ни Никола. Хтео не хтео, у себи носи пола Јелене Трикић. Али, људи моји, какву половину! Ону фајтерску, непоколебљиву, незаустављиву. Као живот. Живот који је она дала за њега. И зато ће, без претеривања и устезања, на питање ко му је мајка и чиме се бавила, моћи слободно да каже да има најбољу мајку на свету. За разлику од већине деце која то исто мисли, Никола Трикић ће то моћи и да каже с правом.

Родитеље, фамилију, земљу, народ и место у којем се рађамо не можемо да бирамо. Судбину са друге стране, сами бирамо и стварамо. Не знам шта ће и докле ће догурати Никола Трикић. Ја само знам да му на том трновитом путу званом живот желим све најбоље.

Зато ја нисам качио на интернет портале изјаве саучешћа и патетичне поруке типа: ''Почивај у миру са анђелима''. Зато и не посматрам ову вест као трагичну, већ као страховито моћну и невероватно позитивну. Зато и поручујем Николи Трикићу: Једи. Расти. Плачи. Смеј се. Тугуј и радуј се. Воли и буди вољен. Живи живот. Прави децу и причај им какву су баку имали и како не би било ни њих да није било ње. Само тако ће њен и твој живот имати смисла. Ако продужиш живот и даш га неком другом. Све друго је важно, али мање битно. Све друго је у мањој или већој мери, узалудно. Не дај да испадне да је Јелена Трикић дала свој живот узалудно...