Сматрам
себе младим човеком модерних схватања, који говори један светски језик, користи
компјутер и интернет и који је имао ту срећу да пропутује добар део Старог
континента. Заљубљеник сам у западноевропску културу, историју, архитектуру,
филм, популарну музику. ''Друга'' Србија би била поносна на
тај мој део личности.
Са друге
стране, у мени је непоколебљиво укорењен и православни, хетеросексуални Србин,
патриота и националиста. Не фашиста, не митоман, не фанатик. Клерика без, што
би рекли млади. Србију волим, европску културу поштујем. Поједине суседе који
нам раде о глави вековима не волим, али ни не мрзим. ''Прве Србије'' у себи се
не стидим.
Тачно
пре 14 година, та Прва и Друга Србија у мени су се судариле на небу изнад Србије.
А цех је платила она Србија која је једина и истински 100% била моја. Трећа
Србија. Она Србија која је била бесна на првосрбијанце који су
дозволили да дође до тога да нам бомбе падају по главама 78 дана и ноћи. Она
Србија која је презирала другосрбијанце који су говорили како је то сасвим заслужено
и навијали да буде још бомби, само да би збацили оне прве са власти и они
зајахали на њихово место. Најчешће са безбедне удаљености.
Првосрбин
у мени је тада мрзео ту колевку цивилизације, Европу, због незапамћене одмазде
над једним малим народом који је за балканско крвопролиће био (барем)
подједнако крив као и Хрвати, муслимани и шиптари који су имали сву могућу њену
подршку. Другосрбин је знао да смо доживели превише пораза и направили превише
погрешних корака у претходним годинама да бисмо прошли некажњено. Трећесрбин је
био забезекнут суровошћу казне и као и увек дотад све окретао на шалу, спрдњу,
црни хумор, знајући да ће засигурно полудети ако буде заиста отворио очи и
погледао добро око себе.
78 дана
и ноћи су нестајали српски војници и војска, обични људи, грађевине, некада
моћни индустријски гиганти, мостови. Нестајали су и снови о нормалном животу,
како у Србији, тако и као делу европске породице. Прва Србија је била претучена
на смрт од стране велике и моћне Европе и њене новокомпоноване варијанте,
Америке, тако да се више никада не опорави и
не подигне главу. Друга Србија је била у тешкој депресији упркос победи,
јер је увидела да нас та врла Европа заправо не жели и да нас изгледа никада
није желела. Трећа Србија је немо посматрала смену Србија на власти. Знала је
да после деценије инаћења првосрбијанаца следи деценија спеологије по европским
колонима која неће донети ништа до даљег понижења силованог леша Србије.
Увидела
је Трећа Србија да нема за кога да гласа, јер су се сви редом сврставали на прву
или другу, јасно дефинисану страну. Нико од српских политичара није имао толико
мозга, такта и гонада да игра најтежу игру, на обе столице. Да затеже и попушта у зависности од околности, да бежи од екстрема. ''Црвени'' и
''црни'' нису успели инаћењем да спрече поробљавање Србије. ''Жути'' нису
успели да се потпуним предавањем приближе поробљивачима. Поједини ''црвени'' и
''црни'' су успели чак да направе трансфер у ''жуту'' екипу, без успеха за било
кога сем за њих саме. Трећа, ''бела'' Србија (је) без речи посматра(ла) српски
брод како незадрживо тоне разапет између својих крајности, без решења на овој
или оној страни. Трећа Србија, инертна, интровертна, недовољно агресивна, без стручног
кадра да је предводи. Чак ни сада, када подсвест све већег броја Срба почиње да
се буди из дводеценијског сна у заблудама ''Матрикса'' Првих и Других Срба.
Сада, 14 година од 24. марта 1999. и прве ''шизеле'' коју је моја генерација и
она пре ње чула за живота.
И баш
због тога не желим да се сруши зграда Генералштаба и замени неким модерним делукс хотелом. Не
толико због тога што је сматрам једном од три најлепше и најнапредније
грађевине у јединој ери српске архитектуре када је она била део развијеног
света, када је и нека Трећа Србија стидљиво показала свој лик и ван граница ове
земље. Желим је за споменик. Споменик пропасти Треће Србије, споменик поразу
политика Прве и Друге Србије, опомену за будуће генерације да памте, да не би у
забораву нестале и да не би поновиле исте грешке првих и других, односно
инертност трећих. Да им се не би десило исто што и нама, што је врло извесно
уколико се ништа у свести не буде мењало. Да амбасадори свих тих
''развијених и демократских'' земаља које су нас три пролећна месеца
немилосрдно убијале, рушиле и зрачиле за наше добро ипак морају сваки дан да
прођу поред тог тихог подсетника њихових злочина над свима нама. Чисто да не
испадне да смо се баш сви сами поубијали, мада смо томе (не)мало и сами допринели. Да сви следећи станари Владе Србије морају да гледају опомену погрешних процена својих претходника. И да Београђани, познати по томе што шетају из ових и оних разлога, макар и невољно морају да свакодневно пролазе поред епитафа своје инертности и незаинтересованости.
