NAJKRAĆA DRVENA BOJICA

O tome zašto volim Crvenu zvezdu

FOTO:i55.tinypic.c

Koliko ste puta čuli igrača koji preslakom u neke od beogradskih „večitih rivala” ispunio svoje snove? Da mu je to bila želja od detinjstva? Da za njega ne postoji nijedan drugi klub?

Isuviše.

Vremenom, te fraze su se otrcale čak i onim vernijim navijačima.

Ili možda pak i nisu?

Za neke ljude, izbor kluba je površna stvar. Simpatične klupske boje, trenutni uspesi, neki istaknuti pojedinac/igrač/trener. Moram priznati da i sam tako biram favorita svake godine u evropskim takmičenjima u fudbalu. Bilbao je je kul jer u njemu nema stranaca. Atletiko Madrid jer nema para koliko prebogati Real ili Barselona. Borusija jer sama stvara igrače.

Ali, to su sve neozbiljne stvari, veze koje potraju sezonu dve, bez prave ljubavi.

Prava ljubav se zna, ne dovodi se u pitanju i ona je za čitav život. I u potpunosti je iracionalna. Čista emocija. Jedna i jedina.

Crvena zvezda.

Od kad znam za sebe, znam za Crvenu zvezdu. I da budem potpuno iskren, nisam je sam izabrao. Bila mi je izabrana, da ne kažem predodređena. Genetska datost.

Psihologija nas uči da se temperament nasleđuje, dok se karakter stvara tokom života.  Ako je tako, ja sam Crvenu zvezdu nasledio. I to tri kolena unazad. Od čukundede Čika Dače Stojanovića, jednog od pionira srpskog fudbala i velikog navijača i igrača predratne „Jugoslavije” (kasnije „Crvene zvezde”). Od dede koji je sa sopstvene svadbe otišao ranije da bi gledao tu istu „Jugoslaviju”. I na kraju krajeva, od brata koji je svoju sobu oblepio crvenom i belom još od moje četvrte godine.

Realno, nisam imao šanse.

Toliko strasti voljenih ljudi oko mene ka te dve boje me je vrlo rano obuzelo. Toliko me je obuzelo, da mi je čak i „Meklarenov” bolid sa Senom u njemu krajem osamdesetih bio toliko drag upravo zbog te kombinacije crvene i bele. Toliko da mi je u setu drvenih bojica u školi crvena uvek bila najkraća, da i dan danas  najviše volim kad nosim crvenu na sebi.

Crvena zvezda je bila sastavni deo mog vaspitanja.

A to vaspitanje se poklopilo i sa meteorskim usponom voljenog kluba na sam krov fudbalske Evrope. Zlobnici će reći da su na krilima tog uspeha regrutovane generacije i generacije „zvezdaša”. Ne slažem se sa time.

Bio sam još uvek dete kada nam se desio Bari. Moje najstrastvenije stadionske godine poklopile su se sa sunovratom Crvene zvezde i velikim usponom rivala sa druge strane Topčiderskog brda. U svom životu, kad podvučem crtu, više znam za njihove titule, nego za one osvojene u najdražim bojama.

Pa ipak, nisam se pokolebao. Nisam posumnjao, niti napustio taj stadion i halu do kraja. Ostao sam stoički, trpeći poraze, posrtanja, finansijski i organizacioni kolaps Sportskog društva Crvena zvezda. I ne samo to.

Ljubav prema Zvezdi, ma koliko u pojedinim trenucima bila bolna, sa godinama je postala nešto više.

Inat.

Istrajnost.

Simbol.

Jer, kao što to kaže i jedan od poznatijih slogana sa „severa”: „Zvezda je život, sve drugo su sitnice”.

I Zvezda jeste život. A život je nekad siv, nekad žut. Nekada boli, kao porazi protiv Strazbura i Bordoa. A nekada ispunjava srce poput pobede nad Romom ili Kajzerslauternom. Nekada je i slatko-gorak, kao 55 sekundi vođstva protiv najboljeg tima na svetu te 1997, moćne Barselone. Nekada je taj život i čupanje bodova u zaustavnom vremenu protiv Donjeg Srema ili Javora.

Od vrha do dna. I nazad. I tako ukrug.

Život je borba, a boriti se možete samo za ono što mnogo volite.

A Zvezda se voli. Uvek. U generaciji mog brata nije bilo teško biti „zvezdaš”. U mojoj itekako jeste. Ali smo nas dvojica i kao zreli i odrasli ljudi opet zajedno u „rupi”. Tu su i njegovi i moji ispisnici. Njihova, sutradan, Bože zdravlje, i naša deca. Sinovi, čak i ćerke. Svakakvih tu likova ima. I uspešnih i bogatih, i onih iz srednje klase. Brbljivih, ćutljivih. Šaljivdžija. Rezervisanih tipova. I svi smu tu. Oduvek smo i bili. Zvezda nam je svima u kostima, u genima. I mi je prenosimo dalje, jer samo to i znamo.

Jer tako je uvek bilo.

I tako će i biti.

Dok se Zemlja okreće.

SLIČNE TEME:
CRNA ZVEZDA
ZVEZDA (JE) SRBIJA

A MOŽDA BAŠ U NAMA LEŽI SPAS

NAJHUMANIJI NEHUMANI GRAD

O tome zašto volim Novi Beograd

FOTO: novosti.rs

Velika spavaonica. Betonska džungla. Nehumani geto. Kraj sveta.

I zaista, Novi Beograd je sve to bio kada je polaganje kamena temeljca za hotel „Jugoslaviju” obeležilo  zvanični početak njegove gradnje. I kao i svaki početak, i ovaj je bio težak.

Močvara između razrušenog starog dela grada i dalekog Gardoša izgledala je te 1947. kao mesečev pejzaž. Niko nije verovao da će se tu ikada išta izgraditi. Još manje da će ljudi tu hteti da žive.

Isprva i nisu. Dobijali su tu stanove i prihvatali bilo kakav smeštaj. Prihvatali su da budu kraj grada, enklava u moru peska, tako blizu centra, a tako daleko. Sa civilizacijom su ih povezivale tek par tanušnih betonskih traka prvih stidljivih nagoveštaja bulevara.

Ni prvi objekti nisu bili bogzna šta. „Paviljoni” od cigle, bez liftova i centralnog grejanja nisu izgledali ni najmanje reprezentativno. Ali se graditelji nisu predavali. Nasipali su deo po deo močvare, napadali pesak i vodu, mukotrpno stvarajući ortogonalnu mrežu blokova u dominantnom pravcu severozapad-jugoistok.

Oni oko današnje opštine Novi Beograd bili su prvi koji su na nešto ličili. Koncept je bio postavljen. Slobodnostojeći objekti u otvorenom bloku, sa tri osnovna volumena zgrada: dugačke četvorospratnice i osmospratnice, uz poneku kulu kao vertikalni akcent u panonskoj ravnici. Veliki zeleni i slobodni prostori.

Ti probni blokovi oko „Fontane” ubrzo su se spojili su se sa „paviljonima” i zaokružili prvu urbanu celinu. Nije to bilo loše, ali jo[ uvek nije predstavljalo ono pravo. Za to su bili zaslužni nekvaltetni materijali i nemaštovitost u izboru vizuelnog identiteta. Bio je potreban dodatni iskorak.

On stiže u formi prvih kapitalnih objekata javne namene, palate SIV-a, zgrade opštine i prvog, pravog modernog gradskog landmarka, solitera Centralnog komiteta. Bio je to signal da Novi Beograd neće biti samo spavaonica, već i nešto više od toga. A kad smo kod spavanja, potreba za sve većim brojem kreveta je bila sve snažnija.

Beograd se izvlačio iz post-ratne depresije i bede i sada je bujao. Ljudi iz čitave zemlje slivali su se u prestonicu. Trebalo ih je skućiti i učiniti to što pre. Deo je otišao na obalu Save, u blokove 45 i 70, ali čak ni to nije bilo ono pravo.

Ono pravo dešavalo se u centru najmlađe beogradske opštine. Tu je u  devet centralnih blokova (21, 22, 23, 28, 29 i 30) močvarna pustara na ušću dveju reka najzad poražena. Koncept prefabrikacije dostiže svoj vrhunac u vidu potpuno identičnih blokova kada je fizička forma u pitanju. Sa druge strane, podstiče se kreativna sloboda arhitekata, dozvoljavajući potpuno različitu vizuelnu interpretaciju modernističkih staklenih fasada.

Novi Beograd je dobio svoje srce.

Krvotok je sledio za njom, granajući se na široke bulevare između velikih blokova prosečne dimenzija 800x400m. Širina i prostranstvo bili su nečovekomerni, baš kao i nedostatak pratećih sadržaja.

Novi Beograd je rastao, ali još uvek nije bio prirastao za srca svojih žitelja.

Za to će morati da prođu decenije, da i priroda „proradi” u celokupnoj viziji urbanista. Protok vremena doneo je sa sobom rast zelenila koje je uporno sađeno i brižljivo negovano. Drveće je osvajalo blokove iznutra, ali je imalo žestoku konkurenciju u školama i vrtićima kojih je bilo po nekoliko u svakom bloku. Bloku koji je sa izgradnjom  trgovinskih sadržaja postao potpuno autonomna jedinica života. Ukoliko ste pak želeli da otisnete van njegovih međa, sve više linija gradskog prevoza činile su vam to lagodnijim procesom. Čak iako ako ste bili deo automobilskog buma sedamdesetih, za vas je bilo dovoljno parkinga, za razliku od centra grada.

Pa ipak, i ta vizija je bila ograničenog roka. Devedesete su napravile potpuni presek, kidajući veze sa modernom. Palanački duh arhitekture montažnih tržnih centara i kioska poremetio je Korbizjeovsku eleganciju „starog” Novog Beograda. Kola su se prenamnožila i prerasla parametre za parkiranje. Novo zelenilo je marginalizovano i zapostavljeno.

Dvehiljadite su raskid sa tradicijom samo pojačale dodatnim pogušnjavanjem izgrađene strukture gonjene beskrupuloznim kapitalističkim porivom za što manjim investicijama u javno zarad izvlačenja što većeg profita iz zgrada u duhu efikasnog starogradskog kompaktnog i polukompaktnog bloka. Novi Beograd je vetrio, ali nije prestao da raste. Naprotiv. Tranzicija mu je zauvek oduzela etiketu spavaonice sa brojnim poslovnim sadržajima koji su okrenuli špiceve na svim mostovima, nateravši ljude  sa desne obale Save da u potrazi za radnim mestom pređu na njenu levu stranu.

Sa prilivom para, Novi Beograd je maltene preko noći prestao da bude geto i postao elitno naselje. Cene kvadrata su rasle, izjednačavajući se sa nekada nedodirivim brdima i padinama Starog grada i Vračara. Starosna struktura stanovništva bespovratno se menjala, a sa njom i platežna moć žitelja najmnogoljudnije srpske opštine.

I upravo taj surovi zakon tržišta nekretnina postao je posle toliko decenija ono nikad izrečeno priznanje vizionarima sa polovine prošloga veka koji su maštali o novom gradu unutar grada. Oglasi i agenti za nekretnine tiho su i neprimetno konstatovali da Novi Beograd jednostavno sadrži sve što vam je potrebno na jednom mestu.

Škole, vrtiće. Prodavnice. Kancelarijski prostor.

Sve ono što je odavno imao i stari deo grada.

Ali za razliku od desne obale Save, ovde nije manjkalo najdragocenijeg resursa koji jedan grad i njegov građanin mogu da imaju.

Prostora.

Prostora za široke bulevare koji su u stanju da prime na desetine hiljada vozila više od onog za šta su bili projektovani. Prostora za nove mostove. Za parkiranje. Infrastrukturu.

Ali, to je tek delić onoga što prostor u urbanizmu nudi. Slobodni prostor daje mesta za zelenilo. Omogućava vam da ne gledate komšiji u prozor. Čini da vam stan ne bude u večitoj senci. Da vaše dete ima gde da izađe i da potrči bez da se oklizne u pseći/ljudski izmet ili naleti na kola. Provetrava vam životni prostor, uz temperaturu i mikroklimu za par stepeni povoljniju od starog dela grada.

Sve ono što Vračar, Stari grad i Neimar više nemaju. Što nikada i nisu imali. Što nijedan drugi projekat u ovom gradu nikada neće imati.

Te slobode koju je u istoriji beogradskog urbanizma samo Novi Beograd predvideo i do kraja je ostvario.

Taj tako nehumani humani Novi Beograd.

Taj vizionarski dragulj urbanizma .

Čista genijalnost srpskih arhitekata sa velikim „A”.

Prva i poslednja.

Vanvremenska.


SLIČNE TEME:
NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA MEGALOMANIJE
KRV I SNEG
ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE

NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA MEGALOMANIJE

Treći deo moskovskih dnevnika

Sve mi epohe lepo stoje - Moskva danas

Kada sam se u maniru svakog pravog štrebera pripremao za putešestvije u Moskvu kopajući po internetu i vodičima, bio sam spreman za malo veću i raskošniju verziju Bukurešta, koji sam posetio devedesetih godina prošloga veka. Široki bulevari, nečovekomerni trgovi i beskrajni nizovi identičnih socijalističkih stambenih blokova u gotskom stilu. I zbilja, od Moskve sam to i dobio. Ali i toliko toga pride!

Možda i najveći utisak iz posete ruskoj prestonici bila je neverovatna raznovrsnost arhitekture. Za grad koji bije glas da je surov u svojoj monumentalnosti, ta činjenica predstavljala je iznenađenje i otkrovenje. Jednom rečenicom, današnja Moskva nije više ona ista Moskva od pre dvadeset ili trideset godina.

Dva su osnovna razloga koja su omogućila potpunu graditeljsku renesansu u najsevernijem evropskom milionskom gradu. Prvi je potpuni otklon od dosadašnje urbanističko-arhitektonske prakse utemeljene na komunističkom modelu. Rusi, Rusija i Moskva vekovima su uništavali istorijske slojeve sa promenama političkih uređenja. Nekada su to radili sami, nebrigom i nemarom koji je donosio razorne požare, a češće su to radili strani okupatori. Jednom je to čak bila i kombinacija ova dva modela razaranja (samozapaljivanje 1812). Komunizam je u tom uklanjanju tragova prethodnih vekova bio najtemeljniji, uništivši čitave kvartove i dragocene crkve i manastire zarad prolaska ogromnih bulevara i bezličnih stambenih blokova za smeštaj miliona novopridošlih stanovnika. Posledica toga je bespovratan gubitak dobrog dela duha samog grada i opasan proces koji je, srećom, zaustavljen devedesetih, a potpuno preokrenut u ovom veku.

Svi mi stilovi lepo stoje - Crveni trg

Moskva je iz pepela svojih istorijskih aveti podigla veliki broj istorijskih objekata, pre svega religijskih. Crkve i manastiri su rekonstruisani na osnovu starih planova i fotografija, ali se na tome nije stalo. I postojeći oronuli pravoslavni hramovi dobili su novi život programom obnove i sanacije, zablistavši tako punim sjajem posle skoro čitavog veka. Ukupan broj crkava koje Moskva poseduje nadmašuje čak i onaj koji se može videti u Rimu, dajući pritom ljudima iz struke i običnim turistima priliku da izbliza zavire u jedinstveni „ruski” ckrveni stil, kombinaciju azijskih i baroknih dekorativnih i konstruktivnih elemenata.

Revitalizacija i rekonstrukcija predstavljaju, međutim, samo jednu polovinu tajne moskovske arhitektonske i urbanističke renesanse. Za razliku od prethodne ekipe neimara, moderni gradski oci  odlučili su da ne ponove njihovu grešku i u potpunosti zaustavili proces graditeljskog revanšizma. Rezultat je nešto istinski jedinstveno i na specifičan način veoma šarmantno.

Više nego ikada dosad u svojoj istoriji, Moskva je jedna neverovatna mešavina arhitektonskih stilova i epoha. I ti stilovi i te epohe stoje jedni pored drugih potpuno ravnopravno, bilo da je u pitanju srednjovekovna crkva, staljinistička administrativna zgrada ili neki sasvim moderan objekat futurističkog izgleda. Sve to zajedno čini spoj koji se retko može sresti i u arhitektonski cenjenijim gradovima, jedan kompozicioni kuriozitet i dragoceni uvid u genezu istorijskog i vizuelnog identiteta Moskve.

Ruski parlament, modernizam unutar zidina srednjovekovnog Kremlja

Obnova i razvoj predstavljaju, dakle, drugu polovinu osnovnih postulata na kojima počiva moderna ruska građevinska industrija. Kada je u pitanju proces obnove, interesantno je i veoma značajno da se ne obnavljaju samo bogomolje, već se to čini i sa brojnim javnim prostorima. Naime, lokalna vlast je nakon ekspanzije novih stambenih i poslovnih kvadrata devedesetih prevazišla postulate liberalnog kapitalizma i pristupila sveopsežnom podizanju javnog interesa u urbanizmu na noge. Pomoć u tom procesu su imali i u vizijama velikih parkova i širokih pešačkih tokova socijalističkih planera. U Moskvi se trenutno obnavlja ili se obnovilo svih 59 (pedeset i devet!) parkova, mnogobrojne sekundarne i tercijarne kolske saobraćajnice se pretvaraju u pešačke zone, a  prvi put u svojoj novijoj istoriji, grad silazi na obale istoimene reke koja protiče kroz njega. U tome se pomoć traži i od stranih planera, što za posledicu ima skandinavsko-holandski šmek priobalja uz park Gorki i novu Tretjakovu galeriju.

Park Caričino

Dah modernog i kosmopolitskog prisutan je ne samo u trajnim urbanističkim zahvatima već i u programu sveopšte bicklizacije, kao i u privremenim postavkama, izložbenim prostorima i manifestacijama koje se svakoga dana odvijaju u moskovskim parkovima i pešačkim zonama.  Prvi put u skorijoj istoriji, građani Moskve željno izlaze na površinu svog grada i u njemu uživaju i na načine koji u sebi ne nose premisu putovanja sjajnim sistemom podzemnog metroa. Naličje se ogleda u strahovitim gužvama u parkovima i na ulici u povoljnim meteo uslovima ili u nedostatku uređenih biciklističkih staza u gradu, ali to ne umanjuje sveukupni utisak da se nalazite u nekom Njujorku  sa predistorijom.

Ruku pod ruku sa obnovom, ponosno korača i razvoj podgrejan plamenom dolara zarađenih rekordnim eksploatacijama nafte, gasa i rudnih bogatstava, koji su na noge podigli ekonomski posrnulog giganta u poslednjoj deceniji. Količina novca koji se u Moskvu ulaže je prosto zaslepljujuća. Gotovo da ne postoji deo grada koji nije raskopan ili niz objekata bez barem jedne zaštitne cirade što skriva neko novo gradilište. Obilaznice, metro linije, javni prostori i objekti, moderne poslovne i stambene zgrade i kompleksi se takmiče u svojoj raskošnosti i nekoj novoj megalomaniji stvorenoj da iskažu sjaj i snagu modernog ruskog društva.

Moskovski „Siti”, grupacija od 6 poslovnih kula visine preko 200 metara sada dominira ruskom prestonicom iz svake tačke grada. Preko 300.000 kvadrata poslovnog prostora do pre godine postojalo je samo na papiru poznatih svetskih arhitekonskih biroa, a sada su stvarnost i novo obeležje panorame grada. Iako izbliza deluju surovo i fascinantno, tih šest kula ipak nije urbanistički bačeno iz kosmosa bez prethodnog analiziranja prigodne lokacije za tako jednu odsečnu i dramatičnu intervenciju u gradskom tkivu. „Siti” je smešten daleko od istorijski značajnih celina i objekata, uz obalu reke i kao novi magnet atraktivnosti predviđen da oživi čitav jedan deo grada.

Moskovski ''Siti'' ili ''Yes, we can'' moto ruske arhitekture i urbanizma

Da sve ne bude idealno, pobrinula se najnovija ekonomska kriza prouzrokovana sankcijama Zapada i obaranjem cene nafte, koja je uspela da uspori neumitni točak napretka i razvoja. Pa ipak, jedan tako veliki i moćan sistem je u svojoj istoriji preživeo  i teže stvari, te se zbog celokupne svetske ekonomije i kulturne baštine nadam da će to uspeti i ovaj put. Bilo bi sjajno posetiti Moskvu u istom vernom društvu i za 20 godina, videti dokle se ovaj fascinantni grad razvio i obići naše perfektne domaćine. I verovatno podjednako interesantno kao i u leto 2014.

SLIČNE TEME:

ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE
KRV I SNEG

VREME STRADANJA

O godišnjicama i najboljoj knjizi o Srbima ikada napisanoj

Osporavan kao pisac. Anatemisan u javnosti. Politički proganjan. (Samo)proglašavan za buntovnika.

Slavljen kao vizionar. Imenovan za tvorca nove srpske nacionalne misli.

Prokazan kao državnik. Satanizovan od strane Hrvata, Bošnjaka, Albanaca i Srba, čak i nakon smrti.

Zanemaren, ali nikad zaboravljen.

Retko koja pojava u modernoj srpskoj istoriji bila je predmet toliko rasprava poput Dobrice Ćosića. Oštri opozicionar, nakratko čovek vlasti, večiti intelektualac i nadasve sjajan književnik. Širokog opusa, ali sa jednom glavnom temom. Srpskim seljakom. Iako mu mnogi spore kontinuitet u kvalitetu pisanja tokom višedecenijske karijere, u jednom se svi slažu.

 Najbolja knjiga Dobrice Ćosića bila je i ostala „Vreme smrti”.

Prvi put sam se sa pomenutom četvorotomnom istorijom Srba u Prvom svetskom ratu susreo još pri kraju gimnazije. Iako je od nas tražen samo odlomak, tematika me je privukla da pročitam svih 2000 strana i nisam za time zažalio. Sa ove vremenske distance, uviđam da je to bila greška, pošto mi se „Vreme smrti” desilo prerano. A kako život uvek zatvara krugove kada to najmanje očekujete, moj ponovni susret sa epskim Ćosićevim delom desio se u godini kojom se simbolično označavala stogodišnjica početka Velikog rata.

Protekla 2014. bila je godina neuobičajene žive književne aktivnosti na zadatu temu. Izdavači su se utrkivali u tome koji će bogatijom monografijom ili kontroverznijim osvrtom „istoričara” obeležiti zlatni jubilej. Dela sumnjivog kvaliteta su se nizala jedna za drugim, bezuspešno pokušavajući da nam ispričaju nešto što već nismo čuli kada je u pitanju uloga naše zemlje i naroda u prvom globalnom sukobu. Sav taj trud ostaje uzaludan pred potezom „Lagune”, koja se odlučila na naizgled veoma neatraktivno reizdavanje „Vremena smrti” Dobrice Ćosića.

Znajući da me čeka obiman posao, očistio sam manja i kraća dela sa liste čekanja i posvetio dobrih nekoliko nedelja ponovnom iščitavanju obnovljenog epskog izdanja. Pored redizajniranih naslovnih strana i novonadenutih imena za svaku knjigu, ni sadržaj između korica nije bio onakav kakvog sam se sećao iz gimnazijskih dana. Ne, reči, rečenice i misli velikog pisca se nisu promenile u redakciji teksta. Promenio sam se ja. Sazreo kao čitalac i obrazovao se kao čovek. Tek u 33-oj najzad sam bio spreman za Ćosićev književni uragan.

A kao i svaki uragan, i ovaj je počinjao povetarcem. Uvodnom knjigom, koja svoj prolog posvećuje autentičnim depešama evropskih moćnika i srpskih političara sa samog početka Prvog svetskog rata. Rez na selo Prerovo u dolini Morave, čitaoca momentalno priprema na sveobuhvatni pristup neophodan da se ovako široka i delikatna tema sagleda iz svih uglova. Autor to postiže velikim brojem likova, mešanjem istorijskih i fiktivnih ličnosti, stvarnih događaja i onima nastalim za potrebe knjige.

U nedostatku boljeg poređenja, „Vreme smrti” je srpski „Rat i mir”.

Ne postoji lik, neka njegova karakterna osobina ili događaj koji predstavljaju višak. Svako i svaka sudbina su tu sa razlogom. Nema slepih završetaka, niti bespotrebnih lamentacija. Ćosićev stil je dosledan, detaljan i nepokolebljiv skoro do samog kraja čitave knjige, bez obzira na desetine različitih tokova radnje što se međusobno prepliću i utiču jedna na druge.

U tom fascinantno ispovezanom vrtlogu ljudi, sudbina i događaja, centralno mesto zauzima porodica Katić. Vremenski se nastavljajući na prethodna Ćosićeva dela, „Korene” i „Deobe”, „Vreme smrti” centralno mesto posvećuje deci Đorđa i Vukašina Katića: Adamu, Mileni i Ivanu. Deda Aćim je na zalasku života i neke nove snage kreću u rat, i ovoga puta se boreći paralelno kako sa neprijateljem spolja, tako i sa onima unutar same porodice tragično pogođene podelama. Ratni izbori im daju dodatnu dubinu i slojeve, što predstavlja i osnovni zamajac koji čitavoj knjizi daje snagu tajfuna. Snagu što crpi iz detaljno razrađenih prikaza likova, koji rastu, razvijaju se i stupaju u intenzivne međusobne interakcije kako međusobno, tako i sa epizodnim likovima.

A epizodisti su ono što daje dodatnu boju „Vremenu smrti”, donoseći nam dragocen uvid u to kako rat doživljavaju političari, vojskovođe, diplomate, poslovni ljudi, obični seljaci i intelektualci. Sve njih Ćosić smešta u isti lonac i svodi na sličan nivo, nedeljivo ih vezujući za sudbinu same zemlje u ratnom vihoru.

Sam rat je nemilosrdno realistično sagledan, prikazan i analiziran. Smenjivanje političkih zakulisnih igara između Pašića i savezničkih diplomata sa surovim prikazima bitke na Suvoboru celokupno delo smešta u pakleni ritam koji čak ni užasi epidemije tifusa u valjevskoj bolnici ne mogu usporiti dok hita ka neumitnom kraju povlačenja kroz Albaniju. Nikada pre i nikada posle, rat u srpskoj književnosti nije predstavljen kroz jedan tako realan koktel drame i akcije. Nikada pre i nikada posle jedna tema u srpskoj istoriji nije obrađena na tako sveobuhvatan, detaljan i izbalansiran način, nadilazeći u snazi prikaza i sam boj na Kosovu.

Prvi svetski rat i učešće Srbije u njemu to svakako i zaslužuje. Kada neka nacija u nekom sukobu izgubi TREĆINU svog stanovništva boreći se na strani pobednika to i ne zaslužuje ništa manje od epa koji je Ćosić započeo sedamdesetih godina prošloga veka, u nekim sasvim drugačijim političkim okolnostima, kada nije bilo jednostavno odnose između nekih jugoslovenskih naroda prikazati onako eksplicitno kako je on to učinio. Ali, čak ni to opozicionarstvo nije ono po čemu će „Vreme smrti” ostati upamćeno u srpskim čitankama dok je samih Srba. Ne.

„Vreme smrti” je najrealističniji prikaz srpskog naroda ikada napisan. Prikaz njegove istorije, sudbine i svih pogrešnih i ispravnih izbora. Svih naših istorijskih, političkih i nacionalnih ideala, zabluda i mitova. Prikaz svih naših žrtava, bede i tragedije, ali i ponosa, slave i besmrtnosti. I ne samo to.

„Vreme smrti” je i pisani spomenik. Spomenik srpskom seljaku. Poštenom, vrednom, radnom, ali i onom prevrtljivom sitnom lopovu Toli Dačiću. „Vreme smrti” je spomenik i srpskoj vojsci i njenim vojskovođama, sa potresnim portretom najnarodskijeg od svih srpskih vojvoda, Živojinom Mišićem. „Vreme smrti” je spomenik i svim srpskim majkama, ćerkama i sestrama, tihim i diskretnim heroinama svakog našeg rata. Takođe, Ćosićevo životno delo je epitaf i svim srpskim sinovima, braći, muževima i očevima. Kako onim herojski nastradalim, tako i onima koji su kukavički pretekli iz pakla Velikog rata.

„Vreme smrti” je spomenik svima nama. Spomenik Srbima. Spomenik Srbiji. I zato je vredno počasnog mesta na svakoj srpskoj polici sa knjigama. Nevezano za jubileje.


SLIČNE TEME:
DNEVNIK JEDNE PROPASTI
ODLAZAK STILA
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE

O različitim pristupima tradiciji

Vazduhoplovnu i pomorsku tehniku pratim od detinjstva, tačnije od trenutka kada su nerazumljivi znakovi na papiru počeli da se pretvaraju u slova azbuke. Ako izuzmem čitanje i sport, proučavanje ovog segmenta tehnološkog razvoja civilizacije ubrajam među najstarije hobije. Za tih četvrt veka moje pismenosti mnogo toga se izmenilo na ovim prostorima, pa tako i stanje u avijaciji i pomorstvu. I to uglavnom nagore. Velika zemlja se raspala na mnoštvo finansijski i geopolitički nestabilnih i nemoćnih državica. Jedne od prvih žrtava su bile i pomenute dve grane tehnike, kao vrhunac razvoja privrede jedne države, kako po potrebnom znanju i infrastrukturi, tako i po ceni proizvodnje i eksploatacije. Stanje je teško u svim zemljama bivše SFRJ, a perspektiva izgleda poprilično sumorno. Zato su moju pažnju privukle i četiri naizgled nepovezane vesti iz regiona.

„JAT” našao strateškog partnera u „Etihadu”.

Srbija razmišlja o nabavci MiG-ova 29 za svoje Ratno vazduhoplovstvo.

Podmornica „Heroj” otvorena za javnost u Muzeju pomorskog nasljeđa.

Raketna fregata „Split” otegljena u Albaniju gde će biti isečena u staro gvožđe.

Kakve to ima veze sa tradicijom, pitate se?

Itekako ima...

„Jugoslovenski aerotransport” svoje korene ima u „Aeroputu”, prvoj avio-kompaniji na ovim prostorima, osnovanoj 1927. godine. Međunarodno saobraća od 1929, a Drugi svetski rat donosi prekid svih aktivnosti. 1947. godine biva zamenjen brzorastućim „JAT–om” koji prvi među zemljama Istočne Evrope uvodi interkontinentalni saobraćaj i tzv. „širokotrupne” avione. Raspad SFRJ dočekuje sa preko 40 letelica u floti. Uspeva da preživi i sankcije, ali ne i veliku ekonomsku krizu. 2003. godine menja ime u „JAT airways”, a konačan kraj mu dolazi ovog leta.

Kraj, ali i novi početak. „JAT” kakvim ga poznajemo prestaje da postoji i osniva se nova kompanija. „Air Serbia”. Država ostaje većinski vlasnik, a „Etihad airways” vodi firmu. Stižu i novi „Erbasovi” avioni, slotovi se zadržavaju, a deo zaposlenih prelazi iz stare kompanije. Striktno gledano, to je novo preduzeće, koje nasleđuje deo operative svojih prethodnika, produžujući na taj način život jednom od najstarijih evropskih avio-prevoznika. Tradicija putničkog saobraćaja na ovim prostorima ne zamire, već se transformiše i evoluira. Nadajmo se u dobrom pravcu, koji će omogućiti Srbima da još dugo lete nacionalnom kompanijom, a srpskim pilotima da modernim putničkim avionima krstare nebom.

Nebom koje će neko morati da čuva. To može biti Vojska Srbije, NATO ili neko treći. Politička težina te odluke u zapećak je bacila još jednu svetlu tradiciju na ovim prostorima. Tradiciju koja proživljava svoje najteže trenutke u stogodišnjoj istoriji. Tačno je jedan vek protekao od kako je u Nišu formirano ratno vazduhoplovstvo tadašnje Kraljevine Srbije. Učinili smo to pre nekih daleko razvijenijih zemalja, pretičući time Rusiju i SAD. Od tada su naši avioni i piloti branili nebo ukupno šest država. Naši avijatičari su preko glave preturili po dva balkanska i svetska i jedan građanski rat i jedno bombardovanje. I preživeli. Obogaljeni, ali su preživeli. Nisu odbijali da polete u susret nadmoćnijem neprijatelju u susret ni 6. aprila 1941, ni 24. marta 1999. I skoro uvek po pravilu, za komandama zastarelih i poluispravnih aviona.

A sada su čak i ti avioni na ivici resursa i bezbednosti. Potrebni su im novi, da se tradicija ne bi ugasila. Potrebni su im, jer neko mora da nas čuva. Čak i u ujedinjenoj Evropi, svačije nebo se mora nadzirati. Ako nemate čime, onda plaćate drugima da to rade. I plaćate toliko da vam se više isplati da to sami radite. Baš zato me je vest o potencijalnoj nabavci šest novih ruskih MiG-ova 29 M/M2 toliko i obradovala. Obradovala me je jer su naši piloti zaslužili da lete na modernim avionima. Obradovala me je i što to znači da ćemo nastaviti da egzistiramo kao vojna sila na nebu i u novom veku. Što će svi ti briljantni piloti, inženjeri, konstruktori aviona, avio-mehaničari i zaljubljenici u avijaciju dobiti svoje dostojne naslednike. I što nećemo dozvoliti da svim tim godinama, dostignućima i rekordima presudi tako bezlična stvar kao što je politika.

Srbija nikada nije imala more, ali zato Crna Gora jeste. I koristila ga je od davnina. Prvi moreplovci koji su zaparali talase Jadrana bili su rodom iz Perasta i Risna, još u davnom 14. veku. Kasnije su im se pridružili i Kotorani. Najpre trgovačkim brodovima, a potom i vojnim lađama presecali su Mediteran, a nakon toga i sve svetske okeane. Boka Kotorska je vazda bila dom mornarima, bilo da su oni plovili pod mletačkom, austro-ugarskom, turskom ili jugoslovenskom ratnom zastavom. Tivat je bio najveća vojna luka sa ove strane Jadrana, a zaliv oko njega prirodna tvrđava za bojne brodove, krstarice i podmornice, domaće i strane proizvodnje.

Tako je bilo nekad. Sada je mala nezavisna Crna Gora nemoćna čak i da prefarba ono što joj u amanet ostavila bivša Jugoslavija. Fregate i raketne topovnjače trunu na vezu u Baru. Čekaju kupce ili pare koje će se pojaviti niotkuda i produžiti im život, barem za još koju godinu odlažući time tužnu sudbinu primorske zemlje bez mornarice. Ostale lađe su imali više ili manje sreće. Školski jedrenjak „Jadran” je preživeo, kao najstariji ratni brod na moru po kojem nosi ime. U godini kada slavi 80 leta od porinuća, nastavlja da se šepuri u tivatskoj luci. Podmornica „Heroj” nije isečena u staro gvožđe, kao njene starije i veće sestre. Potpuno je restaurirana i sada posetioce iz celog sveta u Muzeju pomorskog nasljeđa u tivatskom „Porto Montenegru” podseća da smo bili jedna od samo 11 zemalja u svetu kadrih da samostalno proizvode podmornice. Za razliku od podmorničara koji su se otrgli zaborava kroz muzejske eksponate, fregata „Split” nije imala toliko sreće. Odvukli su je u Albaniju na rezanje, propuštajući time jedinstvenu priliku da je pretvore u brod-muzej ili barem veštački greben/ronilačku atrakciju.

Neke su prilike za očuvanje pojedinih tradicija na ovim prostorima bespovratno propuštene. Sa nekima je to učinjeno delimično, dok su neke retke bile dovoljno srećne da usamljeni pametni ljudi uvide potencijal i značaj u njihovom (potpunom) očuvanju. Na nama je zadatak da ne zaboravimo, da opominjemo i prenesemo dah istorije i tradicije onima koji dolaze posle nas.

Tako lako, a tako teško.

ТРЕЋА СРБИЈА (in memoriam 1999-2013)

Сматрам себе младим човеком модерних схватања, који говори један светски језик, користи компјутер и интернет и који је имао ту срећу да пропутује добар део Старог континента. Заљубљеник сам у западноевропску културу, историју, архитектуру, филм, популарну музику. ''Друга'' Србија би била поносна на тај мој део личности.

Са друге стране, у мени је непоколебљиво укорењен и православни, хетеросексуални Србин, патриота и националиста. Не фашиста, не митоман, не фанатик. Клерика без, што би рекли млади. Србију волим, европску културу поштујем. Поједине суседе који нам раде о глави вековима не волим, али ни не мрзим. ''Прве Србије'' у себи се не стидим.

Тачно пре 14 година, та Прва и Друга Србија у мени су се судариле на небу изнад Србије. А цех је платила она Србија која је једина и истински 100% била моја. Трећа Србија. Она Србија која је била бесна на првосрбијанце који су дозволили да дође до тога да нам бомбе падају по главама 78 дана и ноћи. Она Србија која је презирала другосрбијанце који су говорили како је то сасвим заслужено и навијали да буде још бомби, само да би збацили оне прве са власти и они зајахали на њихово место. Најчешће са безбедне удаљености.

Првосрбин у мени је тада мрзео ту колевку цивилизације, Европу, због незапамћене одмазде над једним малим народом који је за балканско крвопролиће био (барем) подједнако крив као и Хрвати, муслимани и шиптари који су имали сву могућу њену подршку. Другосрбин је знао да смо доживели превише пораза и направили превише погрешних корака у претходним годинама да бисмо прошли некажњено. Трећесрбин је био забезекнут суровошћу казне и као и увек дотад све окретао на шалу, спрдњу, црни хумор, знајући да ће засигурно полудети ако буде заиста отворио очи и погледао добро око себе.

78 дана и ноћи су нестајали српски војници и војска, обични људи, грађевине, некада моћни индустријски гиганти, мостови. Нестајали су и снови о нормалном животу, како у Србији, тако и као делу европске породице. Прва Србија је била претучена на смрт од стране велике и моћне Европе и њене новокомпоноване варијанте, Америке, тако да се више никада не опорави и  не подигне главу. Друга Србија је била у тешкој депресији упркос победи, јер је увидела да нас та врла Европа заправо не жели и да нас изгледа никада није желела. Трећа Србија је немо посматрала смену Србија на власти. Знала је да после деценије инаћења првосрбијанаца следи деценија спеологије по европским колонима која неће донети ништа до даљег понижења силованог леша Србије.

Увидела је Трећа Србија да нема за кога да гласа, јер су се сви редом сврставали на прву или другу, јасно дефинисану страну. Нико од српских политичара није имао толико мозга, такта и гонада да игра најтежу игру, на обе столице. Да затеже и попушта у зависности од околности, да бежи од екстрема. ''Црвени'' и ''црни'' нису успели инаћењем да спрече поробљавање Србије. ''Жути'' нису успели да се потпуним предавањем приближе поробљивачима. Поједини ''црвени'' и ''црни'' су успели чак да направе трансфер у ''жуту'' екипу, без успеха за било кога сем за њих саме. Трећа, ''бела'' Србија (је) без речи посматра(ла) српски брод како незадрживо тоне разапет између својих крајности, без решења на овој или оној страни. Трећа Србија, инертна, интровертна, недовољно агресивна, без стручног кадра да је предводи. Чак ни сада, када подсвест све већег броја Срба почиње да се буди из дводеценијског сна у заблудама ''Матрикса'' Првих и Других Срба. Сада, 14 година од 24. марта 1999. и прве ''шизеле'' коју је моја генерација и она пре ње чула за живота.

И баш због тога не желим да се сруши зграда Генералштаба и замени неким модерним делукс хотелом. Не толико због тога што је сматрам једном од три најлепше и најнапредније грађевине у јединој ери српске архитектуре када је она била део развијеног света, када је и нека Трећа Србија стидљиво показала свој лик и ван граница ове земље. Желим је за споменик. Споменик пропасти Треће Србије, споменик поразу политика Прве и Друге Србије, опомену за будуће генерације да памте, да не би у забораву нестале и да не би поновиле исте грешке првих и других, односно инертност трећих. Да им се не би десило исто што и нама, што је врло извесно уколико се ништа у свести не буде мењало. Да амбасадори свих тих ''развијених и демократских'' земаља које су нас три пролећна месеца немилосрдно убијале, рушиле и зрачиле за наше добро ипак морају сваки дан да прођу поред тог тихог подсетника њихових злочина над свима нама. Чисто да не испадне да смо се баш сви сами поубијали, мада смо томе (не)мало и сами допринели. Да сви следећи станари Владе Србије морају да гледају опомену погрешних процена својих претходника. И да Београђани, познати по томе што шетају из ових и оних разлога, макар и невољно морају да свакодневно пролазе поред епитафа своје инертности и незаинтересованости.