O tome zašto volim Crvenu zvezdu
FOTO:i55.tinypic.c
Koliko ste puta čuli igrača koji preslakom
u neke od beogradskih „večitih rivala” ispunio svoje snove? Da mu je to bila
želja od detinjstva? Da za njega ne postoji nijedan drugi klub?
Isuviše.
Vremenom, te fraze su se otrcale čak i
onim vernijim navijačima.
Ili možda pak i nisu?
Za neke ljude, izbor kluba je površna
stvar. Simpatične klupske boje, trenutni uspesi, neki istaknuti
pojedinac/igrač/trener. Moram priznati da i sam tako biram favorita svake
godine u evropskim takmičenjima u fudbalu. Bilbao je je kul jer u njemu nema
stranaca. Atletiko Madrid jer nema para koliko prebogati Real ili Barselona.
Borusija jer sama stvara igrače.
Ali, to su sve neozbiljne stvari, veze
koje potraju sezonu dve, bez prave ljubavi.
Prava ljubav se zna, ne dovodi se u
pitanju i ona je za čitav život. I u potpunosti je iracionalna. Čista emocija.
Jedna i jedina.
Crvena zvezda.
Od kad znam za sebe, znam za Crvenu
zvezdu. I da budem potpuno iskren, nisam je sam izabrao. Bila mi je izabrana,
da ne kažem predodređena. Genetska datost.
Psihologija nas uči da se temperament
nasleđuje, dok se karakter stvara tokom života.
Ako je tako, ja sam Crvenu zvezdu nasledio. I to tri kolena unazad. Od
čukundede Čika Dače Stojanovića, jednog od pionira srpskog fudbala i velikog
navijača i igrača predratne „Jugoslavije” (kasnije „Crvene zvezde”). Od dede
koji je sa sopstvene svadbe otišao ranije da bi gledao tu istu „Jugoslaviju”. I
na kraju krajeva, od brata koji je svoju sobu oblepio crvenom i belom još od
moje četvrte godine.
Realno, nisam imao šanse.
Toliko strasti voljenih ljudi oko mene ka
te dve boje me je vrlo rano obuzelo. Toliko me je obuzelo, da mi je čak i
„Meklarenov” bolid sa Senom u njemu krajem osamdesetih bio toliko drag upravo
zbog te kombinacije crvene i bele. Toliko da mi je u setu drvenih bojica u
školi crvena uvek bila najkraća, da i dan danas
najviše volim kad nosim crvenu na sebi.
Crvena zvezda je bila sastavni deo mog
vaspitanja.
A to vaspitanje se poklopilo i sa meteorskim
usponom voljenog kluba na sam krov fudbalske Evrope. Zlobnici će reći da su na
krilima tog uspeha regrutovane generacije i generacije „zvezdaša”. Ne slažem se
sa time.
Bio sam još uvek dete kada nam se desio
Bari. Moje najstrastvenije stadionske godine poklopile su se sa sunovratom
Crvene zvezde i velikim usponom rivala sa druge strane Topčiderskog brda. U
svom životu, kad podvučem crtu, više znam za njihove titule, nego za one
osvojene u najdražim bojama.
Pa ipak, nisam se pokolebao. Nisam
posumnjao, niti napustio taj stadion i halu do kraja. Ostao sam stoički, trpeći
poraze, posrtanja, finansijski i organizacioni kolaps Sportskog društva Crvena
zvezda. I ne samo to.
Ljubav prema Zvezdi, ma koliko u pojedinim
trenucima bila bolna, sa godinama je postala nešto više.
Inat.
Istrajnost.
Simbol.
Jer, kao što to kaže i jedan od poznatijih
slogana sa „severa”: „Zvezda je život, sve drugo su sitnice”.
I Zvezda jeste život. A život je nekad
siv, nekad žut. Nekada boli, kao porazi protiv Strazbura i Bordoa. A nekada
ispunjava srce poput pobede nad Romom ili Kajzerslauternom. Nekada je i
slatko-gorak, kao 55 sekundi vođstva protiv najboljeg tima na svetu te 1997,
moćne Barselone. Nekada je taj život i čupanje bodova u zaustavnom vremenu protiv
Donjeg Srema ili Javora.
Od vrha do dna. I nazad. I tako ukrug.
Život je borba, a boriti se možete samo za
ono što mnogo volite.
A Zvezda se voli. Uvek. U generaciji mog
brata nije bilo teško biti „zvezdaš”. U mojoj itekako jeste. Ali smo nas dvojica
i kao zreli i odrasli ljudi opet zajedno u „rupi”. Tu su i njegovi i
moji ispisnici. Njihova, sutradan, Bože zdravlje, i naša deca. Sinovi, čak i
ćerke. Svakakvih tu likova ima. I uspešnih i bogatih, i onih iz srednje klase.
Brbljivih, ćutljivih. Šaljivdžija. Rezervisanih tipova. I svi smu tu. Oduvek
smo i bili. Zvezda nam je svima u kostima, u genima. I mi je prenosimo dalje,
jer samo to i znamo.
Jer tako je uvek bilo.
I tako će i biti.
Dok se Zemlja okreće.
CRNA ZVEZDA
ZVEZDA (JE) SRBIJA
