петак, 31. мај 2013.

DEPECHE MACHINE


Year is 1997. First album bought : ‘’Ultra’’. First song: ‘’Barrel of a gun’’. Purchasing of all the albums on the black market. Serbia, nineties, economic sanctions, isolation, war, bombing. First concert missed: Budapest, September 2001, ‘’Exciter tour’’, chasing the faculty entrance exam. First successful concert: (again) Budapest, June 2006. Forty degrees Celsius, summer storm, ‘’NEP stadium’’, parterre fence, mass passing out in the crowd, internal breakdown on ‘’Walking in my shoes’’. What’s a fan pit? Doomed concert in Belgrade 2009, online ordering of tickets on the first day of sale, website down, screw online shopping in Serbia. Collecting the tickets one day before going in the hospital, freezing out in front of the ticket office, plastic tickets for fan pit. Cancellation of the concert, Dave, cancer, chemotherapy. One of the worst days in life. Second concert: again (forcedly) Budapest, last cash stack used. Grandstand, arena, internal breakdown on ‘’Walking in my shoes’’, again. Dave exhausted, lukewarm audience, half empty hall.


Announcement for the new album, first single, ‘’Delta machine’’. Listening to the album for the first time. Second time. Third time. Fourt time. FOURTH TIME. ‘’Delta fucking machine!’’ Best album since ‘’Ultra’’. Autism, non mainstream electro-blues. Announcement for the tour. Announcement for the Belgrade concert, once again. Online ordering of tickets for the fan put on the first day of sale, website down, screw online shopping in Serbia. Fifty bloody Euros, but you know that I would give away every last dime. There isn’t even a analogue ticket. Assholes from ‘’Tuborg’’. Fracturing the forearm three weeks before the concert. I’ll immobilize it. I’ll carry it in a wheelchair. Therapies. Friday. Istanbul concert cancelled. Backstab. No, no, no. Damn Bulgarian truck drivers.


They are coming to Belgrade. Touchdown. Hotel ‘’Metropol’’. Rain is going to fall, rain isn’t going to fall. There will be mosquitoes, there won’t be mosquitoes. Getting together with the crew five hours before the concert. Twenty of them. Entrance, search, fence. No jam, chilling out to some electro-Germans. Immobilizing the unhealed fracture. They’re going to start at eight. They’re going to start at nine. They’re starting in a quarter to nine. ‘’Welcome to my world’’. No, welcome to OUR world!. There goes Dave. But there goes Martin. Hey, Martin! They’re five meters away. This is as close as it gets. This is it. Trash suits. Sparkling. The nineties. ‘’Angel’’. Dave is hammering down with its voice. Band is hammering down with their music. Like somebody is playing a CD on the speakers. You know very well what song is third on the set list. Calm down, calm down. ‘’Walking in my shoes’’. You aren’t considered to be a Depeche fan if this song isn’t in your personal Top five. Top of the tops. I’m having a milder stroke. Too much energy is pouring in, transformer burning down. Fuses are blown out. I don’t feel well. I have been preparing, but I haven’t prepared myself well enough. Calm down, you fool. This is only the third song, there are twenty more to go. Others are filming, I am not able to stand up straight, let alone to hold the camera still for five minutes. ‘’Things get damaged, things get broken’’. Good. Chill out. O, look at the puppies on the screen. They’re so cute. ‘’Precious’’ puppies. Self-irony. Nice touch. I need some water. Back of my head doesn’t hurt so bad, stomach is calming down. Let’s go!


Synthesizers. Spotlights are being lowered. The eighties. ‘’Black celebration’’. THIS is ‘’Depeche’’, a dark band with a light in their souls. Here in Serbia, every day is a black one. And we celebrate when we see their back. Guys on the stage don’t know that, but their lyrics sure as hell do. ‘’I’ll drink to that’’. I will, actually. It’ll be only water for me. No alcohol, no drugs. Brain must remain clean. It must record. It must absorb. It must charge itself. Without interference. ‘’Policy of truth’’. This was the favorite song for some good people that are not with us anymore. You could take some pictures now. Everybody’s singing. Stuck in the nineties. Ti-ti-ti-ti-ta. Now, this is some sick stuff. Sparks flying all over the screen. Well, this is one way to interpret ‘’Should be higher’’. The crowd don’t quite dig this. This is stuff for the chosen ones. If Dave manages to sing this, he will sing everything. Just like from the textbooks. People, he is fifty one. For real! Wait, if I remember well, now should be the time for…


Camera is rolling, placed inside the calm hands. I’ve been waiting this for sixteen years. Half of my life. Half! Dave is like a tiger inside the cage. ‘’Do you mean this horny creep, set upon your weary feet…’’ This is it. Finally. They’ve come to your hometown, to play for you your favorite song, the one that has brought them to your attention. The one song that has kept your head on your shoulders on numerous occasions. The one song that has kept their heads on their shoulders. Their song, your song. Dave jumps. Total silence. No. An error has occurred. No. Let’s start again. Sounds just like on the CD. Until the first chorus. Zap. No. This isn’t happening. First, the cancellation of 2009 Belgrade concert. Then, a close miss with Istanbul. Followed by a fracture of the forearm. Somebody’s got to be kidding me. Concert is in a crisis. Dave talks to the audience. They NEVER talk to the audience. I am not making out a single word of what’ he saying. Left ear is shrieking since the ‘’Angel’’. Third time is the lucky charm. Let’s take it down slowly. It’s about time. First chorus, second chorus, third verse. Dave is again vocally perfect. We’ve done it, we’ve done it! We’re not looking back anymore. End of the song, music startles once more, but Dave brings it to a closing. We’ve survived. You have only now officially arrived to Belgrade! And you’ve done it by playing ‘’Barrel of a gun’’ for ten minutes. This one is going on youtube. Even Depeche is made from flesh and bone.


Martin stays with us. ‘’Sorry ‘bout that’’. This must be a historical first, Martin is ‘’communicating’’ with the audience. I wish for that better combo of songs. ‘’Only when I lose myself’’. Alright! Some bands would sell their own mother for a single like this, but Depeche fans rarely have the opportunity to hear it live, because it has to go in line together with all the other classics. You know what I want. I want the unfairly neglected ‘’Exciter’’. ‘’When the body speaks’’. Yes! Now it’s time for some other dear people around me to fall apart. They deserve it. This one is for them. Martin is still claustrophobic on stage. He looks like he would rather crawl up in the backstage and die. Or just wait for Dave to screw every woman in the audience. This is why they are such a great band. Because they have a loud/great looking frontman and a quiet scientist/genius, eternally hidden behind the keyboards.  Separated, they are good. Combined together, they represent a machine. The ‘’Delta machine’’. The Depeche machine. And the machine mustn’t stop. ‘’Thank you’’. Martin is happy that he can finally step down. The tattooed beast returns.


A couple of new songs. But most of the audience want older stuff. People, listen how ‘’Delta machine’’ sounds perfect live! ‘’Heaven’’ and I must bore everybody to death with Dave’s vocal superiority. Corbijn superbly guides the song through the video presentation. And then, my personal favorite from the new album and a future concert classic. ‘’There’s only one way to soothe my soul’’. Yes, I know. I’m listening to it and watching it. The crowd is jumping. It’s about time. This is a song meant for Dave to sing it live. A change of rhythm. ‘’A pain that I’m used to’’, only this time without the siren. A dance remix. An odd rhythm of singing. Peter Gordeno is playing the analogue bass. I guess that they’re tired of the same mix, over and over again. It’s time for some classic stuff. And a classic it is.


Spotlights are rushing downwards. A sample suggests some running. Running to catch up with the clock. ‘’I’ve got to get to you first’’. Usce park erupts. The machine goes to fifth gear. Crowd is jumping, perfectly synchronized. Everybody’s waiting for just one thing. Dave’s spin. Microphone stand is high up in the air. Let’s go, old chap! Women are screaming. Second spin is even more confident than the first one. Total hysteria. A bra is flying high over the first row and falls on the edge of the stage. Security slightly shocked. Yes, there are still some women who would gladly donate their underwear to Mr. Dave Gahan. Rock and roll! ‘’Secret to the end’’ is guiding us to the great finale. It’s the favorite song for some dear, dear people.


Amongst the 30.000 people present, at least two thirds are here to hear the next two songs. Depeche know that and this is why they are performing it relentlessly for than twenty years. ‘’Enjoy the silence’’ is a classic even amongst the children brought here by their parents. By the way, respect for those parents! Everybody’s waiting for it, everybody wants it and there’s no fucking way that they will leave this place without playing it. You want ‘’Enjoy the silence’’? Here it goes! Opening notes and the couples are already getting closer. And then, out of the blue, Anton Corbijn! There’s a picture of three intertwined female gymnasts pressed up against the glass floor on the video beams. They’re suffocating. They are silent. You wanted silence? Here’s your silence. They’re silent, right? And they will remain silent until the end of the song. A momentarily dash of claustrophobia spreads around the Usce park. Even the most common verses are sung with some unpleasantness. Lots of people just want for the song to end as quickly as possible. Depeche remain the masters of self parody and taboos. The bar has been risen higher than ever before, if such thing is possible. The song is finished. Thank the Lord for that. The gymnasts are standing up. They’re alive after all. Careful what you wish for, ‘cause you just might get it.



Good old ‘’Personal Jesus’’ is a regular soul healer, this time with a new concert intro. You can not go wrong with ‘’Reach out and touch faith’’. This is the song for all the eternity. There isn’t any controversy on the screens. That would just be too much for everybody. Dave is strolling down the catwalk. Into the fan pit. He feeds on this stuff. We feed from this stuff.



It’s time for the first farewell. And once again, it’s ‘’Delta’’. ‘’Goodbye’’. Great video projection, an unpretentious one. So is the song. Some close-ups of the Basildon three. We sometimes forget that Fletch is here also. Lights are out, but the machine is still humming. It is ready for some more. Are you ready? You bet!



There goes Martin again. Just one more song and his torture is over. ‘’Home’’, of course. People are breaking down all over the place. This is why Depeche is such a grand band. Everybody has some personal emotional breakdown in their opus. A diversity of breakdowns. Theirs, ours, human. And then, an exclusive. ‘’Halo’’, more Depeche than Goldfrapp. Berlin is on the screens. ‘’Violator’’ is in our hearts. Unofficial fifth single from the best albums of all times. There’s no time to waist. We must go deeper in the past. The darkest past. Pathetic beginnings. It’s Eigner’s turn to smash the percussions. The crowd is hopping around. Dave and Martin are again asking themselves: ‘’How awesome the band are we, when everybody still want our trash from the very beginning?’’ The answer is very well known. The most awesome band in the world. ‘’Just can’t get enough’’. So true, we just can’t seem to get enough of this stuff. This could last all night. Unfortunately, we all know that it won’t. It doesn’t matter. We must give everything that’s left. It’s time for some plowing. Plowing of Usce park. Plowing with guitar. ‘’I feel you’’. The machine is running on 110%. The speakers are crying out. Seismologists, everything’s fine. It’s just Martin’s guitar. And some vocals from Dave. Dave, who is dripping wet on the stage. We are dripping wet also. ‘’My kingdom comes’’. He doesn’t sound like in 1993, but that was some unearthly Dave. This is some earthly Dave, clean, vegetarian, hooked up on yoga. And he is still damn good at what he does. Here he comes on our side of the fan pit. Hey, you! Yeah, you! The immobilized right hand is stretched out towards him. Left hand is pounding the heart. Respect! Damn respect for all these years and everything that you and your band have survived. Respect for clinical death, cancer and all the shit in your life. Respect from this fucked up Serbs, who are waiting for you an entire lifetime. Respect from all these people who will talk about his for days to come, who will feed from this for weeks and remember this year as a year that Depeche Mode came to Serbia. Respect back! Dave’s index finger pointed out. Followed by a smile. ‘’Did he just point at you?’’ Sure as hell did! You have spent hours doing the makeup, standing in front of the closet and doing your hair in vain, girls. Depeche is carried inside the soul and not only on t-shirts. Dave sees that. This is why he gives respect only to some truly devoted fans. A heterosexual respect.



It’s time to part our ways. Everybody knows how their end begins. ‘’I’m taking a ride with my best friend…’’ There’s not much left. Arms are in the air. High above. Fingers are fluttering. The field is ready. Usce field. Our place. Dave’s place. On command, the wind is waving the field. It’s good that Dave has ears, otherwise his smile would run around his head. Martin’s happy, too. Only he doesn’t show it. They’re all happy because they know that they’re still Gods. This is the only thing that a man can feel when 60.000 hands are waving to his command. We want more. More, more. We get the message that we will see each other next time. They’ve survived the first and the most difficult time in Belgrade. And they did it in a most memorable fashion! They’ve plowed the entire Usce park in 140 minutes. They’ve kicked the shit out of some 30.000 people. They’ve set out some standards. They’ve charged our batteries full. They’ve fed our souls and our minds. They’ve shone some light in our dark souls. They’ve given us some hope. Hope that we are finally a part of the world. Our world. The Depeche world. We don’t need the rest of the world. We’ve been given all we ever wanted from the world. We’ve been given the gift of ‘’Delta machine’’. We’ve been given the gift of Depeche machine. So that we can hibernate inside it for four more years. Protected from every harm. Until we once more meet with the source of our energy. Endless energy…

уторак, 21. мај 2013.

ДЕПЕШ МАШИНА



1997. година. Први купљени албум ’’Ultra’’. Прва песма ‘’Barrel of a gun’’. Куповина свих албума на тезги испред СКЦ-а. Први пропуштени коцерт, септембар 2001, Пешта и ‘’Exciter tour’’, јурио услов. Први одлазак на коцерт, опет Пешта, 2006. година, у организацији Индијанаца из „Џангл трајба”. Четрдесет степени, па провала облака, „НЕП стадион”, на шипци у партеру, падање у несвест од гужве, интерни распад на ‘’Walking in my shoes’’. Шта је то фанпит? Несуђени концерт у Београду, наручивање карата првог дана онлајн продаје, распад сајта, јебеш онлајн куповину у Србији. Одлазак по карте пред операцију, смрзавање испред „Арене”, пластифициране карте за фанпит. Отказивање концерта, Дејв, тумор, зрачење. Један од најгорих дана у животу. Други концерт, опет принудно Пешта, у сопственој организацији, истресен последњи штек. Трибине, хала, опет интерни распад на ‘’Walking in my shoes’’. Дејв уморан, Мађари хладни, полупразна хала.


Најава новог албума, промоција, први сингл, „Делта машина”. Прво слушање, друго слушање, треће слушање, четврто слушање. Четврто слушање. Четврто слушање. ЧЕТВРТО слушање. „Делта јебена машина!”. Најбољи албум од ‘’Ultra’’. Аутизам, некомерцијала, електро-блуз. Најава турнеје. Опет најава за београдски концерт. Наручивање карата за фанпит првог дана онлајн продаје, распад сајта, јебеш онлајн куповину у Србији. Шест крвавих хиљада, али знаш да би дао и последњи динар. Нема чак ни аналогне карте. Шупци из „Туборга”. Други сингл, спотови, сетлисте. Прелом руке три недеље пред концерт. Бандажираћу. Носићу је у корпи. Терапије. Петак. Отказују Истанбул. Нож у леђа. Не, не, не. Јебене бугарске камионџије ми скратиле живот за годину дана.


Долазе у Београд. Слетање. „Метропол”. Бина на Ушћу. Хоће киша, неће киша. Хоће комарци, неће комарци. Налажење пет сати пред концерт. Дведесет мојих људи око мене. Улаз, претрес, шипка. Нема гужве, блеја уз електро Швабе. Бандажирање незараслог прелома руке. Почеће у осам. Почеће у девет. Почиње у десет до девет. ‘’Welcome to my world’’. Ма, бре, Welcome to our world! Ту је Дејв. Али ту је и Мартин. Еј, ту је и Мартин. Мартин! На пет метара су ми. Ближе не може. То је то. Треш сакои. Светлуцаво. Деведесете. „Анђео’’. Дејв сабија гласом. Бенд сабија музиком. Као да је неко пустио ЦД. Знаш шта иде треће. Смири се, смири се. ‘’Walking in my shoes’’. Не слушаш Депеш, ако ти то није у топ пет. Којих топ пет, топ топова. Блажи мождани удар. Превише енергије улази, прегорела трафо-станица. Искочили осигурачи. Није ми добро. Спремао сам се, али се нисам спремио довољно. Смири се, будало. То је тек трећа песма, има још двадесет. Други снимају клипове, ја ни себе не могу да држим на ногама, а камоли апарат пет минута. ‘’Things get damaged, things get broken’’. Добро је. Искулирај. Еј, види куце на видео-биму. Баш су слатке. „Драгоцене” куце. Ауто-иронија. Најс тач. Дај воде. Потиљак мање боли, желудац не кида. Идемо!


Клавијатуре. Спуштање рефлектора. Осамдесете. „Црна прослава”. То је Депеш. Мрачни бенд са светлом у души. Нама је сваки дан црн. И славимо када му видимо леђа. Немају они то појма, али њихови текстови то знају. „Попићу у то име”. Пијем и ја. Али воду. Ништа алкохол, ништа дрога. Мозак мора остати чист. Мора да бележи. Мора да упија. Мора да се пуни. Нема ометања. Чуло мириса искључено, а са њим и мошус женских пазуха дезодоранса без. Неокупана патуљаста грдана на шипци. Мислиће Дејв да је опет у Турској. Или Грчкој. Или Румунији. Нема везе, вози даље. „Политика истине”. Омиљена песма неких добрих људи којих више нема. Е, хајде мало да сликаш. Хајде. Сви певају. Заглављени у деведесетима. Ти-ти-ти-ти-та. Ау, болештине. Прскалице, бенгалске ватре. Па, може и тако да се тумачи ‘’Should be higher’’. Раја не капира баш најбоље. Ово могу да скапирају само одабрани. Ако Дејв ово извуче, извући ће све. У квачицу нотне свеске. Стварно сабија матора курва у педесет и првој. Маму му ненормалну. Чек, ако ме сећање не вара, сада би требало да иде...


Апарат на снимање, у сигурним рукама. Ово сам чекао шеснаест година. Само без овчије главе из „Три карте за Холивуд”. Дејв као бик пре него што га пусте у кориду. ‘’Do you mean this horny creep, set upon your weary feet…’’ То је то. Најзад. Дошли су коначно у твој град, да ти одсвирају песму због којих си их и заволео. Песму која ти је главу на раменима сачувала небројено пута. Песма која је и њима главу на раменима сачувала. Њихова песма и твоја песма. Дејв скаче. Мук. Не. Ан ерор хас бин сигналес. Не. Хајдемо испочетка. Опет као са ЦД-а. До првог рефрена. Цап. Не. Ово се не дешава. Отказивање концерта 2009. Моша са Истанбулом. Ломљење руке. Неко се зајебава са мном. Криза концерта. Дејв прича са публиком. Они НИКАД не причају са публиком. Ништа га не разумем. Лево уво пишти још од „Анђела”. Трећа срећа. Хајдемо лагано. Ред би био. Пролази први рефрен, други рефрен, трећа строфа, Дејв у квачицама. Прошло је, прошло је! Нема назад, сломили смо му кичму. Крај песме, опет штуцање, али Дејв извлачи до краја. Преживели смо. Е, тек сте сад и званично дошли у Београд! Са ‘’Barrel of a gun’’ од десет минута. Ово иде на „јутјуб”. И они су људи од крви и меса.


Мартин остаје са нама. ‘’Sorry about that’’. Историја се пише, Мартин у „комуникацији” са публиком. Дај да забоде ону готивнију комбинацију песама. ‘’Only when I lose myself’’. То, матори! Неки бендови би мајку рођену продали за овакав сингл, а „депешовци” је ретко и чују уживо, јер не може да стигне на ред од осталог блага. Знаш шта хоћу. Хоћу неправедно скрајнути ‘’Exciter’’. „Када тело говори”. Тако је! Сада је ред на људе иза мене да се распадају. Драги људи. Ово је за њих. Мартин и даље клаустрофобичан на бини. Чини се да би најрадије отпузао негде у бекстејџ и умро. Или сачекао да Дејв појебе све жене из публике. Зато су и такав бенд. Лајави фрајер/фронтмен и луди научник/генијалац, вечито сакривен иза клавијатура. Одвојени, солидни. Спојени, машина. „Делта машина”. „Депеш машина”. А машина не сме да стане. ‘’Thank you’’. Мартин може да одахне. Истетовирана аждаја се враћа.


Ред новијих ствари. А већина публике хоће старе хитове. Али, људи, слушајте како је „Делта машина” савршена уживо! ‘’Heaven’’ и ја опет морам да смарам са квачицама. Корбајн суверено дере са видео пројекцијама. А онда мој фаворит са новог албума и будући концертни класик. „Постоји само један начин да се угоди мојој души''. Да, само један. И слушам га и гледам га. Маса скаче. Било је време. Песма писана да је Дејв пева и да на њу скаче. Промена ритма. ‘’A pain that I’m used to’’, сирене без. Денс ремикс. Чудан ритам певања. Питер Гордино на басу. Аналогном. Ваљда су се и њима на вр' главе попели исти аранжмани. А онда време за класику. И то какву.


Рефлектори јуре наниже. Матрица наговештава јурњаву. Јурњаву са временом. ‘’I’ve got to get to you first’’ и Ушће кључа. Машина убацује у пету брзину. Сви скачу. Као један. Зна се шта се чека. Чека се Дејвов спин. Сталак за микрофон је у ваздуху. Идемо, матори! Али стварно матори. Жене вриште. А жена као на Чоли. „Где сте пи*ке, стиг'о Дејв Гахан?!”'Други спин још сигурнији од првог, тотална хистерија. Брус лети високо изнад ограде и пада на ивицу бине. Секјурити  у шоку. Да, још их има које би Дејва даривале доњим вешом. Рокенрол! ‘’Secret to the end’’ уводи у велико финале. А још неки драги људи се распадуцкају.


Међу 30.000 душа, барем две трећине су дошле да чују наредне две ствари. Знају то и Депеш, и зато их неуморно праше већ више од двадесет година. ‘’Enjoy the silence’’ знају и деца коју су родитељи повели са собом. Велики плус за родитеље! Сви је чекају, сви је желе и нема шансе да је не свирају. Хоћете ‘’Enjoy the silence’’? Ево вам је! Уводни тактови и парови се већ зближавају. А онда, Антон Корбајн! Слика три испреплетане гимнастичарке пристиснуте уз стакло. Гуше се. Ћуте. Хтели сте тишину, зар не? Ево вам, оне ћуте. И ћутаће до краја песме. Моментална клаустрофобија се шири отвореним Ушћем. Непријатност ремети и хорско певање свима знаних стихова. Многи желе да се песма што пре заврши. Краљени самопародирања и табуа још једном дижу лествицу ироније на још више нивое. Ако је то икако могуће. Готова је песма. Хвала Богу. Устају и гимнастичарке. Пазите шта желите, можда баш то и добијете.


Стари, добри ‘’Personal Jesus’’ одмара душу новим концертним уводом. Са ‘’Reach out and touch faith’’ једноставно нема грешке. Песма за сва времена. Без контроверзе на екранима. Превише би било. Дејв на испусту. У фанпиту. Он за то живи. Ми за ово живимо. Ми од овога живимо.


Време је за први опроштај, онај позоришни. И опет „Делта”. „Збогом”. И то какво. Сјајан филмић, непретенциозан. Као и песма. Крупни кадрови тројке из Базилдона. Некада заборавимо да је и Флеч ту. Светла се гасе, али машина наставља да бруји. Спремна је за још. Да ли смо и ми спремни? Јок, ти си!


         Ето ти опет Мартина. Још само једна песма и његовима мукама је крај. И наравно, ‘’Home’’. Распад царује око мене. Ако, нека. Зато су они и тако велики бенд. Јер свако има неки свој распад код њих. Разноликост распада. Њиховог, нашег, људског. А онда, ексклузива. ‘’Halo’’, мало више Депешов, мало мање Голдфрапов. Берлин на бимовима. ‘’Violator’’ у срцу. Несуђени пети сингл са најбољег албума свих времена. Времена за стајање нема. Мора се још даље у прошлост. Мрачну. Отужне почетке. Ред је на Ајгнера да леши удараљке. Маса скакуће. Дејв и Мартин се по ко зна који пут гледају и чудом се чуде. „Колики смо ми то бенд, кад сви и даље желе наш треш са почетка каријере?” Одговор се зна. Највећи. ‘’Just can’t get enough’’. И да, стварно нам није доста. Ово би могло да потраје целу ноћ. Сви знамо да, нажалост, неће. Нема везе. Скупља се и последњи атом снаге. Време је за орање. Орање Ушћа. Орање гитаре. Орање по души. ‘’I feel you’’. Машина на 110%. Звучници урлају. Сеизмолози, све је кул. То је само Мартинова гитара. И Дејвов глас. Дејв, који се цеди по бини. Цедимо се и ми. ‘’My kingdom comes’’. Није као 1993, али то је био неки ванземаљски Дејв. Ово је земаљски, чисти Дејв, вегетаријанац навучен на јогу. И даље врашки добар. Ето га и са наше стране фанпита. Ти, ти! Баш ти. Десна рука у стезнику испружена ка њему. Лева песница удара по срцу. Риспект! Јебени риспект за све ове године и све што си претурио преко главе. Риспект за клиничку смрт, одстрањени тумор и сва срања у твом животу. Риспект од ове сјебане Србије која вас чека цео живот. Риспект од свих људи које ће о овоме што си урадио на Ушћу причати данима, хранити се од тога недељама и памтити годину по теби и твом бенду. Риспект узвраћен! Дејвов испружен прст. Осмех. „Је л' то он теби махнуо?” Џаба сте се монтирале, фенирале и бирале одећу сатима. Депеш се носи и у срцу и очима, не само на мајицама. Види то стари лисац. Дејв баца риспект само искреним фановима. И то тотално хетеросексуални риспект.



         Време је да се разилазимо. Зна се како почиње њихов крај. ‘’ I’m taking a ride, with my best friend…’’ Ситно бројимо. Руке дижемо. Високо. Прсти лелујају. Поље је спремно. Ушће поље. Место рађања зала и место културне деконтаминације. Наше место, како год да окренеш. И Дејвово. На команду, сви као један. Ветар таласа поље. Добро је да Дејв има уши, иначе би му осмех оптрчао круг око главе. И Мартин је срећан. Само у себи. Срећни су, јер знају да су богови. Другачије човек не може да се осећа кад види 60.000 руку како таласају на његов миг. Зато се ваљда човек и дрогира и опија, јер треба то моћи поднети. Поготово ако си само коју годину пре тога био маргиналац из некаквог лондонског Барајева. Али, они су своју лекцију научили. На тежи, рокенрол начин. И ми смо своју. Хоћемо још. Још, још. Добијамо поздрав и поруку да се видимо следећи пут. Онај први, најтежи пут су пребродили. И то како! За 140 минута су преорали Ушће. Развалили 30.000 људи. Задали домаћи задатак. Поставили стандарде. Напунили нам батерије, нахранили душу. Хлеба и игара. Да, хлеба, али за мозак. Енергије у батерије. Светла у мрачне душе. Наде. Да смо део света, али не оног са вести. Нашег света. Депеш света. Остали свет нам не треба. Ни свет, ни Европа. Ми смо добили шта смо хтели од тога света и Европе. Добили смо „Делта машину”. Добили смо Депеш машину. Да у њој спавамо наредне четири године. Заштићени од свег ужаса око нас, бесмисла, беспосла, беспарице. Да нам чува разум, док чекамо поновни сусрет са гротлом наше енергије. Неисцрпне енергије.