JEDAN NA JEDAN

Kažu da u svakom biciklisti čuči zaljubljenik u motore. Nikada nisi voleo motore, ali jesi Formulu 1 i možda je sve vreme zapravo u jednom ljubitelju auto sporta čučao jedan pasionirani biciklista.

Biciklizam, kako to sredovečno zvuči.

Istina je da je biciklizam uvek bio blizu tebe, još od kad si bio deca. Skidanje pomoćnih točkova bio je prvi osećaj slobode u životu, čak iako je ta sloboda značila vrlo uske krugove u dnevnoj sobi na bajsu sa peskom u gumama. Sa prvim dahom nezavisnosti od roditeljske ruke, stigli su i prvi padovi,  pa onda i lom noge, doduše kao putnik na korpi „ponike” koju je vozila ta ista roditeljska ruka. Nepodnošljiv bol urezan u pamćenje, gips, ali ne i kraj, već tek početak.

„Ponika”. Kvantni skok unapred. Opasna mašina za jednog osnovca, pogotovo njena ubitačna „kontra”, koja ti je mnogo puta spasila život, zgodni preklop za transport liftom, vožnje po pesku i po poplavljenom keju kao stvari u kojim samo dete debil može da uživa.

Ako je žuta sarajevska „ponika” bila korak napred, šta onda tek reći za prvi pravi bicikl u život, zeleni „rogov” desetobrzinac, kupljen kriv i sa netačnim menjačem. Prva ozbiljna brzina, prve grupne vožnje i prvi ozbiljan pad, posle kojeg ni ionako krivi „rog” nije bio ništa praviji. Ali je služio, vozeći te do kraja gimnazije, neretko i pod gasom, neretko i pod vazdušnom opasnošću.

Fakultet te je privremeno usporio i odvojio od dva točka, prokleta lopta te je omađijala skroz. Ali te i koštala diskus hernije, koja te je naterala da iznova presložiš prioritete. Zaboravi loptu, možeš u bazen i na – bajs.

Najjeftinija „alpina” kupljena na čekove nije bila bog zna šta, ali je opet bila tvoja.

Trebalo je vremena da je zavoliš, da učvrstiš leđa, ali si uspeo.

Vožnjice po Novom Beogradu i Adi, prvi odlasci na posao, po ravnom, i „alpina” je postala i prevozno sredstvo. Postala je i hobi, jedna beskonačna dogradnja koju samo dva točka mogu da pokrenu.

Postala je i beg od sve sumornije stvarnosti i prinudnog odlaska na kraj grada. Postala je izlaz iz svih pritisaka, istinska sloboda, sjedinjena sa otvorenim drumom i veran saborac u nekim sasvim novim istraživanjima uzbrdica i nizbdrdica, kao i spas od seoskih džukela što su izgleda mrzela bicikliste koliko i ti beogradsku periferiju.

Spora, teška, nikad podesiva, žuto-crna „alpina” postala je najodržavaniji biciklistički krš, trajući duže nego što su joj stvaraoci ikada predvideli.

Ali, kao i sve životne nizbdrice, ni ona nije bila večna. Poput tvog neumornog pedalanja po brdima i dolinama i život je pedalao dalje i morao si da je uz onu najtežu mušku suzu pustiš u sigurne ruke i otisneš se baš daleko, u neki novi, ogromni grad, gladan novih istraživanja. Istraživanja koja više nisu bila moguća peške i za koja ti je opet bio potreban neki saborac.

To nije mogao biti teški, glomazni  izakani javni bajs što si ga iznajmljivao preko bagujuće aplikacije.

Trebala su ti tvoja dva točka. I njih si, uz svesrdnu pomoć najvećeg zaljubljenika u dva točka kojeg poznaješ, najzad i izabrao. Jebački zeleno-crni „kros”, poljski spejs-šatl za tvoju „alpinu”. Ne računajući jedan polovni auto, najskuplja stvar koju si sebi kupio u životu.

Ali si znao da je vredelo, pogotovo kad si rešio problem ugla volana. Tačno godinu dana od dolaska u najveći grad u kojem si ikada živeo najzad si bio spreman.

Moskvo, eve me! Ali stvarno!

Rouming ti se naglo utrostručio, pa učetvorostručio. Još grada, još ulica, još urbanizma, još arhitekture, još goriva za mozak i iskustva koje kao narkoman u krizi sakupljaš dok ti noge i namučena leđa ne otkažu.

A koje iskustvo za biciklistu može biti primamljivije od prilike da se provoza jednom pravom, pravcatom biciklističkom trkačkom stazom. I to ne bilo kakvom stazom.

Olimpijskom.

Zloglasno Kriljatskoje.

Ispucalog asfalta, obraslo u korov, i dalje pruža isti sjajni pogled na pola Moskve dok se šepuri na padini između istoimenog naselja i veslačkog kanala.

Betonski pakao usred zelenila.

Dizajnirana da sa svojih 13 i kusur kilometara izvuče sve iz čoveka i njegova dva točka. Ultimativni test za svakog nedopingovanog biciklistu sazdan pre ravno 38 godina, godinu dana duže nego što i ti postojiš na ovoj planeti.

Prilaziš mu oprezno, na neuobičajeno vreo moskovski dan, dopunjujući se vodom u njegovom podnožju. Istežeš se. Ne možeš da sagledaš čitav krug, već samo nešto nalik ulici koja kreće lagano uzbrdo.

Pa sve strmije. I strmije. Nije problem, imaš snage da savladaš njegov južni rub, čak i da malo razgledaš nekakav restoran ili klub koji se ugnjezdio na njegovom vrhu.

Jednom od njegovih vrhova. Jer, već si na nizbrdici, mada ne toliko ozbiljnoj. Kriljatskoje se tek zagreva, poigrava za tobom. Dizajnirana poput Katalunje, znaš da čeka da te uvuče u krivine svog trbuha, ukupno četiri velika spusta i uspona koji slede.

A to nisu obični spustovi. Nikada pre u životu nisi vozio na takvom spustu. Trkačkom, zakošenom. Poput Indijanapolisa. Kočiš. Frka ti je. „Kros” nije pravljen za brzinske staze, njegov prednji amortizer te ne lepi za asfalt kako bi želeo. Ali te zato prvi uspon itekako lepi za njega.

Menjač mora da radi. Čitav. I prednji i zadnji. „Kajosera” cvili, ali menja prenos. Nisi još spreman, moraš na najmanji krug napred, najveći nazad.

Nije bitno. Ne trkaš se ni sa kim.

Laž.

Poluistina.

Ne trkaš se sa ostalim biciklistima po stazi.

Ni sa tim jednim usponom, koji se, uz muku savladava. Ali se savladava.

Drugi spust dolazi prebrzo, ne dozvoljavajući mnogo odmora.

Kriljatskoje rse kezi.

„Tražio si, eto ti ga na”.

Spust je kraći, a i uspon koji sledi, što je dobro, jer ga inače ne bi izvukao.

Ustaješ iz sedišta. Nema više zajebancije. Ideš na 100%. A miliš. Dišeš na usta.

Nisi spreman.

Ali guraš. Sedaš nazad, iako se prednji točak podiže. 

Mrtav uspon. Mrtav čovek pedala.

Ali izvlači, gušeći se kao riba na suvom.

Pluća prva pucaju.

Ali i preživljavaju, puneći krv sa dovoljno kisenika da se mirniji srednji deo kruga relativno lako savlada kombinacijom blažih i dužih spustova i uspona.

Vid se bistri i noge se spuštaju na pedale. Opet juriš. Vetar koji brzina donosi sa sobom ti donosi toliko traženu svežinu, pošto ispod kacige krčka. Znojiš se kao krme u Teheranu, jer kreće treća kombinacija kratkih i sve užih krivina, od kojih nijedna, naravno, nije ravna. Nije to ni Moskva, na koju ti puca nesmetan pogleda sa najviše tačke staze, ali ti to nećeš imati vremena ni želje da staneš, pogledaš i fotografišeš, kao turisti oko tebe.

Ti si na misiji.

Izvesti krug.

Jedan jedini. 

Završiti ga iz cuga. Sa nebitnim vremenom prolaska. Samo preživeti. Za početak preživeti najgadniji od dosadašnjih spustova. Nisi još kupio brzinomer, ali osećaš po vibracijama volana da si blizu pedeset. Kao na mrtvom spustu ispod šume Gorica.

Na granici.

Stežeš volan, jer ti se granica neumitno približava. Ona tačka gde će se sva brzina izgubiti i gde ćeš morati da zapneš kao nikad do sada. Kao na Beloj reci.

Ono nije bio mrtvi uspon. Ovo je.

Mrtvije od ovog ne može. Opet stojiš, gurajući težinom tela kolena naniže. Pluća su pukla, kvadricepsi gore. Ovo dosad nisi iskusio. Težinu u grudima. Neko stiska gornji deo tvoje pumpe života, želeći da istisne život iz nje.

Znaš ti ko.

Ne profesionalac na bajsu od 10 soma evra koji se lagodno penje pored tebe uz odšrafljen „Your latest trick” od Dajer Strejtsa na zvučniku. Ne ni Ruskinja koja žurno odguruje bajs bežeći od tvog manijakalnog samrtnog ropca borbe za dah.

Ne, to te ne davi ni arhitekta ove staze, ni sam asfaltni pakao Kriljatskoga.

Znaš ti vrlo dobro ko te gura napred, brzinom od bednih 3-4 kilometra na čas.

Bednik koji moli za život na samom vrhu uspona, kada već vidi ravninu na dohvat ruke. Koji ne spušta prenos, jer to jednostavno ne može, čak i kada bi to trebalo da uradi jer se noge prebrzo vrte.

Onaj koji psuje sebe šta mu je to u životu trebalo kada do ravnine najzad dođe. 

Onaj koji uživa u prvoj blažoj nizbrdici, koja je samo uvod u novi preplet krivina.

Onaj koji moli za milost na prvi nagoveštaj i najblaže nove uzbrdice.

Onaj koji želi da stane, baci peglu kao čovek i odustane.

Onaj koji to ipak ne čini, jer se staza smiruje, otvarajući par dužih pravaca na kojima zadnji menjač opet hrli naniže.

Onaj koji ipak hoće još. Koji zapinje i kad ne bi morao. Jer može. Jer hoće.

Jer je lud.

A lud je jer zna da ga čeka poslednji, četvrti spust, kratak, ali jako kos, onaj što izbacuje iz krivine pravo u najmrtviji, ali i najkraći uspon.

To je to.

Nećeš uspeti.

Zaustavićeš se na sred i gurati. Kao ona riba. Kao onaj čovek sa ženom i detetom.

Kao sav normalan svet.

Ali ti nisi normalan.

Ne, ti si ovde došao da daš sve od sebe.

Da izbaciš sve iz sebe.

Da sav stres, razdvojenost i demone izbljuneš kroz širom razjapljena usta.

Da daš sve što imaš u tih par najkritičnijih okreta pedala koje moraš da načiniš, čak i kada kolena maltene stoje nepomično u vazduhu. Da se ljuljaš sa jedne na drugu stranu. Da najmrtviji nagib ikada sečeš po kosini, po savetu iskusnijih.

Levo-desno.

Gore-dole.

Pluća pukla.

Tetive pred pucanjem.

Srce u grlu.

Ne vidiš više vrh.

Ne vidiš ništa.

Stiskaš volan kao da ti život od toga zavisi.

Osećaš svaki nabor i prelaz preko katrana kojim su krpljene rupe.

Gledaš nadole, izučavaš svaki prevoj metala na volanu, dok ispod kacige ključa, a znoj u talasima tvojih udisaja hrli naniže i ulazi ti u oči.

Ne možeš više. Moraš nazad u sedište. Da opteretiš kljakava donja leđa do onog lošeg trnjenja i obamrlosti.

„Kros” se opet propinje. Hoćeš da ga vratiš na zemlju, ali svaki zamah nogama ga opet podiže od zemlje.

Cviliš.

Kukaš.

Moliš za milost.

Iz malog mozga ti stiže refren Kejvovog „Fifteen feet of pure white snow”.

„Oh, my lord”.

O, moj Bože.

Nema Boga.

Sam si.

Protiv najgoreg neprijatelja kojeg čovek može da zamisli.

Drevnog, kvarnog, podmuklog, jednog od onih koji nikad ne odustaju.

Onog koji samo čeka da digneš ruke i da ti se u lice smeje.

Da se smeje tvojim licem.

Jer je on ti. I ti si on.

Ti i on.

Jedan na jedan.

Sam protiv sebe.

Što si bio od trenutka kad si kročio na prokleto Kriljatskoje.

Nema drugih ljudi, ne postoji niko više.

Postojiš samo ti.

Sam.

Protiv sebe.

Poslednji u nizu iscrpljujućih mečeva grogiranih boksera.

Poslednja runda.

Poslednji uspon, blaži od prethodnog.

Nešto što bi inače prešao bez da dižeš zadnji prenos.

Sada ga ostavljaš na najvećem zupčaniku.

Miliš.

Ali se krećeš.

Trinaest kilometara i nekih 45 minuta kasnije i dalje nastavljaš da se krećeš.

Polako, ali sve brže.

Znoj najzad staje da lipti. Valjda si svu tečnost iz sebe izbacio i više nema ničega.

Prazan si.

Ali ti je srce puno. Kiseonika, ali i ponosa.

Smeješ se.

Naglas.

Poslednja nizbrdica te opet tera na ono što ti je izgledalo nemoguće pre samo nekoliko desetina metara.

Da spuštaš zadnji, a dižeš prednji menjač.

Opet juriš.

Opet gaziš.

Opet si pobedio.

Dobio si bitku, ali ne i rat.

Videćemo se još.

Ako ne pre, onda sledeći put kada poteraš crno-zeleni „kros” uz olimpijski pakleni krug asfalta u oazi zelenila.

Čekam te.

BEZ KOČNICA

Mračni vitez rokenrola slomio je nogu i zavija na mesec u agoniji. Noga će zarasti, ali on nikada neće biti isti kao pre. A sa njim i njegova muzika.

FOTO: popaganda.gr

Mračni vitez rokenrola slomio je nogu i zavija na mesec u agoniji. Noga će zarasti, ali on nikada neće biti isti kao pre. A sa njim i njegova muzika.

A to nije bilo kakva muzika. To je neponovljivi i nenadjebivi miks najnižih i najuzvišenijih emocija koje jedan čovek može da iskusi za života. Od kafanske vulgarnosti, preko divljačkog seksa, nasilja, pa sve do nekih od najnežnijih emocija ka deci i ženama što ih je jedan muškarac zapisao od kako postoji rokenrol.

Ali, Nik Kejv i nije kao bilo koji drugi muškarac koji se bavi rokenrolom, iako megapopularan među ženama kao retko koji frontmen u poslednjoj deceniji 20. veka. Nik Kejv je jednostavno promašio eru u kojoj će se roditi, zakasnivši cirka 100 godina da bude savremenik Bajronu, simbolistima i ostalim revolucionarnim pesnicima na orijentalnim opijatima i maliganima sa svih meridijana.

Nik Kejv je jednostavno, Nik Kejv. 

I biće to dok ga smrt ne rastavi od nas, a verovatno i jako dugo nakon toga. A ta prokleta smrt se sa njim najsurovije poigrala pre koju godinu, razdvojivši ga zauvek od jednog od ukupno četvorice sinova, dva para blizanaca koje ima sa dve različite žene, rođenih iste godine.

Nesreća na planinarenju polomila je na komade život jedne porodice i jednog sasvim neobičnog frontmena i ljudskog bića. Jer, dok bi se većina ljudi u toj nezamislivoj i neprolaznoj boli povukla u sebe i dovela pitanje sve na čemu je sazdana, Nik Kejv je odlučio da učini potpuno suprotno.

Otvorio se.

Kao nikada do sada. Ka svetu. Ka publici. Ka svima.

Učinio je to jednim od najzlokobnijih albuma svih vremena („Skeleton tree”, 2017).

Učinio je to jednim od najpotresnijih dokumentaraca u poslednje vreme, „One more time with feeling”, ogolivši sebe, svoju ženu i svoj život pred čitavim svetom.

Ali, nije to bio ni prvi, a ni poslednji put da je neki popularni umetnik posvetio svoje delo tragično nastradalim članovima porodice, iako je snimanje dokumentarca o tome bio potez u tom smeru na ivici ukusa i noža otužnosti samosažaljenja.

Međutim, ono što se desilo nakon toga, a što će biti ovekovečeno i u DVD snimku (”Distant sky”) sa turneje koja je sledila se skoro neće ponoviti u rokenrolu, barem ne tako intenzivno.

FOTO: www.padovaoggi.it

Umesto da sedi kući, da se povuče i piše isključivo teške i sumorne pesme koje teraju suze na oči, Nik Kejv je odlučio da se protiv nezamislivog bori na potpuno suprotan način.

Životom. 

Čistom emocijom. 

Neverovatnom energijom. 

Nikad bližim kontatkom sa publikom. 

Serijom fenomenalno intimnih koncerata na kojima će kombinovati jedan od najtežih repertoara koje je popularna muzika videla. Miksujući spore i preteške pesme sa novog  i divljački rokenrol sa prethodnih albuma. Boreći se sam sa sobom, sa beskonačnim bolom, ne skrivajući i ne zadržavajući ništa u sebi.

Jer, kada na koncerta takvog, potpunog umetnika pođete, nikada niste sigurni šta možete da očekujete. A ovaj uragan emocija čak ni najverniji fanovi (a njegovi fanovi zbilja jesu verni) nisu mogli da očekuju. Na ono što se desilo u nešto više od dva sata u moskovskom „Stadionu”, hali za 3-4000 ljudi vas ništa ne može pripremiti.

Pokušavajući da iz sebe obriše tugu, Nik Kejv je uspeo u onome o čemu svi pevači popularne muzike maštaju odvajkada.

Da u potpunosti obriše granicu između publike i bine.

Da je svede na usku platformu na kojoj će provesti 80% trajanja koncerta. Pogrbljen, u čučnju, na kolenima. Rukujući se, dodirujući, grleći ljude iz prvih redova. Dozvoljavajući im da kao nikada dosad, postanu jedno sa čovekom na čiji koncert su došli.

Da sa njim pevaju vanzemaljske tekstove „Jesus alone” i „Magneto” kojim otvara ovo sasvim intimno veče. 

Da osete svu sirovost i neobuzdanost emocija antologijske „Do you love me?”.

Da sa njim urlaju stihove jedne od najjače nazvanih pesama svih vremena, „From her to eternity”. 

Da se svi zajedno podsete trenutaka proboja do velike slave devedesetih sa toliko puta obrađivanim „Lovermanom” i toliko nakurčenom „Red right hand”, koja je novu šansu dobila obesmrtivši za vjek i vjekova „Peaky blinderse” i glumačku karijeru Kilijena Marfija. 

Da povuku ručnu i smire se samo uz klavir i „The ship song”, pesmu čiji ako tekst nikada niste osetili, jbg, onda niste ni živeli. 

Da se skoro sasvim ućute uz stihove „Into my arms”, zbog kojih ćete poželeti da se oženite opet, sa istom osobom, samo da bi uz nju još jednom otplesali prvi venčani ples. 

Da plačete zajedno sa čovekom sa bine uz ”Girl in amber”, koja, naravno, nije nikakva devojka, već njegova neizmerna i nikad ugasiva tuga. 

Da meditirate uz irski efemernu „Distant sky”. 

Da vas manijak za mikrofonom iz te melanholije najsurovije u galop potera sa, i posle 30 godina neverovatnim, besom ”Tupela”. 

Da mu dozvolite da potpunom izmenom aranžmana udahne novi život jednom tako moćnom tekstu kao što je to ”Jubilee street”. 

Da to isto učini i sa ”Weeping song”, nakostrešivši vam svaku dlaku na telu u mojsijevskom silasku među publiku bez ijednog telohranitelja. 

Da sa klincima i klinkama na bini, nekim novim ”lošim semenom” horski reži, laje, psuje i pljuje starog, dobrog ”Stagger Lee-ja”. 

Da iz te pete brzine još jednom majstorski prikoči uz međudimenzionalnu „Push the sky away”, poput starog lisca samo se pretvarajući da je to sve. 

Da još jednom istrči na sada čistu binu i isfinišira sa „Rings of Saturn”, pozdravi se po poslednji put sa svima, poprima sve cveće i lutke ovog sveta, ispotpisuje ploče (da, ploče, ovo je stara škola) što su strpljivo lebdele iznad glava duže od dva sata, da elegantno izodbija sve ponuđene selfije (kao što rekoh, stara škola) i da još jednom mahne svima i pokupi se po ko zna koji put u karijere sa te bine na kojoj se rađao i umirao u ovih 35 godina.

Da ode negde daleko, u neku najkišovitiju britansku pripizdinu, da tamo piše najlepše stihove o kiši i oblacima i liže ranu koja nikada neće zarasti. 

Da bude živ, tužan, srećan, lud, da voli, bude voljen, mrzi, da prašta i kune. 

Da bude sve ono o čemu nam u svojim pesmama bez zadrške, bez foliranja i bez kočnica i pripoveda sve ovo vreme.

Da bude život.

Čak i kada je okružen smrću.

FOTO: media.pitchfork.com

SLIČNE TEME:
NEUNIŠTIVI GAZDA ROKENROLA
NAŠ POSLEDNJI PLES

IZNAD VREMENA

ČUVARI GRADSKOG BLAGA

GROZNICA KONCERTNE VEČERI

M(J)UZE

ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ

DEPEŠ MAŠINA

NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE