SNIMAJ TO PONOVO, ALEHANDRO!

I ponovo, i ponovo, i ponovo….

FOTO: cinemavine.com

Ne mogu da lažem, moj filmski ukus oformili su vodeći reditelji mejnstrim Holivuda. U svoju odbranu mogu da kažem da su u pitanju bili vodeći reditelji mejnstrim Holivuda iz njegove poslednje zlatne ere, na prelazu između osamdesetih i devedesetih godina prošloga veka. Dakle, Depalma, Skot i Kameron, uz poslovično „slabo mesto” za Spilberga. Kopola, Pekinpo i Lamet pripadali su nekim prošlim decenijama, dok je Skorseze u trenucima kada sam počeo da pravim svoje prve filmske kolekcije možda već bio prešao svoj zenit. Devedesete su mi u tu kolekciju donele Finčera, Mendesa i ne mnogo toga još. Novi milenijum bio je još sušniji, ali je iznedrio jednog istinski velikog kolosa iza kamera, Kristofera Nolana. Druga decenija 21. veka je sa jedne strane postala  dekada „slučajnih pogodaka” kada su u pitanju kvalitetni režiseri mejnstrim Holivuda u pitanju. Sa druge strane, postala je to dekada mog potpunog sazrevanja kao filmofila kroz jasno profilisanje zahteva od parčeta celuloidne trake kojem odlučim da posvetim svoje sve dragocenije slobodno vreme. Takođe, postala je to i era najvećeg reditelja kojem sam imao čast da budem savremenik.

Alehandro Gonzales Injaritu je već neko vreme bio tu. I poput Nolana, nije imao slab film. I baš kao i njegov britanski blokbaster parnjak, bio je „čovek-film”, sam pišući, snimajući i producirajući svoje filmove sa po pravilu isprepletanim scenarijima. Mada, za razliku od nešto mlađeg Kristofera, američki Meksikanac je svoj imidž izgradio na teškim dramama i turobnoj atmosferi, retko izlazeći iz okvira matičnog žanra. 

Prvi iskorak je bio najbolji prošlogodišnji i ponajbolji američki film u poslednjih desetak godina, neverovatni „Čovek ptica”. Autoironična komedija sa (tek) primesama drame donela je preko očekivanu slavu Alehandru i njegovom timu, kao i konačni izlazak iz senke „umetničkog” reditelja na svetlo sveta velikih budžeta. Pred Injarituom je bila prostrta staza od žute cigle da njome sigurno zagazi i osigura svoje mesto među besmrtnicima. I on je to učinio bez greške, odlučnije i žešće nego ikada do sad, vešto balansirajući između oprobanih recepata i nečega sasvim novog, divljeg.

Za razliku od „Birdmana”, „Povratnik” se nije skrivao u senkama maglovitosti trejlera. Od prvog trenutka bilo je jasno da će u pitanju biti žestok film, sniman u eksterijeru, sa najosporavanijim glumcem svoje generacije u glavnoj ulozi. Mada, nakon dva i po sata vratolomne akcije postaje jasno da glavna uloga u „The Revenantu” zapravo i nije mučeni Leonardo Dikaprio, već sama divljina.

Divljina američkih i kanadskih zabiti.

Divljina u ljudima.

Divljina u svakom od nas.

A ta divljina udara žestoko, direkt u glavu i to već nakon dva-tri minuta uvoda. Sličan recept je upotrebljen i kod „Čoveka-ptice”, ali ovde spušten gard neće biti praštan. Scena napada indijanaca na logor američkih trgovaca kožama će vas nokautirati i pre isteka svojih 5-6 minuta celuluoida koliko (samo) zauzima. Injaritu će u njoj baciti sve što ima i zna sa samopouzdanjem koje će vam oduzeti dah i to nakon što će vam izbiti sve zube pogotkom u „staklenu” bradu. Švenk, rez i kamera iz ruke dvostrukog (a daće Bog i trostrukog) „oskarovca”, direktora kinematografije Emanuela Libeskog, uz neverovatnu Alehandrovu koordinaciju desetina statista i glavnih glumaca sama po sebi bi bila vredna svih zanatskih „oskara”, sve i da se „Povratnik” tu završio.

A nije. 

I predivno je da nije.

Za to se pobrinula neograničena sloboda scenarija survival avanture sa primesama istinitih događaja koju je genijalni reditelj i scenarista Injaritu imao na svojoj strani. Dakle, na vama je da se rasteretite razrade likova i kompleksne priče, pošto je osnovna potka radnje ovo u suštini vesterna odnos dobrog i lošeg i motiv za osvetom sa vrlo izvesnim i predvidljivim krajem koji je jasan od samog starta. To će verovatno, na žalost, (opet) maestralnog Dikaprija (opet) koštati „zlatnog dečaka”, ali će Hardiju doneti barem nominaciju za ponajboljeg negativca u poslednjih nekoliko godina na velikom platnu, baš kao i pohvale ostatku kastinga predvođenog sjajnim naturščicima. 

Glumci jesu odlični i kao i uvek kod Injaritua, maksimalno uravnoteženi, ali kao i uvek kod Injaritua, oni nisu glavna stvar. 

Glavna stvar jeste divljina, ali čak ni ona ne predstavlja onaj vršak koplja koji se u vaše grudi zabada sa prvom odapetom indijanskom strelom na obali reke, a završava u surovom obračunu „jedan na jedan” na obali jedne druge reke posle dva i po sata neverovatne avanture.

Glavna stvar je što će se ta strela bukvalno zabiti u vas i što ćete deo te tuče biti upravo VI.

Gledaoci.

Naime, Alehandro Gonzales Injaritu uspeo je da posle vek i kusur filmske istorije najzad u onoj ultimativnoj želji svih sineasta od braće Limije do današnjih dana.

Alehandro Gonzales Injaritu je „Povratnikom” najzad i do samog kraja obrisao granicu između realnosti i filma.

Svojom kamerom, montažom, fotografijom, efektima i minimalističkim saundtrekom učinio je da se osećate kao da ste vi traperi na koje juriša indijanska konjica, da se zastrašujuća ženka grizlija dvaputa uzastopno ostrvljava baš na vas, a ne na najvećeg živog glumca bez „oskara”, kao i da mislite da vi umesto njega padate niz vodopade ledenih reka i provalije Stenovitih planina. Ali tu Alehandro Gonzales Injaritu neće stati. Uvući će vas još dublje, još čvršće nego njegov zemljak Kuaron sa „Gravitacijom”. Postaćete deo svake scene, svakog razgovora, sagledavaćete svaki pejzaž ili uski komadić neba između vrtoglavo visokih krošnji zimzelenog drveća. Osetićete svaku pretnju vatrenim i/ili hladnim oružjem, pojmićete svu podlost Hardijevog lika, pogodiće vas svaka nasilna smrt kako čoveka, tako i divlje životinje u filmu, i kroz sve ćete to proći vrlo intenzivno.

To će vas umoriti, iscrpeti, a mnogima će to biti previše, možda čak i zamorno.

Meni nije i nikada neće to postati. 

Jer, ja ću svaki sledeći Injarituov film očekivati sa nestrpljenjem.

Pretraživati jutjub za novim, sumanutim trejlerom.

Pratiti sa kojim će se glumcima udružiti.

Koju će temu obraditi.

I želeti da nikada, ali baš NIKADA, ne prestane da radi ovo što radi na način na koji radi.

Jer to čini savršeno.

SLIČNE TEME:

ČOVEK-FILM

KRALJ BEZ KRUNE

SILA GRAVITACIJE

IMA NADE - DEO TREĆI

NAJKRAĆA DRVENA BOJICA

O tome zašto volim Crvenu zvezdu

FOTO:i55.tinypic.c

Koliko ste puta čuli igrača koji preslakom u neke od beogradskih „večitih rivala” ispunio svoje snove? Da mu je to bila želja od detinjstva? Da za njega ne postoji nijedan drugi klub?

Isuviše.

Vremenom, te fraze su se otrcale čak i onim vernijim navijačima.

Ili možda pak i nisu?

Za neke ljude, izbor kluba je površna stvar. Simpatične klupske boje, trenutni uspesi, neki istaknuti pojedinac/igrač/trener. Moram priznati da i sam tako biram favorita svake godine u evropskim takmičenjima u fudbalu. Bilbao je je kul jer u njemu nema stranaca. Atletiko Madrid jer nema para koliko prebogati Real ili Barselona. Borusija jer sama stvara igrače.

Ali, to su sve neozbiljne stvari, veze koje potraju sezonu dve, bez prave ljubavi.

Prava ljubav se zna, ne dovodi se u pitanju i ona je za čitav život. I u potpunosti je iracionalna. Čista emocija. Jedna i jedina.

Crvena zvezda.

Od kad znam za sebe, znam za Crvenu zvezdu. I da budem potpuno iskren, nisam je sam izabrao. Bila mi je izabrana, da ne kažem predodređena. Genetska datost.

Psihologija nas uči da se temperament nasleđuje, dok se karakter stvara tokom života.  Ako je tako, ja sam Crvenu zvezdu nasledio. I to tri kolena unazad. Od čukundede Čika Dače Stojanovića, jednog od pionira srpskog fudbala i velikog navijača i igrača predratne „Jugoslavije” (kasnije „Crvene zvezde”). Od dede koji je sa sopstvene svadbe otišao ranije da bi gledao tu istu „Jugoslaviju”. I na kraju krajeva, od brata koji je svoju sobu oblepio crvenom i belom još od moje četvrte godine.

Realno, nisam imao šanse.

Toliko strasti voljenih ljudi oko mene ka te dve boje me je vrlo rano obuzelo. Toliko me je obuzelo, da mi je čak i „Meklarenov” bolid sa Senom u njemu krajem osamdesetih bio toliko drag upravo zbog te kombinacije crvene i bele. Toliko da mi je u setu drvenih bojica u školi crvena uvek bila najkraća, da i dan danas  najviše volim kad nosim crvenu na sebi.

Crvena zvezda je bila sastavni deo mog vaspitanja.

A to vaspitanje se poklopilo i sa meteorskim usponom voljenog kluba na sam krov fudbalske Evrope. Zlobnici će reći da su na krilima tog uspeha regrutovane generacije i generacije „zvezdaša”. Ne slažem se sa time.

Bio sam još uvek dete kada nam se desio Bari. Moje najstrastvenije stadionske godine poklopile su se sa sunovratom Crvene zvezde i velikim usponom rivala sa druge strane Topčiderskog brda. U svom životu, kad podvučem crtu, više znam za njihove titule, nego za one osvojene u najdražim bojama.

Pa ipak, nisam se pokolebao. Nisam posumnjao, niti napustio taj stadion i halu do kraja. Ostao sam stoički, trpeći poraze, posrtanja, finansijski i organizacioni kolaps Sportskog društva Crvena zvezda. I ne samo to.

Ljubav prema Zvezdi, ma koliko u pojedinim trenucima bila bolna, sa godinama je postala nešto više.

Inat.

Istrajnost.

Simbol.

Jer, kao što to kaže i jedan od poznatijih slogana sa „severa”: „Zvezda je život, sve drugo su sitnice”.

I Zvezda jeste život. A život je nekad siv, nekad žut. Nekada boli, kao porazi protiv Strazbura i Bordoa. A nekada ispunjava srce poput pobede nad Romom ili Kajzerslauternom. Nekada je i slatko-gorak, kao 55 sekundi vođstva protiv najboljeg tima na svetu te 1997, moćne Barselone. Nekada je taj život i čupanje bodova u zaustavnom vremenu protiv Donjeg Srema ili Javora.

Od vrha do dna. I nazad. I tako ukrug.

Život je borba, a boriti se možete samo za ono što mnogo volite.

A Zvezda se voli. Uvek. U generaciji mog brata nije bilo teško biti „zvezdaš”. U mojoj itekako jeste. Ali smo nas dvojica i kao zreli i odrasli ljudi opet zajedno u „rupi”. Tu su i njegovi i moji ispisnici. Njihova, sutradan, Bože zdravlje, i naša deca. Sinovi, čak i ćerke. Svakakvih tu likova ima. I uspešnih i bogatih, i onih iz srednje klase. Brbljivih, ćutljivih. Šaljivdžija. Rezervisanih tipova. I svi smu tu. Oduvek smo i bili. Zvezda nam je svima u kostima, u genima. I mi je prenosimo dalje, jer samo to i znamo.

Jer tako je uvek bilo.

I tako će i biti.

Dok se Zemlja okreće.

SLIČNE TEME:
CRNA ZVEZDA
ZVEZDA (JE) SRBIJA

A MOŽDA BAŠ U NAMA LEŽI SPAS

NAJHUMANIJI NEHUMANI GRAD

O tome zašto volim Novi Beograd

FOTO: novosti.rs

Velika spavaonica. Betonska džungla. Nehumani geto. Kraj sveta.

I zaista, Novi Beograd je sve to bio kada je polaganje kamena temeljca za hotel „Jugoslaviju” obeležilo  zvanični početak njegove gradnje. I kao i svaki početak, i ovaj je bio težak.

Močvara između razrušenog starog dela grada i dalekog Gardoša izgledala je te 1947. kao mesečev pejzaž. Niko nije verovao da će se tu ikada išta izgraditi. Još manje da će ljudi tu hteti da žive.

Isprva i nisu. Dobijali su tu stanove i prihvatali bilo kakav smeštaj. Prihvatali su da budu kraj grada, enklava u moru peska, tako blizu centra, a tako daleko. Sa civilizacijom su ih povezivale tek par tanušnih betonskih traka prvih stidljivih nagoveštaja bulevara.

Ni prvi objekti nisu bili bogzna šta. „Paviljoni” od cigle, bez liftova i centralnog grejanja nisu izgledali ni najmanje reprezentativno. Ali se graditelji nisu predavali. Nasipali su deo po deo močvare, napadali pesak i vodu, mukotrpno stvarajući ortogonalnu mrežu blokova u dominantnom pravcu severozapad-jugoistok.

Oni oko današnje opštine Novi Beograd bili su prvi koji su na nešto ličili. Koncept je bio postavljen. Slobodnostojeći objekti u otvorenom bloku, sa tri osnovna volumena zgrada: dugačke četvorospratnice i osmospratnice, uz poneku kulu kao vertikalni akcent u panonskoj ravnici. Veliki zeleni i slobodni prostori.

Ti probni blokovi oko „Fontane” ubrzo su se spojili su se sa „paviljonima” i zaokružili prvu urbanu celinu. Nije to bilo loše, ali jo[ uvek nije predstavljalo ono pravo. Za to su bili zaslužni nekvaltetni materijali i nemaštovitost u izboru vizuelnog identiteta. Bio je potreban dodatni iskorak.

On stiže u formi prvih kapitalnih objekata javne namene, palate SIV-a, zgrade opštine i prvog, pravog modernog gradskog landmarka, solitera Centralnog komiteta. Bio je to signal da Novi Beograd neće biti samo spavaonica, već i nešto više od toga. A kad smo kod spavanja, potreba za sve većim brojem kreveta je bila sve snažnija.

Beograd se izvlačio iz post-ratne depresije i bede i sada je bujao. Ljudi iz čitave zemlje slivali su se u prestonicu. Trebalo ih je skućiti i učiniti to što pre. Deo je otišao na obalu Save, u blokove 45 i 70, ali čak ni to nije bilo ono pravo.

Ono pravo dešavalo se u centru najmlađe beogradske opštine. Tu je u  devet centralnih blokova (21, 22, 23, 28, 29 i 30) močvarna pustara na ušću dveju reka najzad poražena. Koncept prefabrikacije dostiže svoj vrhunac u vidu potpuno identičnih blokova kada je fizička forma u pitanju. Sa druge strane, podstiče se kreativna sloboda arhitekata, dozvoljavajući potpuno različitu vizuelnu interpretaciju modernističkih staklenih fasada.

Novi Beograd je dobio svoje srce.

Krvotok je sledio za njom, granajući se na široke bulevare između velikih blokova prosečne dimenzija 800x400m. Širina i prostranstvo bili su nečovekomerni, baš kao i nedostatak pratećih sadržaja.

Novi Beograd je rastao, ali još uvek nije bio prirastao za srca svojih žitelja.

Za to će morati da prođu decenije, da i priroda „proradi” u celokupnoj viziji urbanista. Protok vremena doneo je sa sobom rast zelenila koje je uporno sađeno i brižljivo negovano. Drveće je osvajalo blokove iznutra, ali je imalo žestoku konkurenciju u školama i vrtićima kojih je bilo po nekoliko u svakom bloku. Bloku koji je sa izgradnjom  trgovinskih sadržaja postao potpuno autonomna jedinica života. Ukoliko ste pak želeli da otisnete van njegovih međa, sve više linija gradskog prevoza činile su vam to lagodnijim procesom. Čak iako ako ste bili deo automobilskog buma sedamdesetih, za vas je bilo dovoljno parkinga, za razliku od centra grada.

Pa ipak, i ta vizija je bila ograničenog roka. Devedesete su napravile potpuni presek, kidajući veze sa modernom. Palanački duh arhitekture montažnih tržnih centara i kioska poremetio je Korbizjeovsku eleganciju „starog” Novog Beograda. Kola su se prenamnožila i prerasla parametre za parkiranje. Novo zelenilo je marginalizovano i zapostavljeno.

Dvehiljadite su raskid sa tradicijom samo pojačale dodatnim pogušnjavanjem izgrađene strukture gonjene beskrupuloznim kapitalističkim porivom za što manjim investicijama u javno zarad izvlačenja što većeg profita iz zgrada u duhu efikasnog starogradskog kompaktnog i polukompaktnog bloka. Novi Beograd je vetrio, ali nije prestao da raste. Naprotiv. Tranzicija mu je zauvek oduzela etiketu spavaonice sa brojnim poslovnim sadržajima koji su okrenuli špiceve na svim mostovima, nateravši ljude  sa desne obale Save da u potrazi za radnim mestom pređu na njenu levu stranu.

Sa prilivom para, Novi Beograd je maltene preko noći prestao da bude geto i postao elitno naselje. Cene kvadrata su rasle, izjednačavajući se sa nekada nedodirivim brdima i padinama Starog grada i Vračara. Starosna struktura stanovništva bespovratno se menjala, a sa njom i platežna moć žitelja najmnogoljudnije srpske opštine.

I upravo taj surovi zakon tržišta nekretnina postao je posle toliko decenija ono nikad izrečeno priznanje vizionarima sa polovine prošloga veka koji su maštali o novom gradu unutar grada. Oglasi i agenti za nekretnine tiho su i neprimetno konstatovali da Novi Beograd jednostavno sadrži sve što vam je potrebno na jednom mestu.

Škole, vrtiće. Prodavnice. Kancelarijski prostor.

Sve ono što je odavno imao i stari deo grada.

Ali za razliku od desne obale Save, ovde nije manjkalo najdragocenijeg resursa koji jedan grad i njegov građanin mogu da imaju.

Prostora.

Prostora za široke bulevare koji su u stanju da prime na desetine hiljada vozila više od onog za šta su bili projektovani. Prostora za nove mostove. Za parkiranje. Infrastrukturu.

Ali, to je tek delić onoga što prostor u urbanizmu nudi. Slobodni prostor daje mesta za zelenilo. Omogućava vam da ne gledate komšiji u prozor. Čini da vam stan ne bude u večitoj senci. Da vaše dete ima gde da izađe i da potrči bez da se oklizne u pseći/ljudski izmet ili naleti na kola. Provetrava vam životni prostor, uz temperaturu i mikroklimu za par stepeni povoljniju od starog dela grada.

Sve ono što Vračar, Stari grad i Neimar više nemaju. Što nikada i nisu imali. Što nijedan drugi projekat u ovom gradu nikada neće imati.

Te slobode koju je u istoriji beogradskog urbanizma samo Novi Beograd predvideo i do kraja je ostvario.

Taj tako nehumani humani Novi Beograd.

Taj vizionarski dragulj urbanizma .

Čista genijalnost srpskih arhitekata sa velikim „A”.

Prva i poslednja.

Vanvremenska.


SLIČNE TEME:
NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA MEGALOMANIJE
KRV I SNEG
ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE

IZNAD VREMENA

O najvećem koji je ikada postojao

FOTO: i.ytimg.com

„Reciklaža” – označava pretvaranje materijala u novi proizvod i njegovo ponovno korišćenje.”

U svetu umetnosti predstavlja ponovno korišćenje fragmenata ili celokupnih starijih materijala u nedostatku novih ideja. U muzici, reizdanja i iznošenje na svetlost dana do sada nepoznatih snimaka ili materijala benda/izvođača. Po pravilu, takva reizdanja donose kratkotrajnu finansijsku korist izdavačima, ali i malo toga vrednoga i novoga fanovima. Takav je slučaj i sa svežim snimkom poslednjeg koncerta EKV-a, „Iznad grada”.

„Ekatarina Velika” je jedna završena priča. Po mnogočemu najblistavija i najstrašnija rokenrol priča sa ovih prostora. Strašna zbog činjenice da nijedan bend iz bivše Jugoslavije nije tako surovo i brutalno nestao sa lica ove Zemlje popu Milana, Magi, Bojana i Vd-a. Blistavu, jer i posle 20 godina nakon njenog raspada, fragment njenog stvaralaštva, otisak na magentofonskoj traci može u ovoj zemlji da bez većih problema postane najprodavaniji nosač zvuka u eri nestajanja nosača zvuka kao fizičkog entiteta.

O „Ekatarini” se skoro sve zna. Albumi, kompilacije, živi snimci, dokumentarci. I dok su pesme i spotovi svedočanstvo njihovog rada, filmovi, emisije i dokumentarci svoj fokus bacali su na samu sudbinu grupe, time prenebrežući najznačajniji segment koji je nakon beogradskog benda ostao da odzvanja u večnosti.

Uticaj.

Nisam bio savremenik Milana i ostalih. Muzika me je pod svoje uhvatila u prvoj godini gimnazije, a tada se nažalost već navršavalo dve godine od odlaska frontmena „EKV-a”. A kao i mnoge dobre stvari u životu, ulazak tog neponovljivog zvuka i lirike u svakodnevicu jednog tinejdžera koji je tek stvarao svoj muzički ukus desio se sasvim slučajno.

Presnimavajući kasete kod mog najboljeg drugara iz gimnazije, koji je tada posedovao čudo tehnike zvano dvokasetaš, u moj posed su došle tri kompilacije. „Riblja čorba” je bila nekako logičan izbor svakog buntovnog adolsecenta, takoreći klasika. „Van Gog” je bio (i ostao) idealan bend za taj uzrast i (samo) početni stepenik ka ozbiljnijem zvuku. A taj „ozbiljniji zvuk” je došao maskiran u omotu kompilacije „Galije”, u kom (na svu sreću) nije bilo ni „G” od „Galije”.

Pokasapljen kraćim trajanjem kasete i nepoznavanjem tehnologije (noise reduction ostao uključen), u moj vokmen je preko noći uleteo miks uglavnom starijih mračnih i filozofskih pesama o gradu, ljubavi i životu uopšte poznatiji pod nazivom „Ekatarina Velika”. Hipnotički „Aut”, lirska „Modro i zeleno” i živahna „Tatoo” predstavljale su nešto sasvim drugačije od onoga sa čime sam se do tada susretao.  Stihovi su bili kratki, bez rime, ali efektni u svojoj osnovnoj nameri.

Terali su me da razmišljam o njima i terali su me da ih zamišljam.

A Milan je, shvatio sam to veoma brzo, bio jedan od onih ljudi koji slikaju rečima. Bilo da je u pitanju bio skrajnuti pasaž („Platforme”), otvorena ulica („Budi sam na ulici”), školsko dvorište („Geto”) ili čitav grad („Sarajevo”), rođeni Zagrepčanin koji je odrastao u Sarajevu, a svoje najbolje godine proveo u Beogradu, znao je sve da ih pretoči u slike. A te slike je pokretao rokenrol sastavom pojačanim klavijaturama.

Za tinejdžera, dobitna kombinacija. Za tinejdžera koji je voleo (i dalje voli) da čita, analizira i sakuplja podatke, neponovljivi spoj kojem ću se vraćati u godinama koje su sledile.

A godine koje su sledile su donele svakonedeljnu posetu berzi diskova kod „SKC-a” i marljivo kompletiranje diskografije „Ekatarine”. I tu je prva kupljena kaseta bila prelomna. „Par godina za nas”, direktan pogodak u vrhunac komercijalnog zvuka prožet legendarnim hitovima (naslovna numera, „Krug”, „Sinhro”, „Pored mene”). Više nije bilo nazad.

„Ljubav”, odlučujući zaokret ka zrelom zvuku. „Dum dum”, oštriji od noža. „Neko nas posmatra”, lagani pad. „S’ vetrom uz lice”, ulazak na veliku scenu. „EKV”, podloga za kasnije uspehe. „Katarina II”, prapočetak svega.

Nisam se tu zaustavio. „Paket aranžman”,  prva kupljena ploča u životu, uspomena na davna prošla vremena. „Angel’s breath”, kolekcionarski raritet i jedan od najbizarnijih nosača zvuka ikada snimljenih na našem jeziku.

Sledile su i knjige. „Dečak iz vode”, knjiga tekstova pesama i intervjua i prvi susret sa mnogim Milanovim stihovima čak i pre kupovine samih kaseta i CD-ova. „Mesto u mećavi”, osvrt na život i karijeru.

Sa odomaćivanjem interneta, slilo se tu i mnogo sakupljenih članaka i fotografija, koji su samo upotpunili sliku jedne karijere i jednog života koji je nestao par godina pre nego što sam se ja u njega ušetao.

I to istraživanje, to upijanje stihova, reči i nota, koliko god zabavno bilo, završilo se negde krajem gimnazijskog perioda. Iako veoma plodno, „Ekatarinino” blago ipak je bilo iscrpljeno. Bespovratno. Shvatio sam to, za razliku od (re)izdavača „Iznad grada” i sličnih recikliranih komadića njihove istorije.

Mene je moj muzički ukus odveo dalje, u neke nove žanrove i neke nove bendove. „EKV” je pao u drugi plan, ali nikada nije sasvim nestao iz mog života. Niti će. Uvek ću im se rado vraćati, toj neponovljivoj grupi gradskih intelektualaca i umetnika, tih neprevazidjenih filozofa koji su me muzički i ljudski odredili i usmerili na pravu stranu. Da sve analiziram. Da se vraćam i razmišljam o temama, čak i kada mi se učini da sam ih savladao. Da život ne posmatram kao crn ili beo, već kao siv. Da volim ovaj grad, ma koliko nekad sumoran i mračan bio. Da ljubav nije samo patetika, već kompleksna emocija. Da čak, i kada njih više odavno nema, nije sve izgubljeno.

Da, „i kada sve je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo”.

Čak i kada je sve završeno.

SLIČNE TEME:

ČUVARI GRADSKOG BLAGA
GROZNICA KONCERTNE VEČERI
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

DEPEŠ MAŠINA

ČUVARI GRADSKOG BLAGA

O poslednjim Mohikancima beogradskog rokenrola.

FOTO: nocturnemagazine.net

Cane.

Kada to kažete generacijama koje iza sebe imaju 30+ leta asocijacija je nedvosmislena, a tajkuni i pevači narodne muzike nisu među njima.

Zoran Kostić.

Poslednji veliki frontmen na ovim prostorima poslednjeg velikog benda na ovim prostorima.

Da, poslednjeg.

Jer, posle „Partibrejkersa” nema više ništa. Oni su sve što je ostalo od nekada tako slavne scene nekada tako slavnog grada. Velegrada.

Milan, Magi, Bojan i Vd nisu više sa nama. Gile se rasplinuo, izgubivši Čavketa tom prilikom. Ni Vlade više nema. Krle i Šaper su tu, ali to više nisu isti ljudi.

Ostao je samo Cane. I Anton. Gitara, bas, bubanj. Propovednički vokal. Prozivke publike. Ljuto prženje sa bine. Socijalno angažovani tekstovi. Bunt. Glas protiv gluposti. Glas razuma. Svetlo u mraku.

Jednom rečju, „Partibrejkersi”.

Počeli su u poslednje normalno doba na ovim prostorima, ali i u doba neviđene konkurencije. Izabrali su oprobanu formulu te 1985. Čist rokenrol. Bez basa. Lirike – jednostavne. Ljubav. Gradske teme. Šminkeri i šmekeri. I neponovljivi Canetov iskrivljeni vokal. Tri albuma su ih u samo četiri godine uzdigli u sam vrh tadašnje jugoslovenske scene. Pored „EKV-a”, „Čorbe” i „Azre” u naponu snage. Rezultat za respekt. „Kreni prema meni”, „Hipnotisana gomila”, „Mesečeva kći”, pesme za respekt.

Ali, svemu dobro jednom dođe kraj.

Stigle su devedesete, nikad jača scena i nikad jači grad su se raspali. Ne i „Brejkersi”. Formiralo se tvrdo jezgro. Cane i Anton. Spoj Elvisa i Kita Ričardsa u nekom paralelnom univerzumu. Našem univerzumu. Univerzumu koji se svake od tih teških godina smanjivao, čineći ga klaustrofobičnim i mračnim.

Tvrdo jezgro se povilo, ali nije puklo. To su činili basisti i bubnjari koji se menjali kao na traci, ali ne i Cane i Anton. Cane i Anton su nastavili. Još žešće, još angažovanije. U rokenrol stilu. Ljubavnim temama dodali su i one svakodnevne, socijalne i političke. Canetov glas se probijao kroz šund i kič praćen grmljavinom Antonovih šest žica.

Albumi su se oredili, ali su postali vredni čekanja. „Kiselo i slatko” izbacuje himnu čitave jedne generacije, „Hoću da znam”, dok „Molitva” postaje jauk za razumom okruženog ludilom. Mrak se zgušnjava, „Brejkersi” se još snažnije povijaju pod udarcima, ali ostaju na nogama.

Evoluiraju.

Stiže „Ledeno doba”. Standalone album. Duvačka sekcija. Nikad „masnija” distorzija. Tekstovi se menjaju. Ljubav je u drugom planu. Treba se boriti, pucati rifovima i stihovima. Cane je u belom, sa par kilograma viška, ali i dalje u formi. „Sit gladan”, „Generacija”, naslovno „Ledeno doba”. Teme teške kao crna zemlja, ali pesme pune energije. „Brejkersi” se ne predaju.

Nastavljaju. Preživljavaju. Bore se. Ali i stare.

Posle bezbrižnih osamdesetih i turbulentnih devedesetih, na redu su sredovečne dvehiljadite. Energija se razlaže pod naletom razočarenja u promene, ali ne nestaje. Samo prelazi u drugu formu. Cane i Anton se pročišćuju, vraćaju korenima. Distorzije skoro da i nema na „Gramzivosti i pohlepi”, ali zato ljubavi ponovo ima. One sentimentalne, sa osvrtom na mladost i propuštene šanse. Granica između bunta i emocije se briše. „Noćas u gradu”, „Da li se još volimo?”, „Bez ljubavi” u refrenima spajaju nespojivo. Borbu protiv gluposti i borbu za nečije srce.

A „srce kuca, tu je” i kada dođe „Sloboda ili ništa”. Stihovi su sve jednostavniji, sve direktniji. A takvi su i „Brejkersi”. Uvek su takvi i bili. Nikada tako dubokoumni kao „EKV”, tako mejnstrim kao „Idoli”, tako magloviti kao „Orgazam”. Iako nisu bili deo „Paket aranžmana”, jedini su preživeli da njegov duh prenose i mlađim generacijama.

Da neke nove klince uče o ljubavi i razmišljanju svojom glavom.

Da budu večita opozicija svakoj novoj vlasti.

Da se prozivaju sa publikom na karakteristični, beogradski mangupski način.

Da ljuto prže sa bine sa novom generacijom muzičara u ritam sekciji.

Da zadaju domaći zadatak kada je profesionalnost na ovim prostorima u pitanju.

Da budu smrtno ozbiljni u tekstovima, a urnebesno zabavni u dijalogu sa publikom.

Da sviraju rokenrol i da ga žive.

Da bdiju nad nama i našim dušama, puneći ih novom energijom i pameću.

Da čuvaju ovaj grad i ono što je od njega ostalo.

Dok ih bude.

Blagosloveni bili.

SLIČNE TEME:
GROZNICA KONCERTNE VEČERI
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

DEPEŠ MAŠINA

GROZNICA KONCERTNE VEČERI

O najambicioznijoj rokenrol turneji svih vremena

FOTO:toxiconline.co.uk

Met Belami je „Mjuz.”

Čast Kristoferu Volstenholmu (bas) i Dominiku Hauardu (bubanj), ali u britanskoj rokenrol trojci se zna ko svira, a ko dodaje instrumente. Tridesetsedmogodišnji multiinstrumentalista rodom iz Kembridža osnovna je pokretačka snaga iza muzike, teksta, aranžmana i kompletnog identiteta možda i najvećeg benda u svetu trenutno.

Da, najvećeg.

Kako drugačije nazvati sastav koji rasprodaje hale od po 30.000 ljudi za par dana i koji u svakom većem gradu u Evropi mora da zakaže od četiri do šest koncerata u tim i takvim halama ne bi li zadovoljio apetite svojih fanova koji žele da ih vide uživo na njihovoj aktuelnoj „Drones” turneji?

Dobar deo te reputacije izgrađen je na staromodni način: pakleno dobro usviranim živim nastupima i velikim hitovima na nosačima zvuka milionskih tiraža. Tu se „Mjuz” i ne razlikuju preterano od svojih prethodnika, bendova poput „U2”, „Queen”, „R.E.M.” ili „Depeche Mode.”

Ono što razdvaja britanske savremenike kolosa nekih starih, dobrih vremena je sam koncept predstojeće turneje koji je ujedno i drugi deo „krivca” za potpunu histeriju na elektronskim blagajnama diljem svetskih internet servera.

„Drones world tour 2016” biće sve samo ne obična rokenrol turneja i to ide na dušu upravu samom Belamiju.

Čega se to dosetio taj „ludi naučnik” skriven iza brda gitara, klavira i procesora za glas, a čega već nisu legende pre njega?

Svi bendovi ovoga sveta svoj vizuelni identitet i samu produkciju na turnejama prilagođavaju materijalu koji je na albumu.

Ali, ne i Belami.

Mjuz su prvi mejstrim megapopularni bend na svetu koji je čitav album prilagodio turneji.

Naime, naziv, tema i socijalno-politička kritika modernog sveta spakovana u omot albuma „Drones” („Bespilotne letelice”) pristekao je iz koncepta same turneje koji je sam frontmen osmislio pre samog rada na albumu.

Prvo su stigli dronovi, a tek potom stihovi i note.

FOTO:muse-cdn.warnerartists.com

To se osetilo i na prvo slušanje inače izrazito konceptualnog albuma sa veoma malo radio-friendly hitova tako karakterističnih za pozni „Mjuz”. Ako izuzmemo rifovski zarazni „Psycho”, ostatak albuma je manje ili više naporan za slušanje, prepun muzičkih eksperimenata i kao sečivo oštrih lirika uperenih protiv pre svega američke i zapadnjačke spoljne politike zasnovane na upotrebi bespilotnih letelica protiv (ne)realnih neprijatelja udaljenih hiljadama kilometara daleko.

Belamijeve gitare bešnje su nego ikada, naslanjajući se na primordijalni zvuk „Mejdena”, ostajući do kraja nosača zvuka skrivene iza mnogobrojnih ditorzija i efekata, baš kao i sami vokali. A kada se na sve to dodaju i krajnje opskurni spotovi za „Dead inside”, „Mercy” i naslovnu simfoniju kakofonije „Reapers””, dolazi se do vrlo jasnog zaključka kako je jedan tako komercijalni bend sebi mogao da dozvoli luksuz da na vrhuncu karijere izbaci jedan tako za širu publiku neslušljiv album.

„Dronovi” zapravo i nisu album. „Dronovi” su sama turneja.

I to njih ukupno 16. Šesnaest operativnih bespilotnih letelica. Koje će leteti tokom samog koncerta snimajući publiku i to prenoseći na ogromne video bimove na samoj bini. Bini koja će biti kružnog oblika, bez „mrtvog ugla” čak i za najudaljenijeg gledaoca.

Gledaoca koji će biti svedok vrhunca samovoajerizma modernog društva. Gledaoca koji će konstantno biti sniman i prenošen drugim gledaocima. Gledaoca koji će time u bukvalnom smislu te reči postati deo samog koncerta.

Spektakularnog koncerta. Sa najambicioznije rokenrol turneje ikada. Koja će (za sada) nama najbliže prići 9. maja 2016 u Gradskoj hali u Beču u kojoj  će i  potpisnik ovih redova naoružan punim baterijama i praznim memorijskim karticama fotoaparata čekati u redu da postane deo jednog sasvim novog, do sada neviđenog umetničkog koncepta u rokenrolu.

„Drones” turneje grupe „Mjuz”.

SLIČNE TEME:
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE
DEPEŠ MAŠINA

PORAZ KOJI (JOŠ) NE BOLI

Ali za godinu dana itekako može da zaboli

Nismo uspeli. Stali smo na korak od cilja. Srpska muška košarkaška reprezentacija nije uspela da se plasira u finale EP u Francuskoj i samim tim je ostala bez direktne vize za Olimpijske igre u Riju 2016. I ne samo to, ostali smo i bez utešne bronze, završivši na najnepopularnijem, četvrtom mestu.

Većina sportske nacije ovakav rezultat dočekala je kao neuspeh, osetivši veliko razočarenje tom prilikom.

Da li je sve tako crno ili ipak ima razloga za nadu?

Sama činjenica da smo tek drugi put u poslednjih 13 godina ušli u polufinale kontinentalnog reprezentativnog takmičenja svakako je uspeh vredan pažnje. Ako se na to nadoveže i srebro sa SP prošle godine, ostvaren je kontinuitet vrhunskih rezultata, uprkos odsustvu odličja i karakterističnog dočeka na balkonu skupštine grada.

Takođe, kičma tima je sačuvana, a afirmisani su i neki novi igrači i momci koji do sada nisu dobili pravu priliku u najdražem dresu. Mlada smo ekipa, kompletno mlađa od 30 godina i sa klupe nas vodi mladi trener. Vreme radi za nas i imamo ga dovoljno da ispravimo sve greške koje smo napravili. A da se razumemo, za razliku od Španije, ovoga puta je grešaka bilo. I većina njih ide na dušu tako omiljenog igrača i još uvek nedovoljno dokazanog stratega na početku karijere, Aleksandra Saše Đorđevića.

Sale Nacionale nije imao lak posao ovaj put. Iako je na raspolaganju imao daleko veći fond nego lani, crnogorsko-klubaške smicalice/brljotine oduzele su mu usred priprema možda i igrača u najboljoj formi, Bobana Marjanovića. Sa Raduljicom potpuno van takmičarskog procesa, Srbija je suštinski tako u Nemačku otputovala bez prave „petice”. Na to se nadovezala i povreda Bogdanovića i komplikovana rehabilitacija Milosavljevića, te je tako broj raspoloženih igrača bio dodatno sužen. Uz već tradicionalno napornom sezonom istrošenog Teodosića, suštinski je većina posla pala na Bjelicu koji nas je maestralno vodio kroz Berlin, ali je i njega stigao umor u Francuskoj. Erceg, Nedović i Kalinić su pokazali da su ipak za sada „samo” kalibar za drugi plan, dok su Simonović, Kuzmić i Milutinov bili tu da popunjavaju dvanaestorku.

Znao je to i Sale, te se bacio na formiranje kolektiva, tima koji čeka pojedinca da iskoči i povuče druge. Znao je i da je žreb nemilosrdan i da ima dva izbora: tempirati formu za početak i osigurati prolaz u „grupi smrti” ili kalkulisati i rizikovati. Odlučio se da mu doigravanje bude lakše i poklekao pred nejakom Litvanijom u polufinalu. Ekipa je odlično odigrala Berlin, ali je po dolasku u Lil beležila pad forme. Sale to nije zaustavio i to mu direktno ide na dušu. Momci su počeli da osećaju teret bremena favorita i skalpa koji su sada svi želeli da skinu i naš selektor ih nije toga rasteretio i mentalno ih pripremio za odlučujući meč koji je, čini se, izgubljen još u tunelu što vodi do terena.

Sa taktičke strane, Đorđević je podbacio i u samom polufinalu gde smo narodski rečeno „prebijeni” pod litvanskim, a ugurani pod naš koš. Tražio je Sale tog nekog ratnika da iskoči punih 40 minuta, ali ga ovaj put nije našao. Udarna trojka Teodosić-Bjelica-Raduljica udvajana je čitav meč, dok trojka iz senke (Nedović-Bogdanović-Erceg) nije uspela da iskoristi fokus čuvara na našim nosiocima igre. Od defanzivnih specijalaca, Kalinić je nastavio trend kaliranja koji ga je pratio čitavo prvenstvo, baš kao i Kuzmić sa svojim preteranim respektovanjem protivnika, te je tako samo neumorni Stefan Marković bio na visini zadatka na našoj polovini terena. Premalo za finale, čak i pored nikad slabije Litvanije.

No, i pored svega toga, imali smo priliku da se vratimo u taj meč i okrenemo ga, do samog kraja. U tome nismo uspeli i to, ruku na srce, igrom nismo zaslužili. Bili smo favoriti i nismo krunisali realno kvalitetniji sastav direktnim plasmanom u Rio. Igrači su pokazali određeni nivo nediscipline, a činjenica je i da je to bio jedan od onih dana kada naprosto ništa ne polazi za rukom. Odigrali su jedan od dva loša meča na čitavom prvenstvu i za to su za razliku od onog protiv Nemačke, ovoga puta surovo kažnjeni.

Ali ih zbog toga ne treba razapeti. Baš kao ni Saleta, iako je pogrešio. Sam poraz dovoljno boli i peče, ali će i to proći. Propuštena je lepa prilika, ali ništa još nije gotovo. Zlato se ne može uvek uzimati. Nekad se u životu određene bitke moraju izgubiti ne bi li se pobedilo u ratu.

Zato ovaj poraz i ne mora biti tragičan. Realno, u Lilu je doživljen neuspeh, ali tu je i kvalifikacioni turnir u julu i Olimpijada nije daleko pošto ćemo na njemu biti nosioci. A ako ne možemo da savladamo Italiju, Portoriko ili Kinu, ne treba ni da budemo u Riju. A tamo moramo da budemo. I tamo Sale mora da nas odvede dogodine.

Za to ima dovoljno vremena, čitavu jednu sezonu. Da u Panatinaikosu vrati Raduljicu u život, da oslobodi Kuzmića treme. Ali to neće biti dovoljno, jer mora još mnogo kockica da se poslaže. Da npr. Bjelica i Bobi ne presede na klupi svoje prve NBA sezone. Da Kalina i Bogdan postanu ubistven tandem u Feneru. Da se Milosavljević vrati u život kroz Evroligu, a da u njoj Mitrović nastavi da napreduje. Da Nedović već jednom negde odigra u kontinuitetu. Da Erceg nađe klub. Da Stefan i Teo odrade svoje u klubovima, za šta se i ponajmanje brinem. Na kraju krajeva, da i sam Sale preuzimanjem ozbiljnog, bogatog i ambicioznog kluba nastavi da raste i da se razvija u pravom smeru kao autoritet i košarkaški znalac kakav znamo da jeste i kakvim se pokazao u Španiji 2014.

Jer, košarka je naš sport, oduvek je to i bila. I nismo zaboravili da je igramo. Samo treba da prestanemo da se plašimo kada se setimo da znamo da je igramo. I da krenemo da meljemo.

Možemo mi to. To nam je u krvi.

SLIČNE TEME:

POVRATAK DŽEDAJA

ZEMLJA KOŠ(M)ARKE

OTVORENI DAN ŽALOSTI

O nazivanju stvari pravim imenom

Kao i svakog istinskog zaljubljenika u vazduhoplovstvo najava Otvorenog dana 204. vazduhoplovne brigade sa Batajnice me je zatekla, tim pre što se desila nakon nekoliko vrlo upozoravajućih tekstova o katastrofalnom stanju pre svega lovačke avijacije u Srba. Kako god, budući da je u pitanju bila jedna od retkih prilika da još jednom utvrdim omiljeno mi gradivo, uputio sam se u najveću bazu našeg Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane naoružan punim baterijama fotoaparata i flašama vode za vreo dan koji je bio najavljen u subotu, 19. septembra 2015.

Pokazalo se da je voda bespotreban aksesuar na tom putovanju iz prostog razloga što za njima nije bilo potrebe. Naime, ono što sam video (i slikao) na batajničkom aerodromu prosto me je zaledilo.

Sa samog ulaza usledio je prvi šok, u vidu pet  primeraka starijih rashodovanih verzija MiG-ova 21 izloženih sa vežbovnim raketama vazduh-vazduh i bombama, te antičkim saćastim lanserima nevođenih raketnih zrna. Ovaj neslani odgovor vazduhoplovaca na nedavnu medijsku najavu da ćemo remontovati jednu eskadrilu ovih prastarih letelica za air policing može se tumačiti samo kao slabašna provokacija i ništa više. Stajanka sa bis-ovima, R-om i ostalim varijantama iz sedamdesetih godina prošloga veka više je podsećala na muzejsku postavku nego na potencijalna pojačanja aktivnim jedinicama.

Kada je prvobitno zaprepašćenje od ove arheološke menažerije malo minulo, u svojevrsnom avijacijskom vremeplovu dočekale su me stari dobri raketni sistemi „neva” sa kraja šezdesetih i topovi „boforš” koncipirani još u vreme Drugog svetskog rata. Isto ono što nas je branilo 1999. i u tom zadatku žestoko podbacilo zbog već tada potpune tehnološke zastarelosti. A treba imati na umu da je od tada prošlo čitavih 16 godina.

„Neve” - guramo ka pola veka operativne upotrebe

Protok vremena nije se mogao skriti ni na ostatku stajanke, gde su se inače relativno malobrojni posetioci tiskali oko našeg najmodernijeg aviona, jedinog dvosedog MiG-a 29. Jedinog. Ni za javnost prvi put otvorena pilotska kabina rukog lovca izrađenog 1987. nije mogla da umanji gorak ukus u ustima da je čuvanje našeg neba spalo na ukupno tri (3) ovakve letelice. Dva dvoseda MiG-a 21 UM ne računam u odbrambene snage pošto oni rakete i topove da nose ne mogu, a i da mogu, nemaju radar i pitanje je koga bi pilot na našem nebu mogao da nađe, stigne i presretne sedeći u kabini poput one u kojima su leteli učesnici Vijetnamskog rata.

Ako je stajanka 101. lovačke avijacijske eskadrile „Vitezovi” bila jadna, šta onda tek reći za ono što je sledilo? Izanđali „supergaleb”, raspala „utva-75” i praktično neoperativna „lasta-95N” bili su dika i ponos 252. školsko trenažne avijacijske skadrile „Kurjaci sa Ušća”, u našem „sistemu” ratnog vazduhoplovstva zadužene za preobuku novih pilota.

„Lasta” - svetski rekorder u trajanju uvođenja u operativnu upotrebu

Ako je sve do tada bilo zastarelo i ofucano, statika 138. transportne i 890. mešovite helikopterske eskadrile bila je više nego neumesna. Izlaganje jedinog preostalog helikoptera Mi-17, poznavaocima je samo vratila knedlu u grlu neprogutanu još od one oblačne martovske noći u kojoj se ugasilo 7 života u njegovom bratu-blizancu. Naš „najmoderniji” helikopter proizveden 1989. bio je samo uvod u ono što sledi. Tromotorni „Jak-40” namenjen VIP transportu bio je uredno parkiran pored hangara, iako se od zemlje odlepio nije još od 2010. Niti će. Baš kao ni drugi transporter „Antonov An-26” iz 1975. kome su resursi bespovratno istekli ovih dana. Prvom će se to desiti za koji mesec, pa smo njega imali priliku da vidimo i u „letačkom” programu.

A letački program je bio tek posebna priča.

Jedini preostali Mi-17

Tri simulacije kao deo jedne velike simulacije posedovanja ratnog vazduhoplovstva, vojske i države. „Mi-8” i „gama” u dva ravna niska preleta spasavala su oborenog pilota, dok im je, ni manje, ni više, nego „utva” javljala njegovu poziciju. „Antonov” koji je ostao bez radio veze usmeren je od strane jednog od dva preostala jednoseda MiG-a 29 na prvi aerodrom letom minimalnom brzinom, pre nego što se upustio na solo tačku od ukupno dva zaokreta pre sletanja. Bez lupinga, čak i bez valjka. Bez dolaska na stajanku posle svega. Par minuta letuckanja daleko ispod mogućnosti letelice, kao posledica nedovoljne obučenosti pilota, nedostatka goriva ili nekakvog mehaničkog problema. Šta god da je bio uzrok, rezultat je bio katastrofalan i nije ga mogla izvaditi ni premijera „supergaleba” u varijanti tegljača mete sa sve izvučenom metom, baš kao ni mlataranje druge „osmice” sa protivpožarnim vedrom.

No, ni simbolični letački program simboličnog RV i PVO nije bio ono najgore po osunčanoj suboti prepodne. Najgore od svega bilo groblje aviona razbacano po batajničkom aerodromu. Stajanku ispred remontnog zavoda „Moma Stanojlović” većina posetilaca nije primetila, ali oni malo verziraniji itekako jesu. Poslagani „kečevi” koji na sebi još uvek imaju oznake SFRJ valjda predstavljaju tu remontnu rezervu o kojoj se priča ovih dana, iako oni nebo nisu videli u ovom veku. Par „supergalebova”, pokoji „orao”, usamljeni „galeb” i očerupana „osmica” i „antonov”. Oronuli leševi.

Ali ni nalik onima koje je skrivao pritvoreni, ali nažalost ne i zatvoreni glavni hangar pored kontrolnom tornja. Četiri predserijske „laste”, još uvek neoperativne nakon tragičnog udesa iz 2012. čekaju uvođenje u jedinice i popunu serijskim letelicama do koje verovatno nikada neće ni doći.  Međutim, ni to nije bilo ono najgore. Ono najgore u ovom svojevrsnom balu vampira bio je prizor raskomadane četvrte „dvadesetdevetke”. Nekada moderan lovac, pregažen vremenom, nebrigom i političkim igrama postao je samo ljuštura, skelet sa kojeg je poskidano sve što je vredelo za preostala tri aviona i simbol potpune propasti i kraja našeg ratnog vazduhoplovstva, ako se ono tako uopšte više može nazvati.

Očerupani avioni, očerupano vazduhoplovstvo, očerupana vojska

Stvari se jednostavno više ne mogu ulepšavati, kriti i ignorisati.

Stvari se jednostavno moraju nazvati pravim imenom.

Mi ratno vazduhoplovstvo više nemamo.

Mi imamo muzejske eksponate, a ne oružane sisteme kadre da neki zadatak obave.

Ono što imamo je nedovoljno, a i to malo će biti zauvek prizemljeno za koji mesec ili godinu.

Da nastavi da se krpi i budži ne bi li letelo još malo, više ne sme.

Da se remontuje i modernizuje, više ne može.

Da se nabavi polovno, neće.

Da se kupi novo, nema para.

Para nema, a i da ih ima, ne bi bile utrošene na vazduhoplovstvo.

Ono nikog ne zanima, nikome ne treba i niko ga ne ne želi.

Kako sada, tako i u proteklih 30 godina.

Nije to juče počelo, ali će se već koliko sutra završiti.

A moglo je da se završi već u subotu na otvorenom danu žalosti nad sudbinom 204. avijacijske brigade.

Falilo je samo da se otpeva opelo i održi parastos srpskom ratnom vazduhoplovstvu i protivvazdužnoj odbrani.

Srpskoj vojsci.

Srpskoj državi.


SLIČNE TEME:
NEOPROSTIVO
ELISE BOŽIJE
UKRAJINA POD TALASIMA
TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE
HEROJSTVO KAO ZLOČIN