NAJHUMANIJI NEHUMANI GRAD

O tome zašto volim Novi Beograd

FOTO: novosti.rs

Velika spavaonica. Betonska džungla. Nehumani geto. Kraj sveta.

I zaista, Novi Beograd je sve to bio kada je polaganje kamena temeljca za hotel „Jugoslaviju” obeležilo  zvanični početak njegove gradnje. I kao i svaki početak, i ovaj je bio težak.

Močvara između razrušenog starog dela grada i dalekog Gardoša izgledala je te 1947. kao mesečev pejzaž. Niko nije verovao da će se tu ikada išta izgraditi. Još manje da će ljudi tu hteti da žive.

Isprva i nisu. Dobijali su tu stanove i prihvatali bilo kakav smeštaj. Prihvatali su da budu kraj grada, enklava u moru peska, tako blizu centra, a tako daleko. Sa civilizacijom su ih povezivale tek par tanušnih betonskih traka prvih stidljivih nagoveštaja bulevara.

Ni prvi objekti nisu bili bogzna šta. „Paviljoni” od cigle, bez liftova i centralnog grejanja nisu izgledali ni najmanje reprezentativno. Ali se graditelji nisu predavali. Nasipali su deo po deo močvare, napadali pesak i vodu, mukotrpno stvarajući ortogonalnu mrežu blokova u dominantnom pravcu severozapad-jugoistok.

Oni oko današnje opštine Novi Beograd bili su prvi koji su na nešto ličili. Koncept je bio postavljen. Slobodnostojeći objekti u otvorenom bloku, sa tri osnovna volumena zgrada: dugačke četvorospratnice i osmospratnice, uz poneku kulu kao vertikalni akcent u panonskoj ravnici. Veliki zeleni i slobodni prostori.

Ti probni blokovi oko „Fontane” ubrzo su se spojili su se sa „paviljonima” i zaokružili prvu urbanu celinu. Nije to bilo loše, ali jo[ uvek nije predstavljalo ono pravo. Za to su bili zaslužni nekvaltetni materijali i nemaštovitost u izboru vizuelnog identiteta. Bio je potreban dodatni iskorak.

On stiže u formi prvih kapitalnih objekata javne namene, palate SIV-a, zgrade opštine i prvog, pravog modernog gradskog landmarka, solitera Centralnog komiteta. Bio je to signal da Novi Beograd neće biti samo spavaonica, već i nešto više od toga. A kad smo kod spavanja, potreba za sve većim brojem kreveta je bila sve snažnija.

Beograd se izvlačio iz post-ratne depresije i bede i sada je bujao. Ljudi iz čitave zemlje slivali su se u prestonicu. Trebalo ih je skućiti i učiniti to što pre. Deo je otišao na obalu Save, u blokove 45 i 70, ali čak ni to nije bilo ono pravo.

Ono pravo dešavalo se u centru najmlađe beogradske opštine. Tu je u  devet centralnih blokova (21, 22, 23, 28, 29 i 30) močvarna pustara na ušću dveju reka najzad poražena. Koncept prefabrikacije dostiže svoj vrhunac u vidu potpuno identičnih blokova kada je fizička forma u pitanju. Sa druge strane, podstiče se kreativna sloboda arhitekata, dozvoljavajući potpuno različitu vizuelnu interpretaciju modernističkih staklenih fasada.

Novi Beograd je dobio svoje srce.

Krvotok je sledio za njom, granajući se na široke bulevare između velikih blokova prosečne dimenzija 800x400m. Širina i prostranstvo bili su nečovekomerni, baš kao i nedostatak pratećih sadržaja.

Novi Beograd je rastao, ali još uvek nije bio prirastao za srca svojih žitelja.

Za to će morati da prođu decenije, da i priroda „proradi” u celokupnoj viziji urbanista. Protok vremena doneo je sa sobom rast zelenila koje je uporno sađeno i brižljivo negovano. Drveće je osvajalo blokove iznutra, ali je imalo žestoku konkurenciju u školama i vrtićima kojih je bilo po nekoliko u svakom bloku. Bloku koji je sa izgradnjom  trgovinskih sadržaja postao potpuno autonomna jedinica života. Ukoliko ste pak želeli da otisnete van njegovih međa, sve više linija gradskog prevoza činile su vam to lagodnijim procesom. Čak iako ako ste bili deo automobilskog buma sedamdesetih, za vas je bilo dovoljno parkinga, za razliku od centra grada.

Pa ipak, i ta vizija je bila ograničenog roka. Devedesete su napravile potpuni presek, kidajući veze sa modernom. Palanački duh arhitekture montažnih tržnih centara i kioska poremetio je Korbizjeovsku eleganciju „starog” Novog Beograda. Kola su se prenamnožila i prerasla parametre za parkiranje. Novo zelenilo je marginalizovano i zapostavljeno.

Dvehiljadite su raskid sa tradicijom samo pojačale dodatnim pogušnjavanjem izgrađene strukture gonjene beskrupuloznim kapitalističkim porivom za što manjim investicijama u javno zarad izvlačenja što većeg profita iz zgrada u duhu efikasnog starogradskog kompaktnog i polukompaktnog bloka. Novi Beograd je vetrio, ali nije prestao da raste. Naprotiv. Tranzicija mu je zauvek oduzela etiketu spavaonice sa brojnim poslovnim sadržajima koji su okrenuli špiceve na svim mostovima, nateravši ljude  sa desne obale Save da u potrazi za radnim mestom pređu na njenu levu stranu.

Sa prilivom para, Novi Beograd je maltene preko noći prestao da bude geto i postao elitno naselje. Cene kvadrata su rasle, izjednačavajući se sa nekada nedodirivim brdima i padinama Starog grada i Vračara. Starosna struktura stanovništva bespovratno se menjala, a sa njom i platežna moć žitelja najmnogoljudnije srpske opštine.

I upravo taj surovi zakon tržišta nekretnina postao je posle toliko decenija ono nikad izrečeno priznanje vizionarima sa polovine prošloga veka koji su maštali o novom gradu unutar grada. Oglasi i agenti za nekretnine tiho su i neprimetno konstatovali da Novi Beograd jednostavno sadrži sve što vam je potrebno na jednom mestu.

Škole, vrtiće. Prodavnice. Kancelarijski prostor.

Sve ono što je odavno imao i stari deo grada.

Ali za razliku od desne obale Save, ovde nije manjkalo najdragocenijeg resursa koji jedan grad i njegov građanin mogu da imaju.

Prostora.

Prostora za široke bulevare koji su u stanju da prime na desetine hiljada vozila više od onog za šta su bili projektovani. Prostora za nove mostove. Za parkiranje. Infrastrukturu.

Ali, to je tek delić onoga što prostor u urbanizmu nudi. Slobodni prostor daje mesta za zelenilo. Omogućava vam da ne gledate komšiji u prozor. Čini da vam stan ne bude u večitoj senci. Da vaše dete ima gde da izađe i da potrči bez da se oklizne u pseći/ljudski izmet ili naleti na kola. Provetrava vam životni prostor, uz temperaturu i mikroklimu za par stepeni povoljniju od starog dela grada.

Sve ono što Vračar, Stari grad i Neimar više nemaju. Što nikada i nisu imali. Što nijedan drugi projekat u ovom gradu nikada neće imati.

Te slobode koju je u istoriji beogradskog urbanizma samo Novi Beograd predvideo i do kraja je ostvario.

Taj tako nehumani humani Novi Beograd.

Taj vizionarski dragulj urbanizma .

Čista genijalnost srpskih arhitekata sa velikim „A”.

Prva i poslednja.

Vanvremenska.


SLIČNE TEME:
NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA MEGALOMANIJE
KRV I SNEG
ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE