недеља, 08. фебруар 2015.

TRI FILMA: MLAKO

               O toplo-hladnoj filmskoj jeseni 2014 (deo treći)



                – Mislila sam da se nećeš pojaviti posle poslednje seanse.

                – Trebalo je imati dosta... smelosti da opet dođeš ovde, Holivude. I to treba pohvaliti.

                – Petica za hrabrost.

                – Bravo!

             – Nešto si mi ćutljiv. A i smeškaš se. To može da znači samo jednu stvar.

                – Da, ima za nas nešto posebno.

                – Nešto čime će nas zaseniti.

                – Nešto nezaboravno...

                – ... kvalitetno...

                – O, dosta već jednom sa tom neizvesnošću. Želim da ga čujem šta ima da kaže.

                – Pustite Holivud da kaže šta ima.

                – Da, oslobodite Holivud.

                – Holivud, Holivud!

                – U redu je, devojke. Američka fabriko iluzija, podijum je vaš.

            – Hvala, kritiko. Mislio sam da Francuskinja i Engleskinja neće nikad zaćutati.

                – Pretvorile smo se u uvo.

                – Elem, poslednji film koji sam vam pripremio za ovu jesen dolazi iz pera jednog od mojih najvećih sinova poslednje dve decenije. Nažalost, posrnulog, ali sa ovim ostvarenjem ponovo vaskrslog!

                – Moraš biti malo precizniji...

                – Da, ima dosta takvih...

                – Daj nam neki nagoveštaj.

             – Stasao je devedesetih i prva tri-četiri filma bila su mu odlična. Mada se koplja oko njegovog prvenca i dalje lome, meni je čak i on bio odličan.

                – Bilo je par takvih u to vreme.

                – Da, i ti si tada iznedrila Gaja Ričija.

         – Eh, ta Madona. Žene uvek pokvare sve. Nego, nazad na tebe, Holivude.

              – Kao što rekoh, odlično je počeo. Redefinisao je triler, vratio horor u mejnstrim na velika vrata. Mračan je, krvav, neretko morbidan...

                – Ako je onaj na kojeg mislim, on ti je baš posrnuo u ovom milenijumu.

                – Ne sporim da nije na nizbrdici, ali...

              – Izvini, Holivude, Dejvid Finčer odavno nije na nizbrdici. On je u ekspresnom liftu koji hrli naniže u slobodnom padu. Bez kočnica.

              – Pre bih rekao da je njegov lift zaglavljen. Beznadežno zaglavljen.

           – Ono što nisu zaglavili „Zodijak” i „Bendžamin Baton”, zakucala je „Socijalna mreža”.

                – Ne sporim.

                – Izvini, nisam te čuo, Holivude. Šta si upravo rekao?

                – Kažem da to nije sporno.

       – O, molim vas, kritiko, ubeležite ovaj datum u kalendar svetske kinematografije. Amerikanci su konačno priznali da nisu savršeni.

          – Nema potrebe za tolikom zajedljivošću i pravljenjem spektakla. Holivude, odlično napreduješ. Molim te, nastavi.

             – Kao što rekoh, Finčer je bio na nizbrdici, koju je samo donekle usporio davanjem svog pečata „Kuli od karata”.

                – Odlična serija. Odlični glumci.

                – Devojke, ne skrećite temu.

                – Izvinjavamo se. Molim te, nastavi.

                – Kao što rekoh, izlet na televiziju ga nije sasvim oporavio. Njegov novi film, međutim, na najboljem je putu da učini upravo to.

                – „Nestala”?

                – Da, pravi „finčerovski” triler. Mračan. Spor. A napet. Sa originalnim zapletom. I sjajnim obrtom na kraju. Bolestan. Odlično odglumljen.

             – Nadam se da misliš na Rozamund Pajk, pošto je ona istinski perfektna kao potpuno poremećena domaćica.

                – Da, u ovoj konkurenciji je to možda čak vredno i „zlatnog dečaka”. A  nominacija ne sme da dođe u pitanje.

                – Drago mi je da se najzad u nečemu slažemo.

                – Samo polako, kalifornijski momče. Rozamund ne sporimo, jer tu nema šta da se spori.

                – Ali glavnu mušku rolu...

                – Uf...

                – Šta reći za tog Afleka?

                – Možda da je to najgori glumac u celokupnoj tvojoj istoriji, Holivude.

         – Čovek je beznadežan, čak i u ulozi ne preterano inteligentnog beskičmenjaka koji vara svoju naizgled savršenu suprugu sa Emili Ratajkovski.

                – Nije u stanju čak ni da stoji pravo i ne radi ništa u sceni.

                – Ako izuzmemo uvodnih nekoliko minuta i onih par vrcavih dijaloga sa Rozamund, čovek skoro i da ne postoji u dva i po sata celuloida.

                – I samo da znaš, nećeš nas zavarati ni sa kakvim nominacijama za nagrade. Ona bruka sa „Argom” je možda i najveća u tvojoj novijoj istoriji. Skoro kao ona sa „Katancem za bol”. Ta tvoja politička korektnost će te na kraju koštati glave, Holivude. I tebe i gospođu sa notesom koja vodi ove seanse.

                – Hoćete da kažete da sam i ja doprinela ovom posrnuću?

                – Nego šta, kritiko. Da ti nisi odobravala i glorifikovala svako božije mediokritetno parče filmske trake iz El-Eja, sada ne bismo vodili ovu diskusiju.

                – I sada ne bismo veličali jedan sasvim prosečan film kao povratak nekada sjajnog reditelja na staze stare slave.

            – Mogli bismo da razdvojimo korektnu atmosferu, dašak tenzije i prstohvat morbidnosti koji u sebi nosi „Nestala” od one oluje pomenutih dramskih elemenata u „Borilačkom klubu”, „Sedam” i „Igri” i producentski pokasapljenom ”trećem delu „Osmog putnika”.

                – Ču, oluje. Tornada.

          – Ovde sada imamo samo povremene daške, poput scene ubistva u krevetu. Dokaza da je onaj stari Finčer ipak tu, živ i da se bori protiv neumitne matice mejnstrima.

                – Ali samo pasivno. Da je bio iole aktivan, preokret na kraju filma bi bio bolje sakriven.

                – I potpuno iskorišćen u svom, inače kvalitetno zamišljenom konceptu.

                – Šta bi bilo, kad bi bilo.

                – Da, nažalost.

                – Nešto je baš tiho ovde. Mi se zapričale, pa nismo ni primetile da smo ostale same.

                – Oboje su otišli.

                – Da ne kažem: „Nestali”.

                – Ta ti je dobra.

                – Hoćemo i mi?

              – Mogle bismo. Mislim da ni Holivud, ni njegova posilna, svetska filmska kritika, neće skoro vratiti.

                – Posle tebe.

                – Hvala, oduvek si bila kavaljer.

                – Ne zaboravi da ugasiš svetlo. Ipak si poslednja koja izlazi.

                – Znači, ovo je kraj?

                – Bojim se da jeste.

            – A sad adio, američki mejnstrim filmu.  Bilo je lepo poznavati te. Možda se i sretnemo ponovo.

                – Ko zna kad i ko zna gde...


SLIČNE TEME:
TRI FILMA - HLADNO
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!

Нема коментара:

Постави коментар