PRLJAVI „OSKAR”

O tome kako nas trejleri varaju, a prvi utisci nikad

Koliko ste puta otišli u bioskop samo zahvaljujući perfektno montiranih dva-tri minuta neke najava za film?

Koliko ste se puta u isti razočarali?

Koliko puta niste dobili ono što ste hteli?

Verovatno, više nego jednom.

A koliko ste puta otišli u bioskop zbog nekog trejlera, dobili ono što niste hteli, a pritom se oduševili?

E, to je već prava retkost!

Američki film je zasnovan na dobroj reklami, agresivnom marketinškom pristupu i besomučnom bombardovanju potencijalnog gledaoca razlozima zašto da se odluči baš za taj jedan u moru ponuđenih filmova. Ukoliko je kinematografija sedma umetnost, onda je marketing osma.

Britanski film sa druge strane nema taj luksuz razrađene i zelenim novčanicama podmazane reklamožderske mašinerije iza sebe.  A kada novca nema, rađaju se dobre ideje. Najprijatnije iznenađenje ove filmske godine nam donosi jednu baš takvu dobru ideju.

Antireklamu.

Mnogobrojna producentska ekipa, koja uključuje i kreatore „Trejnspotinga” i Stingovu lepšu polovinu, Trudi Stajler, u znatnoj meri  uticala je na konačan izgled najave za film „Filth”. Oni koji su imali prilike da ga vide pre drugih bioskopskih predstava mogli su da stvore vrlo jasan utisak o onome što ih očekuje. Brutalna, politički nekorektna, sumanuto duhovita i crnohumorna priča o korpumpiranim i poročnim policajcima u Edinburgu, sa Džejmsom Mekavojem u glavnoj ulozi. Publika koja je volela „Trejnspoting”, „Dve čađave dvocevke” i  „Sneč”, kao i poštovaoci lika i dela Irvina Velša, autora teksta na kojem je „Prljavo” baziran, pohrlili su u bioskope.

U prvoj trećini ovog filma, to su i dobili. Beskrupulozni, manipulativni i surovi Mekavoj oštrim humorom osvojio je prisutne u bioskopskim salama i mamivši im osmeh za osmehom u potpunosti opravdavao date pare za ulaznice. Ljudi su bili raspoloženi, nasmejani i iznad svega zadovoljni. Zadovoljni što su konačno dobili ono što su hteli i videli u najavi. Bili su toliko zadovoljni, da im najpre diskretni, a potom i sve jasniji znaci upozorenja nisu dopirali do mozga. Kada su se konačno osvestili, bilo je kasno. Pred publikom bila su dva puta. Prvi, lakši, kroz najbliža vrata i drugi, teži, pravi put. Ostajanje do kraja filma.

Zašto?

Negde na pola filma, „Prljavo” prestaje da bude lagana i blago uvrnuta komedijica o doživljajima Ostrvljana pod uticajem maligana i opijata i postaje nešto sasvim drugo. Nešto mnogo, mnogo uvrnutije, nešto brutalno, prljavo inadasve duboko. Postaje jedna izuzetno potresna priča o borbi pojedinca sa sopstvenim demonima, o grčevitom rvanju sa nekim događajima u životu koji se ne mogu prevazići i razoružavajući uvid u najranjivije čovekove strane. U jednoj rečenici, Mekavoj se iz dobroćudnog MekGregorovog Rentona pretvara u zlokobnog i zastrašujućeg Kajtelovog zlog poručnika iz b-klasika Ejbela Ferare. I to čini u maniru najvećih protagonista srebrnog ekrana u njegovoj noar eri.

Džejms Mekavoj je oduvek obećavao. Dokazao se kao dobra podrška fantastičnom Forestu Vitakeru u zastrašujućem „Poslednjem kralju Škotske”, a svoj pun potencijal najavio još u emotivnom „Inside I'm the dancing” i klasiku istorijskog britanskog filma, „Pokajanju”. Ono što mu je nedostajalo je pravi film, prava glavna uloga da pokaže sve što ume i može. I kao i Di Kapriju, Edvardu Nortonu, Fasbenderu i Goslingu pre njega, ta uloga mu je izmicala godinama. Komercijalni američki i engleski filmovi, poput „Hronika Narnije”, „Tražene”, „Iks-ljudi: Prva generacija” i „Transa” mu je nisu pružili. Morao je da sačeka 2013. godinu i da reditelj Džon Berd napravi jedan kvalitetan scenario oko njega. Bukvalno.

„Prljavo” je film snimljen za jednog čoveka.

Za glavnu mušku ulogu.

Za „Oskara”.

Za Mekavojevu besmrtnost.

A Džejms tu priliku grabi bez oklevanja. Nemilosrdno je eksploatiše do maksimuma, poput njegovog lika na velikom platnu, narednika Brusa Robertsona. Guta scene monolozima, dominira dijalozima, a iznad svega razoružava  facijalnom ekspresijom. Kako je Berdova kamera dve trećine vremena praktično pod njegovim nosem, prostora za greške nema. Toga je svestan i MekAvoj, te sve svoje glumačke kvalitete stapa u jedan, predajući sve to publici bez zadrške i ne ostavljajući ništa za sebe. Grimase, mimika, osmesi, tuga, bes, razočarenje i potpuno ludilo direktno se prenose od glavnog glumca do gledaoca. Bez ikakvog ublažavanja i filtera. Pravo u glavu. To se možda najbolje odslikava u dve scene.

Prva, istinski vredna „zlatnog dečaka” jeste manijakalni telefonski poziv u kojem Džejms ide od stanja samozadovoljstva do beskrajne tuge i samoće za svega nekoliko sekundi. Tu, pred vašim očima. Glatko, bez uočljivog prelaza. Bolno živopisno.

Druga je mentalni slom i potpuna transformacija prilikom ispovesti koleginici na stepeništu. Neverovatno uverljiva i zastrašujuća. Sjajna u svakoj sekundi filmske trake koju zauzima.

Mnogima će to biti previše. Retkima, koji taj nalet sirove glumačke energije i kvaliteta izdrže, sledi vredna nagrada u vidu neočekivanog veleobrta pred sam kraj, kao i epskog završetka filma. I baš taj veleobrt i kraj daju i celom filmu jedan dodatni kvalitet, dramsku dubinu i poentu. Baš oni čine „Prljavo” najprijatnijim filmskim iznenađenjem ove godine i pružaju krunski dokaz da trejler ne znači ništa, a prvi utisak o nekom glumcu znači sve. Baš sve.

Ocena: 4.0/5.0