понедељак, 1. октобар 2012.

ХЕРОЈСТВО КАО ЗЛОЧИН


У јеку припрема за банкрот нације и геј параду, пажњу ми је привукла вест о погибији пилота Горана Савића, медијска помпа око тог немилог догађаја и реакција људи на ''вршење свог посла''. Довољно за блог.

Кренимо редом, прво факти. Мајор Савић је тог дана полагао тест за опитног пилота, што се сматра врхунцем пилотског позива. Да није погинуо, био би један од свега неколико наших пилота који су задужени за пријем нових типова летелица и њихово тестирање до максимума. У професији пилота, акорбатско летење и управљање прототипова је врх врхова. А то је мајор Савић био. Делић тог његовог врха смо могли да видимо и у његовом акробатском наступу на ''супергалебу'' на великом аеромитингу у Батајници 2. септембра ове године. Остало је још да озваничи титулу пробног пилота.


Тог кобног дана, он је седео на предњем седишту. Иза њега је седео његов надређени који је надгледао тестирање. Истрага ће показати шта се уистину десило, али постоје две основне варијанте догађаја. Обе се слажу да је до хаварије дошло приликом извршења изузетно захтевног склопа маневара које је кулминирало ''звоном''. Једна теорија каже да је дошло до отказа команди лета и да је авион у ковиту падао ка земљи. ''Ласта'' има и хидраулични и електрични систем команди, и вероватноћа да су отказала оба система у исто време је врло мала. По другој варијанти, дошло је отказа мотора, тј. излетања једног од цилиндара, пошто је паду претходио необичан звук мотора. У том случају је било наде да се поврати команда насд летелицом до последњег тренутка. У сваком случају, Савић је остао за командама до краја и пао је заједно са авионом. ''Ласта'' нема седишта за катапултирање, тако да се напуштање авиона врши класичним путем, одбацивањем крова кабине и искакањем падобраном. Можда је свему претходила и људска грешка, тог истог Савића или његовог копилота. У сваком случају, авион је изнад густо насељеног подручја успео да пронађе једино место где никога није угрозио, задње двориште између кућа, обданишта и једне мале производне хале. Мајор Савић је преминуо од последица испадања из авиона након ударца о тло. Авион је био стар свега неколико месеци и ово је први инцидент на њему. Мотори ''лајкоминг'' који су уграђени на њу спадају међу најпоузданије агрегате који погоне десетине типова спортских летелица широм света. Било како било, истрага ће утврдити све детаље, одговорности и заслуге.

То су били факти. А сада мало социологије, филозофије и српске туге. Занимање пилота је једно од најодговорнијих занимања на свету. Такође и једно од најрискантнијих, јер захтева да ако све друго закаже, можете доћи у ситуацију да бирате између свог и туђих живота. То је случај са врло малим бројем занимања на свету. Једно од ретких које се може поредити је нпр. занимање ватрогасца. У сваком случају, поприлично зајебан ''опис посла''. Ако ништа друго, онда због нагона за самоодржањем и одлукама које се морају доносити у делићу секунде.

Срби су као нација сјебани, поражени и понижени. Људи су у општој апатији, све моралне и људске вредности су се изгубиле. Више нас ништа не занима. Престали смо да будемо људи. Постали смо отуђене машине које само гледају како да намакну који динар и које не занима нико сем нас самих. Постали смо оно што смо увек желели. Запад. У финансијском смислу смо покорени без испаљеног метка кредитима и сумњивим приватизацијама оно мало привреде што је могло да буде конкурентно. Иако морално прозападно исцентрифугираних мозгова, у погледу система, закона и реда смо пригрлили традиције полудивље Источне Европе. Уз већ поменуту привреду неразвијених земаља Трећег света, постаје јасно у којој септичкој јами животаримо. Оно што је једино сигурно јесте прилив у ту нашу клоаку. Јама се покаткад и прелије, па онда изађу свакојаке ствари. Једна од тих ствари која је изгамизала је и полемика око иницијативе за проглашење за народног хероја горепоменутог мајора Савића од стране (таблоидних) медија, који су (јефтиним) насловима покушали да повећају продају. Многи су се јавили, већина да подржи, док је мањина била незадовољна преурањеношћу иницијативе.

Мајор Савић је вршио своју дужност. Дужност му је била да усмери авион тако да не угрожава никога. Он је тај задатак испунио. То га је коштало живота. То његово ''вршење дужности''. Они резервисани ће рећи да је то најнормалнија ствар. Дотле вас пратим, резервисани. Одавде морам даље сам.

Вршење своје дужности одавно НИЈЕ нормална ствар у овој земљи.

У земљи огрезлој у корупцији, са имитацијом система и прећутно озакоњеним безакоњем, вршење дужности је све само НЕ нормална и уобичајена појава.

У земљи која не зна више како се зове, докле су јој границе, да ли јој је химна баш та која треба да буде, вршење дужности никако НИЈЕ  уобичајена појава.

У земљи покиданих породица, обесмишљеног судства, обезглављеног школства, по здравље опасног здравства, компромитоване Цркве, корумпиране полиције и распале Војске, вршење дужности одавно НЕ ПРЕДСТАВЉА аксиом.

За мене мајор Горан Савић ЈЕСТЕ ХЕРОЈ.

Не због тога што је врхунски пилот који је учинио све да спасе колегу, летелицу и људе на земљи.

Не чак ни због тога што је погинуо радећи.

Мајор Савић је херој јер је ВРШИО своју дужност.

Није морао, нико га на то није терао, сви би разумели да је то одбио да уради. Као што би сви разумели Зорана Радосављевића, Миленка Тепића и Животу Ђурића да су одбили да полете у застарелим летелицама марта 1999. године у сусрет стотинама технолошли супериорних непријатеља. Али нису. Полетели су и нису никад слетели.

Извршили су своју дужност. Дали пример. Подсетили нас то што смо некад давно били, али смо натерани да заборавимо. Најлакше је у животу заборавити. Памтити је много теже. Зато и иритира ова иницијатива. То би онда значило да мора се памти. Да се нема мозак парамецијума. Да се понекад запита зашто само ретки међу нама чине акте херојства.

Памћење=Херојство.

Херојство=Несебичност.

Несебичност=Клица колективне свести.

Колективна свест=Оно што раздваја пацове од великих народа.

Изгубљеној Србији ТРЕБАЈУ сви могући Горани Савићи да је бар на неколико дана подсете где треба да јој је пут. Да херојство није злочин. Чак иако то значи да ће тамо неки таблоид придодати још коју хиљаду продатих примерака свом тиражу. Премала цена за спас заблуделе српске душе.

3 коментара:

  1. Uraditi nesto za sve i za druge a na svoju stetu je nesto sto se ovde slabo ceni, ovde je uvek prvo pitanje ' a sta ja imam od toga'. ovde je uvek JA a ne MI , ovde je noc odavno pala i dana nikako nema...

    ОдговориИзбриши
  2. Колико смо ненормални постали, када су нам некад нормалне ствари постале ненормалне?

    ОдговориИзбриши