O solidnom glumcu, darovitom slikaru,
fantastičnom piscu i ubici
„Ti imaš stav o svemu”.
Možda i nema rečenice koja me bolje opisuje u nekoliko reči. Jeste. Imam stav o svemu što mi privuče pažnju. Uglavnom su to argumentovani i promišljeni stavovi koje branim razumno razloženim činjenicama. U jednom malom procentu slučajeva oni su pak, potpuno i bezrazložno emotivni i iracionalni. Volim Dipeš Mod. Crvenu zvezdu. Volim svoju porodicu više od bilo čega na svetu. Branio bih je svim raspoloživim sredstvima. Ubio bih za nju.
Možda i nema rečenice koja me bolje opisuje u nekoliko reči. Jeste. Imam stav o svemu što mi privuče pažnju. Uglavnom su to argumentovani i promišljeni stavovi koje branim razumno razloženim činjenicama. U jednom malom procentu slučajeva oni su pak, potpuno i bezrazložno emotivni i iracionalni. Volim Dipeš Mod. Crvenu zvezdu. Volim svoju porodicu više od bilo čega na svetu. Branio bih je svim raspoloživim sredstvima. Ubio bih za nju.
Da, dobro ste čuli, i da, možda me posmatrate drugim očima zbog toga. I
ja vam zbog toga ne zameram. Teške su to reči i svaki delić mog bića se nada da
neće nikad morati da te reči sprovede u delo. Nada se da niko od meni dragih
osoba neće biti ugrožen na taj i takav način da ja budem primoran da stanem
između njega/nje i noža/metka/bombe. Nadam se i živim u toj nadi.
Što ne znači da se to ne može desiti. Sasvim slučajno, sasvim
neočekivano i sasvim nezasluženo. Možda ću samo biti u pogrešno vreme na
pogrešnom mestu.
Ne znam šta se desilo ispred podgoričke hamburgernice „Jabuka” jedne vrele julske noći 1993. godine. Ne znam da li je Žarko Laušević „prekoračio nužnu samoodbranu” ispalivši 13 hitaca u trojicu mladih Crnogoraca koji su zapodenuli kavgu sa njim i njegovim bratom Branimirom. Ne znam baš preciznu razliku između „telesne” i „smrtne” ugroženosti i koliko je ljudi u stanju da te pravničke nijanse rastumači u tuči u kojoj su korišćene i razbijene flaše.
Ono što znam je da ne bih oklevao ni nanosekundu da rođenom bratu produžim život koji je bio ugrožen rukama, nogama ili grlićima flaša. Makar to značilo da napadaču oduzmem život.
I da, robijao bih zbog toga i da, učinio bih to bez trunke kajanja. Još teških reči, preteških. Ali su to samo reči i ništa više. Izgovorene, teške. Zapisane, još teže.
Knjige najpoznatijeg srpskog robijaša su baš to. Teške. Sumorne.
Bile su to verovatno i najočekivanije knjige u modernoj srpskoj književnosti. I to ne bez razloga. Javnost je želela da sazna šta se zapravo desilo i da li je Žarko kriv za to što je robijao.
Javnost, međutim, to nije i dobila. Barem ne eksplicitno. Dobila je jednu životnu priču tragično pomerenu na novi kolosek na skretnici ispred hamburgernice „Jabuka”. Dobila je jednu biografiju obećavajućeg glumačkog početka, strahovite dramske razrade i tragičnog životnog završetka. Dobila je jednu razoružavajuću introspekciju u um filozofa i ljudskog bića napaćenog od sopstvene ruke. Dobila je remek-delo izuzetnog pismenog i rečitog čoveka. Dobila je velikog pisca sa strašnom životnom pričom.
Kako je zlatno pravilo da loše vesti i dešavanja uvek putuju brže i dalje od dobrih, Lauševićeva glumačka karijera pala je u potpuni zapećak nakon te 1993. godine. Sa druge strane, u istom trenutku počelo je i veličanje njegovog naglo prekinutog glumačkog talenta, tako karakteristično za preminule u našoj kulturi. „O mrtvima sve najbolje”. A u tom trenutku činilo se da je Žarkova glumačka karijera bila zauvek mrtva. To je i ostala do danas, ako izuzmemo kraći povratak u „Nožu”. To nije, kako će se kasnije ispostaviti, ni bila prevelika šteta.
Naime, Laušević je potpao pod onaj usud da prvi radovi zauvek obeleže umetnika. Tako je bilo i sa njim. Ostao je večiti „Šmeker”, „Oficir sa ružom”, Bajra iz „Dogodilo se na današnji dan”. Takoreći, pomalo jednodimenzionalni lik lepuškastog i misterioznog zavodnika i ništa više od toga.
Da se nije desilo šta se desilo, svet verovatno ne bi uvideo raskoš multimedijalnih talenata kojima raspolaže Žarko Laušević, gde je gluma možda i ponajmanji. To kažu svi koji su videli barem jednu od njegovih slika. To će reći i svi koji su pročitali barem i jednu glavu neke od njegovih knjiga. To ćete reći i vi, bez obzira na vaš stav o celoj temi. Moraćete to da priznate dok vam oči budu klizile po konkretnoj i tragikomičnoj prvoj knjizi, koja nas uvodi u Žarkov život pre i tokom same tragedije i suđenja što je usledilo. A moraćete to da kažete i kada vam oči budu usporile, a glava vas zabolela od sumorne, crne i šizofrene druge knjige, posvećene robijanju u zloglasnom Spužu.
Tematske celine na koje je podeljena knjiga će vam dati i odličan prikaz potpunog sunovrata života koji je toliko obećavao. Ova biografija i nije ništa više do hronike jedne propasti. Propasti ljudskog bića, propasti intelekta, propasti razuma u četiri zida zatvorske ćelije. Svakodnevne, bespovratne propasti. Propasti četiri porodice. Mnogo brakova, međuljudskih odnosa. Propasti četiri života. Ispričane iz prvog, najkrivljeg lica. Bez zadrške, tampon zone da tu propast ublaži. Bez patetike da propast prikaže mučeništvom, svetaštvom. Jer, šta god vi ili ja mislili, Žarko Laušević je sve sem sveca velikomučenika. Iako će mnoge naslovna fotografija druge knjige naterati da posumnjaju u to. I kao, uostalom i pre samog objavljivanja ovih knjiga, neće biti u pravu što sumnjaju.
Jednostavno, i ta fotografija i ove dve knjige govore samo jednu, veliku i neporecivu istinu.
Žarko Laušević je ubica koji je ubio dvojicu mladića, a trećeg obogaljio za ceo život i to ništa neće promeniti.
Žarko Laušević nije i više nikada neće biti isti čovek nakon toga što je uradio.
Žarko Laušević kakvog ga pamtimo je mrtav.
Ove knjige piše neki drugi Žarko Laušević, onaj koji je preživeo robiju i sud javnosti, samo da bi taj krst svojih nedela nosio dok ga bude.
I on to zna.
A sada, to znamo i mi.
Ma kako god se treća knjiga završila.
SLIČNE TEME:
ODLAZAK STILA
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI
Ne znam šta se desilo ispred podgoričke hamburgernice „Jabuka” jedne vrele julske noći 1993. godine. Ne znam da li je Žarko Laušević „prekoračio nužnu samoodbranu” ispalivši 13 hitaca u trojicu mladih Crnogoraca koji su zapodenuli kavgu sa njim i njegovim bratom Branimirom. Ne znam baš preciznu razliku između „telesne” i „smrtne” ugroženosti i koliko je ljudi u stanju da te pravničke nijanse rastumači u tuči u kojoj su korišćene i razbijene flaše.
Ono što znam je da ne bih oklevao ni nanosekundu da rođenom bratu produžim život koji je bio ugrožen rukama, nogama ili grlićima flaša. Makar to značilo da napadaču oduzmem život.
I da, robijao bih zbog toga i da, učinio bih to bez trunke kajanja. Još teških reči, preteških. Ali su to samo reči i ništa više. Izgovorene, teške. Zapisane, još teže.
Knjige najpoznatijeg srpskog robijaša su baš to. Teške. Sumorne.
Bile su to verovatno i najočekivanije knjige u modernoj srpskoj književnosti. I to ne bez razloga. Javnost je želela da sazna šta se zapravo desilo i da li je Žarko kriv za to što je robijao.
Javnost, međutim, to nije i dobila. Barem ne eksplicitno. Dobila je jednu životnu priču tragično pomerenu na novi kolosek na skretnici ispred hamburgernice „Jabuka”. Dobila je jednu biografiju obećavajućeg glumačkog početka, strahovite dramske razrade i tragičnog životnog završetka. Dobila je jednu razoružavajuću introspekciju u um filozofa i ljudskog bića napaćenog od sopstvene ruke. Dobila je remek-delo izuzetnog pismenog i rečitog čoveka. Dobila je velikog pisca sa strašnom životnom pričom.
Kako je zlatno pravilo da loše vesti i dešavanja uvek putuju brže i dalje od dobrih, Lauševićeva glumačka karijera pala je u potpuni zapećak nakon te 1993. godine. Sa druge strane, u istom trenutku počelo je i veličanje njegovog naglo prekinutog glumačkog talenta, tako karakteristično za preminule u našoj kulturi. „O mrtvima sve najbolje”. A u tom trenutku činilo se da je Žarkova glumačka karijera bila zauvek mrtva. To je i ostala do danas, ako izuzmemo kraći povratak u „Nožu”. To nije, kako će se kasnije ispostaviti, ni bila prevelika šteta.
Naime, Laušević je potpao pod onaj usud da prvi radovi zauvek obeleže umetnika. Tako je bilo i sa njim. Ostao je večiti „Šmeker”, „Oficir sa ružom”, Bajra iz „Dogodilo se na današnji dan”. Takoreći, pomalo jednodimenzionalni lik lepuškastog i misterioznog zavodnika i ništa više od toga.
Da se nije desilo šta se desilo, svet verovatno ne bi uvideo raskoš multimedijalnih talenata kojima raspolaže Žarko Laušević, gde je gluma možda i ponajmanji. To kažu svi koji su videli barem jednu od njegovih slika. To će reći i svi koji su pročitali barem i jednu glavu neke od njegovih knjiga. To ćete reći i vi, bez obzira na vaš stav o celoj temi. Moraćete to da priznate dok vam oči budu klizile po konkretnoj i tragikomičnoj prvoj knjizi, koja nas uvodi u Žarkov život pre i tokom same tragedije i suđenja što je usledilo. A moraćete to da kažete i kada vam oči budu usporile, a glava vas zabolela od sumorne, crne i šizofrene druge knjige, posvećene robijanju u zloglasnom Spužu.
Tematske celine na koje je podeljena knjiga će vam dati i odličan prikaz potpunog sunovrata života koji je toliko obećavao. Ova biografija i nije ništa više do hronike jedne propasti. Propasti ljudskog bića, propasti intelekta, propasti razuma u četiri zida zatvorske ćelije. Svakodnevne, bespovratne propasti. Propasti četiri porodice. Mnogo brakova, međuljudskih odnosa. Propasti četiri života. Ispričane iz prvog, najkrivljeg lica. Bez zadrške, tampon zone da tu propast ublaži. Bez patetike da propast prikaže mučeništvom, svetaštvom. Jer, šta god vi ili ja mislili, Žarko Laušević je sve sem sveca velikomučenika. Iako će mnoge naslovna fotografija druge knjige naterati da posumnjaju u to. I kao, uostalom i pre samog objavljivanja ovih knjiga, neće biti u pravu što sumnjaju.
Jednostavno, i ta fotografija i ove dve knjige govore samo jednu, veliku i neporecivu istinu.
Žarko Laušević je ubica koji je ubio dvojicu mladića, a trećeg obogaljio za ceo život i to ništa neće promeniti.
Žarko Laušević nije i više nikada neće biti isti čovek nakon toga što je uradio.
Žarko Laušević kakvog ga pamtimo je mrtav.
Ove knjige piše neki drugi Žarko Laušević, onaj koji je preživeo robiju i sud javnosti, samo da bi taj krst svojih nedela nosio dok ga bude.
I on to zna.
A sada, to znamo i mi.
Ma kako god se treća knjiga završila.
SLIČNE TEME:
ODLAZAK STILA
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI
Нема коментара:
Постави коментар