петак, 03. октобар 2014.

MANJE JE VIŠE

O savremenom danskom Basteru Kitonu



„Manje je više”.

U arhitekturi, ova antologijska izreka Misa van der Roea označila je suštinu modernističkog pokreta koji je zauvek promenio lice ove planete brzom, efikasnom i funkcionalnom izgradnjom.

U filmu se može reći da je prisutna od samog početka, nemih ostvarenja, povezana čitavom jednom lozom glumaca i glumica koji su sa svojim minimalnim gestikulacijama pravili maksimalne rezultate.
Baster Kiton, Din Martin, Montgomeri Klift, Klint Istvud, Marlon Brando, Pol Njumen, Rajan Gosling. Sve sami velikani, po pravilu ružnjikavi, butnovnici, retko kritički priznavani, a ipak toliko popularni i nemerljivo utkani u američki celuloid.

I baš kao što su i modernističke zgrade smatrane „nužnim zlom”, „sumornom” i „ružnom” arhitekturom, tako su i pobrojane „kamene face” po pravilu bile ružnjikave, ali upečatljive njuške, čije likove smo barem voleli da mrzimo, ako već nismo mogli „samo” da volimo. A kako je lepota i ružnoća na kraju stvar individualne percepcije, mnogi od pobrojanih vremenom su postali seks-simboli i neki od najfotografisanijih ljudi ispred kamere svih vremena.

Iako je čitav ovaj trend usporio u poslednjih nekoliko decenija, u nekim delovima sveta su i dalje nastavili da neumorno proizvode moderne „basterkitonovske” klonove. Poslednji među upečatljivim minimalističkim glumcima nam dolazi iz verovatno najplodnije skandinavske kinematografije u proteklih dvadeset godina.

Danske.

Mads Mikelsen nije imao brz i lak uspon do statusa možda i najtraženijeg evropskog glumca današnjice. Njegov životni put vodio je preko gimnastike, baleta i pozorišta, pa tek onda filma kao medijuma u kojem će se najzad iskazati do kraja.

Početak je bio eksplozivan, poguran neponovljivim ljubiteljem „basterkitonovskih” njuški, Nikolasom Vajdingom Refnom i njegovom sumornom i surovom trilogijom o narko-dilerima, „Diler”. Madsov Toni odmah je zapao za oko svima i verovatno ga obeležio do kraja karijere kao negativca, mada će u više navrata pokušati da se grčevito otme iz čvrstog stiska zagrljaja prvog utiska na velikom platnu.

Prvi, nespretni iskoraci će biti u dve crnohumorne komedije, „Treperava svetla” i „Zelena mesara” koja će, međutim, proizvesti kontraefekat i Madsa gurnuti još dublje u svet bizarnih i sumanutih likova. Ravnotežu će povratiti tek serijom „Jedinica 1”u kojoj će igrati efikasnog, ali i nesigurnog policajca za specijalne slučajeve.

Za širu svetsku javnost će verovatno zauvek ostati upamćen kao surovo hladni arhineprijatelj Džejmsa Bonda u „Kazino Rojalu”, Le Šifr, a njihova partija pokera u crnogorskom kazinu na Azurnoj obali ostaje jedna od najupečatljivijih scena restartovanog serijala o najpopularnijem tajnom agentu od kako ga tumači Danijel Krejg.

Utisak o impozantno visokom Skandinavcu ledenog izraza lica bez trunke emocije će tek neznatno ublažiti pojavljivanja u „Kralju Arturu” i „Tri musketara”, mada će sve brzo pasti u vodu sa aktuelnim „Hanibalom”, koji izuzetno popularnu TV seriju vodi dalje i dublje u izopačenost nego što je to ikad učinio čak i legendarni ser Entoni Hopkins.

Na domaćem planu, ogromna popularnost i svetska slava su mu početkom ovog veka omogućili da počne da bira uloge, te tako konačno dobijamo priliku da ga vidimo i u dramskim rolama, koje svojim kvalitetom prate ogroman uspon čitave danske kinematografije. I dok je u „Plamenu i limunu” to u suštini onaj isti surovi, pomalo smušeni i bizarni Mads, neki novi, daleko dublji, slojevitiji i raskošniji mlađi od braće Mikelsen izranja u tri filma koja predstavljaju i nešto najkvalitetnije što je snimio u celokupnoj dosadašnjoj karijeri.

Ako su „Otvorena srca” bila ozbiljan uvod u svet ozbiljnih ostvarenja, „Posle venčanja” će ubeležiti i kandidaturu za najbolji strani film pred američkom „Akademijom”. Mads će dobiti još jednu priliku da u umetničkoj drami fenomenalne rediteljke i scenaristkinje Suzane Bir pokaže da se može snaći i zahtevnoj ulozi oca koji upoznaje ćerku, za koju nije ni znao da je ima, na njenom venčanju. Istovremeno, celokupan prateći ansambl čini čuda u ovoj sjajnoj, teškoj i nadasve ljudskoj drami kakvu samo Skandinavci mogu da osmisle i realizuju.

„Royal affair” Madsa vraća u kostimiranu produkciju, upoznajući publiku sa malo poznatim prilikama na danskom dvoru na prelazu iz 17. u 18. vek. Mikelsen je sada zavodnik, ali i iskreni borac za pravdu, jednakost i prosvećenje zatucane skandinavske monarhije. Istorijske ličnosti daju težinu i dodaju sloj tragedije celoj priči, a kvalitet dobija potvrdu kroz još jednu nominaciju za  „Oskara” najbolji strani film.

Mads će ih kao član danskih glumačkih ansambala sakupiti ukupno tri, a upravo treća će mu doneti i prve značajne lične nagrade. „Lov” iz 2012. će ponovo biti čitan u „Kodak” teatru, ali će i treći put zaredom biti poražen, ovaj put od pretenciozne „Velike lepote”. Priča o vaspitaču iz vrtića kome jedna od devojčica smešta aferu sa seksualnim zlostavljanjem ipak neće proći bez priznanja kritike, te će tako njegov suzdržani, ali duboko potrešeni Lukas dobiti nagradu u Kanu za najboljeg glumca.

Iako već u pedesetim, Mikelsen je zadržao posturu i glumačku energiju i za izazove pred sobom. Ono što raduje jeste činjenica da se ne odriče po pravilu kvalitetnije i glumački zahtevnije danske produkcije, te dobre stvari od njega možemo očekivati i u godinama koje slede. Možda će to biti „Spasenje”, njegov prvi vestern, a možda konačno i neka velika, moćna i nebanalna američka dramska filmska priča.

Znajući Madsa, on neće srljati u izboru i neće juriti za parama. Odmereno, basterkitonovski suzdržano nastaviće da traga za svojom najboljom ulogom, koja će ga konačno odvesti u društvo „kamenih faca” sa početka teksta.

Pravo u besmrtnost.


SLIČNE TEME:
NIJE SVE ENGLESKO-AMERIČKO
DIE BESTE, DIE BESTE!
ESTETIKA SUROVOSTI

Нема коментара:

Постави коментар