ESTETIKA SUROVOSTI

O nezadrživoj ekspanziji korejskog filma

Sa ove vremenske distance može se sa velikom dozom bezbednosti reći da se Holivud i američka „A” filmska produkcija nisu nikada u potpunosti oporavile od štrajka scenarista na prelomu vekova. Bezidejnost filmskih priča, reciklaža i auto-reciklaža, te snižavanje svih kriterijuma zahtevnosti radnje da bi se ona prilagodila prosečnom žderaču kokica u bioskopskom mraku dovela je do jedne nove-stare teme među filmofilima.

Više nego ikad pre u istoriji, kvalitetan film stanuje van engleskog govornog područja i severnoameričkog kontinenta.

Uvek ga je bilo u Evropi. Znao je da zađe u Latinsku Ameriku, a velikani sedme umetnost su stizali čak i iz Australije. Ako izuzmemo Japance, Azija je za ovdašnje ljubitelje filma do skora bila tabula rasa. Kinezi su bili i ostali tržište za sebe, baš kao i Indija. Iranci i Turci su imali po jednog velikog reditelja i to je bilo to. Ali, to su manje ili više bile poznate stvari. Ono što je novo i što preti da promeni odnos celuloidnih snaga na najvećem kontinentu jeste Koreja. I to ona južna.

Baš kao i u slučaju japanskih automobila osamdesetih i kineskih mobilnih telefona dvehiljaditih, korejski film je nešto što je velika nepoznanica i razlog za podozrenje. Ukoliko se odlučite da uronite u svet najdinamičnije mlade filmske industrije u svetu, shvatićete koliko je ta predrasuda pogrešna.

Današnja južnokorejska kinematografija bogata je u produkciji, raskošna u tehnici, a iznad svega izuzetno kvalitetna u pogledu najbitnijeg segmenta jednog filma. Priče.

Meteorski uspon filmske industrije u ovoj zemlji počinje sa sveopštim napretkom privrede, ekonomije i tog društva ranih devedesetih, a vrhunac doživljava početkom protekle decenije. Prva generacija njihovih istaknutih reditelja, rođenih tokom šezdesetih godina, već je spremna na sledeći korak, a to je velika scena Holivuda. Do nje su došli uspešnom mešavinom tenzije, akcije i brutalnosti u svojim filmovima, koji su svi do jednog iznosili na svetlo dana ozbiljne životne probleme i drame te nacije. Upravo taj miks između surove svakodnevice i njegove uverljivosti izdvaja filmske radnike iz Južne Koreje od svojih kolega u regionu. Moglo bi se reći da se nalaze na zlatnoj sredini između Japanaca i Kineza, što ih čini gledljivim, a ne ultra-komercijalnim.

Tu tananu ravnotežu što u sebi spaja umetnost i tržište najefektnije su dostigla trojica reditelja.

Najstariji među njima je „francuski” đak, Kim Ki-duk (1960). Reč je o jednom od najboljih živih reditelja „umetničkih filmova” na svetu i tvorcu nekih istinskih remek-dela „sedme umetnosti”. Minimalista je i teži ka što manje dijaloga u svojim ostvarenjima, koja vrlo vešto hodaju po opasnoj oštrici između nemog i ton filma. Taj recept je do savršenstva doveden u „Bad guy” i „The bow”. Njegovi filmovi će vas naterati da se zamislite nad nekim neobičnim životnim situacijama i da se podjednako divite kako kadriranju i scenografiji, tako i pojedinačnim glumačkim performansima. Dileme koje iznosi pred vas neće biti lake, baš kao što to nije bio izbor između lepote i ljubavi u „Time” i neobičan odnos dve najbolje drugarice u „The Samaritan girl”. Lako neće biti ni samo gledanje, poput njegovog poslednjeg filma, „Pieta”. Uprkos tome, Ki-duk je možda i „najnežniji” korejski veliki reditelj i samim tim najpristupačniji Evropljanima.

To se sa druge strane nikako ne može reći i za Parka Čan-vuka (1963), verovatno i najpoznatijeg režisera poreklom sa juga ovog azijskog poluostrva. Svet se oduševio, ali i zanemeo od njegove tzv. „Vengeance” trilogije, posvećene osveti kao osnovnom pokretaču glavnih likova. To se pogotovo odnosi na „Oldboy”, jednu izrazito agresivnu priču o zatočeniku misteriozno oslobođenom nakon 20 godina. Uloga što je besmrtnim učinila glavnog glumca, Čoi Min-šika (1962), tradicionalnu dalekoistočnu surovost stilizuje kao umetničku vrednost i pakuje je u moćnu poruku o životnoj nepravdi i nedostatku srećnog kraja kao realnom ishodu. Rukavica u lice otužnog Holivuda bila je bačena i bilo je samo pitanje vremena kada će se Park otisnuti preko Pacifika da svoj talenat prikaže i u „A” američkoj produkciji. To je i učinio maestralno sa ledenom pričom o jednoj vrlo neobičnoj porodici i odnosima koji u njoj vladaju, „Stoker”. Uprkos veoma usporenoj radnji karakterističnoj za Parka, ovaj film će definitivno postati benčmark za vizuelni identitet u godinama koje dolaze i pomagalo u fakultetskom obrazovanju budućih režisera. Takođe, to je i pokazatelj da ovaj sjajni čovek iza kamere <i>neće menjati svoj stil zbog upliva para</i> u svoje projekte.

Ruku pod ruku s njim holivudskim bulevarima korača i poslednji jahač korejskog filma, Kim Ji-von (1964). „A bittersweet life” služio je kao odskočna daska do šokantnog „I saw the Devil” koji će vas preko dva i po sata držati prikovanog za ekran. I ovde je nasilje u službi priče, a sam kraj će biti vredan čekanja i mentalne torture. Za razliku od svojih prethodnika, Ji-von se u Americi odlučio za komercijalu i tako u svom najnovijem filmu, „The last stand”, iz penzije vratio jednog Arnolda Švarcenegera. Sudeći po blagajnama, više nego uspešno. Ono što mi čekamo jeste ozbiljan dramski projekat od njega.

Korejski film je tu i nemoguće ga je ignorisati.

Korejski film definitivno zaslužuje vašu pažnju i vreme.

Korejski film traži otvorenost uma za nove kulture i drugačiju životnu filozofiju od naše.

Korejski film je zahtevan, na momente čak i naporan.

Korejski film je kvalitetan, moćan i hipnotički privlačan.

Korejski film je sjajan.