IMA NADE - deo drugi

O malobrojnim mladim glumicama vrednim pomena

Do pre samo nekoliko godina, situacija po pitanju novih kvalitetnih glumica u Holivudu bila je više nego mračna. Ako se izuzme vanvremenska Meril Strip, sa scene su lagano počele da silaze dive rođene na prelazu šezdesetih i sedamdesetih (Kidman, Blanšet, Koneli, Vots), dok je generacija posle njih (Svonk, Kotiljar, Teron, Vinslet) po dobijenom priznanju počela da „krstari” ka mirnijoj četvrtoj deceniji života. Vakum što je nastupio posle njih pretio je da se pretvori u crnu rupu mediokriteta raznoranih Johansonovih, Najtlijevih, Zifridovih i Kendrikovih.

Pa ipak, nije sve tako crno...

Za to su se pobrinule malobrojne gracije koje su različitim putevima stigli do fokusa javnosti. Među njima nema neke koja se izdvaja kao vanserijski kalibar, ali to su i dalje vrlo dobre glumice. Krenimo od iskusnijih ka mlađima.

Lansirao ju je TV hit „Dawson's creek”, a u svet filma je uplovila u velikom stilu, preko „oskarovske” nominacije za sporednu žensku ulogu u „Brokeback mountain”. Dobiće ih još ukupno dve, vrlo uspešno kombinujući vrhunsku („Shutter island”) i nezavisnu produkciju („My week with Marilyn”, „Blue Valentine”). Mišel Vilijams (1980) najnagrađivanija je od naših mladih nada, ali i dalje nije uspela da pobedi biologiju i dospe u aleju velikana Akademije pre četrdesete, uprkos vrlo zahtevnim dramskim ulogama. Držimo joj palčeve da to što pre učini.

Umetnički filmovi, pa onda komercijala. Utabana staza kojom su mnogi glumci srednje i mlađe generacije uspešno hodili u prethodne dve decenije. Jedan od tih hodača je i Keri Maligen (1984), prepoznata u nezavisnim ostvarenjima „An education”, „Drive” i „Shame”, na glavnu scenu zakoračila je lani sa „Great Gatsby” i to ne preterano uspešno. Keri je u ovom trenutku definitivno na raskrnici, kada treba da pokaže ima li kalibar za velike uloge i laureate ili će zauvek ostati samo simpatičan devojčurak dečijeg lica i korektna epizodistkinja.

Imala je početak karijere iz snova. Još kao tinejdžer zaludela je svet svojom harizmatičnom interpretacijom u komediji „Juno”, da bi momentalno zatim uletela pravo u rad sa Nolanom na „Inception”. Elen Pejdž (1987) još raste i formira se kao glumica i to čini snimajući „indi” ostvarenja poput „Hard candy”, koja će joj omogućiti više vremena i prostora na platnu. Ovaj neobičan razvojni put može doneti i neočekivane rezultate. Nadamo se, (ne)očekivano dobre.

Dugo je Holivud čekao na jednu pravu mladu komičarku, možda još od Ane Faris i njenog besmrtnog serijala „Scary movie”. Naslednica je konačno na vidiku. Ema Stoun (1988) do nominacija za „zlatnog dečaka” stiže slično kao i Pejdžova, preko sjajne uloge u tinejdžerskoj intelektualnoj komedijici „Easy A”. Svoj potencijal da nas nasmeje pokazala je i u „Zombieland” i „Movie 43”, dok je prvo pravo veliko vatreno krštenje predstavljalo i fijasko („Gangster squad”), ali nam je pružilo priliku da je na velikom platnu vidimo i kao femme fatale. Jedina prava dramska uloga bila je u „The help”, u kojoj ipak šou kradu crnkinje. Kako joj glavninu filmografije i dalje čine većinski romantične komedije, vreme pravog dokazivanja tek je pred njom.

Zaludela je kao Hermiona čitav svet serijalom filmova o Hariju Poteru, snimila ih ukupno sedam, ali i odrasla u međuvremenu. Ema Votson (1990) stiže nam iz Velike Britanije i počinje da se hvata u koštac sa ozbiljnijim temama, i to, kao po nepisanom pravilu, najpre u art filmovima. „The perks of being a wallflower” i „My week with Marilyn” joj ukrštaju puteve sa takođe perspektivnim kolegama njenog uzrasta i samo najavljuju ozbiljne kapacitete za zahtevnije i dramske uloge.

Pored ove četiri gracije, još jedna im se može pridružiti u godinama koje slede, iako je već starija od većine pobrojanih. Upoznali smo je kao „Trinaesticu”, hladnu biseksualku u najboljoj dramskoj seriji ovog veka, „House M.D.” i ostali zatečeni njenom hipnotišućom fizičkom pojavom na ekranu. Olivija Vajld (1984) nije gubila previše vremena, te se prvo okrenula komercijalnim ostvarenjima („Cowboys and aliens”, „Tron: Legacy”, „People like us”), da bi tek ovih dana pomalo trapavo zagazila i u vode nezavisne produkcije sa „Drinking buddies”. U svakom slučaju, treba joj pružiti šansu da pokaže šta i koliko zapravo ume.

Spisak se ne završava samo na ovih šest dama, biće ih sigurno još, a ko zna, možda godine pred nama kriju neku novu besmrtnicu i konačnu naslednicu najveće glumice svih vremena, Meril Strip.