… pa nemoj da prokockaš još jedan kvalifikacioni krug…
Tema
fudbalske reprezentacije ne prestaje da nas opseda, a povod za ovo pisanije su
zastrašujući hvalospevi za igru našeg tima protiv nikad „običnije” Hrvatske i
inicijativa kapitena da Mihajlović ostane sa timom i u sledećem ciklusu. E sad,
pored činjnenice da je naš selektor konfliktna ličnost, zadrt i sujetan van
svake pameti, mislim da mu je najveći greh činjenica da je promenio previše
igrača i nije uvek pozivao najspremnije i najbolje igrače u tim. Jednostavno,
mogla bi se napraviti čitava jedna postava od njegovih pogrešnih odluka i ona
bi izgledala otprilike ovako:
Brkić
Maksimović, Biševac, Tomović
Fejsa, Petrović, Radovanović, Stevanović
M.Šćepović, S.Šćepović, Lekić
i tu čak
ne bi ni bio kraj…
Takođe,
ogrešio se teško o pojedine igrače, koje ili uopšte nije pozivao, ili ih je držao
na klupi i tribinama, pa su ga otkačili, dok je neke prerano otpisao zbog
„podmlađivanja''. Ovo poslednje je posebna glupost, pošto za reprezentaciju
uvek igraju najbolji, koliko god godina imali. Za razliku od košarke, gde su
igrači bili ti što su otkazivali, ovde je selektor bio taj koji je precrtavao
sa spiska i pre nego što je takmičenje počelo ili neko od pozvanih igrača
dobijao pravu šansu.
Da ne
grešimo dušu, kada dođe neki (nadam se) Ljubinko Drulović i preuzme selekciju
nakon Mihinog i Toletovog odlaska, nije baš ni da će morati od početka da
krene. Preko 40 isprobanih igrača (!) u zvaničnim utakmicama (!) ima i svojih
prednosti, te tako vrlo dobro znamo ko jeste, a ko nije za reprezentaciju. Problem
je u nedopustivim rupama koje nam je Siniša ostavio i koje sad moramo da
krpimo, uz neke starosedeoce vredne pomena. Ukoliko ostanemo pri sistemu igre
koji dominira Evropom i koji smo do sada najčešće igrali (4-2-3-1), to bi
trebalo da izgleda otprilike ovako:
Golman:
Boljeg od
Vladimira Stojkovića (30 godina, partizan) nemamo, a pritom je i
on daleko od dobrog rešenja, što možemo da vidimo i po „plivanju'' u
crno-belom dresu. Zamena mu je nebitna, posto su sve redom nestalne u formi, tako
da to može biti i Damir Kahriman (29, Tavrija).
Levi bek:
Iako je Aleksandar
Kolarov (28, Mančester Siti) odigrao jako loše ove kvalifikacije i nije
u nekoj zavidnoj formi, ipak mora ostati jedan od oslonaca ove ekipe, kakva god
ona bila. Ako ništa drugo, onda zbog prekida, koji sem njega nema ko da izvede,
a ne treba zaboraviti da smo upravo na taj način i podavali većinu naćih golova
u ovim kvalifikacijama. Alternativa bi mu bio vrlo dobri Duško Tošić
(28, Genčlerbirligi), koji igra u životnoj formi, a može biti upotrebljen i
kao štoper, zlu ne trebalo.
Štoperi:
Matija Nastasić (20, Mančester Siti) i Neven Subotić (25, Borusija Dortmund)
su, iako mladi, vec poprilično iskusni i igraju velike utakmice svaki vikend.
Prvi je bio jedino pravo i pozitivno otkrovenje ovih kvalifikacija, a drugog
''samo'' treba uklopiti u reprezentaciju. A da se razumemo, bolje i nemamo, jer
Milan Biševac (30, Lion) pokazao da može biti samo zamena i ništa
više. Ostali (Rajković, Tomović, Maksimović) su još slabiji, tako da će
imperativ biti da se izgladi problem sa Nevenom, koji najverovatnije takođe nosi
u sebi prefiks zvani „Mihajlović''.
Desni
bek:
Ovde
dileme nema, mesto je zacementirano za Branislava Ivanovića (29,
Čelzi), kapitena i našeg najboljeg fudbalera. Njemu bi konkurenciju mogao da
naparavi Dušan Basta (29, Udineze), iako u klubu igra mnogo
ofanzivnije, ali su nama krilne pozicije već popunjene. Čak možda ne bi bilo
loše ni isprobati varijantu sa Banetom na štoperu, a sa njim kao ofanzivnim
bekom. A ostaje nam i da se nadamo da se Basta više neće misteriozno povređivati
pred same kvalifikacione utakmice, kako je to činio dok je selektor bio čovek
koji mu uprkos vrhunskoj formi nikada nije pružio pravu šansu.
Centralni
vezni:
Ovde je
pozicija za „grešnog” Nemanju Matića (25, Benfika) vec viđena, dok za drugo
mesto ravnopravno konkurišu prerano otpisani Miloš Ninković (29, Crvena zvezda) i bezrazložno skrajnuti Zdravko
Kuzmanović (26, Inter Milan). Prvi bi nam doneo pas igru, iako bi to
zahtevalo da igra povučenije nego u klubu, a drugi čvrstinu i šut, mada to već
imamo u Matiću. Alternativa bi eventualno mogao da bude i Aleksandar Ignjovski
(22, Verder), ali bi to značilo da Nine ide napred i da neko od ofanzivnih veznih
leti van ekipe. To bi već bila stvar taktike, a siguran sam da bi se i Zdravko
opet odazvao da ga pozove neko ko nije Mihajlović. Sa Matićem je taj problem
(valjda) rešen.
Ofanzivni
vezni:
Tri pozicije
iza najisturenijeg napadača su možda jedine popunjene u našem trenutnom
raspoloživom fondu potencijalnih reprezentativaca. Mozda čak i prepunjene. Lazar
Marković (19, Benfika) i Dušan Tadić (25, Tvente) su se
iskristali kroz ove kvalifikacije kao najbolja rešenja, s tim sto je drugi imao
tu nesreću da mu Ramadani nije menadžer, pa je sedeo na klupi nedopustivo dugo
u nekim jako bitnim utakmicama. Triling bi zatvorio Adem Ljajić
(22, Roma), uprkos jednoj od retkih situacija u kojoj je Mihajlović bio u
pravu. Jednostavno, potreban nam je i zbog toga treba preći preko njegovog
očiglednog nepoštovanja određenih stvari. Kako su pomenuta trojica jako mladi,
potrebno je da na klupi imaju jednog nepošteno zaboravljenog Boška Jankovića
(29, Verona), upotrebljivog na više pozicija. Filip Đuričić (21,
Benfika) treba da ima jasno definisanu poziciju u timu i da raste uz ostale
igrače. Šesti igrač bi se odlučio u duelu Miralem Sulejmani (25,
Benfika) i Zoran Tošić (26, CSKA Moskva), s tim sto ovaj potonji nije
skoro ništa pokazao u ovim kvalifikacijama, a imao je i više nego dovoljno
prostora za to.
Napadač:
Ispostavilo
se da je rak rana ovog sastava loša realizacija i skoro svi ispobani napadači u
ovom ciklusu su podbacili. Ostaje žal što jedan Nikola Đurđić pre teže povrede
nije dobio šansu pre braće Šćepović, Lekića i Filipa Đorđevića. Ovako ostajemo sa
jednim jednim pravim napadačem, mladim, neiskusnim, ali ocigledno vrlo
talentovanim. Aleksandar Mitrović (19, Anderleht) tek treba da se
dokazuje na velikoj sceni, ali kod nas nema konkurenciju. Zbog toga bi možda još
jednom trebalo porazgovarati i sa prekaljenim Milanom Jovanovićem (32, bez
kluba) i videti da li postoji prostor za eventualni povratak iz nepravedno
preuranjene penzije. U slučaju da se on ne odazove, zamena bi pre svih mogao
biti Filip Đorđević (26, Nant) i to samo kao najmanje loša
varijanta.
Na terenu
bi to moglo da izgleda ovako:
Stojković
Ivanović Subotić Nastasić Kolarov
Matić Ninković
Ljajić Tadić Marković
Mitrović
Zamene:
Kahriman, D. Tošić, Basta, Kuzmanović, Janković, Đuričić, Jovanović
Tribine:
Biševac, Ignjovski, Sulejmani, Z. Tošić, Đorđević…
Svi drugi
igrači koji su protutnjali kroz naš tim u ovom ciklusu su daleko od čak i ovako
skromne reprezentacije. Sa druge strane, kakav god bio naš A-tim, on nije
poligon za učenje i eksperimentisanje, te tako zaslužuje najboljeg mogućeg
selektora koji će u njega pozivati najbolje moguće igrače.
Selektor:
Pitanje
koje treba postaviti možda i pre samog sastava jeste upravo čovek pored
aut-linije. Mihajlović je trebao da donese rezultat, autoritet, modernizaciju
igre i podmlađivanje. Sve sem poslednjeg nije uspeo da donese, i zbog toga
treba da ide. I pored po jednog dobrog poluvremena protiv Belgije i Hrvatske kod kuće,
kao i demoliranja slabašnog Velsa. Premalo je to za jedan kvalifikacioni
ciklus, a premalo je i vremena, pošto onaj novi, evropski, uveliko kuca na vrata.
U
idealnom svetu, našu reprezentaciju bi predvodio čovek kojeg je još uvek
aktuelni predednik FSS-a oterao. Naš trenutno najbolji fudbalski trener.
Miroslav Đukić (47, Valensija). Kako se on nije u preterano srećnim tonovima
rastao sa matičnim Savezom, pretpostavka je da se ne bi ponovo latio istog
posla, pogotovo sada, kada mu je karijera u usponu. Zbog toga je realnija i
izvesnija opcija trener šampiona Evrope do 19 godina, Ljubinko Drulović (45,
Srbija U-19). Ambiciozan, miran, naviknut na rad sa mladim igračima, čini se
kao idealan kandidat za selektora koji će pokušati da zaustavi nezadrživi
prodor vode u korito srpskog fudbalskog reprezentativnog broda koji dvaputa
zaredom nije uspeo da isplovi na otvoreno more, ka Poljskoj i Ukrajini, te na dalek
put od Brazila. Sledeća stanica je Francuska za tri godine.
Tako blizu,
a tako daleko...
Нема коментара:
Постави коментар