Otvoreno
pismo američkoj
filmskoj „Akademiji”
Poštovana „Akademijo”,
Pišem ti prvi put u nadi da
ovo pismo neće završiti u
kanti za otpatke. Filmofil sam i dolazim iz jedne male zemlje koju ti sada znaš
pod nazivom Srbija. Za nas si uglavnom mogla da čuješ po nekim ružnim
stvarima i sjajnim sportistima. Po našem „doprinosu” svetskoj kinematografiji,
teško. To ipak ne znači da mi
ovde u Srbiji ne volimo film i filmove. Naprotiv. Ako sudiš po tome u kolikom
se broju okupimo za naš najprestižniji filmski festival, „FEST”, ti bi, „Akademijo”,
mogla čak i da kažeš da su Srbi
narod najfilmskiji. Ako bi pak van
tih desetak dana početkom
marta posetila jedan od ukupno tri ljudska bioskopa, koliko ima naš glavni grad
Beograd, mogla bi da shvatiš da se ovde
redovni posetioci bioskopa broje na stotine. Dnevno. Mesečno, na hiljade. U milionskom gradu. E, među tim
stotinama sam i ja. Redovan sam u bioskopu, idem na „FEST” i čak pomalo amaterski komentarišem filmove po demokratskim
internet meridijanima. Ti naravno znaš šta je to demokratija, pošto si smeštena
u epicentar filmske industrije najdemokratskije zemlje sveta – Amerike. To znači da možeš da radiš šta hoćeš, ali i da o tebi može svašta da
se napiše. Tu dolazimo do teme
ovog pisma.
Odavno te više ne poštujem,
„Akademijo”. Kao što bi to rekao jedan od mojih najboljih prijatelja, ti si,
citiram: „Odavno započela jedan niz nepravdi, koji nikada nećeš
prekidati, već ćeš samo
povremeno nagrađivati
one koji su to odavno zaslužili za pogrešne stvari”. Kraj
citata. Kako već gazim
rane tridesete, a filmove gledam od detinjstva, to znači da iza sebe sada već imam četvorocifreni
broj odgledanih ostvarenja i da sam svoj filmski ukus i stav poprilično formirao. To, takođe, znači da me
tvoji mejnstrim i komercijalni blokbasteri više ne zanimaju. Da su mi postale odbojne socijalno angažovane teme (rasizam,
bolesti, defekti, patriotizam), koje ti već
decenijama nagrađuješ „zlatnim
dečacima”. Pratim još par vaših preostalih velikih
glumaca i reditelja i od skoro i jednu
„oskarovsku” kategoriju. U njoj tvoja politička
korektnost ipak ima granice i ona krije daleko bolje filmove od onih u glavnoj
konkurenciji.
Najbolji strani film.
I ja ti tako, „Akademijo”, godinama gledam ostvarenja koja ti tu
probereš i skoro nikad se nisam razočarao.
Pa, skoro nikad.
Kako se vrhunac tvoje aktivnosti poklapa sa našim „FEST-om”, to je značilo da imam priliku da ovih dana odgledam uživo i
neke filmove koji su izmakli torent piratima i koji nisu izmakli žirijima po
manje slavnim festivalima, poput Venecije, Berlina i San Sebastijana. Ti to nisi
mogla ni da znaš, ali moto ovogodišnjeg „FEST-a” bio je: „Nije sve crno-belo”. U mom slučaju, „Nije sve englesko-američko”.
Izabrao sam par filmova koje sam želeo da uporedim sa dvoiposatnom umetničkom nasumičnom
kompilacijom kadrova Rima, dobre muzike, filozofiranja o smislu života i
potpunog odsustva radnje i poente koju si ti ove godine nagradila „Oskarom” za
najbolji strani film. Drugim rečima,
krenuo sam na svetu misiju pronalaženja
boljeg filma sa neengleskog govornog područja
u 2013. od italijanske „Velike lepote”.
Već u
samom startu, nisi imala sreće. Prvo
pa muško. Muški film, muška ekipa, muška tema. Rat. Ali ne patriotizam. Rat među običnim
svetom. Normalnim ljudima. Među
Estoncima u Abhaziji. To je deo Gruzije. To su sasvim sigurno španska sela za
tebe, ali to ne znači da
tamo ljudi ne snimaju odlične filmove.
Male filmove, sa malim budžetima, kao što su to „Mandarine”.
Sa praktično samo četiri
glumca, poput pozorišne
predstave. Nepretenciozne. Ljudske.
Velike. Sa moćnom antiratnom porukom. Da se za samo sat i po toliko
naježiš da moraš da se ogrneš jaknom u našim poslovično zagušljivim
i sparnim bioskopima. To su ta tebi potpuno nepoznata čuda gruzijsko-estonskih koprodukcija, poštovana
„Akademijo”.
Ako je to bio uvod, razrada je bila brutalna. A moj ovogodišnji
„FEST”, moje emocije, dušu i ljudskost
do tančina razradila je jedna tebi ne tako opskurna kinematografija.
Japanska. Evropa je uvidela koliko je „Kakav otac, takav sin” veliki film u malom pakovanju. Baš
kao što su i Japanci mali. A veliki. Kao narod, ali i kao kinematografija. Žiri
u Kanu ga je nagradio, a ti ga nisi ni registrovala, „Akademijo”. To hirurški precizno seciranje dveju
porodica suočenih sa poražavajućom činjenicom
da su šest godina negovali i
voleli dete one druge zajednice, a ne svoje. Plakali smo, „Akademijo”, od
neudobnih stolica u Domu sindikata, a plakali smo i jer nas je režiser i
scenarista Hirokazu Korida dotakao, potresao i postavio nam neka sumanuto teška životna pitanja. Pitanja
koja bi ti trebalo da nagrađuješ, ali u svoj svojoj oholosti to ne činiš.
To su za tebe „mali” filmovi. Pa
šta tek onda da ti kažem za dve „male” tinejdžerske drame? Slovenačku, o đacima u srednjoj školi koji se pobunju protiv
svog razrednog starešine kog okrivljuju za samoubistvo njihove drugarice, zvanu
„Razredni neprijatelj”. Gruzijsku, o vrtlogu zatucanih običaja, bede i beznađa
kavkaske države i borbi dve najbolje srednjoškolske
drugarice sa tim vrtlogom, poznatu kao
„U cvatu”.
Mali, mikrofilmovi. A dobri. Slovenački sa kvalitetnim dijalozima, a gruzijski sa odličnom fotografijom.
A to je ono bitno, zar ne? Fotografija
i muzika. To si pohvalila u „Velikoj lepoti”. Jer, tamo nema ničega
drugog. Ni scenarija, ni drame. Ni poruke, ni smisla. Sve to što ovi
filmovi koje sam ti pobrojao imaju. Sve ono što ima i jedan „tvoj”, američki film. Revolucionaran,
vizionarski, aktuelan, duhovit i neobičan. Sjajno
odglumljen, perfektno muzički
ispraćen.
Da, za film „Ona” si čula i utešila ga „Oskarom” za
scenario. Čisto da ga barem malo ispoštuješ. Da ne
ispadne da si potpuno zastranila u
svim konkurencijama.
„Akademijo”, želim ti brz oporavak od tvoje teške i duge bolesti nepravditisa. Ne toliko zbog tebe same,
koliko zbog nas, filmofila. Jer, hteli mi to i li ne, plebs može čuti za sve ove sjajne ne crno-bele i neengleske
filmove samo preko tebe. Na našu
žalost. A na tvoju sreću. Jer,
da ljudi znaju koliko brljaviš, možda te onda ne bi toliko poštovali i pratili.
Možda bi onda krenuli na svetu misiju
otkrivanja kvalitetnog filma i mimo tebe.
I time te ugasili.
Sa poštovanjem,
Нема коментара:
Постави коментар