O još jednom zanemarenom velikanu
svoje generacije
Amerikanac. Mešanac. Engleskog, nemačkog, francuskog, mađarskog,
ruskog i jevrejskog porekla.
Rođen na Portoriku. Grbav. Ćopav. Sa „zečijom” usnom.
A hoću takav da budem
glumac?
Teško.
Pogotovo pored starijeg brata koji je zahvaljujući ranoj smrti od
droge postao andergraund ikona, poput Brendona Lija. A još mi je i ime
zaguljeno za izgovoriti na engleskom. I odmah ukazuje da sam stranac. Iako to
nisam.
Nije baš počelo lako i lepo. Televizijske role sa početka i sredine
osamdesetih su bile korektne, ali ništa više. Taman kad sam se preselio na Floridu i krenuo da hvatam zalet u
karijeri, River mi je umro na rukama klubu Džonija Depa u El-Eju, a prokleti
novinari su moj poziv hitnoj pomoći objavili po čitavom svetu. Ma, kakva gluma,
nema ništa od toga. I nije bilo ništa, skoro čitave četiri godine.
Prvi me je primetio Gas van Sant i upario me sa Nikol Kidmen u
„Umreti za nju”. „Aboti” su me spojili sa Liv Tajler, sa kojom ću biti u vezi preko tri godine i njome
puniti stupce žute štampe. Oliver Stoun me lansira u orbitu pažnje šire publike
sa „Potpunim zaokretom”.
Ali za epizodu. Baš kao i u bolesnih „Osam milimetara” Džoela Šumahera. Sve su to bile solidne
uloge, ali nijedna nije bila ULOGA.
Barem je tako izgledalo do 2000. godine.
Onda mi stiže prvi voz za
slavu. Velika produkcija, veliki hit, veliki režiser. Jedan od najvećih.
Ridli Skot. „Gladijator”.
Opet sam epizoda. Ali baš dobra epizoda.
Moj Komodus je sumanut, neuračunljiv. Pokvaren. Dvoličan. Sve ono što ti treba
za „Oskara”. Prvi put me nominuju. Ne nadam se ničemu, ali potajno
priželjkujem. A javno se smorim kada mi ga ispred nosa odnese Benisio del Toro
za „Puteve droge”. Dobar je
Benisio. Moj zema sa Portorika. I zaslužio je „zlatnog dečaka”. Baš kao
i Rasel Krou. Ali su ga dobili baš kada sam i ja nominovan. Samo sam nominovan.
Baš kao i za „Zlatni Globus” i „BAFTU”. Nema veze, ima vremena, mlad sam.
Nastavljam po starom, gađam dobre epizode (Kaufmanov „Quills”,
„Hotel Ruanda”) i
korektne glavne role („Buffalo soldiers”,
„Ladder 49”). Sa
negativne strane, Šjamalan mi uopšte ne pomaže sa svojim dosadnjikavim hororima
(„Znaci“, „Selo”). Ali
to neme veze. Stiže mi drugi voz do slave.
Ako već nisam uspeo da ga osvojim glumeći ludaka, „Oskar” mi ne može izmaći ako ekranizujem
biografiju nekog poznatog. I to
ne bilo koga. Džonija Keša lično. „Hod po ivici” ima sve, dobru priču, opet sjajnu partnerku (Viderspun), čak i ja ovakav pomalo
ličim na slavnog kantri pevača. Problem je što nisam jedini koji se toga setio
te godine. I što je to Filip Simor Hofman uradio bolje u „Kapotiju”.
Barem po „Akademiji”. Mislim, i on je odličan glumac, večito na filmu kao neki
bolesnik, ali nisam ni ja bio loš. Baš nisam. Čoveče, čak sam sam lično otpevao i čitav saundtrek. I
Riz je uzela „dečaka”. A meni za utehu ostaje „Globus”. Dobro, bio sam blizu.
Sledeći put mi ne može odmaći. Hajde da malo promenim pristup. Hajde da jurim
male, „nezavisne” filmove. Da malo iskuliram.
Opet sam se udružio sa Marki Markom u „Noć je naša”,
koji čak i produciram. Čoveče, pa ja sam toliko gotivan glumac, da pored mene i
omražena Gvinet Paltrou izgleda sasvim korektno u „Dve ljubavi”!
A Dženifer Koneli izgleda kao i uvek, sjajno, u „Reservation road”.
I taman kad su svi mislili da sam ponovo uhvatio zalet, ja najavim pauzu zbog
karijere u rep muzici. Da li je moguće da je to iko skapirao ozbiljno? Ja,
reper? Bože sačuvaj! Malo sam producirao, ali ništa više. Dosadno je to meni.
Posle četiri godine, vreme je da se vraćam onome što najbolje radim. Glumi.
Idem po onoj narodnoj, treća sreća. I treći pristup. Hardkor. Daću
Polu Tomasu Andersonu da me muči.
Pošto taj čovek samo to i radi. Njegovi filmovi nemaju radnju, ali njegovi
filmovi donose „Oskare” za glavnu ulogu. I jedan Danijel Dej-Luis je ugrabio
„dečaka” preko njega. „Master” je moja dvoiposatna agonija. Oduvao sam čak i Filipa Simora. Eto me opet u
„Kodaku”. Dolazim maksimalno opušten, sa dugom bradom i masnom kosom. Žvaćem
žvaku kad mi čitaju nominaciju i ležim zavaljen u stolicu. I ni to nije
pomoglo. Danijel Dej-Luis uzima još jednog „Oskara”, trećeg, rekordnog. A ja?
Ja sam protraćio svoju treću nominaciju. Malo sam besan zbog toga. Malo više.
Mislim, Danijel je sjajan, ali nisam ni ja valjda grbav. Mislim, jesam. Ma... „Oskar” je s*anje! Jeste, rekao sam. I
rekao bih ponovo. Možete to da objavite. Kako to misliš, to nije u redu? Pa
dobro, možda i nije u redu. U redu, eto povlačim šta sam rekao. Ne ljutiš se
valjda zbog toga, „Akademijo”? Ne?
Pa, zašto me onda, vajna „Akademijo”, nisi ni nominovala za novi
film Spajka Džonza, „Ona”?
Mislim, nominovala si ga za scenario, ali mene ne. A ja sam ceo taj film. Pustio sam brkove, obučen sam kao štreber i kamera mi
je pod nosem čitavo vreme. Nisam nezaboravan, ali sam barem na nivou Leonarda u
„Vuku sa Vol Strita” i Mekonahija u
„Poslovnom klubu Dalas”. A
neko od njih dvojice će uzeti „Oskara”. A ja neću.
Dobro, „Akademijo”, neka ti bude i ovaj put.
Nisam čudotvorac, ali sam dobar glumac. Baš dobar. Dobar sam i kao epizodista i
kao glavna rola. Pored mene su se mnogi proslavili, naročito žene.
Izvlačio sam iz njih najbolje performanse nihovih karijera. Sem iz Skarlet Johanson. Ona je užasna i kao pozajmljeni glas. Ali ja nisam. I to ću ti pokazati. Izređaće
se svi. Nadoknadiće se propušteno. I za Leonarda i za mene. Nemam nameru da
odustanem.
Нема коментара:
Постави коментар