O potpunoj renesansi televizije
Za sve su
krivi Skandinavci. Krivi su, jer su došli na ideju da noar sa velikog
platna pedesetih prenesu i na naše tv ekrane. Krivi su, jer su to odradili
sjajno. Krivi su, jer su to uspešno prodali u Ameriku. Krivi su, jer su time
postavili temelje renesanse televizije
širom sveta.
A počelo je na prelazu vekova. Mračna i hladna
atmosfera severa Evrope prenešena je u odlične kriminalističke serije, po
pravilu promovišući žene – detektivke kao
glavne junake. Sofi Grabol je
imala tu čast da bude prva violina skandinavske televizije koju će čitav svet
upoznati u sjajnoj prvoj sezoni „Ubistva”,
donoseći nam napetu potragu za jednim jedinim ubicom po serijalu. Sa druge
strane, „Most” se
bavio sa više kriminalnih dela vezanih za jednog čoveka. Opet je glavni junak bila
dama, neponovljivo iščašeno i ledena Sofija Helin.
Obe serije imaju zajedničkog činioca, sjajne muške epizodiste (Kim Bodnija, Lars Mikelsen) i oba serijala su
doživela rimejkove u SAD. Veoma loše rimejkove.
Međutim, i to je bilo dovoljno da se seme mračnih,
surovih i ledenih tema prenese sa druge strane Atlantika. Pored potpuno
dekadentnog Holivuda, američka televizija
konačno dobija priliku da oseti nešto više novca. To donosi pre svega kvalitetne
scenariste, a samim tim i ozbiljnost.
Ozbiljnost
tema.
Ozbiljnost
likova.
Ozbiljnost
glumačke ekipe.
Prvi koji je u SAD hrabro zakoračio u polje dramskih serijala bio je već
sada nadaleko poznati mizantrop, „Dr Haus”,
spajajući raskoš američke produkcije sa šarmom britanskog glumišta Hjua Lorija. Miks dedukcije
Šerloka Holmsa i neobičnih medicinskih slučajeva verovatno bi i prošao samo kao
jedan zanimljivi hibrid detektivskih i
lekarskih serija da nije bilo ličnih demona, dvoličnosti i surovosti glavnog
lika. Baš ta realnost i životnost
scenarija, neretko odsustvo hepienda i nepostojanje jasne podele likova na
pozitivne i negativne, predstavljali su dobitnu
kombinaciju za milionsku publiku širom sveta, otvorivši vrata televiziji za
veliki kambek.
Ako nam je Gregori Haus približio medicinsku tematiku,
već sada antologijski „Brejking bed”
je to isto učinio sa hemijom. Punih šest godina ova serija nad serijama uvlačila
je u svoj vrtlog sve brojniju publiku na svim meridijanima, stvarajući dosada
nezapamćeni hajp oko sebe. Obični likovi gurnuti u surovi polusvet proizvodnje
i distribucije metamfetamina i mračni proces
njihove transformacije predstavljali su pun pogodak. Gledaoci su bili
šokirani, ali i navučeni na sjajnog Brajana Krenstona, Arona Pola i ostale stanovnike
zabačenog Albukerkija, uzdižući fantastičnu kreaciju Vinsa Giligena na nivo kultne. Standardi su bili pomereni, bespovratno.
Izlet televizije u hemiju i medicinu ipak nije sprečio
detektivske serije da nastavljaju stazom koju su utabali Šveđani i Danci. Pored
različitih varijacija na temu forenzike, prelaz između prve i druge decenije
ovog veka označio je i vaskrs
najčuvenijeg privatnog detektiva svih vremena. „Bi-Bi-Si” se ovaj put
odlučio da najpopularnije delo Ser Artura Konana Dojla modernizuje i smesti u sadašnji London, učinivši to vrlo šarmantno
i uverljivo u prve dve sezone „Šerloka”.
Benedikt Kamberbač
sjajno
je odslikao dvoličnost najpoznatijeg
stanovnika ulice Bejker, podržan korektnim Votsonom Martina Frimena i fantastičnim
Morijartijem Endrjua Skota. Uspešan balans crnog humora, dedukcije i
devijantnosti ipak beleži pad u trećem serijalu, koji uprosečuje čitavu
priču bljutavim hepiendovima i neverovatnim vraćanjima iz mrtvih.
Sa druge strane „velike bare”, ko je mrtav u „Igri prestola”, to
i ostaje. Smeštena u fiktivni Vesteros, ova hit adaptacija klasika epske fantastike spletkarenje i borbu za vlast
diže na sasvim novi nivo. Kao zaštitni znak čitave franšize, glavni likovi stradaju iznenada i bez najave,
ostavljajući gledaoce u šoku i da sa nestrpljenjem očekuju nove epizode.
Zasluge za popularnost idu kako knjigama Džordža R. R. Martina, tako i izvrsnoj
britanskoj glumačkoj ekipi u američkoj produkciji.
Svetovi televizije sa obe strane Atlantika bili su
tematski bespovratno prožeti, te tako najpoznatiji danski glumac u naponu
snage, Mads Mikelsen,
odlazi u SAD da oživi jednog od najvećih
filmskih zločinaca svih vremena, legendarnog Hanibala Lektora. Basterkitonovski
Danac odličan je kao krvožedni „Hanibal”
i ne pravi samo puku kopiju najpoznatijeg lika ser Entonija Hopkinsa, već
celokupnom liku dodaje još jedan sloj hladnoće i operisanosti od emocija.
Da emocije i
definitivno više nisu „in”, pokazuju i prikazi tri najsurovija segmenta
američkog života: politike, vojske i Holivuda.
Visoka politika je uvek bila zabranjeno voće u svetu
televizije i uspešne serije koje su se bavile Belom kućom i Kapitolom brojale
su se na prste jedne ruke. Sa „Kućom od karata”
u brojanje mora ući i palac te ruke i on je visoko podignut. Iako rimejk, ovaj
serijal je po mnogo čemu presedan. Nikada
do sada u istoriji, mali ekrani naših TV-prijemnika nisu uspeli da okupe tako
zvezdanu ekipu na jednom mestu. „Oskarovac” Kevin Spejsi kao Frenk Andervud,
Robin Rajt
kao
njegova ledena supruga-kraljica, kao i rediteljske stolice Džoela Šumahera i Dejvida Finčera podigli su rejting
televizije do neslućenih visina. Takođe, TV
kao klasični medijum prestaje da postoji sa prikazom beskrupuloznog sveta
vašingtonskih spletkarenja, pošto sve epizode „Kuće od karata” izlaze istovremeno,
putem sajta „Netfliks”.
Amerikancima
je uvek bila potrebna određena vremenska distanca da realno sagledaju svoje
ratne angažmane i televizija je uspela da i u toj trci stigne na cilj
ispred filma. Ako su Spilbergova „Braća po oružju”
možda i najrealnije prikazala sav besmisao Drugog svetskog rata, „Otadžbina” je modernu Ameriku
prikazala u sasvim novom svetlu, ranjivu,
paranoičnu i ne uvek nužno pozitivnu. Vrlo dobri Demijen Luis zajednički je imenitelj
obe franšize, dok Kler Dejns kao njegova
partnerka i bipolarna operativka CIA potpuno krade šou u priči o obaveštajcima,
postajući tako prva žena-heroj američke televizije.
Čast da prikaže naličje Holivuda pripala je „Reju Donovanu”,
priči o „čistaču” sveta poznatih sa sopstvenom mračnom prošlošću. Retko šta je
u životu suzdržanog glavnog lika u tumačenju Liva Šrajbera lepo. Nisu to ni
njegovi poslovi, ni ružna porodica, oštećena braća, avet oca (Džon Vojt), ali ni galerija
sjajnih epizodista predvođena Džejmsom Vudsom.
Nije lepo, ali je kvalitetno, mračno,
surovo i životno.
Zbog svega
gore navedenog, a i zbog onoga što tek sledi, poput „Pravog detektiva”
sa Mekonahijem
i Harelsonom,
vreme je da promenite pristup.
Vreme je da
svet nekvalitetnih filmova današnjice konačno odložite na neku prašnjavu
policu.
Vreme je da
ugasite televizore i da se uključite u televiziju.
Нема коментара:
Постави коментар