POBEDI ILI UMRI

„Da Vinčijev kod.”

„Hari Poter.”

„Igra prestola.”

Bile su to knjige koje su poharale svetske top-liste bestselera fantastike u prethodnih deceniju i po. Den Braunova potraga za misterijama renesansnog umetnika nas je usisala u svet katedrala, skrivenih znamenja, crkvenih sekti i moćnika iz senke. Džoana Rouling je svoje čitaoce vratila nazad u detinjstvo, bajkovite predstave o dobru i zlu, čarobne štapiće i mitska bića. Njeni likovi odrastali su pred našim očima i skoro po pravilu, pravda je trijumfovala. A onda je na svetsku scenu pisaca naučne i epske fantastike po drugi put stupio Džordž R. R. Martin i sve izokrenuo naglavačke.

Prvi put je to učinio sa svojim knjigama „Pesma leda i vatre”, što ih je napisao sredinom devedesetih, kada je na prečac osvojio ljubitelje epske fantastike. Drugi put je to učinila TV serija rađena po pomenutim novelama u produkciji američke kuće „HBO” 2010. godine, kada je osvojio ceo svet. A malo je nedostajalo da se ništa od toga uopšte ni ne dogodi.

Martin je po završenim studijama žurnalistike skrenuo pažnju na sebe odbijanjem da izveštava o ratu u Vijetnamu. Vrlo brzo je sa novinarstva prešao na pisanje kratkih novela fantastike. Krah njegove četvrte knjige ga je 1982. godine pokrenuo ka Holivudu. Tamo se skoro čitavu deceniju sa promenjivim uspehom bavio pisanjem za televiziju i adaptacijom scenarija. 1991. je bila ključna godina i za Martina, a i za posrnuli žanr epske fantastike. Efekti giganata posleratne generacije su već izbledeli („Gospodar prstenova”), a mlađa generacija pisaca jednostavno nije bila dovoljno kvalitetna da pogura žanr u fokus čitalačke javnosti. Vrativši se po drugi put pisanju, Martin započinje epopeju nezapamćenih razmera u svetu književnosti. Uveliko zagazivši u drugu polovinu kreativnog veka, ovaj propali novinar i TV scenarista i posrnuli pisac, odlučuje da baci sve svoje karte na jedno jedino delo.

„Pesma leda i vatre” zajednički je naziv za sedmodelnu priču o Vesterosu, fiktivnom kontinentu geografski veoma nalik na britanska ostrva, na kojem se vodi borba oko prevlasti između nekoliko plemićkih porodica. Iako je za svoju osnovu imao Englesku iz doba „Rata ruža”, kao i motive iz „Ajvanhoa”, Martin ide i nekoliko koraka dalje. Gradi jedan potpuno novi i kompleksni svet isprepletanih ljudskih sudbina, paralelno vodeći radnju kroz sadašnjicu i burnu prošlost kraljevstva. Broj likova je prosto neverovatan, a činjenica da čak i prosečna i ispodprosečna publika uspeva da poveže relacije među njima je još neverovatnija. Nešto što za većinu ljudi u nekoj drugoj interpretaciji predstavlja napor, ovde predstavlja izazov. Jedini način na koji je to piscu moglo da pođe za rukom jeste perfektna karakterizacija svakog od likova. Ne pamti se u novijoj književnosti slučaj tolikog saživljavanja čitalaca sa likovima. Jednostavno, ukoliko pregurate sporiji uvod i pohvatate ko je ko, nećete moći a da ne mrzite Lanistere i Grejdžoje. Baš kao što nećete skrivati simpatije prema Starkovima, Tirionu i Deneris. Sansa će vas iritirati, a o moći zmajeva i „noćnih šetača” moći  ćete samo da špekulišete.

Upravo tu se krije i drugi ključ uspeha ove mamutske sage, a to je minimum fantastike. Lično nisam ljubitelj epske fantastike i ne privlače me Srednji vek, zmajevi, čarobnjaci, patuljci, vilenjaci i sl. Martin sve njih dozira, dodajući time uverljivost svojoj priči, dok sve vreme neizdrživo provocira čitaoca mrvicama pokazatelja moći natprirodnih i mitskih bića. Po pravilu, ona će se pojavljivati tek kada se neki od likova nađu u bezizlaznoj situaciji ili kada priča treba da doživi još jedan od svojih vratolomnih zaokreta. Tu dolazimo i do najmoćnijeg oružja Džordž R. R. Martina i nečega po čemu će, bez obzira na kraj ove sage, on zasigurno obeležiti ne samo žanr, nego i modernu književnost uopšte.

„Pesma leda i vatre” je, u najkraćoj mogućoj definiciji, zbir neverovatnih i neočekivanih prekoreta, promena i razvoja likova i radnje. Svaka od dosad pet napisanih knjiga će u svojoj poslednjoj četvrtini donositi i šokantne rasplete, porodične i ljudske drame, poraze i pobede onih koji su već trebali da pobede ili bili uveliko poraženi. Likovi će se pokazati kao dvolični, čak i trolični, a skoro svi će se po pravilu menjati, odrastati, sazrevati i evoluirati. Oni koji su bili na strani dobra, preći će na mračnu stranu. Oni koje niste mogli da podnesete će se ispostaviti kao pritajeni pozitivci. Sve te konstantne izmene i zaokreti će vas dovesti i do poslednjeg, i najuverljivijeg argumenta zašto bi ovoj neobičnoj epopeji trebalo da pružite šansu i posvetite deo svog slobodnog vremena, čak iako vas ovakve knjige ne zanimaju ili ako čak uopšte i nemate naviku da čitate.

Za razliku od „Gospodara prstenova” i ostalih remek-dela epske fantastike, Martinove knjige su surovo realne, životne i ne uvek pravedne. Bajkovitog hepienda nema, a dobrota i poštenje neretko bivaju surovo kažnjeni. Autor se ne libi da pojedine likove koje smatrate glavnima brutalno eliminiše. Ne gnuša se ni scena eksplicitnog nasilja, seksa i mučenja. Ukratko, prikazuje svet o kojem piše bez imalo ulepšavanja. Zbog toga se neretko nalazi na meti pretnji fanova, koji jednostavno nisu mogli da se pomire sa smrću ili sudbinama nekih od protagonista njegove knjige. Još jedan plus na temu uverljivosti dela koje je pisao i piše ga u ovom trenutku.

Pet knjiga je za nama, kao i tri sezone hit TV serije. „Igra prestola” i „Sudar kraljeva” su nas uveli u priču i pokazali princip po kojem će se dalja radnja odvijati. „Oluja mačeva” nas je oduvala svojom surovošću i kažnjavanjem određenih likova. „Gozba za vrane” donela je kratak gubitak inspiracije i neobičnu odluku fokusiranja na pojedine likove, ali je zato „Ples sa zmajevima” opet uhvatio zamajac sa početka serijala. Pred nama su još najmanje dve knjige. „Vetrovi zime” i „San o proleću” su verovatno najiščekivanije knjige u poslednjih nekoliko decenija. Većinu zanima sudbina likova i da li će famoznog srećnog kraja uopšte biti. Struku i kolege zanima da li se Martin može ispetljati na efektan način iz ovih par hiljada strana kojim je zaludeo ceo svet. Javnost će o svemu tome surovo suditi. Baš kao u lajtmotivu prve knjige:

„U igri prestola, ili pobeđuješ, ili umireš”.