(NE)PRAVDA JEDNE LOPTICE

Polufinale „Ju-Es Opena” 2011. protiv Federera.

Polufinale „Australijen Opena” 2012. protiv Mareja.

Finale „Australijen Opena” 2012. protiv Nadala.

Finale „Ju-Es Opena” 2012. protiv Mareja.

Polufinale „Rolan Garosa” 2013. protiv Nadala.

Finale „Vimbldona” 2013. protiv Mareja.

Šta je zajedničko svim ovim velikim Đokovićevim mečevima na završnicama grendslemova u protekle dve godine?

Bili su to epski mečevi „velike četvorke” svetskog tenisa, koji su odlučeni posle svega nekoliko ključnih poena. Ponekad je samo jedna lopta sudbonosno prelamala meč u Noletovu ili u korist njegovih protivnika. Toliko su bili i jesu izjednačeni Đoković, Marej, Nadal i Federer. Nijanse su često nevidljive oku laika. Oni su creme de la creme „belog sporta” i verovatno najboji igrači u istoriji ove igre. Čast Samprasu. Sva četvorica su posvetili celokupne živote magičnoj igri na mreži. I svi su oni uspeli u tome da postanu deo večnosti. Na tom putu su radili naporno, odricali se većine svakodnevnih zadovoljstava, koje mi uzimamo zdravo za gotovo. Ogromni timovi ljudi oko njih brinu se o najsitnijim detaljima pripreme za svaki od ovih gladijatorskih mečeva pred više desetina hiljada ljudi i celokupnim svetskim TV auditorijumom. U sebe i svoje karijere uložili su mnogo para i te pare povratili kroz uspehe na terenu i sponzorske ugovore. Ukratko, oni su tipičan primer razvojnog puta u vrhunskom sportu.

A vrhunski sport bi trebalo da je pravedan. Barem u većini slučajeva. Pa ipak, neretko se sav taj trud i rad ne isplati. Svi ti sati na treninzima, ulaganje u sebe i odricanje svedu se na par lopti. Ili jednu loptu. Nekada ta jedna lopta padne na stranu terena na koju vama to odgovara. Nekada ne. Nekad se odbije o protivnikova leđa i vrati se u vaše polje. Nekada toliko pohrlite da iskoristite retke i iznenadne prilike da se „upecate” u mrežu. Nekada tu jednu, dve ili tri lopte promašite. I izgubite zbog toga. Ljudi oko vas i oni koji vas podržavaju misle kako to nije bilo pravedno i da je ishod trebalo da bude drugačiji. I vi, u trenutku slabosti, pomislite da je to velika nepravda. Vaši protivnici i oni koji za njih navijaju reći će da je to sve ipak bilo zasluženo i da jednostavno niste bili dovoljno dobri.

Da li je baš sve tako crno i belo?

Odgovor je kao i uvek u životu – na sredini. Vrhunski sport je veliki biznis, ali i nemilosrdna životna škola, koja se može primeniti i na brojna druga polja života i „običnih smrtnika”. Svi mi u životu imamo snove i trudimo se da ih ostvarimo, radeći tom prilikom na sebi, u većoj ili manjoj meri. Svi mi u životu imamo manje ili više izražene prelomne trenutke, koji nas definišu, usmeravaju i određuju naše životne puteve. To mogu biti prijemni ispiri, izbori škola i fakulteta, ponude za posao, prilike za odlazak i rad u inostranstvu ili neke sasvim privatne i porodične odluke. Ni one se neće dešavati svaki dan; baš kao Nadal, Marej ili Federer neće često pružati zicer-voleje na mreži, „balone” upućene u sredinu polja ili spore druge servise. Moramo ih osetiti i predvideti. Moramo ih iskoristiti. Zato što je sve to put ka našem cilju. I ostvarenju istog. Sport nas uči da budemo nemilosrdni u iskorišćavanju trenutaka slabosti naših protivnika.

Sa druge strane, sport je bio i ostao i pravedna stvar. Uči nas jednoj mnogo bitnijoj stvari. Da promašaj nije i kraj. Da su prilike retke, ali da će ih biti. Da nije gotovo, dok nije gotovo. Da ni četiri Federerove meč lopte pred krcatom arenom „Artura Eša” ne znače da treba položiti oružje bez borbe. Nekada će protivnik podbaciti u ključnom trenutku zbog svoje treme. Nekada ćete ga vi na to naterati svojom dobrom igrom. A nekada ćete jednostavno biti briljantni kad je to najpotrebnije.

Nekada ćete pobediti, a nekada ne.

Ali ćete uvek moći da nastavite dalje.

To vam niko, nikada ne može oduzeti.

Baš kao što ni Novaku niko, do njega samog, neće moći uskratiti priliku da se revanšira za tri poraza u šest mečeva u poslednje dve godine, sa početka ovog teksta. Koliko već na „Ju-Es Openu” u septembru. I zato ću ja navijati za njega kao da igra neko moj rođeni.

Jer je Novak istinski simbol onoga što Srbija treba da bude.

Ne zbog svojih uspeha. Ne zbog uspeha u bogataškom sportu. Ne zbog preskočenih prepreka i večitog nipodaštavanja u odnosu na velikane iz „teniskih” zemalja. Ne ni zbog fenomenalnog odnosa sa javnošću i elokventnosti koja nadilazi sve naše političare od Drugog svetskog rata naovamo. Ne ni zbog kućnog vaspitanja. Ne.

Verovao sam, verujem i verovaću u Novaka Đokovića jer nikada ne odustaje. I da će izginuti pre nego što odustane. Verujem da će se opet ukrstiti koplja sa tom jednom famoznom, prelomnom loptom. I da će u nekoj od sledećih kritičnih situacija ta lopta pasti na onu stranu terena koja njemu odgovara. Možda ne sledeći put. Možda čak ni onaj posle njega. Ali će pasti. Pašće i u Sinsinatiju. I na „Rolan Garosu”. I u Riju 2016. Pašće. Ja u to verujem i tu veru mi niko ne može oduzeti.

Čak ni oni hejteri koji se više bave poreznom politikom porodice Đoković i pogodnostima koje im pruža njegova humanitarna aktivnost. A takvih nije malo. I ja im opraštam.

Mnogo je lakše ne verovati.

Mnogo je bezbednije i bezbolnije.


I mnogo tužnije.