LOŠE JE DOBRO

                           O najboljoj dramskoj seriji u istoriji televizije

Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Kolaps kreativnosti u Holivudu značio je meteorski uspon večitog broja 2 američke fabrike zabave.

Televizije.

Večita utešna nagrada za nedovoljno kvalitetne glumce, režisere i producente preko noći je postala stožer kvaliteta prekookeanske industrije razonode. Štaviše, može se tvrditi da američka televizija proživljava svoje nasvetlije trenutke u istoriji. A njena i poslednja i najsjajnija perjanica je po mnogočemu specifična serija.

„Breaking bad”

Iako je svoj života na malim ekranima započela vrlo diskretno i nenametljivo, do treće sezone već je čitav svet znao za Volta, Džesija, Skajler, Henka, Gasa i ostale likove iz Albukerkija u Novom Meksiku. Kada se zavesa spustila na četvrtu godinu emitovanja, većina fanova se pitala šta je tu još ostalo da se desi što već nisu videli. Odgovor je bio brutalan, a odluka da se poslednja sezona prepolovi i podeli na dve vremenske celine još surovija. Hajp oko „Brejking beda” postao je neizdrživ i poslednja klapa konačno se spustila u jesen 2013. godine, ostavljajući milionsku armiju gledalaca u stanju potpune depresije zbog završetka.

Nikada do sada jedna serija nije imala takav efekat na narazličitiju publiku na svim meridijanima i nikada nijedna serija nije tolike hvalospeve zaradila među ljudima koji uopšte nisu ni bili njena ciljna grupa.

Odgovor na pitanje zašto je to tako nije jednostavan, ali je na kraju krajeva i logičan.

„Brejking bed” je, u odsustvu boljeg poređenja, SAVRŠENA serija po svim glavnim parametrima koji čine jedan televizijski serijski program. Ta izuzetno pretenciozna konstatacija postaje još čudnija kada se u obzir uzme glavna tema „Brejking beda”. Dugo sam se opirao preporukama da počnem da pratim seriju koja se bavi terminalno bolesnim sredovečnim profesorom hemije u srednjoj školi, koji se odlučuje da iskoristi nekoliko preostalih meseci života da obezbedi svog paralizovanog sina i trudnu ženu kuvajući i prodajući najčistiji metamfetamin na svetu. Kao veliki protivnik bilo kakve vrste opijata i njihovog konzumiranja, takva tema se kosila sa svim mojim životnim načelima. Pa ipak, kako su i preporuke došle od ljudi sličnih shvatanja, odlučio sam da pružim šansu Volteru Vajtu i njegovim dogodovštinama. I nisam se pokajao.

Da se razumemo, „Brejking bed” nije serija koja promoviše narkotike i čini ih prijemčive široj publici. Droga, njena proizvodnja, distribucija, kršenje zakona i teška kriminalna dela koja iz svega toga proizilaze ne ostaju nekažnjena. Naprotiv, kazna je jezivo surova i brutalna i ne zaobilazi nijednog od glavnih likova. Ali, to nije ni nešto što gledalac ne očekuje kada sagleda početnu postavku u prvoj sezoni. Tu dolazimo do prve od mnogih tajni uspeha koju je velemajstorski kreirao Vins Giligen, scenarista kultnog SF serijala, „Dosije Iks”.

„Brejking bed” je serija koja ima jasan početak i kraj i svi gledaoci su toga svesni od prve do poslednje epizode. Vožnja između tog početka i kraja je spektakularna, ali se od sudbine i posledica svojih dela ne može pobeći. Dakle, ne postoji šansa za nastavak, a Giligen je uspeo u nečemu do sada nezabeleženom u modernoj istoriji televizije.

„Brejking bed” je JEDINA serija u poslednje dve decenije koja je uspela u tome da sa svakom sledećom epizodom i sezonom diže nivo kvaliteta, tenzije i brutalnosti. Nema mrtvog hoda, nema pada. Ima samo nepodnošljivog uspona, koji kulminira u poslednjih nekoliko epizoda završne pete sezone. Svaki put kada pomislite da je to to, i da bolje, luđe ili gadnije ne može, Giligen će vas surovo ostavljati u metilamenskim isparenjima i sa svojim ansamblom nezadrživo grabiti napred. To će činiti poput gospodara lutaka, držeći čvrsto sve konce mnogih paralenih tokova radnje u svojim rukama i pravovremenim pomeranjem glavnih aktera u neočekivanom pravcu.

Dakle, priča, iako rudimentarno prosta u svojoj postavci, efektna je i neverovatna. Iako se svaki od pivotalnih događaja u seriji duboko urezuje u pamećenje gledalaca, oni ipak ostaju zatečeni neočekivanim vremenskim intervalima i događajima u kojima će ti pivotalni događaji stići glavne likove ne bi li sve iznivelisali. Raspleti i preokreti su šokantni, nepodnošljivo napeti i na kraju krajeva, jedini logični. Kao njihova posledica svaki od likova u seriji će se bespovratno menjati, čime dolazimo do možda i ključnog činioca vrtoglavog uspeha „Brejking beda”.

Savršene glumačke ekipe.

„Brejking bed” je velika serija i zato što u njenom kastingu NE POSTOJI slaba tačka. Televizijski i filmski etabliran epizodista, Brajan Krenston, zasigurno je prva violina kao kameleonski Volt o čemu svedoče i sve moguće nagrade koje je za šest godina smestio na svoje trofejne police. Ali, on nije sam. Najmoćnija podrška mu je i najveće Giligenovo glumačko otkrovenje, potpuno nepoznati Aron Pol kao neodoljivo smušeni probisvet sa margine, Džesi Pinkmen. Međutim, tu se lista ne zaustavlja. Ana Gan kao Voltova supruga Skajler takođe prolazi kroz neverovatnu transformaciju, postajući na tom putu surovija i bestidnija nego što to na početku možete i da pojmite. Din Noris kao Henk,  Džonatan Benks kao Majk i Bob Odenkirk kao neponovljivi Sol Gudmen pozitivci su koji naprečac kupuju publiku i vezuju je za sebe, dok će plejada sjajnih negativaca biti ono što daje posebnu draž svemu. „Bela braća” i sumanuti Tuko ipak neće moći da dosegnu do zastrašujuće hladnokrvnog Đankarla Espozita i njegovog Gustava Fringa. Svi oni, kao i otklon glavnih likova od onih epizodnih biće u funkciji kičme oko koje se sav ovaj sjajni materijal vrti tokom svih šezdesetak epizoda.

Putu nadole.

„Brejking bed” je upravo to. Posrnuće svih glavnih likova. Posrnuće koje je toliko uverljivo utemeljeno svojom postavkom da se svako može identifikovati sa razlozima koji guraju Volta i ekipu sve dalje i dalje. Taj efekat još više je pojačan aktuelnom ekonomskom krizom. Giligen je tu više nego podmukao. Poput pčele i meda, vezuje vas za te marginalce i u suštini normalne ljude u nenormalnom svetu droge i kriminala, budi vam nadu da se od svega mogu izvući i odjahati u zalazak sunca, samo da bi vas surovo otreznio završnicom i ostavio vam gorak ukus u ustima i čvor u stomaku. Iako je Giligenovo loše nepodnošljivo privlačno i dobro odrađeno, na kraju ipak ne pobeđuje, jer to nije ni zaslužilo.

A njegova serija zaslužuje svu slavu i famu koju je za sobom stvorila.

Ocena: 5.0/5.0

SLIČNE TEME:
SJAJ TELEVIZIJSKOG CRNILA
POBEDI ILI UMRI