O velikoj
nepravdi prema onom jednom procentu čiste magije
Rad se uvek
isplati. Na ovaj ili onaj način, sa zadrškom ili zakašnjenjem uvek bude
nagrađen. Tako je u životu. Tako je i na velikom platnu. Aleje zaslužnih
glumaca su prepune radnika, baš kao i natpisi ispod plaketa i statua. Kao što
bi vam to rekli sportisti, 99% je rad, a
1% je talenat. I u pravu su.
Ali, svako pravilo ima i svoj izuzetak koji ga čini celim i istinitim. Jednom u sto slučajeva, čist i sirov bogom dani dar dovoljan je da
budete velikan posla kojim se bavite. Bez muke, bez mnogo prolivenog znoja.
Jednostavno, dođete, odradite zadatu ulogu, izdominirate u odnosu na kolege,
pokupite brdo novca za to i odete u zalazak sunca. Nema tu neke velike
pripreme, nema problema sa ostajanjem u ulozi. Jedini problem koji u tom
konceptu karijere imate jeste što vas preskaču
nagrade. One vas zaobilaze toliko dugo da ste spremni da izjavite i da
sasvim lepo živite i bez njih. Tu dolazite do drugog problema. Svi znaju da
niste iskreni. I imate sve pravo ovog sveta da vam to smeta. Smeta to i
kritičarima i publici i svima koji su ikada odgledali neki od vaših filmova.
Smeta, jer je nepravedno, sumanuto i suludo. Smeta, jer vi niste ni Džordž
Kluni, Met Dejmon, Ben Aflek, niti ste Džulija Roberts, Gvinet Paltrou,
Dženifer Lorens. Ne. Vi nemate „Oskara”. Ni za epizodnu, a kamoli za glavnu
ulogu. Čoveče, pa vi ste i „Zlatni Globus” osvojili tek posle osam neuspešnih
nominacija! Vi ste najveća „Akademijina” nepravda još od Paćina i Skorsezea. Vi
ste najveći glumac svoje generacije.
A nepravda prema vama seže maltene od samog početka.
Te 1993, publika je mislila da sa vama stvarno nešto i nije u redu kada ste oduvali
kolosa prethodne generacije, Džonija Depa, u „Šta izjeda Gilberta Grejpa”. Usledila je i prva nominacija za
sporednu ulogu u „Kodak teatru” i prvi gorak ukus poraza. Ceo svet je
uskoro pričao o čudu od tinejdžera u „Dečakovoj priči” i „Marvinovoj sobi”. Uspon je bio nezadrživ i komercijala je već vapila da vas ubaci u blokbaster visoke produkcije. To je i
učinila sa dva filma koji vas umalo nisu
glumački sahranili i od kojih ste se oporavljali skoro punu deceniju. „Romeo i Julija” je bio manji od udaraca. Uloga
koja će vas obeležiti za sva vremena bio je i najveći film svih vremena do tog
trenutka. Režiju je vodio jedan od najvećih ljudi iza kamere svih vremena. Samo snimanje bilo je revolucionarno i postavilo
je standarde koji se i dan danas teškom mukom dostižu. Pa ipak, sama otužna
ljubavna priča skoro je uništila Kejt Vinslet
i vas. „Titanik” je 1997. uzeo 11 „Oskara”, izjednačivši se sa legendarnim „Ben Hurom”, ali je čak i nominacija zaobišla vas i vašu talentovanu koleginicu.
Imidž ozbiljnog glumca bio je žestoko okrnjen i preko noći ste ušli u čitav niz promašaja na prelazu vekova („Čovek sa gvozdenom maskom”, „Plaža”...)
Ali, taj sirovi talenat nije mogao da promakne ljudima iz struke, kad već jeste sudijama
kvaliteta. Još jedan velikan vas uzima pod svoje okrilje. Još jedan preskakani. Još jedan o kojeg su se
ogrešili. Veliki Marti. Skorseze vas stavlja na čelo dva velika istorijska spektakla. Vi ih
odrađujete bez greške. Ali sami filmovi žestoko podbacuju. „Bande Njujorka” i „Avijatičar” jednostavno nisu bile to prevozno sredstvo koje će vas
lansirati u orbitu. Ni vas, ni Martija. Ali, ohrabreni nominacijom za vašu interpretaciju Hauarda Hjuza, vi nastavljate dalje. I Stiven Silberg to uviđa. Daje vam ulogu pisanu za vas u Uhvati me ako možeš”. Ni to nije bila vaša karta do zvezda. Neće to biti ni rimejk klasika
honkonškog trilera „Departed”. Za vas neće, ali za Skorsezea hoće,
barem delimično. Ona velika većina njegovog rediteljskog genija će se ipak
pitati da li je čovek koji za sobom ima „Taksistu”, „Razjarenog bika”, „Dobre momke”, i „Kazino” zaslužio da na kraju bude
nagrađen za kopiju tuđeg rada.
Ciklus velikih filmova u prvoj dekadi novog veka
zatvarate sa još jednom nominacijom,
za „Krvavi dijamant”. Vaše kolege i koleginice u filmovima i ispisnici već svi imaju
„Oskara”. Vi, vi nastavljate da glumite, jer samo to znate i za to ste sada i vraški
dobro plaćeni. Rutinski odrađujete Martijevo „Zatvoreno ostrvo” i Nolanov
„Početak”. Odrađujete i čekate taj jedan
film. Taj jedan dovoljno
komercijalni, dramski zahtevni film da vas svrsta tamo gde je odavno trebalo da
budete. U tom čekanju pravite manje („Telo laži”, „Revolucionarni put”) i veće promašaje („Džej Edgar”, „Veliki Getsbi”). Sa vama sarađuju i Tarantino i Istvud, ali ni to nije dovoljno.
Možda taj magični film ni ne postoji. Možda vam jednostavno nije suđeno da budete među besmrtnicima. Možda vas namerno ignorišu, svesni da svoj posao
radite nepodnošljivo lako. Možda ne
možete da dođete na red od bljutavih priča o patriotizmu i pravima manjina
koje su nagradile vaše kolege. Možda ćete biti i ostati najveća nepravda svoje i drugih generacija. Možda ćete doveka biti
u društvu Brajana de Palme, Žoakina Finiksa, Edvarda Nortona...
A možda i nećete. Možda, ali samo možda, neće moći da
vas zaobiđu i ove godine. Možda vam je vaš guru, veliki Marti, konačno smućkao dobitnu kombinaciju.
Možda je uloga Džordana Belforta, osionog i
megauspešnog brokera u „Vuku sa Vol strita”, konačno TO što vam je trebalo ovih ravno dvadeset godina koliko ste nekrunisani kralj Holivuda. Možda tu konačno
možete da spojite svu raskoš svog talenta
sa komercijalnim uspehom kod publike
i zatevnošću uloge u očima kritičara.
A možda su se svi izređali, pa je
konačno došao i red na vas.
Ako je pravde, „Zlatni dečak” je vaš. Jedina prava
konkurencija, Mekavoj u „Prljavom”, van je
radara mejnstrima. Crnci su svoje laureate valjda dosad pokupili, jer vam Ejafur u „12 godina robovanja”
ne doseže ni do lakata. Ostaje
samo još jedan večiti gubitnik, Finiks za film „Ona”. Jedan od
vas dvojice velikana će nažalost, opet morati da izgubi. Iskreno se nadam da to
nećete i ovaj put biti vi.
Želim vam svu sreću u februaru 2014, gospodine
DiKaprio.
Trebaće vam.
Ocena: 4.0/5.0
SLIČNE TEME:
Нема коментара:
Постави коментар