четвртак, 05. децембар 2013.

I GENIJE I LUDAK

O najvećem živom glumcu, „Oskarima” i neuništivosti kvaliteta kao merne jedinice


Ko je najbolji?
  
Pitanje koje sebi barem jednom dnevno postavite, bilo da je u pitanju sport, politika ili muzika. Svako će imati svoje mišljenje, argumente, emocije. To pitanje će sa sobom nositi i žustre diskusije, neretko i svađe. Skoro da nema polja na kojem će se ljudi složiti oko toga ko je broj jedan.
  
Pa, skoro da nema.

Gluma je verovatno poslednje mesto gde biste mogli da potražite jedinstveni stav o tome ko je naj naj.

Ili pak ne?

Jedni će slaviti neponovljivu šizofreniju Džeka Nikolsona, drugi pak obožavati „kralja monologa”, Paćina. Treći će tvrditi da je Dastina Hofmana najbolji metodski glumac, dok će četvrti to isto misliti za De Nira. Blagajne će veličati Toma Henksa, a festivalska publika i žiriji dramsku dubinu Šona Pena.  Pa ipak, svi će se oni, drage volje ili ne, složiti oko dve stvari.

Da su svi gore još uvek aktivni pobrojani glumački kolosi, svaki u svojoj generaciji,  odreda sjajni.

I da svi oni ipak gledaju u leđa jednom čoveku.

Jedinom živom glumcu koji u vitrinama ima tri „zlatna dečaka” za glavnu mušku ulogu.

Jedinom glumcu u istoriji kome je to pošlo za rukom.

Sigurno će se javiti neko i osporiti značaj „Oskara” u određivanju kvaliteta nekog glumca ili filma. A javiće se još ljudi i reći da ta Akademije odavno više ne zna šta radi i da je u poslednjim decenijama potpuno pogubila kompas i obezvredila samo takmičenje.

Činjenica je da su i jedni i drugi u pravu. „Zlatni dečak” je surovo zaobišao mnoge velikane, dok je druge nagradio za pogrešne stvari  i u pogrešno vreme. I to je fakat. Ali, čak i ta i takva nepravedna i slepa na jedno oko Akademija neke stvari ne može da previdi i pređe preko njih. Može da pokuša, ali ne može da uspe u tome.

Ne može, jer su neke stvari jednostavno neuništive. Kao na primer kvalitet. Kvalitet, koji se rađa iz posvećenosti. A posvećenost je postala srednje ime Danijela Dej-Luisa.

Od oca pesnika i dede pozorišnog radnika, ovaj Irac odrastao u Engleskoj vrlo rano je debitovao na velikom platnu. Minijaturna epizoda u „Sunday, bloody Sunday” označila je ujedno i deceniju pozorišne aktivnosti pre povratka na film. Početak mu je bio težak, sa neupečatljivim epizodama u „Gandiju” i novoj verziji „Pobune na brodu Baunti”. Iako su ga kritičari ocenili kao neperspektivnog za bavljenje glumom, on nije odustajao. Usledile su solidne uloge u nezavisnoj produkciji u „My beautiful laundrette” i još jednom rimejku klasika „Sobi sa pogledom”, a onda i prva značajna uloga u ozbiljnom projektu rađenom po Kunderinom bestseleru, „Nepodnošljivoj lakoći postojanja”. Neki novi, samopouzdaniji Danijel Dej-Luis počeo je da pokazuje svoje lice u liku okorelog ženskaroša Tomasa i zajedno sa Lenom Olin i mladom Žilijet Binoš se sasvim korektno uklopio u viziju reditelja Filipa Kaufmana. Nakon što se prikazao u solidnom svetlu festivalskoj publici, sledeći korak morao je da mu bude pažljivo odmeren. Pokazaće se da je to bio jedan od onih presudnih, pivotalnih koraka u karijeri, koji ga je i načinio onim što danas jeste. Najvećim živim glumcem.

A malo je falilo da do tog koraka uopšte ni ne dođe. Sjajan scenario za „Moje levo stopalo”, fascinantnu priču o životu irskog pisca Kristija Brauna, obolelog od cerebralne paralize je te 1989. imao samo glavnog glumca i režisera Džima Šeridana, ali ne i novac za snimanje. Situacija je bila takva da se sam Danijel nije odrekao molerske tezge za vreme snimanja ne bi li imao za krov nad glavom. A krov nad glavom je smestio pored jedne bolnice koja se starala baš o osobama obolelim od ove opake bolesti. U tim satima porevedenim u posmatranju bolesnika rodila se klica njegovog zaštitnog znaka koji će ga pratiti i do današnjih dana.

Potpune predanosti ulozi i pripremi za nju.

I ranije se dešavalo da glumci smršaju ili se ugoje za ulogu, vežbaju najrazličitije moguće veštine, uče da jašu, pevaju i igraju. Ali nikad pre i nikad posle Danijela Dej-Luisa jedan glumac nije toliko uranjao u lik kojeg tumači i toliko se poistovećivao sa njim. U slučaju „Mojeg levog stopala”, taj odnos je bio kombinacija mazohizma nad samim sobom i sadizma prema ekipi filma. Da bi osetio svu sramotu i poniženje paralizovanih ljudi, terao je ekipu da ga svuda nose i guraju u invalidskim kolicima. Luis je za potrebe snimanja naučio da slika levom nogom i čak naslikao neka od dela korišćenih u filmu. Ali sve to nije bilo ništa u poređenju sa činjenicom da je od predugog sedenja u nakrivljenom položaju samom sebi nagnječio i polomio jedno rebro! I baš taj trud, manijakalna predanost i žrtvovanje su u potpunosti osvojili filmski svet nagradom za najbolju mušku ulogu dodeljenu u „Kodak teatru” naredne godine. Scene u kojima igra fudbal, učestvuje u tuči u lokalnom pabu, kao i lupanje glavom o sto za večeravanje postale su antologijske i uvrštene su pravo u glumačke udžbenike na svim meridijanima. Legenda o velikom glumcu bila je rođena, a Danijel je preko noći postao mlada glumačka zvezda broj jedan u svetu.

Sva  slava i fokus javnosti  u kojem se Danijel Dej-Luis obreo početkom devedesetih ipak su uspeli u svom naumu da ga barem za trenutak promene. Stupce novina ispunili su naslovi o njegovim aferama sa poznatim ženama, a on lično je poklekao kada je izbor uloge za sledeći film u pitanju.


„Poslednji Mohikanac” bio je visokobudžetni istorijski spektakl u režiji Majkla Mana, sve ono što se irski glumac davno zarekao da nikada neće snimati. Pa ipak, odličan scenario ga je privukao i još jednom pokrenuo paklenu mašineriju priprema za ulogu. Treninzi, dijeta, ishrana, obuka u jahanju i pucanju učinili su ga besmrtnim i za širu, pogotovo žensku publiku. Nisu izostala ni maltretiranja prateće ekipe filma, te tako Danijel nije izlazio iz kostima svog lika, a odazivao se samo na pomen Natanijela Poa. Puška i konj su mu postali nerazdvojni saborci, te tako nikog nije iznenadila uverljivost svih akcionih scena koje je lično izveo u „Mohikancu”.

Nakon velikog komercijalnog uspeha, trofejni glumac pobegao je brže-bolje pod okrilje nezavisne produkcije i ponovo udružio snage sa zemljakom Džimom Šeridanom. „U ime oca” je još jedna priča o Ircima, a ovoga puta u fokusu je njihov viševekovni klinč sa Englezima i sukobima u Severnoj Irskoj. Danijel je jedan od lažno optuženih mladića, koje surovi britanski pravosudni sistem osuđuje na višedecenijsko robovanje za bombaški napad koji nisu počinili. Ostvarenje dobija odlične kritike, a Danijel Dej-Luis, Pit Postelvajt i Ema Tompson učestvuju u trci za „Oskara”. Te 1992. veliki trud i rad se ipak nisu isplatili pošto mu „Zlatnog dečaka” ispred nosa odnosi Tom Henks za „Filadelfiju”. Za utehu ostaje činjenica da je ovo možda i najbolji film u kojem je Danijel glumio, a samo scene ispitivanja i ponovnog susreta oca i sina u zatvoru se ubrajaju u one zbog kojih ćete ga gledati više puta.

Baš ta scena prvog ispitivanja možda i najbolje govori o dubini unošenja u likove koje je Danijel birao na velikom platnu. Kako je ta skvenca snimana u pravom zatvoru, zahtevao je od čuvara koji su statirali u filmu da mu ne daju da spava tri dana i tri noći, da ga bude svetlom i lupanjem pendrecima po rešetkama, a za to vreme nije ništa pio ni jeo! Tek nakon što je do tančina rekreirao stvarni događaj, pristao je da snimi tu scenu, koja nije nikoga ostavila ravnodušnim, a ponajmanje i samog glumca. Sav taj trud, pripreme i poistovećivanje sa likovima počeli su da ostavljaju trag i na njegovoj psihi. Duža pauza bila je imperativ i vreme joj se sasvim primaklo.

Trilogija sa Šeridanom biće zaključena sa „Bokserom”, još jednoj irskoj priči, koja međutim ne prolazi preterano zapaženo zbog mnogih kompromisa u scenariju i na kraju rezultira krajem saradnje između najpoznatijih Iraca ispred i iza kamere. Bio je to i signal za Luisa da te 1997. nestane sa lica zemlje na period od pola decenije. Oženio se, postao roditelj, a stigao je da se posveti i izučavanju obućarstva, koji će biti jedan od mnogih hobija slavnog glumca. Nakon što je ovladao molerajem, svojeručno je i sazidao drvenu kuću iz XIX veka za potrebe filma „Crucible”, upotpunjujući sliku čudaka i izroda u svetu opterećenom intervjuima, fotografisanjima i odnosu sa javnošću.



Iznenada kao što je i nestao, tako se i pojavio. I to kako! „Bande Njujorka” bile su njegova druga po redu saradnja sa slavnim Martinom Skorsezeom, nakon mlakog „Doba nevinosti” sa početka devedesetih. Njegov Bučer momentalno je postao jedan od najpoznatijih negativaca svih vremena, donoseći Danijelu još jednu nominaciju Akademije za glavnu ulogu. Ovoga puta prestiž ide Edrijenu Brodiju za „Pijanistu”, a proslavljeni Irac uspostavlja rutinu od nekoliko godina pauze između dva snimanja.

Sledeći projekat bio je povratak nezavisnoj produkciji u rediteljskom pokušaju njegove supruge Rebeke Miler, „Balada o Džek i Rouz”. Ovaj film nam donosi i Danijela Dej-Luisa kavog dosad nismo videli, verovatno manje prerušenog i više svog nego ikad. Lik bivšeg hipika koji zasniva sopstvenu malu komunu, samo je učvrstio sliku o njemu kao čoveku koji se u privatnom životu gnuša kontakta sa spoljašnjim svetom i zadiranju u intimu.

Verovatno je i neočekivana opuštenost pred kamerama bila signal Danijelu da za svoj sledeći projekat izabere nešto radikalno drugačije. „Biće krvi” nam donosi tešku, mučnu i na momente negledljivu priču o osvajanju naftnih polja na Divljem zapadu i Luisa izmenjenog do neprepoznatljivosti. Pol Tomas Anderson je režiser poznat po tome što svoje filmove gradi oko glavnog glumca i po maksimalnom eksploatisanju istih, a u Ircu je našao zlatnu žicu u vidu brojnih nagrada. Među njima i onu što će se pretvoriti u drugi osvojeni „Oskar” za mušku glavnu ulogu, zasluženog još početkom devedesetih. Nagrada je po običaju stigla kasno, za pogrešnu rolu, ali je nagradila kvalitet i antologijske bravure u scenama poput one sa milkšejkom.

Već uvršten među besmrtnike, Danijel odlučuje da sebi da oduška i pokuša nešto sasvim drugačije. Njegov angažman u mjuziklu je celokupnoj filmskoj javnosti delovao kao neslana šala, sve dok „Devet” nije ugledao svetlost dana. Iako vrlo loše ocenjen, pokazao je da Luis može sa lakoćom da odradi i tako neozbiljan žanr, da odlično peva i nosi šarm uloge koja je pre skoro pola veka proslavila Marčela Mastrojanija u „Osam i po”. Snimanje je ovaj put predstavljalo pakao za samog Irca, pošto je morao do besomučnosti da ponavlja scene i pevačke tačke, na šta nije bio navikao.



Drugu veliku pauzu u karijeri Danijel pravi nakon svog poslednjeg ostvarenja, još jednog istorijskog filma o slavnoj ličnostima koja su u poslednjoj deceniji preplavili celuloid. Njegov Linkoln u istoimenom Spilbergovom hitu donosi ko zna koju po redu transformaciju propraćenu zastrašujućom fizičkom sličnošću sa najslavnijim američkim predsednikom. Iako se sam film guši u patetici, Luis je fantastičan kao orator i ispisuje novu istoriju u „Kodak” teatru svojim trećim „Zlatnim dečakom”. Izdvaja se na listi večitih i postaje najbolji svih vremena. A baš njegov govor u zahvalnici po ko zna koji put otkriva nekog drugog Danijela Dej-Luisa, stidljivog, povučenog i nadasve skromnog. Suštu suprotnost ludačkom fanatizmu sa kojim sprema i snima svoje filmove.

Velike filmove.

Sa velikim glumcem.

Najvećim glumcem.

Svih vremena.



Нема коментара:

Постави коментар