Mladi ste, perspektivni i ambiciozni. Studirate ili
ste studirali žurnalistiku i sanjate o
tome da se bavite političkim novinarstvom. U Srbiji. U zemlji u kojoj svaka politička opcija ima svoju novinu/portal/TV i radio stanicu, gde novinari rade za
minimalac, ako su uopšte i plaćeni i prodaju se za ručak u kafani, moglo bi se
reći da ste vi zapravo jedan utopista i
potpuni entuzijasta. Da ne kažem zanesenjak.
Ako ipak odlučite da pređete preko tih vrlo oštrih
ograničenja i upustite se u neizvesne novinarske vode na ovim meridijanima,
pred vama su dva puta.
Prvi, utaban, koji vodi preko podmlatka stranaka, privatnih fakultetskih
tečaja i digestivnih traktova urednika.
Siguran, simbolično obeštećen i nadasve dosadan.
Ako pak ne
želite da igrate po tim pravilima, pred vama je trnje, sa vrlo, vrlo
neizvesnim i maglovitim zvezdama u daljini. Put će vam biti tek simbolično
olakšan pojavom blogova i „nezavisnih” portala, ali vas ni to neće poštedeti
svevidećeg orvelovskog oka klike koja u tom tom trenutku upravlja našom
zemljom.
Biće to put
kojim se ređe ide.
Još uvek ste tu? Dobro, idemo dalje.
Novinarstvo kao profesija izumire u čitavom svetu, pa i kod nas. Televizija i internet
ubijaju jednu novinu za drugom, nepismenost i tuđice nagrizaju redove članaka
sa svih strana, a žuta je uveliko zamenila belu kao podlogu za olovne znake u
vašim rukama. Autorstvo je stvar nekih davnih vremena, i prava je retkost
pronaći i na prste jedne ruke pobrojati novinare sa stavom.
Pa, zašto
uopšte gubite vreme na sve to?
Odgovor znate. Zato što to volite.
E dobro, konačno negde napredujemo. To želite, o tome
sanjate i hoćete da budete u tome dobri. Lepo sročeno, ali ne tako lako za
ostvariti. Odakle početi? Na koga se ugledati? Koga kopirati? Kako doći do svog
stila? Teška pitanja, opskurni odgovori. Malo uglednih primera. Maltene
nepostojeća literatura. Sužen manevarski prostor. Blaga klaustrofobija. Blaga
mučnina.
Lekova nema, ali ima nečeg dovoljno sličnog.
Ima knjiga. Množina. A ima i KNJIGA. Jednina.
Više testament nego knjiga. Zbirka autorskih tekstova,
sa velikim „A”. Kolekcija stavova. Politički nekorektnih. Surovih. Na momente
uvredljivih i vulgarnih. Bespoštednih. Brutalnih. Sa nezaboravnim metaforama, neponovljivim
istorijskim paralelama i urnebesnim poređenjima. A sve prožeto stilom koji je
praktično nemoguće kopirati. Da. Postoji tako nešto. Ne verujete mi?
Slobodni ste da odete do prve knjižare (ono gde se
prodaju knjige, a ne peciva i kladioničarski tiketi), trafike ili kolportera
(one čike na ulici što prodaju novine, knjige i kalendare) i da za par stotina
dinara kupite knjigu Aleksadra Tijanića „Ja i niko moj”.
Pa, gde baš
njega nađe od svih naših proslavljenih novinara sa autorskim emisijama,
bestselerima u knjižarama i uglednim karijerama?
Kojih novinara? Kojih stavova? Kojeg autorstva? Aleksandar
Tijanić je jedan od onih ljudi koji će zauvek biti osuđeni na reakciju. Njega
niste i nećete moći da čitate, bez da o tome imate svoj stav. Baš kao što i on
ima svoj stav. Vrlo jasan. Oštar. Opredeljen. Argumentovan.
Ali, zar
nije poenta novinarstva objektivnost?
Jeste, ako ste reporter ili spiker. Ako ste autor,
onda bez stava nema ni vaše neplaćene kolumne.
Dobar
politički novinar mora svakoga da ispoštuje.
Da, ako je na stranačkom spisku zarada. Ako je
kritičar, onda treba da nazove stvari i ljude pravim imenom.
On se
zamerio svima.
Nažalost, to vas čeka, ako nećete da idete u smeru u
kojem idu svi.
On je mogao
sa svima.
Jeste, nakratko. Čim bi se pukotine pojavile, on je
išao dalje.
On je
pljuvač, arogantan i uvredljiv.
On jeste agresivan, na momente uličarski napadan. Ali
ga zato nećete pobrkati sa drugim „novinarima”. On je SVOJ.
A TO
zapravo vi želite, zar ne? Da budete svoji?
Ako želite da pročitate testamentarno zaveštanje
čoveka koji je obeležio srpsko novinarstvo u prethodne dve decenije, onda ne
možete imati bolji materijal u rukama od njegove zbirke objavljenih i
neobjavljenih tekstova iz tog perioda.
Šta vas to onda čeka kad preletite preko prilično
neinspirativnog Čankovog uvoda?
Narodski rečeno, šamarčina.
Tekst o aždajinom
repu će istog momenta polarizovati ionako podeljenu Srbiju na dve pole,
cepajući kroz našu političku kaljugu od 2000. naovamo. Svi će tu biti
pobrojani. Svi. I svi potkačeni. Neki više, neki manje. Ali bez izuzetka svi. Neki brutalno, a neki
perfidno. Počev od glavešina, preko srednjeg/podaničkog političarskog staleža,
pa sve do novinarčića iz one prve opcije na početku teksta. Svi. Demokratski.
Na ravne časti. Nedobronamerno. Nekorektno. I nadasve zasluženo.
Kritika će biti i ostati Tijanićevo najjače oružje u „Ja i niko moj”. Svojom čeličnom
pesnicom sezaće do vremena, tema i događaja
kojih se mnogi od vas ne sećaju, ili su se bili tek rodili. Do
devedesetih. Kosova. Krajine. Protesta. Ubistva novinara. Bombardovanja. Petog
oktobra. Šestog oktobra. Izbora. Atentata. Privatizacija. Intervjua. Osnivanja
i gašenja novina i televizija. Kampanja. Medijskih linčeva. Sadašnjice.
Zlokobne budućnosti, predskazane pred samu smrt. Smrt koja je ovu knjigu
zaustavila, ali je i simbolično zatvorila.
„Ja i niko
moj” predstavlja odlazak jednog od poslednjih velikih novinara na ovim
prostorima. Barem onih koji imaju svoj
stav. Svoj STIL. On vam se može
dopasti ili vam može biti odbojan. Ono što garantujem je da vas „Ja i niko moj”
neće ostaviti ravnodušnim.
Oni koji ne
vole Tijanića, njegovu poslednju knjigu doživeće kao frontalni
napad na sve u šta veruju iz svih oružja. Zameraće mu ostrašćenost, svrstavanje
na jednu stranu, pljuvački stil i nedoslednost i biće verovatno bar delimično u
pravu. Oni će ga ispratiti na onaj svet kao što su ga dočekivali na ovom,
pogrdama i omalovažavanjem. Njima poručujem da stave svoje političke stavove u
stranu i pokušaju da otvore neke nove vidike.
Onima koji pak
cene Tijanića, posle ove knjige će ga zasigurno ceniti još više.
Njima poručujem da kupe stare dobre grafitne olovke i krenu da podvlače termine, rečenice i fraze za
citiranje. I molim ih da ih dobro zašilje.
Skalpelom, ne rezačem. Da podvučeno cepa
papir.
Tijanić bi tako voleo.
Baš kao što bi voleo da vi kroz njegov rad dobijete
podsticaj da budete svoji.
I ničiji
drugi.
SLIČNE TEME:DNEVNIK JEDNE PROPASTI
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI
Нема коментара:
Постави коментар