уторак, 07. април 2015.

NEOPROSTIVO

O herojima i kletvama


„Mrtva usta ne govore”. Naš narod ne greši u svojim umotvorinama. Omer, Ivan, Milovan i Nebojša sada ne mogu reći ništa. Sve što im se prikači i nakači, odjekivaće u večnosti. Ako neko i pokuša da ih odbrani, biće to protumačeno kao pokušaj očajnika da spere ljagu sa imena heroja.

Heroj.

Jeftina reč. Skupo zanimanje. Naplaćuje se u žrtvi, glavama, krvi. Nesebičnošću. Podvigom.

Piloti su heroji. Ne zbog toga što u ratu mogu sami zaustaviti neprijatelja i preokrenuti tok bitke. Ne. Oni su heroji samom prirodom svog posla. Nenormalnog posla. Jer, čovek nije ptica. Da leti, ne može. Može da napravi komade gvožđa i njima se odlepi od zemlje. Da to čini kratko i uvek uz rizik.

Kažu da piloti nisu baš pod libelu. I nisu. Oni su van libele. Njihove perspektiva je drugačija, zemlja ih sapinje i slobodni su samo kada su gore. Letenje je za njih droga. Ko se jednom navuče, teško se skida. Sve će uraditi da se tamo vrati i da što duže ostane. Preći će preko mnogo prepreka i proći mnoge krugove eliminacije da bi postao deo elite.

Piloti su elita. Vrh koplja svake vojske. Najbolje i najsposobnije što jedna zemlja koja vojsku ima, poseduje.

Mi imamo vojsku. Barem na papiru. U praksi, imamo ostatke jedne nekada velike armije. Imamo i naoružanje te armije, iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka. Imamo i ožiljke četiri rata za sobom. Plus neumitan zub vremena i turpiju sankcija, bede i nemaštine. Malo štošta je kroz taj filter prošlo i preživelo. Malo ko.

Preostale su dve krajnosti. Najjači i najslabiji. Par heroja. Nešto aviona, pokoji helikopter i raketa. Takoreći, antika. Vojska je morala biti slomljena, kao jedna od kičmi svakog naroda. Skoro da se u tome i uspelo. Ali, vojska je čudo. Aždaja sa sedam glava. Ne možeš je upokojiti. I u miru je potrebna svom narodu. Jer je po svojoj prirodi organizovana i poštuje neka pravila. I ima još pokojeg heroja u svojim redovima. Natprosek tu i tamo. Čoveka koji samo radi svoj posao.

Čuj, „samo”!

Posao pilota ipak nije baš kao moj i vaš. Kudikamo je komplikovaniji, daleko rizičniji. I zahteva žrtvu, predanost i perfekciju, jer svaka, pa i najmanja, greška može biti kobna. Zato pilot ima diskreciono pravo da kaže „Neću”. A ima i pravo da kaže i „Hoću” i da objasni kako hoće.

Major Omer Mehić nije rekao „Neću” ni pre svog poslednjeg leta. Odazvao se, kao i u Feketiću, Obrenovcu i nebrojeno puta pre toga. Nije odbio naređenje, iako je mogao. Želeo je da pomogne. Sa njim su pošli i Ivan, Milovan i Nebojša. Ušli su u helikopter star 24 godine i uzleteli u maglu i oblake.

Tamo negde u okolini Raške, neki drugi ljudi pogledom su pretraživali tu istu maglu i oblake u grozničavoj potrazi za Omerovim elisama. I ta neuništiva maslinasto zelena ruska mašinerija u njegovim rukama nije izneverila ni ovaj put. Beba je ukrcana put Beograda. Petodnevno odojče bez imena, reanimirano nekoliko puta od strane nekih drugih heroja iz sanitetskih vozila. Šest muškaraca i beba bili su nadomak svog cilja, bezbednosti i kraja još jednog radnog dana. Za njih tako običnog, za nas fascinantnog.

Herojskog.

Ali, herojima se nije dalo. Nije im dato. Zaustavljeni su na pragu dobro poznate sigurnosti heliodroma VMA na Banjici. Omer nije rekao „Neću” kada su ga pozvali da sa odsustva leti u maglu, ali je zato rekao pod kojim uslovima hoće. Rekao je to dvaput. DVAPUT. Rekao je da želi da sleti na VMA. Nije mu dato. Od njega je traženo da ide na Surčin. Iskao je Omer dozvolu da sleti na svoj dom, Batajnicu. I to ne jednom. DVAPUT. Nije vredelo. Od njega je zahtevano da sleti na civilni aerodrom Surčin. Naređeno mu je.

A piloti ipak slušaju naređenja, kao i svi vojnici. Lanac komandovanja je za njih zakon, čak i kada je nelogičan i krajnje diskutabilan. Tako su učeni, to ih razdvaja od potpune anarhije.


Epilog svi znamo. Omer nije uspeo. Pao je u surčinsko blato i sa sobom odvukao još šest života. Trojice kolega, dvojice medicinara i petodnevne bebe. Pokušao je sve, ali nije uspeo. Možda je za sve kriv nesporazum sa kontrolom leta. Možda je i pogrešio, izgubivši orijentaciju u magli. Možda i jeste bio pijan, kako sada kažu. To nikada nećemo saznati.  Herojska su pleća dovoljno široka da se iza njih sakriju svi direktno i indirektno odgovorni za ovu svinjariju. Ali nisu svemoguća. I slamaju se pod pritiskom. I baš to se i desilo tog kobnog petka 13. marta 2015.

Jedan srpski heroj se slomio. Nije izdržao. Preopterećen je. Trošen je i na kraju je potrošen. Našem vazduhoplovstvu oduzet je najjači čovek, instruktor koji je proveo skoro šest meseci svog života u vazduhu. Uzet je najbolji među najboljima i slomljen je.



Sa njim je slomljeno i mnogo toga pride. Uništeno je ono malo ugleda što je vojsci posle svega preostalo. Kompromitovana je za vijek i vijekova. Razrušen je barem prividni red koji se za nju vezivao. Ali, učinjeno je još mnogo gorih stvari.

Sedam porodica zavijeno je u crno. I ne samo to. Tako u crnini, oblaćeni su i pred Bogom i narodom. Njihovi najmiliji proglašeni su pijancima, manijacima i nesposobnjakovićima. I to je učinjeno onda kada više nisu mogli ništa da kažu u svoju odbranu. Ako su i preživeli pad, skoro tročasovna konfuzna potraga postarala se da ne dočekaju spasioce. Ako su i mislili da svojim grobovima opomenu za neki budući incident, polu-izveštaji i polu-novinari pobrinuli su se da nemaju mira ni kada su ih u zemlju položili.

Mi povodom svega toga ne možemo skoro ništa. Barem ne još.

Za sada, možemo da pamtimo.

Da ne zaboravimo.

Da NIKADA  ne oprostimo NEOPROSTIVO.

I da kunemo. Onako pogano, srpski.

Zemlja vam kosti izbacila.

Dabogda.




Нема коментара:

Постави коментар