среда, 08. октобар 2014.

JAHAČI OŠTRICE

O jedinim pravim vitezovima vrelog asfalta


Od kad znam za sebe, nedelja je bila poseban dan. Ne zato što su tada svi bili kod kuće, niti zbog činjenice da da su se tada pripremali veliki porodični ručkovi. Ne. Za mene je nedelja oduvek bila sportski dan. I to ne fudbalski. Nedelja i termin od 14 časovaza mene su bili i ostali sinonim za jedan egzotičan sport, koji mnogi ni ne smatraju takmičenjem u pravom smislu te reči.

Formulu 1.

Ni dan danas nisam do kraja siguran šta me je u vrtoglavom jurenju na četiri točka toliko privuklo još kao dječarca. Možda je to bila brzina što adrenalin razvozi venama poput pirueta majstora volana po stazi. Možda je uticaj najnaprednijih tehnoloških rešenja koja autoindustrija ima da ponudi u meni probudio malog naučnika željnog razumevanja kako se šta proizvodi i funkcioniše. Znam samo da sam nakon četvrt veka praćenja „najbržeg cirkusa na svetu” možda i ponajviše impresioniran umećem i hrabrošću ljudi koji jašu po vrhu oštrice noža ovog vrhunskog sporta.

Vozačima Formule 1.

Propustio sam „zlatnu eru” ovog sporta, sedamdesete godine prošloga veka, epske duele Laude i Hanta, Fitipaldija i Stjuarta, uspon revolucionarnog konstruktora Kolina Čepmena. Bilo je to doba velikog tehnološkog napretka, kroćenja snage i uticaja turbo-motora i aerodinamičkog efekta „vazdušnog jastuka”. Sedamdesete su značile i veliki medijski prodor putem direktnih televizijskih prenosa, a sami vozači postali su svetski poznate i priznate zvezde, sa prvim milionskim ugovorima.

Kao i uvek u životu, slava, bogastvo i moć dolaze sa cenom. A ona je u slučaju vitezova sa vrelog asfalta bila velika.

Prevelika.

Kiraž, Rint, Sever, Koinig, Donohju, Prajs, Peterson. Sedam vozača koji su smrtno nastradali u bolidima Formule 1, samo tokom zvaničnih trkaćih vikenda u sedmoj deceniji prošloga veka. Sa onima koji su izginuli na testiranjima i revijalnim takmičenjima, dolazi se do cifre od 10 ljudi. Po jedan svake godine. Formula 1 je uprkos strahovitom ubrzanju automobila na stazi i dalje bila jedan izuzetno nebezbedan sport. Kako se epidemija tragedija nastavila i na početku osamdesetih sa Vilnevom i De Anđelisom, bilo je jasno da se nešto mora poduzeti.

Zabranjeni su turbo-motori, vozači su dobili rol-barove, vatrostalne rezervoare i kombinezone, dok su kacige postale mnogo više od pukog zaštitnog znaka. Polako, ali sigurno, pojavile su se zone izletanja u krivinama, a slama je zamenjena gumama kao poslednja barijera ispred čeličnih ograda na svim trkalištima. Najopasnija staza na svetu, nirburgrinški Nordšlaf, otišla je u istoriju, a sa njom i nepokrivenost svakog kutka jednog gran-prija redarima, vatrogascima i lekarima.

Sa druge strane, bolidi su nastavili da ubrzavaju i razvijaju se, a sa njima i generacije velikih šampiona čije bitke na asfaltu sam i sam imao prilike da uživo pratim. Krajem osamdesetih, tadašnji dečak, a potpisnik ovih redova, zaljubio se u Formulu 1 za ceo život. Preciznije, oduševio se jednim čovekom i crveno-belim automobilom koji je u njegovim rukama bio ništa sporiji od metka. Aerton Sena i njegova era u „Marlboro Meklaren-Hondi”, zauvek su obeležili ovaj sport u mojoj memoriji i srcu. Nedelja je postala praznik, a žuto-zelena kaciga sinonim za veštinu i neustrašivost. Sport je bujao, popularnost je rasla do neslućenih visina, a javnost uživala u duelima Brazilca sa Prostom, Menselom, Pikeom i Šumaherom. Sve je izgledalo idilično početkom devedesetih, uprkos osetnoj razlici koju je donosila elektronika u bolidima. Uljuljkana decenijom bez smrtnih incidenata, Formula 1 se okrenula zgrtanju para i promenama pravila kako bi veštački održala tenziju između dominantnih „Vilijamsa” i „Benetona” i ostatka karavana.

Najcrnji vikend u istoriji Formule 1, Velika nagrada Imole 1994, ostaće zauvek upisana u analima kao mesto poslednjih trkaćih krugova dvojice vozača. Jednog mladog, sa začelja karavana i jednog od najvećih svih vremena. Ceo svet i sport ostali su u šoku nakon pogibije Rolana Racenbergera i Aertona Sene. Podmuklo i neočekivano kao što je i otišla, smrt se vratila u „najbrži cirkus”.

I kao i mnogo puta do sada, tek nakon teških gubitaka usledila je reakcija. Vozačeva „ćelija za preživljavanje” je dodatno ojačana, pooštreni su kreš-testovi, a novi materijali i dodatna zaštita glave instalirani su na automobile. Udesi su naravno nastavili da se dešavaju, ali su vozači iz njih izlazili relativno nepovređeni. Prelaz između vekova doneo je preko potrebni mir u Formuli 1, koji je jedino remetila brutalna dominacija Šumaherovog „Ferarija”. Konstantno unapređivanje bezbednosti vozača i samih staza skoro da je zadovoljilo javnost i zvaničnike, uprkos pojedninačnim smrtnim slučajevima u publici i među sudijama i redarima. Strahoviti udesi, poput onog koji je neogreban preživeo Kubica u Kanadi, u praksi su potvrdili da su mere zaštite vozača besprekorne.

Slučajno ili ne, zadah smrti se vratio sa prvim oktanima goriva sprženim u novim turbo-motorima, vraćenim u sport nakon tri decenije, na početku tekuće sezone. Razmaženi gledaoci pobunili su se protiv nedostatka karakterističnog zvuka, preterane pomoći koje je vozač dobijao iz boksa putem radija i kompjuterske telemetrije i apsolutne dominacije „Mercedesa”. Tražilo se dodatno uzbuđenje, barem i veštačko. Tražila se nesterilna staza, adrenalin, borba točak uz točak, brzina i neustrašivost vozača prethodnih generacija bolida.

Jednom rečju, tražio se đavo.

I dobio se. Na jednoj od retkih preostalih pravih „punokrvnih” staza. U sumraku kišnog tajfunskog dana na japanskoj Suzuki. Vinovnik je kao i 1994. bio jedan od autsajdera, talentovani klinac bez podrške sponzora, koji je u najsporijem automobilu na stazi sanjao put do krvavo „ferari” crvene. 25-godišnji francuski vozač „Marusije”, Žil Bjanki, dokazao je da je najsporiji auto na stazi Formule 1 i dalje brz poput metka. I da ga je po vodom natopljenoj stazi teško zaustaviti. I da sve mere bezbednosti u protekle tri decenije nisu bile dovoljne da ga zaštite kada se podvukao pod traktor koji je sklanjao Zutilov „Zauber” koji je izleteo na istom mestu u prethodnom krugu, skoro ga oborivši tom prilikom. Bjanki je doživeo teške povrede glave, operisan je i nalazi se u kritičnom stanju, na aparatima za održavanje života.

Bjanki je dokazao da Formula 1 nije bila i nikada neće biti „dosadan” sport.

Da današnji vozači nisu puki „pritiskači dugmadi”.

Da je smrt tu, iza krivine, da vreba i da nema nameru da ode.

Da su vozačke i bezbedonosne organizacije izgubile još jednu bitku.

Nadamo se i poslednju.


SLIČNE TEME:
MAN MACHINE
VOZI!

Нема коментара:

Постави коментар