Ali za godinu dana itekako
može da zaboli
Nismo uspeli. Stali smo na korak od cilja.
Srpska muška košarkaška reprezentacija nije uspela da se plasira u finale EP u
Francuskoj i samim tim je ostala bez direktne vize za Olimpijske igre u Riju
2016. I ne samo to, ostali smo i bez utešne bronze, završivši na
najnepopularnijem, četvrtom mestu.
Većina sportske nacije ovakav rezultat dočekala
je kao neuspeh, osetivši veliko razočarenje tom prilikom.
Da li je sve
tako crno ili ipak ima razloga za nadu?
Sama činjenica da smo tek drugi put u poslednjih 13 godina ušli u
polufinale kontinentalnog reprezentativnog takmičenja svakako je uspeh vredan
pažnje. Ako se na to nadoveže i srebro sa SP prošle godine, ostvaren je kontinuitet vrhunskih rezultata, uprkos
odsustvu odličja i karakterističnog dočeka na balkonu skupštine grada.
Takođe, kičma tima je sačuvana, a afirmisani su i neki novi igrači i momci koji do sada nisu dobili pravu priliku u najdražem dresu. Mlada smo ekipa,
kompletno mlađa od 30 godina i sa klupe nas vodi mladi trener. Vreme radi za nas i imamo ga dovoljno da ispravimo sve greške koje
smo napravili. A da se razumemo, za razliku od Španije, ovoga puta je
grešaka bilo. I većina njih ide na dušu tako omiljenog igrača i još uvek nedovoljno
dokazanog stratega na početku karijere, Aleksandra Saše Đorđevića.
Sale Nacionale nije imao lak posao ovaj
put. Iako je na raspolaganju imao daleko veći fond nego lani,
crnogorsko-klubaške smicalice/brljotine oduzele su mu usred priprema možda i
igrača u najboljoj formi, Bobana Marjanovića. Sa Raduljicom potpuno van
takmičarskog procesa, Srbija je suštinski tako u Nemačku otputovala bez prave „petice”. Na to se nadovezala
i povreda Bogdanovića i komplikovana rehabilitacija Milosavljevića, te je tako broj raspoloženih igrača bio dodatno sužen.
Uz već tradicionalno napornom sezonom istrošenog Teodosića, suštinski je većina
posla pala na Bjelicu koji nas je maestralno vodio kroz Berlin, ali je i njega
stigao umor u Francuskoj. Erceg, Nedović i Kalinić su pokazali da su ipak za
sada „samo” kalibar za drugi plan, dok su Simonović, Kuzmić i Milutinov bili tu
da popunjavaju dvanaestorku.
Znao je to i Sale, te se bacio na formiranje kolektiva, tima koji čeka
pojedinca da iskoči i povuče druge. Znao je i da je žreb nemilosrdan i da ima
dva izbora: tempirati formu za početak
i osigurati prolaz u „grupi smrti” ili kalkulisati
i rizikovati. Odlučio se da mu doigravanje bude lakše i poklekao pred
nejakom Litvanijom u polufinalu. Ekipa je odlično odigrala Berlin, ali je po dolasku
u Lil beležila pad forme. Sale to nije zaustavio i to mu direktno ide na dušu. Momci
su počeli da osećaju teret bremena favorita i skalpa koji su sada svi želeli da
skinu i naš selektor ih nije toga rasteretio i mentalno ih pripremio za odlučujući meč koji je,
čini se, izgubljen još u tunelu što vodi do terena.
Sa taktičke strane, Đorđević je podbacio i
u samom polufinalu gde smo narodski rečeno „prebijeni”
pod litvanskim, a ugurani pod naš koš. Tražio je Sale tog nekog ratnika da
iskoči punih 40 minuta, ali ga ovaj put nije
našao. Udarna trojka Teodosić-Bjelica-Raduljica udvajana je čitav meč, dok
trojka iz senke (Nedović-Bogdanović-Erceg) nije uspela da iskoristi fokus
čuvara na našim nosiocima igre. Od defanzivnih specijalaca, Kalinić je nastavio
trend kaliranja koji ga je pratio čitavo prvenstvo, baš kao i Kuzmić sa svojim
preteranim respektovanjem protivnika, te je tako samo neumorni Stefan Marković
bio na visini zadatka na našoj polovini terena. Premalo za finale, čak i pored nikad
slabije Litvanije.
No, i pored svega toga, imali smo priliku
da se vratimo u taj meč i okrenemo ga, do samog kraja. U tome nismo uspeli i
to, ruku na srce, igrom nismo zaslužili. Bili smo favoriti
i nismo krunisali realno kvalitetniji sastav direktnim plasmanom u Rio. Igrači
su pokazali određeni nivo nediscipline,
a činjenica je i da je to bio jedan od onih dana kada naprosto ništa ne polazi za rukom. Odigrali su
jedan od dva loša meča na čitavom prvenstvu i za to su za razliku od onog
protiv Nemačke, ovoga puta surovo
kažnjeni.
Ali ih zbog toga ne treba razapeti.
Baš kao ni Saleta, iako je pogrešio. Sam poraz dovoljno boli i peče, ali će i
to proći. Propuštena je lepa prilika, ali ništa
još nije gotovo. Zlato se ne može uvek uzimati. Nekad se u životu određene bitke moraju izgubiti ne bi li se pobedilo u
ratu.
Zato ovaj poraz i ne mora biti tragičan.
Realno, u Lilu je doživljen neuspeh,
ali tu je i kvalifikacioni turnir u julu i Olimpijada
nije daleko pošto ćemo na njemu biti nosioci. A ako ne možemo da savladamo
Italiju, Portoriko ili Kinu, ne treba ni da budemo u Riju. A tamo moramo da budemo. I tamo Sale mora da nas odvede dogodine.
Za to ima dovoljno vremena, čitavu jednu
sezonu. Da u Panatinaikosu vrati Raduljicu u život, da oslobodi Kuzmića treme.
Ali to neće biti dovoljno, jer mora još mnogo kockica da se poslaže. Da npr. Bjelica
i Bobi ne presede na klupi svoje prve NBA sezone. Da Kalina i Bogdan postanu
ubistven tandem u Feneru. Da se Milosavljević vrati u život kroz Evroligu, a da
u njoj Mitrović nastavi da napreduje. Da Nedović već jednom negde odigra u
kontinuitetu. Da Erceg nađe klub. Da Stefan i Teo odrade svoje u klubovima, za
šta se i ponajmanje brinem. Na kraju krajeva, da i sam Sale preuzimanjem ozbiljnog,
bogatog i ambicioznog kluba nastavi da raste i da se razvija u pravom smeru kao
autoritet i košarkaški znalac kakav znamo da jeste i kakvim se pokazao u
Španiji 2014.
Jer, košarka
je naš sport, oduvek je to i bila. I
nismo zaboravili da je igramo. Samo
treba da prestanemo da se plašimo
kada se setimo da znamo da je igramo. I da krenemo da meljemo.
Нема коментара:
Постави коментар