O poslednjim Mohikancima beogradskog rokenrola.
FOTO: nocturnemagazine.net
Cane.
Kada to kažete generacijama koje iza sebe
imaju 30+ leta asocijacija je nedvosmislena, a tajkuni i pevači narodne muzike
nisu među njima.
Zoran Kostić.
Poslednji veliki frontmen na ovim
prostorima poslednjeg velikog benda na ovim prostorima.
Da, poslednjeg.
Jer, posle „Partibrejkersa” nema više
ništa. Oni su sve što je ostalo od nekada tako slavne scene nekada tako slavnog
grada. Velegrada.
Milan, Magi, Bojan i Vd nisu više sa nama.
Gile se rasplinuo, izgubivši Čavketa tom prilikom. Ni Vlade više nema. Krle i
Šaper su tu, ali to više nisu isti ljudi.
Ostao je samo Cane. I Anton. Gitara, bas,
bubanj. Propovednički vokal. Prozivke publike. Ljuto prženje sa bine. Socijalno
angažovani tekstovi. Bunt. Glas protiv gluposti. Glas razuma. Svetlo u mraku.
Jednom rečju, „Partibrejkersi”.
Počeli su u poslednje normalno doba na
ovim prostorima, ali i u doba neviđene konkurencije. Izabrali su oprobanu formulu
te 1985. Čist rokenrol. Bez basa. Lirike – jednostavne. Ljubav. Gradske teme.
Šminkeri i šmekeri. I neponovljivi Canetov iskrivljeni vokal. Tri albuma su ih
u samo četiri godine uzdigli u sam vrh tadašnje jugoslovenske scene. Pored
„EKV-a”, „Čorbe” i „Azre” u naponu snage. Rezultat za respekt. „Kreni prema
meni”, „Hipnotisana gomila”, „Mesečeva kći”, pesme za respekt.
Ali, svemu dobro jednom dođe kraj.
Stigle su devedesete, nikad jača scena i
nikad jači grad su se raspali. Ne i „Brejkersi”. Formiralo se tvrdo jezgro.
Cane i Anton. Spoj Elvisa i Kita Ričardsa u nekom paralelnom univerzumu. Našem
univerzumu. Univerzumu koji se svake od tih teških godina smanjivao, čineći ga
klaustrofobičnim i mračnim.
Tvrdo jezgro se povilo, ali nije puklo. To
su činili basisti i bubnjari koji se menjali kao na traci, ali ne i Cane i
Anton. Cane i Anton su nastavili. Još žešće, još angažovanije. U rokenrol
stilu. Ljubavnim temama dodali su i one svakodnevne, socijalne i političke.
Canetov glas se probijao kroz šund i kič praćen grmljavinom Antonovih šest žica.
Albumi su se oredili, ali su postali
vredni čekanja. „Kiselo i slatko” izbacuje himnu čitave jedne generacije, „Hoću
da znam”, dok „Molitva” postaje jauk za razumom okruženog ludilom. Mrak se
zgušnjava, „Brejkersi” se još snažnije povijaju pod udarcima, ali ostaju na
nogama.
Evoluiraju.
Stiže „Ledeno doba”. Standalone album.
Duvačka sekcija. Nikad „masnija” distorzija. Tekstovi se menjaju. Ljubav je u
drugom planu. Treba se boriti, pucati rifovima i stihovima. Cane je u belom, sa
par kilograma viška, ali i dalje u formi. „Sit gladan”, „Generacija”, naslovno
„Ledeno doba”. Teme teške kao crna zemlja, ali pesme pune energije. „Brejkersi”
se ne predaju.
Nastavljaju. Preživljavaju. Bore se. Ali i
stare.
Posle bezbrižnih osamdesetih i
turbulentnih devedesetih, na redu su sredovečne dvehiljadite. Energija se
razlaže pod naletom razočarenja u promene, ali ne nestaje. Samo prelazi u drugu
formu. Cane i Anton se pročišćuju, vraćaju korenima. Distorzije skoro da i nema
na „Gramzivosti i pohlepi”, ali zato ljubavi ponovo ima. One sentimentalne, sa
osvrtom na mladost i propuštene šanse. Granica između bunta i emocije se briše.
„Noćas u gradu”, „Da li se još volimo?”, „Bez ljubavi” u refrenima spajaju nespojivo.
Borbu protiv gluposti i borbu za nečije srce.
A „srce kuca, tu je” i kada dođe „Sloboda
ili ništa”. Stihovi su sve jednostavniji, sve direktniji. A takvi su i
„Brejkersi”. Uvek su takvi i bili. Nikada tako dubokoumni kao „EKV”, tako
mejnstrim kao „Idoli”, tako magloviti kao „Orgazam”. Iako nisu bili deo „Paket
aranžmana”, jedini su preživeli da njegov duh prenose i mlađim generacijama.
Da neke nove klince uče o ljubavi i
razmišljanju svojom glavom.
Da budu večita opozicija svakoj novoj
vlasti.
Da se prozivaju sa publikom na
karakteristični, beogradski mangupski način.
Da ljuto prže sa bine sa novom generacijom
muzičara u ritam sekciji.
Da zadaju domaći zadatak kada je
profesionalnost na ovim prostorima u pitanju.
Da budu smrtno ozbiljni u tekstovima, a
urnebesno zabavni u dijalogu sa publikom.
Da sviraju rokenrol i da ga žive.
Da bdiju nad nama i našim dušama, puneći
ih novom energijom i pameću.
Da čuvaju ovaj grad i ono što je od njega
ostalo.
Dok ih bude.
Blagosloveni bili.
GROZNICA KONCERTNE VEČERI
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE
Нема коментара:
Постави коментар