четвртак, 04. април 2013.

ЗВЕЗДА (ЈЕ) СРБИЈА


Звезда није један од четири ''стуба српства'' , ако воле да кажу црвено-бели. Звезда није ни ''државни пројекат'', како тврде црно-бели. Не. Звезда је Србија и Србија је Звезда. Увек је то кроз њену историју била, јесте и биће.

Зашто?

Црвена звезда је, уз ОФК Београд, преузела највећи део предратне традиције београдског фудбала. У земљи која је још видала болне ране, спорт је могао бити или институционализован или покрет чистог ентузијазма. Млада држава желела је на све могуће начине да искаже моћ, да што пре стекне углед. Улагања у спорт су била немала. Та улагања нису стизала до Црвене звезде. Крајем четврте деценије 20. века, црвено-бели су се одржавали на енергији и вољи градске младости, појачани понеким међуратним ветераном који се оглушио о ''препоруке'' да појача туђе редове. Стекла је Звезда прву публику, стигле су и прве победе, али је у сваком погледу ипак била тим број два у земљи.

Тако је било и на почетку педесетих. Тешке поратне године, глад, беда и сиромаштво су још више уздизали богате, који су то богатство приграбили у првих пар најсмутнијих година. Са постепеним отварањем земље прво ка Западу, а онда и ка Истоку, врата се отварају и Црвеној звезди, предвођеној Рајком Митићем. Стижу прве титуле, а постајемо познати и ван граница СФРЈ.

Та деценија доноси и велика превирања и на глобалном нивоу. Доба револуција је на вратима. Тирански режими настају и гасе се преко ноћи. И Југославија је у превирању. Раст смењује пад и обрнуто. Све се то преноси и на спорт, на фудбал. Криза дрма и Звезду. Ствара се нов систем, нове генерације. Тешки порази постају историјски. Ситуација не изглед нимало ружичасто, а део публике чак и окреће леђа. И даље смо други, упркос неретким бљесковима са Рајком и Шекијем.

Седамдесете доносе коначну стабилизацију земље, а напредак више ништа не може зауставити. Привредни и економски раст прати и изградња инфраструктуре и пораст животног стандарда. Репрезентативни спорт бележи прве велике планетарне успехе. Црвена звезда постаје суверени владар домаће сцене, а финале и полуфинала свих европских такмичења свакодневица. Џаја и Пижон су светски калибар. Најзад смо први и неприкосновени на нашим просторима.

Синусоида успеха никад није праволинијска на овим просторима, те тако почетак осамдесетих опет доноси пад. Неизвесност након одласка неких заслужних грађана осећа цела нација. Редови пред самопослугама су пропраћени и Звездином сменом генерација. Стабилизација државе и њен економски врхунац крајем осме декаде прошлог столећа у стопу прати и Црвена звезда исписујући најславније странице историје фудбала на овим просторима. Почетком деведесетих, само је небо стајало изнад Звезде. Најбољи смо и у држави, Европи и свету. Цела планета зна ко су Савићевић, Просинечки, Југовић, Михајловић, Белодедић...

Суноврат државе, економског и вредносног система који је уследио је био муњевит и суров. Преко ноћи завладали су беда, инфлација, а мрак санкција је разјурио највећу Звездину генерацију свих времена диљем света. Најгоре године у новијој српској историји наш најтрофејнији клуб поново проводи на месту број два. Неки други се успињу и започињу свој трофејни низ док народ умире од глади и док бесни крвави грађански рат. Дах се на кратко хвата 1995, када се и симболично укидају спортске санкције. Црне деведесете желе да забораве што пре и Србија и Црвена звезда.

Дах петооктобарских промена се осећа на транзицији између миленијума и на травнатом терену. Звезда враћа свој сјај и на домаћој и делимично на европској сцени. Турбулентна транзиција доноси и честе смене на позицији број 1 српског спорта. Егал смо са осталима у земљи, али је Европа све даље, како нама, тако и Србији.

Последњих неколико година доноси пустош светске економске кризе која тешко погађа спорт, како у земљи, тако и у иностранству. Грађани Србије поново осећају терет транзиције на својим плећима, а спорт у Србији је у стању колапса. Афера није поштеђена ниједна дисциплина, а актери највећих спортских контроверзи су врло слични онима из мрачних деведестих. Трофеји заобилазе ''Маракану'', као последица потпуног краха државе, клуба, народа, територија и било каквог реда и поретка. Најтежи дани за Србију у њеној историји су истовремено и најдубљи понор за СД Црвена звезда. Фудбалски клуб је у енормним дуговима, пред стечајем, црвено-бели брод пушта воду на све стране, а пумпе не помажу. Перспектива никад није изгледала мрачније. Да, Звезда и Србија могу потпуно нестати, или остати бесповратно обогаљене.

И баш због тога, очи Србије морају стално бити упрте у Црвену звезду. Она ће вам дати непогрешив увид у стање у земљи. Јер, Звезда је увек била Србија и Србија је увек била Звезда. Нераскидиво повезане, испреплетених судбина. Док су Србију водили они који знају шта раде, слична екипа је била и на челу нашег (још увек) најтрофејнијег клуба. Пандемија дилетаната и клептомана у последње две деценије је прескупо коштала и српство и један од њених стубова.

Зато и они који Звезду не воле и желе јој зло, морају имати једно на уму, ако не због свог клуба, онда због њих самих. Како буде било Звезди, биће и Србији, па и њима, јер су Срби и живе у Србији. А ако желе себи добро, морају то желети и Звезди. Ма колико им то тешко падало.


Нема коментара:

Постави коментар