DUH LETOVANJA

Ja volim svoj posao. Zvuči kao otrcano neiskrena fraza, ali je (barem) u mom slučaju istinita, baš kao i činjenica da je arhitektura i urbanizam ono čime želim da se bavim čitav svoj život. Ne na način na koji se to radi na ovim prostorima, ali želim da profesija za koju sam se školovao uzima najveći deo mog  radnog veka.

A ta arhitektura, pored svog sveprisustva u našim životima sa sobom nosi i jedan nemali oreol snobizma i kvaziintelektualne frazeologije koja običan svet prosto nagoni da sa nama zbija šale. I negde u epicentru te naše arhitektonske elitizije je i izraz „genius loci”.

Sa tim famoznim „duhom mesta” sam se nebrojeno puta susreo u literaturi i stranim primerima, ali sam ga retko osetio i u realnom životu. Takoreći, praktično nikad. Sve do jednog sasvim običnog i prosečnog letovanja na grčkom Halikidikiju.

Nisam preterano religiozan čovek. Odgajan sam u pravoslavnom duhu i učen da poštujem tradicije srpske crkve. Ne verujem da „tamo gore” postoji neko ko upravlja našim životima, ali duboko verujem da je crkva kolevka civilizacije i najstariji čuvar naših istorija i pripadnosti. Rezervišući letovanje na Sitoniji, (nakon višedecenijske rođačko-emotivne veze sa Crnogorskim primorjem), skoro da sam potpuno prevideo činjenicu da ćemo biti smešteni tačno prekoputa jednog za pravoslavlje istinski čudotvornog mesta.

Svete gore.

Ono što je prvo upada u oči kod Atosa jeste sama morfologija terena. Naime, iako brdovit, Halkidiki se zapravo i ne može podičiti nekim istaknutijim geografskim reperom. Sa 2033 metra nadmorske visine, Sveta gora se ističe i izdiže iznad tog mora dramatičnije od bilo kog drugog planinskog vrha kojeg sam imao prilike da vidim sa mora, odnosno sa druge obale. Crna Gora kao takva jeste brdovita, ali je sva takva i tu se planine ne doživljavaju kao koplje ka nebesima, već kao monolitne zidine. Narodski rečeno, Sveta gora izgleda kao da je bačena iz svemira i naborana baš tom mestu od čitave severne Grčke.

Tako pozicionirana i tektonskim pokretima umasivljena, definitivno je postala neodvojivi deo horizonta čitave istočne obale Sitonije koju sam ovog leta za desetak dana obižao uzduž i popreko. Bilo da je uvala u kojoj se kupate otvorena ka moru ili zavučena laguna, Sveta gora ne izlazi iz vašeg vidokruga. Mada, većinu vremena i neće biti u potpunosti saglediva.

Razlog tome jeste pojava česte kondenzacije, tj. hlađenja vazduha uz njene visoke strane, te će tako oblaci postati skoro nerazdvojni deo vizuelnog identiteta najvišeg vrha severnog egejskog primorja. Bilo da je u pitanju samo beličasti pramen ili preteća masa kumulonimbusa, vrh planine će jednim veoma običnim i svakodnevnim prirodnim fenomenom dodatno dobiti na mističnosti, podstičući različita tumačenja njenih posmatrača. Vulkan, krov sveta, uzvišenje u izmaglici mogu sa sobom nositi i epitete sa one strane racionalnog i pozitivnog, što su zasigurno i bile reči kojima su u neka druga, primitivnija i neobrazovanija vremena čašćavali „svetu planinu”. Vremena kada je pristupačnost ovom krševitom terenu bila još manja nego u eri turističkih brodića i terenskih vozila i kada se do manastirskih utvrđenja stizalo višednevnom avanturom po moru i kopnu.

Moru, koje je bilo i moj najbliži kontakt sa samom planinom. Udaljen nekoliko desetina kilometara, trudio sam se da svakog dana budem za koju stotinu metara bliži  Atosu, plivajući do plovaka i birajući svoje mesto za kontemplaciju o smislu života. I zbilja tu, usred bonace, najmanje sam remetio mir prirode i šum mora oko sebe. Muzika i graja ljudi i dece sa plaže već su se lagano gubili i bio sam u stanju da se maksimalno fokusiram na prizor oko sebe. A taj prizor nije čak bio ni ometan stenama koje okružuju plaže Halkdikija od najfinijeg peska, već se sastojao samo od tri nijanse plave. One morske, one nebeske i plavičasto-zelene stene između ta dva ultramarina.

E, baš tu, tu je taj „duh mesta” udario punom snagom i direkt u glavu. Glavu koja je počela da se oslobađa celogodišnjih stresova, odmašćujući vijuge da ponovo rade punom parom na rešavanju nakupljenih životnih problema. isprazna fraza prestala je da bude to i postala golema pomoć na planu psihofizičkog oporavka i katarze.

Tu, negde iza plovaka, sa Atosom ispred sebe.

Svetim Atosom.

Ne mogu reći da sam nakon desetodnevnog „druženja” sa Svetom gorom bliži Bogu, ali mogu reći da mi je njena pojava i „duh mesta” koji isijava pomogla da budem bliži miru. U ova stresna i neizvesna vremena, dragocenom miru.

Zbog toga, a i svega gore navedenog, imam osećaj da ćemo se Sveta gora i ja još družiti.

Koliko već dogodine.

FOTO: Privatna kolekcija

NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA MEGALOMANIJE

Treći deo moskovskih dnevnika

Sve mi epohe lepo stoje - Moskva danas

Kada sam se u maniru svakog pravog štrebera pripremao za putešestvije u Moskvu kopajući po internetu i vodičima, bio sam spreman za malo veću i raskošniju verziju Bukurešta, koji sam posetio devedesetih godina prošloga veka. Široki bulevari, nečovekomerni trgovi i beskrajni nizovi identičnih socijalističkih stambenih blokova u gotskom stilu. I zbilja, od Moskve sam to i dobio. Ali i toliko toga pride!

Možda i najveći utisak iz posete ruskoj prestonici bila je neverovatna raznovrsnost arhitekture. Za grad koji bije glas da je surov u svojoj monumentalnosti, ta činjenica predstavljala je iznenađenje i otkrovenje. Jednom rečenicom, današnja Moskva nije više ona ista Moskva od pre dvadeset ili trideset godina.

Dva su osnovna razloga koja su omogućila potpunu graditeljsku renesansu u najsevernijem evropskom milionskom gradu. Prvi je potpuni otklon od dosadašnje urbanističko-arhitektonske prakse utemeljene na komunističkom modelu. Rusi, Rusija i Moskva vekovima su uništavali istorijske slojeve sa promenama političkih uređenja. Nekada su to radili sami, nebrigom i nemarom koji je donosio razorne požare, a češće su to radili strani okupatori. Jednom je to čak bila i kombinacija ova dva modela razaranja (samozapaljivanje 1812). Komunizam je u tom uklanjanju tragova prethodnih vekova bio najtemeljniji, uništivši čitave kvartove i dragocene crkve i manastire zarad prolaska ogromnih bulevara i bezličnih stambenih blokova za smeštaj miliona novopridošlih stanovnika. Posledica toga je bespovratan gubitak dobrog dela duha samog grada i opasan proces koji je, srećom, zaustavljen devedesetih, a potpuno preokrenut u ovom veku.

Svi mi stilovi lepo stoje - Crveni trg

Moskva je iz pepela svojih istorijskih aveti podigla veliki broj istorijskih objekata, pre svega religijskih. Crkve i manastiri su rekonstruisani na osnovu starih planova i fotografija, ali se na tome nije stalo. I postojeći oronuli pravoslavni hramovi dobili su novi život programom obnove i sanacije, zablistavši tako punim sjajem posle skoro čitavog veka. Ukupan broj crkava koje Moskva poseduje nadmašuje čak i onaj koji se može videti u Rimu, dajući pritom ljudima iz struke i običnim turistima priliku da izbliza zavire u jedinstveni „ruski” ckrveni stil, kombinaciju azijskih i baroknih dekorativnih i konstruktivnih elemenata.

Revitalizacija i rekonstrukcija predstavljaju, međutim, samo jednu polovinu tajne moskovske arhitektonske i urbanističke renesanse. Za razliku od prethodne ekipe neimara, moderni gradski oci  odlučili su da ne ponove njihovu grešku i u potpunosti zaustavili proces graditeljskog revanšizma. Rezultat je nešto istinski jedinstveno i na specifičan način veoma šarmantno.

Više nego ikada dosad u svojoj istoriji, Moskva je jedna neverovatna mešavina arhitektonskih stilova i epoha. I ti stilovi i te epohe stoje jedni pored drugih potpuno ravnopravno, bilo da je u pitanju srednjovekovna crkva, staljinistička administrativna zgrada ili neki sasvim moderan objekat futurističkog izgleda. Sve to zajedno čini spoj koji se retko može sresti i u arhitektonski cenjenijim gradovima, jedan kompozicioni kuriozitet i dragoceni uvid u genezu istorijskog i vizuelnog identiteta Moskve.

Ruski parlament, modernizam unutar zidina srednjovekovnog Kremlja

Obnova i razvoj predstavljaju, dakle, drugu polovinu osnovnih postulata na kojima počiva moderna ruska građevinska industrija. Kada je u pitanju proces obnove, interesantno je i veoma značajno da se ne obnavljaju samo bogomolje, već se to čini i sa brojnim javnim prostorima. Naime, lokalna vlast je nakon ekspanzije novih stambenih i poslovnih kvadrata devedesetih prevazišla postulate liberalnog kapitalizma i pristupila sveopsežnom podizanju javnog interesa u urbanizmu na noge. Pomoć u tom procesu su imali i u vizijama velikih parkova i širokih pešačkih tokova socijalističkih planera. U Moskvi se trenutno obnavlja ili se obnovilo svih 59 (pedeset i devet!) parkova, mnogobrojne sekundarne i tercijarne kolske saobraćajnice se pretvaraju u pešačke zone, a  prvi put u svojoj novijoj istoriji, grad silazi na obale istoimene reke koja protiče kroz njega. U tome se pomoć traži i od stranih planera, što za posledicu ima skandinavsko-holandski šmek priobalja uz park Gorki i novu Tretjakovu galeriju.

Park Caričino

Dah modernog i kosmopolitskog prisutan je ne samo u trajnim urbanističkim zahvatima već i u programu sveopšte bicklizacije, kao i u privremenim postavkama, izložbenim prostorima i manifestacijama koje se svakoga dana odvijaju u moskovskim parkovima i pešačkim zonama.  Prvi put u skorijoj istoriji, građani Moskve željno izlaze na površinu svog grada i u njemu uživaju i na načine koji u sebi ne nose premisu putovanja sjajnim sistemom podzemnog metroa. Naličje se ogleda u strahovitim gužvama u parkovima i na ulici u povoljnim meteo uslovima ili u nedostatku uređenih biciklističkih staza u gradu, ali to ne umanjuje sveukupni utisak da se nalazite u nekom Njujorku  sa predistorijom.

Ruku pod ruku sa obnovom, ponosno korača i razvoj podgrejan plamenom dolara zarađenih rekordnim eksploatacijama nafte, gasa i rudnih bogatstava, koji su na noge podigli ekonomski posrnulog giganta u poslednjoj deceniji. Količina novca koji se u Moskvu ulaže je prosto zaslepljujuća. Gotovo da ne postoji deo grada koji nije raskopan ili niz objekata bez barem jedne zaštitne cirade što skriva neko novo gradilište. Obilaznice, metro linije, javni prostori i objekti, moderne poslovne i stambene zgrade i kompleksi se takmiče u svojoj raskošnosti i nekoj novoj megalomaniji stvorenoj da iskažu sjaj i snagu modernog ruskog društva.

Moskovski „Siti”, grupacija od 6 poslovnih kula visine preko 200 metara sada dominira ruskom prestonicom iz svake tačke grada. Preko 300.000 kvadrata poslovnog prostora do pre godine postojalo je samo na papiru poznatih svetskih arhitekonskih biroa, a sada su stvarnost i novo obeležje panorame grada. Iako izbliza deluju surovo i fascinantno, tih šest kula ipak nije urbanistički bačeno iz kosmosa bez prethodnog analiziranja prigodne lokacije za tako jednu odsečnu i dramatičnu intervenciju u gradskom tkivu. „Siti” je smešten daleko od istorijski značajnih celina i objekata, uz obalu reke i kao novi magnet atraktivnosti predviđen da oživi čitav jedan deo grada.

Moskovski ''Siti'' ili ''Yes, we can'' moto ruske arhitekture i urbanizma

Da sve ne bude idealno, pobrinula se najnovija ekonomska kriza prouzrokovana sankcijama Zapada i obaranjem cene nafte, koja je uspela da uspori neumitni točak napretka i razvoja. Pa ipak, jedan tako veliki i moćan sistem je u svojoj istoriji preživeo  i teže stvari, te se zbog celokupne svetske ekonomije i kulturne baštine nadam da će to uspeti i ovaj put. Bilo bi sjajno posetiti Moskvu u istom vernom društvu i za 20 godina, videti dokle se ovaj fascinantni grad razvio i obići naše perfektne domaćine. I verovatno podjednako interesantno kao i u leto 2014.

SLIČNE TEME:

ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE
KRV I SNEG