VREME STRADANJA

O godišnjicama i najboljoj knjizi o Srbima ikada napisanoj

Osporavan kao pisac. Anatemisan u javnosti. Politički proganjan. (Samo)proglašavan za buntovnika.

Slavljen kao vizionar. Imenovan za tvorca nove srpske nacionalne misli.

Prokazan kao državnik. Satanizovan od strane Hrvata, Bošnjaka, Albanaca i Srba, čak i nakon smrti.

Zanemaren, ali nikad zaboravljen.

Retko koja pojava u modernoj srpskoj istoriji bila je predmet toliko rasprava poput Dobrice Ćosića. Oštri opozicionar, nakratko čovek vlasti, večiti intelektualac i nadasve sjajan književnik. Širokog opusa, ali sa jednom glavnom temom. Srpskim seljakom. Iako mu mnogi spore kontinuitet u kvalitetu pisanja tokom višedecenijske karijere, u jednom se svi slažu.

 Najbolja knjiga Dobrice Ćosića bila je i ostala „Vreme smrti”.

Prvi put sam se sa pomenutom četvorotomnom istorijom Srba u Prvom svetskom ratu susreo još pri kraju gimnazije. Iako je od nas tražen samo odlomak, tematika me je privukla da pročitam svih 2000 strana i nisam za time zažalio. Sa ove vremenske distance, uviđam da je to bila greška, pošto mi se „Vreme smrti” desilo prerano. A kako život uvek zatvara krugove kada to najmanje očekujete, moj ponovni susret sa epskim Ćosićevim delom desio se u godini kojom se simbolično označavala stogodišnjica početka Velikog rata.

Protekla 2014. bila je godina neuobičajene žive književne aktivnosti na zadatu temu. Izdavači su se utrkivali u tome koji će bogatijom monografijom ili kontroverznijim osvrtom „istoričara” obeležiti zlatni jubilej. Dela sumnjivog kvaliteta su se nizala jedna za drugim, bezuspešno pokušavajući da nam ispričaju nešto što već nismo čuli kada je u pitanju uloga naše zemlje i naroda u prvom globalnom sukobu. Sav taj trud ostaje uzaludan pred potezom „Lagune”, koja se odlučila na naizgled veoma neatraktivno reizdavanje „Vremena smrti” Dobrice Ćosića.

Znajući da me čeka obiman posao, očistio sam manja i kraća dela sa liste čekanja i posvetio dobrih nekoliko nedelja ponovnom iščitavanju obnovljenog epskog izdanja. Pored redizajniranih naslovnih strana i novonadenutih imena za svaku knjigu, ni sadržaj između korica nije bio onakav kakvog sam se sećao iz gimnazijskih dana. Ne, reči, rečenice i misli velikog pisca se nisu promenile u redakciji teksta. Promenio sam se ja. Sazreo kao čitalac i obrazovao se kao čovek. Tek u 33-oj najzad sam bio spreman za Ćosićev književni uragan.

A kao i svaki uragan, i ovaj je počinjao povetarcem. Uvodnom knjigom, koja svoj prolog posvećuje autentičnim depešama evropskih moćnika i srpskih političara sa samog početka Prvog svetskog rata. Rez na selo Prerovo u dolini Morave, čitaoca momentalno priprema na sveobuhvatni pristup neophodan da se ovako široka i delikatna tema sagleda iz svih uglova. Autor to postiže velikim brojem likova, mešanjem istorijskih i fiktivnih ličnosti, stvarnih događaja i onima nastalim za potrebe knjige.

U nedostatku boljeg poređenja, „Vreme smrti” je srpski „Rat i mir”.

Ne postoji lik, neka njegova karakterna osobina ili događaj koji predstavljaju višak. Svako i svaka sudbina su tu sa razlogom. Nema slepih završetaka, niti bespotrebnih lamentacija. Ćosićev stil je dosledan, detaljan i nepokolebljiv skoro do samog kraja čitave knjige, bez obzira na desetine različitih tokova radnje što se međusobno prepliću i utiču jedna na druge.

U tom fascinantno ispovezanom vrtlogu ljudi, sudbina i događaja, centralno mesto zauzima porodica Katić. Vremenski se nastavljajući na prethodna Ćosićeva dela, „Korene” i „Deobe”, „Vreme smrti” centralno mesto posvećuje deci Đorđa i Vukašina Katića: Adamu, Mileni i Ivanu. Deda Aćim je na zalasku života i neke nove snage kreću u rat, i ovoga puta se boreći paralelno kako sa neprijateljem spolja, tako i sa onima unutar same porodice tragično pogođene podelama. Ratni izbori im daju dodatnu dubinu i slojeve, što predstavlja i osnovni zamajac koji čitavoj knjizi daje snagu tajfuna. Snagu što crpi iz detaljno razrađenih prikaza likova, koji rastu, razvijaju se i stupaju u intenzivne međusobne interakcije kako međusobno, tako i sa epizodnim likovima.

A epizodisti su ono što daje dodatnu boju „Vremenu smrti”, donoseći nam dragocen uvid u to kako rat doživljavaju političari, vojskovođe, diplomate, poslovni ljudi, obični seljaci i intelektualci. Sve njih Ćosić smešta u isti lonac i svodi na sličan nivo, nedeljivo ih vezujući za sudbinu same zemlje u ratnom vihoru.

Sam rat je nemilosrdno realistično sagledan, prikazan i analiziran. Smenjivanje političkih zakulisnih igara između Pašića i savezničkih diplomata sa surovim prikazima bitke na Suvoboru celokupno delo smešta u pakleni ritam koji čak ni užasi epidemije tifusa u valjevskoj bolnici ne mogu usporiti dok hita ka neumitnom kraju povlačenja kroz Albaniju. Nikada pre i nikada posle, rat u srpskoj književnosti nije predstavljen kroz jedan tako realan koktel drame i akcije. Nikada pre i nikada posle jedna tema u srpskoj istoriji nije obrađena na tako sveobuhvatan, detaljan i izbalansiran način, nadilazeći u snazi prikaza i sam boj na Kosovu.

Prvi svetski rat i učešće Srbije u njemu to svakako i zaslužuje. Kada neka nacija u nekom sukobu izgubi TREĆINU svog stanovništva boreći se na strani pobednika to i ne zaslužuje ništa manje od epa koji je Ćosić započeo sedamdesetih godina prošloga veka, u nekim sasvim drugačijim političkim okolnostima, kada nije bilo jednostavno odnose između nekih jugoslovenskih naroda prikazati onako eksplicitno kako je on to učinio. Ali, čak ni to opozicionarstvo nije ono po čemu će „Vreme smrti” ostati upamćeno u srpskim čitankama dok je samih Srba. Ne.

„Vreme smrti” je najrealističniji prikaz srpskog naroda ikada napisan. Prikaz njegove istorije, sudbine i svih pogrešnih i ispravnih izbora. Svih naših istorijskih, političkih i nacionalnih ideala, zabluda i mitova. Prikaz svih naših žrtava, bede i tragedije, ali i ponosa, slave i besmrtnosti. I ne samo to.

„Vreme smrti” je i pisani spomenik. Spomenik srpskom seljaku. Poštenom, vrednom, radnom, ali i onom prevrtljivom sitnom lopovu Toli Dačiću. „Vreme smrti” je spomenik i srpskoj vojsci i njenim vojskovođama, sa potresnim portretom najnarodskijeg od svih srpskih vojvoda, Živojinom Mišićem. „Vreme smrti” je spomenik i svim srpskim majkama, ćerkama i sestrama, tihim i diskretnim heroinama svakog našeg rata. Takođe, Ćosićevo životno delo je epitaf i svim srpskim sinovima, braći, muževima i očevima. Kako onim herojski nastradalim, tako i onima koji su kukavički pretekli iz pakla Velikog rata.

„Vreme smrti” je spomenik svima nama. Spomenik Srbima. Spomenik Srbiji. I zato je vredno počasnog mesta na svakoj srpskoj polici sa knjigama. Nevezano za jubileje.


SLIČNE TEME:
DNEVNIK JEDNE PROPASTI
ODLAZAK STILA
TEROR(ISANJE) ČITAOCA
MOŽE BITI SAMO JEDAN MURAKAMI

POVRATAK DŽEDAJA

O neuništivoj srpskoj košarkaškoj Sili

Košarka. Jedna od mitskih srpskih reči. Dobro znana reč. Pradavna. Naša reč. Naš sport. Naša sportska imperija stvorena u poslednje tri decenije prošloga veka. Umorna srpska reč. Baš kao i ova zemlja. Zaboravljen pojam. Skoro, pa izumrla veština. Do koliko juče.

Do juče, kada su se neke nove „imperije” podsmevale našim posrtanjima u grupi A Svetskog prvenstva u Španiji. Španiji koja je prihvatila organizaciju samo ako bude potpuno razdvojena od Amerikanaca u žrebu. Španiji koja je uoči četvrtfinalnog meča sa Francuskom uvežbavala ceremoniju dodele zlatne medalje svojoj reprezentaciji. Španiji koja je postala „kaznena ekspedicija”, bez da je vezala dve titule. Španiji koja je koristila posrtaj srpske košarkaške imperije da nas „nabije” 30 razlike onda kada smo bili bez Tea Skajvokera i sa umornim Jodom Ivkovićem pored aut linije. I nabili su nas i ostavili nas, misleći da smo mrtvi, učinivši pritom veliku grešku potcenjivanja protivnika na umoru.

Već u grupi u Granadi, bili smo malo manje mrtvi. Zapravo, bili smo blizu zatvaranja životnog kruga i ponovnog rađanja. A kao i svaki početak, i ovaj naš bio je pakleno težak. Mada se teško može reći da jedna nacija ponovo počinje ako na svom kontu ima jedno olimpijsko, pet svetskih i osam evropskih zlata. Ali, sve je to izgledalo kao pradavna prošlost pred sa zebnjom iščekivan meč osmine finala protiv neporaženih Grka. Grka koje nismo dobili na zvaničnim takmičenjima još od legendarnog Bodiroginog šutiranja reklama po Atini 1998.

Kako nas istorija uči da ništa nije izvesnije od njenog ponavljanja,  tako je bilo i ovaj put. I tada, kao i sada, sve je stalo u taj prvi eliminacioni meč. I tada, kao i sada, ispraćeni smo na veliko takmičenje bez pompe, uz podsmeh na pomen 12 odabranih i nepoverenje. I tada, kao i sada, najbolji igrači povedeni su na turnir bez ijedne pripremne utakmice, povređeni, sa nadom da će biti spremni za eliminacije i da ćemo do njih uopšte doći. I tad, kao i sada, kockanje se isplatilo. I tada, kao i sada, glavni ulog u tom kockanju, bio je isti čovek.

Aleksandar Saša Đorđević.

U Atini 1998. je kao igrač grupnu fazu proveo na terapijama, čekajući svojih 7 vezanih poena protiv zahuktale Argentine koja će u narednim godinama izrasti u giganta svetskih razmera. U Madridu je kao selektor čekao Teodosića i Krstića čitave pripreme i kroz grupnu fazu. I baš kao što je svojom trojkom, ulazom pod koš i slobodnim bacanjima unovčio sve čipove Željka Obradovića, tako je ovog leta on bio taj koga su proglasili vizionarem kada su upravo Teo i Krle bili predvodnici srpskog košarkaškog stampeda koji je u oblaku prašine ostavio izgažene favorizovane „helene”, „karioke” i „trikolore”.

Bio je to prvi od četiri ključna delića koje je Sale „Nacionale” doneo u našu polupanu košarkašku slagalicu, decenijama razvlačenu jadranskim ligama, patološkim rivalitetom Čovića i Vujoševića, menadžerisanjem i najezdama strancama sumnjive boje, mirisa i kvaliteta. Prvi, ali i najmanje bitni delić.

Ako je vera u već diljem Evrope etabliranu Teovu lucidnost i Krletovu pouzdanost dala dodatnu snagu „plavima” da u potpunosti zaustave protivnike predstavljala samo finu dogradnju, povratak vere reprezentativaca u same sebe bio je temelj našeg neočekivanog uspeha. Od svih delića koje smo rasuli u periodu posle 2002, taj je bio najveći problem. Ako se izuzmu kratkotrajni bljeskovi u 2009. i 2010, Srbija je u košarci bila postala gubitnička ekipa. Baš ono iz čega smo crpeli snagu za nestvarne povratke iz mrtvih, u poslednjoj deceniji bio je uzrok mnogih teških i tesnih poraza u prelomnim trenucima takmičenja. Znao je to Sale, i zato je sav pritisak skinuo sa igrača i preuzeo na svoju lamentirajući frazeologiju o „miru u glavi i vatri u srcu”. Znao je kolika je ta filozofija donela i njemu kao igraču i nama kao zemlji. I zbilja, naši momci od osmine finala više nisu gubili glave i više se nisu osvrtali za sobom. Gazili su, gledali sebe i išli dalje bez euforije. Baš kao što je Đorđević nemilosrdno tovario koš Litvanaca, Italijana i Grka devedesetih. Ni tada, kao ni sada, nije skakao od sreće, nije psovao saigrače, a sudijama je prigovarao samo kada bi stvarno preterali, poput završnice ratova sa novokomponovanim španskim i francuskim „imperijama”. Mirnoća koju je zračio, poticala je iz drugog po veličini i značaju nedostajućeg komadića šampionskih puzli.

Autoriteta.

Čast Ivkoviću, ali se njegovo prihvatanje usijanog srpskog košarkaškog krompira ipak zbilo pred sam kraj njegove karijere, što su pojedinci nemilosrdno zloupotrebili. Kada se na to nadovezao trend otkazivanja, briga za lične karijere i biranje novca umesto trobojke, rezultati su u najmanju ruku ispali polovični. Srebro sa EP, četvrto mesto sa SP i dva osrednja plasmana na kontinentalnim smotrama 2011. i 2013. Nakon na jedvite jade izborene vize za ovogodišnje planetarno takmičenje, bilo je izvesno da je došlo vreme za novu krv. Nekoga ko se kao trener nije kalio u bivšoj SFRJ i ko nije jedan od četiri jahača „Apokalipse” srpske trenerske „Al-Kaide” (Ivković, Obradović, Pešić i Maljković). Taj neko je mogao biti samo neko sa osrednjim rezultatima ili čovek bez previše iskustva. KSS se kockao i u vatru bacio velikog igrača, ali i neiskusnog trenera. Kako se nije mogao podičiti rezultatima u ulozi stratega, Sale je igrao na ono za šta je svaki klinac koji se bavio košarkom u protekle dve decenije znao i čuo. Na sebe kao igrača. Odigrao je i nije pogrešio, izolujući incident sa Micovom kao usamljeni primer dokazivanja ko je kokoška, a ko jaje. Sa ponovnom pronađenom muškošću i aurom legende, Sale je mogao da se na miru posveti onome što je za sve nas bila najveća nepoznanica, ispostaviće se bezrazložno.

Taktici.

Kao igrač, bio je racionalan i dirigent koji je sve konce uvek držao u svojim rukama. Kao bivši rasni napadač, sa samo jednim i po rasnim napadačem na raspolaganju (Teo i pola „učitavajućeg” Bogdana), u ulozi trenera posvetio se onome što mu je jedino preostalo. Čitanju protivnika i kolektivnoj odbrani. I taj zadatak je uradio za čistu „desetku”. Ako izuzmemo Batuma sa druge planete, Sale je „doktorirao” u klasi daleko iskusnijih taktičara na klupama Grčke, Brazila i Francuske. A sa njim su doktorirali i njegovi puleni, izvučeni iz senki prosečnosti na svetlo gladijatorske arene u vidu TIMA nemilosrdnih ratnika.

Realne domete „plavih” košarkaša trenutno je jako teško sagledati, bez obzira na ishod finalnog meča sa vanzemaljskom SAD. Kao prvo, ovo može biti samo bljesak poput onog u Poljskoj 2009. Kao drugo, ovoj ekipi nedostaje barem pet vrsnih povređenih i nepozvanih igrača (Nedović, Milosavljević, Lučić, Mačvan i Marjanović). Kao treće, ovo su sve sami momci mlađi od 25 godina, koji tek treba da ratu, sazrevaju i igraju velike utakmice u klubovima i reprezentaciji. Mnogo nepoznanica, sa izazovom Olimpijade pred nama.

Jedno je ipak sigurno. 

Posle dugo, dugo godina, košarkaška Sila je opet sa nama i u nama i najsnažnije teče kroz našeg selektora.

Džordž Lukas bi rekao: „Neka je Sila sa vama”.

Ja kažem: „Neka je Sale sa nama”.


SLIČNE TEME:
ZEMLJA KOŠ(M)ARKE

CRNA ZVEZDA

O prekretnici kluba iz Ljutice Bogdana 1a

Više nema laži i nema prevare. Crni petak je došao i došao je kasnije nego što su se mnogi kojima je crvena i bela u srcu nadali. Ali je tu i više nema nazad. Nema ni napred, jer fudbalski klub „Crvena zvezda” po prvi put u svojoj istoriji neće svojom krivicom učestvovati u evro-takmičenjima u sezoni 2014/2015. Zbog sankcija smo već propustili period 1992-1995, ali to je bila druga priča. Tada je bila kriva čitava zemlja, pa i njen mučeni sport, a sada smo krivi isključivo i samo mi. Preciznije, krivi smo koliko smo dužni.

A nije da se ova nemilosrdna suspenzija u režiji UEFA nije dala naslutiti. Naprotiv. Izbacivanje iz evro-kupova samo je kruna jedne katastrofalne klupske, sportske i nadasve finansijske politike od najvećeg uspeha jugoslovenskog i srpskog klupskog fudbala, titule evropskog prvaka u Bariju 1991, pa do dana današnjeg. Kulminacija pogrešnih procena, mešetarenja i nedomaćinskog poslovanje usledila je u poslednjoj deceniji, kada su Zvezdina deca terana iz kluba, a sumnjivi menadžeri, stranci i polufabrikati od igrača gospodarili terenom nekada neosvojive tvrđave, „Marakane”.

No, to je većini sportske javnosti jasno. Niste više morali da budete fudbalski ekspert, pa da shvatite da većini prvotimaca u srpskom (još uvek) najtrofejnijem klubu tu nije mesto ni kao rezervama, a kamoli kao nosiocima igre. Najbolji dokaz za to je bilo i šest punih sušnih godina bez domaćih titula i plasmana u ligaški deo evro-takmičenja.

A sada je situacija takva da ni tih kvalifikacija neće biti i sada je valjda i onim najoptimističnijim „zvezdašima” najzad jasno da je vrag odneo šalu.

Kako nad prosutim mlekom ne vredi previše kukati, postavlja se pitanje svih pitanja u teškim situacijama:

Šta i kako dalje?

Za početak mora se analizirati šta zabrana učestvovanja u UEFA takmičenjima sa sobom povlači.

Kao i uvek, treba poći od onoga što je u ljudskoj prirodi da veliča. Od negativnih posledica.

Ovo je, bez ikakve sumnje, najveći šamar i poniženje koji je nekada veliki klub sa Topčiderskog brda doživeo, bruka i sramota bez presedana i nešto od čega je gore još samo gašenje kluba. Ime Crvene zvezde danas je sinonim za dugove, neiskreno poslovanje i sve samo ne poželjna potencijalna destinacija za igrače, trenere, funkcionere i sponzore. To je klub koji ne može sam da reši nagomilane probleme i potrebna mu je UEFA da ga dovedi u red. Sve to poslovnu klimu oko „Marakane” čini jako nezdravom i prva posledica toga će biti vidljiva već kroz nekoliko dana u vidu masovnog egzodusa većine prvotimaca koji su nakon šest godina najzad uspeli da vrate pehar prvaka nejake srpske lige u vitrine muzeja na našem najvećem stadionu. To sa sobom povlači zahteve za raskid ugovora, nemogućnost uzimanja preko potrebnog novca od obeštećenja za transfere, nove tužbe, dalje gomilanje dugova i drastično slabljenje ionako nejakog igračkog kadra. Takođe, suspenzija šalje i jaku negativnu poruku jakim svetskim („Gasprom”) i domaćim brendovima („Telekom”), koji ulažu milionske cifre u evrima da bi se reklamirali na dresovima i tribinama svake godine. Drugim rečima, Zvezda je u obiljnoj opasnosti da ostane i bez tih nekoliko retkih, realnih i zdravih izvora finansiranja zbog eliminacije iz Evrope.

Takođe, svako dalje nepoštovanje dugova koji još uvek nisu vraćeni može rezultirati još drastičnijom kaznom u vidu višegodišnje eliminacije iz Evrope ili čak preseljenja u niži rang takmičenja.

Međutim, kao i uvek u životu i najcrnja noć može roditi sunčano jutro.

Sa pozitivne strane, u sportskom pogledu se ne gubi previše. Zvezda punih 6 godina nije igrala u Evropi nakon septembra, i takva bi je sudbina najverovatnije zadesila i naredne sezone da joj je dozvoljeno da igra kvalifikacije. Logičan pad na listi bodovanja sa godinama donosio je sve teže  protivnike u sve ranijim fazama eliminacije, te je tako dugotrajniji evropski put postao domen naučne fantastike. Kada se na to doda i dramatičan pad kvaliteta igračkog kadra, koji je počeo da se muči sa estonskim i islandskim ekipama, moglo bi se čak reći i da nam je UEFA učinila uslugu da se ne nerviramo previše pored malih ekrana u sezoni kupanja.

Takođe, ovakva kazna može imati i veoma dalekosežne posledice na najranjiviji segment FKCZ, njenu Upravu. Ruku na srce, to je mesto i početka, a nadamo se i kraja Zvezdinog višedecenijskeg tamnjenja. Funkcioneri koji su u proteklih četvrt veka sedeli podno zapadne tribine „Marakane” glavni su krivci za sve ono što se na putu crveno-belih sa vrha do današnjeg dna dogodilo. Krivi su, iako se tako ne osećaju i za to nisu odgovarali. Krivi su i trebaju da odu. Svi, do jednog. U paketu. I da se ne vraćaju. A to ova eliminacija može da učini. Da klub učini manje atraktivnim za malverzacije usled smanjivanja protoka kapitala. Može da nas očisti nagomilane kvazi-zvezdaške patologije i ljudskog taloga. To mogu da urade samo neki novi ljudi koji će doći.

Ne političari, jer u Srbiji se odavno niko pošten ne bavi politikom.

Ne biznismeni, jer oni samo traže uvećanje ličnih profita.

Ne zaslužni sportski radnici, jer ih to ne kvalifikuje da vode jedan veliki klub.

Ne.

To mora biti neko potpuno nov, neiskvaren i nekompromitovan.

Neko ko će raditi na duge staze, na period od minimum pet ili deset godina.

Neko ko neće zaluđivati raju na tribinama pričama o titulama, Ligama Evrope i Ligama šampiona.

Neko ko neće juriti polovne crnce i iskusne igrače koji izlazak iz povreda žele da provedu u crveno-belom.

Neko ko će se okrenuti sasvim solidnom, ali potpuno dezogranizovanom omladinskom pogonu kojem će dati pravu šansu u prvom timu i od prodaje te „zvezdine dece” vraćati akutne dugove.

Neko ko će biti realan, odmeren, odsečan i nepokolebljiv u bolnim i sporim reformama koje nam predstoje ako želimo da preživimo.

Neko ko je spreman na odricanje, žrtve i nenormalan pritisak dugovanja i nerealne sportske javnosti.

Neko ko je samim tim, ništa manje od nadčoveka.

A kako smo sa nadljudima u hroničnoj nestašici, još uvek nije kasno za katanac na ovu i pokretanje neke druge Crvene zvezde, iz „beton” lige, sa nekim novim entuzijastima i nekim novim klincima u crveno-belom na terenu i tribinama.

Kao 1945.


SLIČNE TEME:
SELEKTORE, BUDI DRUG
ZVEZDA (JE) SRBIJA
A MOŽDA BAŠ U NAMA LEŽI SPAS

ELISE BOŽIJE

O nebeskom besu, poplavama i vojsci

(photo:www.dimitrijeostojic.com)

Sigurno ste čuli za onu basnu o dečaku koji je vikao: „Vuk!” Ako jeste, onda znate i da se neslavno završila za dotičnog junošu, pošto je prokockao poverenje svojih sunarodnika i ostao sam na vetrometini kada je zver najzad naišla.

Kakve to ima veze sa katastrofičnim poplavama u srpsko proleće 2014. godine?

Odgovor je: Baš nikakve.

Preciznije, kod nas su uloge potpuno zamenjene. Kod nas su spasioci ti koji su kukali, ali su se za razliku od onih iz basne, ipak odazvali kada je vodena zver konačno naišla. Učinili su to munjevito i srčano, ali na klimavim nogama. Preciznije, elisama.

Iako mala, nedovoljno popunjena, obučena i opremljena, Vojska Srbije bila je ta koja se prva odazvala kada su Kolubara, Tamnava, Sava i ostale rečice i reke krenule da prelivaju iz svojih korita i nose Posavinu, Mačvu i Zapadnu Srbiju pred sobom. I da nije bilo nje, mrtvi se ne bi brojili u desetinama, već u stotinama, a možda i hiljadama. Čast policiji i specijalcima, ali kada je zagustilo, ljudi su se okretali maslinastozelenoj za spas. I spas je stigao, na jedini način na koji je mogao. Kopno, putevi i železnica su nestali preko noći i do odsečenih i ugroženih se moglo doći samo čamcem ili iz vazduha. Kako je naplavina u sebi skrivala mnoštvo prepreka, najefikasnije sredstvo spasavanja postao je – helikopter. I to ne bilo kakav, već onaj spasilački. Sa dizalicom, korpom, dovoljno prostran i stabilan da duže vremena lebdi nad jednom tačkom.

Od nekada moćne JNA, jugoslovenska, a potom i srpska vojska nasledile su najveći deo tehnike. Maltene svu. Crne devedesete i sivi novi vek nije doneo nikakva nova ulaganja u naše odbrambene snage, što je pogotovo teško pogodilo njihov najelitniji i najtehničkiji vid. Vazduhoplovstvo. Sa letelicama nabavljenim tokom osadesetih godina prošloga veka, broj onih koje su mogle da se vinu u nebu rapidno je opadao kroz pustoš ratova, bombardovanja i sankcija. Kada su u pitanju transportni helikopteri, cifra se zaustavila na – devet. Da, dobro ste pročitali. Devet. 9. Za zemlju od 7 miliona stanovnika i za vojsku koja broji oko dve desetine hiljada ljudi pod oružjem.

Sreća u nesreći je bila što nam je preostao praktično neuništivi tip helikoptera. Uz američkog „hjuija”, najpoznatiji helikopter na svetu. Proizveden u preko 10 hiljada primeraka. Ruski, eks sovjetski. „Osmica”. Mil Mi-8.

Uzleteo još tokom šezdesetih, svoju osnovu nije mnogo menjao. Bila je to prava sovjetska mašina: jednostavna, masivna, izdržljiva i jeftina. Neko će reći i ružna. Ali je radila svoj posao. I mnogo više od toga. Doživela je mnoge varijante, letela na svim kontinentima, od ledara Antarktika, preko svih svetskih mora i okeana, do afričkih pustinja. I na to svom putešestviju, stigla je i do bivše SFRJ. Prvi primerci su stigli 1968, a poslednji 1980. I baš ti poslednji primerci su junaci naše priče.

Da, dobro ste pročitali. Sedam od tih devet „osmica” u našu zemlju je ušlo 1981. Pre ravno 33 godine. Trideset i tri. I za te 33 godine nisu sedeli sklopljenih elisa. Naprotiv. Prevozili su teret, vojnike, ranjenike, davljenike, hitne medicinske slučajeve. Na njih je pucano iz slovenačkih, hrvatskih, bosanskih i albanskih pušaka. Uspeli su da prežive nestašicu delova i goriva devedesetih, NATO bombe 1999, pa još jedan period bede od 2000. naovamo. U retkom svetlom trenutku, na njima je izvršen generalni remont krajem prve decenije ovog milenijuma i životni vek, koji inače iznosi tri decenije, produžen im je za još pet-šest godina. Možda i neku preko toga, ako ih prištedimo. I ti i ti takvi penzioneri, antikviteti na nebu, brojali su svoje poslednje godine tu i tamo leteći za potrebe naše malene vojske. Do ovog proleća.

Tada je njih pet-šest koji su bili ispravni i spremni, po ko zna koji put moralo da se vine u vazduh i ide tamo gde drugi nisu mogli. Škripali su, cvileli i ljuljali se pod teretom Obrenovčana, Šapčana i Mitrovčana. Ali su ostajali u vazduhu, malo manje zbog tradicionalno kvalitetne sovjetske izrade, a malo više zbog truda i hrabrosti njihovih posada iz 890. i 119. mešovite helikopterske eskadrile sa aerodroma Batajnica i Lađevci kod Kraljeva. Piloti i mehaničari „Pegaza” i „Zmajeva” po ko zna koji put su izveli svoju magiju. Magiju znanja, dovitljivosti i potpune improvizacije. Znajući da njihove „osmice” nemaju digitalne instrumente, GPS-ove i infracrvene kamere, morali su da lete samo za dana. To je praktično značilo da elise neće mirovati od prvog svetla do poslednjeg zračka sunca. I nisu. Vrtele su se, kao i prvog dana. I nisu se otkačile, jer pored Boga, na to paze i posade na zemlji. Ljudi koji krpe, budže i rastežu nerastegljivo već  četvrt veka. I za razliku od od svoje sestre na tlu, voda je držala i nakon odlaska od majstora i ovaj put.

Ni prvi, ali možda i poslednji put. Jer, i pored pilotskog i mehaničarskog umeća, sve ljudskom rukom pravljeno ima svoj konačni životni vek. I „osmice” su, u odsustvu boljeg poređenja, na samrti. Ne od neke teške bolesti, već od – starosti. Nikada nisu ni bile predviđene da lete ovoliko dugo, u ovakvim uslovima i uz ovakvo (ne)održavanje. Sada im je svaki dan čist ćar. Ali tih dana je, kao i legendarnih helikoptera, sve manje. Jednog od tih jutara, na sirenu za uzbunu odgovoriće tišina. Jednog od narednih dana kada svi budu vikali: „Vuk”, elise njihovih masivnih petokrakih rotora od čistog ruskog čelika neće se zavrteti. Jednog od tih dana kada budete gledali u nebo tražeći spas, ono će ostati prazno.

Setite se toga kada sledeći put budete rekli da nam ne trebaju vojska, vazduhoplovstvo, avioni i helikopteri.

Setite se toga kada budete tvrdili da za tih desetak miliona evra koliko košta najnoviji primerak unuka „osmice”, Mi-171, može mnogo gladnih usta da se nahrani, da se srede škole i urede bolnice.

Setite se toga kada se i sledeći put budete oslonili na pomoć političara, kako domaćih i stranih.

Siguran sam da ćete se svega ovoga setiti.

Ali, sa jednom bitnom razlikom.

Tada će već biti kasno.

Prekasno.

SLIČNE TEME:
UKRAJINA POD TALASIMA
TU JE, KAŽU LJUDI, NEKAD BILO MORE
HEROJSTVO KAO ZLOČIN