четвртак, 03. април 2014.

ŽIVEO FILM!

O čudu neviđenom beogradskom bioskopskom


Rodio sam se deset godina prekasno. Ne deset, već dvadeset. Sve gotivne stvari su već intenzivno lapile kada sam se ja osvestio i shvatio ko sam i šta sam. A kada sam shvatio gde sam, mogao sam samo da plačem. Najbolji filmovi, najkvalitetniji bendovi i neprevaziđeni sportisti već su bili snimljeni, u penziji ili na silaznoj putanji. Meni su ostale mrvice i prebiranja po prašnjavim rafovima sa gramofonskim pločama i video-kasetama.

Otprilike u isto vreme kada sam ovladao video-rekorderom, započeta je i jedna dvodecenijska borba za mesto starog dobrog filma u Beogradu. Jugoslovenska kinoteka je te 1992. godine na poklon od države dobila prostorije oronulog zdanja u Uzun-Mirkovoj 1. Ali, proći će još više od pune dve decenije pre nego što sjajni klasicistički enterijer u jednom od zaboravljenih beogradskih sokaka bude konačno priveden novoj nameni.

Za to vreme, paralelno i u totalnom neznanju o postojanju onog drugog, u ovom gradu su postojali stara zgrada Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj 11 i moja malenkost. Klasični filmovi su do mene uglavnom dolazili kroz video klubove, a potom i putem interneta. Jedan po jedan prostor namenjen filmu u gradu se gasio, ostavljajući u životu par potpuno sterilnih sinepleksa. Uporedo sa beogradskom kinematografskom agonijom, metastazirala je i dekadencija novog filma, jedinog koji ste mogli da dobijete na velikim platnima srpske prestonice.

Pa skoro jedinog.

Stara zgrada Kinoteke još uvek je bila tu i došao je red i na mene da u njenoj skučenoj i sparnoj sali dobijem priliku da odgledam originalne zapise filmove uz koje sam odrastao. Bilo je nečeg šarmantnog u pucketanju i preskakanju traka uz kultna ostvarenje koja su obeležila 20. vek. Šarmantnog, ali ne i neodoljivog.

Vrtoglavi uspon kvaliteta i pristupačnost zapisa, kao i opreme za reprodukciju,  značio je da je klasičnim bioskopima odzvonilo. To se pre svega odnosilo na one neprofitabilne, poput onog u suterenu Kosovske ulice. Ionako ugrožena i malobrojna beogradska bioskopska publika našla se tako na rubu propasti, osuđena na gledanje instant filmova po šoping molovima za velike pare.

Tako nisu mislili i ljudi koji vode Jugoslovenski muzej filma izbegavši u jeku sveopšte finansijske krize tužnu sudbinu „Kozare”, „Odeona”, „Jadrana”,  „20. oktobra” i „Balkana”. Ne samo da objekat u Kosovskoj nije ugašen, već je dobio i pojačanje.

I to kakvo!

Ljubitelji klasičnih filmova nisu mogli da veruju svojim očima kada je početkom marta novinske stupce obasjala vest o puštanju u rad dvodecenijskog filmskog Skadra na Bojani u vidu nove zgrade Kinoteke u Uzun Mirkovoj 1.

Propustivši po starom dobrom običaju mondenske premijere, čekao sam svoj trenutak i pravi film da su uputim put nove Kinoteke. I dočekao ga veoma brzo. I to ne film, već filmove. I to ne bilo koje filmove.

Tri klasika, tri rediteljska remek-dela.


Kako sam svaki od pomenutih filmova gledao u više navrata  i u različitim formatima i verzijama, otišao sam u novu Kinoteku sa predubeđenjem da ću uživati u dragim ostvarenjima, bez nekih većih iznenađenja.

O, kako sam se samo prevario!

Čast DVD-ju, čast HD-u i „blu-reju”, 3D, smart i digitalnim televizorima velikih dijagonala, ali veliko platno se jednostavno ne može porediti sa kućnom zabavom.

Još od jednobojne uvodne špice „Paklene pomorandže” bilo je jasno da će se solidno popunjena sala brutalno susresti sa filmom koji je te 1971. prestravio gledaoce uvodeći ih u surov svet bezumnog nasilja mladih naraštaja futurističke Engleske. Scena silovanja piščeve žene od strane Malkoma Mekdauela i njegovih „Drugova” izazvala je mučninu kao nikada pre, baš kao i zaštitni znak proslavljenog Stenlija Kjubrika, napadni enterijeri i eksterijeri u pozadini. Kako je „Pomorandža” odmicala, tako je i svrha njenog postojanja postajala jasnija nego ikad. Krešendo nehumane terapije nasilje je ogadio i gledaocu, a ne samo glavnom liku, šaljući tako poruku o tome kako se zločin ipak ne isplati.


Ako sam konačno odahnuo uz crvenu odjavnu špicu u subotu, to nije značilo da nisam spreman za nedeljni nastavak.

Odmakavši se od platna, bio sam spreman da zaronim u neponovljivu mračnu viziju grada budućnosti, Los Anđelesa 2019. Ako je kod Kjubrika glavni utisak bila boja, kod Ridlija Skota to je bilo njeno odsustvo. Preciznije rečeno, mrak. Noar. Jer, „Blejdraner” to i jeste. Nepostojanje i pažljivo doziranje svetla. Za razliku od HD snimka iz lične kolekcije, ovog puta sam bio u prilici da vidim svaki i najmanji predmet u polusenkama koje vladaju velikim platnom. Da uporedim prikaz Harisona Forda, Rutgera Hauera i Šon Jang u zavisnosti od toga koliko im je rasvete veliki reditelj dodelio. Da mi crno bude zapravo beskonačni valer sive. Najzad sam mogao da sagledam svu detaljnost pedantnog rada ljudi iza kamere. Baš onoga što me je kupilo i celu priču o ubicama samosvesnih robota učinilo tako uverljivom i bliskom paralelom modernog društva, ogrezlog u oslanjanje na kompjuterske tehnologije. Pronašao sam dodatno poštovanje za film koji smatram savršenim.


Kraj vikenda nije značio i anti-klimaks. Naprotiv. Slučaj je hteo da ponedeljak veče bude poprište prikazivanja jednog od onih fimova uz koje sam odrastao. „Kosu”. Ostvarenje sa kraja sedamdesetih iz temelja uzdrmalo je američku javnost necenzurisanim prikazom sveta hipi-pokreta, ogrezlog u drogama, razvratu i ljubavi prema bližnjem svom. Naizgled neozbiljna forma muzIčkog filma nikako nije otupela oštricu kritike uštogljenog establišmenta, rata u Vijetnamu i novca kao katalizatora napretka. Naprotiv. Miloš Forman učinio je mjuzikl ozbiljnim žanrom, a nama koji smo ga po prvi put gledali na velikom platnu omogućio da se uverimo u svu raskoš koreografija, kostima i numera koje su obeležile jedan od najboljih saundtrekova ikada.


Bila su to tri uvodna čina romantizirane romanse između mene i Kinoteke.

Neke nove Kinoteke, sa starim filmovima.

Remasterizovanim, a patiniranim.

U sjajnom prostoru, komfornoj sali, sa odličnim zvukom.

Za male pare. Simboličnih 200 dinara. Manje od jednog pića po prestoničkim lokalima.

Ulaznica u svet iluzija nikada nije bila jeftinija i bliža.

Ja sam svoj kutak u ovom gradu našao. Nije to ni kafić, ni restoran, ni klub.

Ne.

To je kuća u kojoj spavaju stari filmovi. I čekaju vas da ih otkrijete ili osvežite svoja sećanja na njih.

Da ih slavite.

Da zajedno ponosno i glasno kažemo: 

„Živeo film!”


SLIČNE TEME:
KLASIK PO KLASIK, LEGENDA
LJUBAV PREMA STRAHU

Нема коментара:

Постави коментар