O
uzrocima,
posledicama, medijima i netoleranciji
Zgrožen varvarskim aktom pokolja novinara u
Parizu pravoslavni Božić 2015. godine i fasciniran odjekom koji je ta vest
imala u svetskim medijima i po društvenim mrežama pohitao sam da se po internet
pretraživačima dodatno informišem o
celom slučaju i dobijem odgovore na neka od pitanja koja su mi se rojila po
glavi:
Ko su ubijeni karikaturisti i šta je časopis „Šarli Ebdo”?
Ko su
ljudi koji su zbog nekoliko crteža
odlučili da oduzmu živote 12 homo sapiensa?
Kako i
zašto se sve to desilo u epicentru
zapadne civilizacije?
Koja je
uloga medija i slobode govora u
celokupnom slučaju?
Kuda sve to vodi?
„Šarli Ebdo” je ultralevičarski časopis krajnje liberalne
uređivačke politike, čija je osnovna namena satira modernog društva, a omiljeno oružje karikatura. Pažnju medija skrenuli su na sebe kada
su njihovi šaljivi crteži muslimanskog proroka Muhameda zapalili islamski svet
burnim demonstracijama širom planete, ali i Evrope 2006. godine.
Trojica ubica su mladi francuski državljani arapskog porekla, od ranije poznati lokalnoj
policiji po učešću u ratu u Siriji i podržavanju radikalnih islamista. Francuska
inače ima najveću registrovanu
muslimansku populaciju u Evropi (preko 5 miliona). Francuska je više vekova
vladala kao kolonijalna sila severnom
i centralnom Afrikom, mahom naseljenom muslimanskim Arapima. Francuska je
vodila i krvavi građanski rat sa Alžirom
u godinama nakon Drugog svetskog rata. Francuska je ujedno jedna i od najrazvijenijih i najliberalnijih
zemalja na planeti.
Pa šta se onda to, kog đavola, desilo u
redakciji „Šarli Ebdoa”?
Možda bi najjednostavniji odgovor glasio: sudar dva sveta. Preciznije, sudar dve civilizacije.
Sa jedne strane, liberalna zapadnjačka i sa druge
strane tradicionalistička, da ne kažem fundamentalistička islamska, arapska
civilizacija. Za Francuze, karikature,
kritika i sloboda podsmeha svemu i svakome predstavljaju jednu od
najznačajnijih tekovina njihovog razvoja. Za Arape, kultura počinje i završava
se sa Kuranom i Muhamedom. Nama, Evropljanima,
hrišćanima, nezamislivo je da neko krene u rat zbog crteža. Da ubije čoveka
zbog bezazlene kritike. Njima, Arapima, nepojmljivo je da se neko sprda sa
njihovim svetim čovekom. Njima, ubistvo zbog satire može predstavljati
opravdanja čak i za ovako strahovit zločin. Dva kraja istog štapa. Dva suprotna
pola, sa mnogo nerazumevanja između.
Razumevanju sigurno nisu pomogli ni konflikti na relaciji ove dve
civilizacije, ni oni iz prošlosti, kao ni oni koji se trenutno odvijaju. Ukoliko
to niste znali, francuski avioni seju
smrt po Siriji i Iraku dok ovo čitate. Smrt među Arapima. Arapima koji
imaju krvne i istorijske veze i sa Arapima u Francuskoj. Ubice novinara u
Parizu se nazivaju teroristima. I oni to jesu. Oni vrše teror nad nedužnim
pripadnicima druge zaraćene strane, prenoseći taj teror i na protivničku
teritoriju. Ako je to tako, kako onda nazvati francuske vojnike i pilote koji
svojim laserski vođenim bombama bombarduju sirijske i iračke gradove, donoseći smrt
arapskim fundamentalistima, ali i civilima? Deci, starima, ženama.
Da sve u ovom slučaju ipak nije tako crno-belo,
najviše se pobrinula i krajnje zamršena politika
koju Zapad vodi protiv muslimana širom planete.
Kao što već rekoh, Francuska je jedna od zemalja
koja učestvuje u međunarodnoj vojnoj koaliciji koja bombarduje položaje Nezavisne islamske države (ISIS),
nepriznate teritorije koja obuhvata delove Iraka i Sirije pretežno naseljene
kurdskim stanovništvom. Kurdi su najveći narod na svetu (35 miliona) bez
države, rasuti između Turske, Iraka, Sirije i Irana. ISIS se u Siriji bori
protiv lokalnog režima Al Asada i tesno sarađuje sa Al-Kaidom. Al Kaida se
zavetovala da iskoreni Amerikance. Protiv Al Asada ratuju Amerika i Francuska, jer je u pitanju navodni
tiranin i kršitelj ljudskih prava. ISIS se bori i protiv Kurda. Kurdi se
decenijama sukobljavaju sa Turcima.
Baš zamršeno, zar ne? I nadasve manipulatorski, baš kao što je to i
spoljna politika zapadnih zemalja prema arapskom svetu. I kao i svaka politika,
i ova ima svoje uzroke i posledice.
Uzrok je najstariji na svetu – novac,
tj. nafta. Posledica je duh radikalnog
islamizma oslobođen iz svoje boce zakopane u arapskom pustinjskom pesku. Eskalacija
nasilja u Parizu nije prva prilika kada se
Evropa susrela sa tim duhom radikalnog islamizma. Osetili su ga balkanski
narodi, a sa njima i Srbi još u 14. veku. Osećali su ga punih 500 godina, ne bi
li se njega na kratko otresli na prelazu iz 19. u 20. vek. Po svoj plen je ponovo
došao devedesetih i tada je bio svesrdno podržavan od strane Zapada, pa i
Francuske. Bosna, Kosovo, Sandžak, jug Srbije. Muslimani su bili ti koji su
predstavljani kao žrtve, a jedan evropski narod kao ksenofobičan, fašistički i
genocidan. Tom talasu satanizovanja pridružili su se i novinari „Šarli Ebdoa”
svojim karikaturama. Kao pripadniku evropskog, civilizovanog naroda te
karikature me nisu uvredile, niti su mi
bile smešne, ni simpatične. Te karikature su mi kao čoveku bile odvratne, da ne kažem morbidne i istu reakciju bih imao i da
su bile usmerene protiv Albanaca sa Kosova. To, naravno, ne znači da sam zbog
tih crteža osetio potrebu da sa „kalašnjikovim” pod miškom ušetam u njihovu
redakciju i oduzmem im život.
Isto tako, rizikujući lavinu osuda, nisam ni osetio TOLIKU potrebu da se pridružim talasu sažaljenja koji je
zapalio internet ovih dana, kao i milione sveća širom sveta, pa i u samoj
Srbiji. Bez preterivanja, odjek u svetskim medijima ovih događaja može se
porediti jedino još sa 11. septembrom 2001. Zanimljivo, još jednog slučaja
terorizma radikalnih islamista nad zapadnom civilizacijom. Kao ljudskom biću,
bilo mi je teško da gledam mučne snimke likvidacije policajca koji se isprečio
na putu pariskoj trojci smrti, a sama
pomisao da bih mogao nastradati na svom radnom mestu mi je bila neshvatljiva.
Ali se zbog toga nisam potpisivao haštagom #JeSuisCharlie, niti otišao ispred
francuske ambasade da upalim sveće. Ne
zato što nisam saosećajan, već zato što bih sebe smatrao licemerom da sam tako postupio. Da, licemerom. Jer, ako idem da
palim sveće ispred zgrade u Pariskoj ulici, onda bih morao da skonem i do
jemenske, a potom i do pakistanske ambasade u Beogradu.
Kakve
veze sad imaju Jemenci i Pakistanci sa „Šarlijem”?
Niste čuli? U Jemenu je bombaš samoubica pre par
dana sa sobom odneo živote 32 tinejdžera
koji su stajali u redu da upišu policijsku akademiju. A u Pakistanu je pred
Novu godinu preko stotinu golobradih
pitomaca vojne škole završilo pre vremena kod Alaha mučeničkom smrću usled
još jednog takvog sličnog napada. U mučenom Pakistanu u kojem su letos američke
bespilotne letelice sravnile sa zemljom
jednu versku školu punu dece zbog sumnje da se tamo kriju fundamentalisti. Dakle,
deca, tinejdžeri, mladi, nastradali na pravdi Boga, samo zato što su bili u pogrešnom mestu na pogrešno vreme ili
pripadaju pogrešnoj etničkoj ili religijskoj grupaciji.
Ali, koga
je za to uopšte briga? To se dešava u tamo
negde daleko od nas i gine neki narod koji uopšte nije tako zanimljiv i
vredan kao naš. To je tamo neka San’a ili Pešavar, izginuli su neki prljavi i
neobrazovani Pakistanci i Jemenci. Nije to predivni i romantični „grad
svetlosti” u srcu kolevke naše civilizacije, niti su nastradali beli
intelektualci u „Pjer Karden” odelima, naprskani „Lankomovim” parfemima. Uostalom, nijedan od zapadnjačkih medija nije o tome ništa izvestio.
Medija, koji su satanizovali Srbe i štitili
muslimane u srcu Evrope devedesetih. Medija, koji sada satanizuju muslimane
širom sveta, a oplakuju francuske novinare u srcu Evrope. Medija, koji svoju slobodu
govora baziraju na saldoima svojih bankovnih računa. Slobodu govora, koja je
ona tekovina zapadne civilizacije što je ispala najugroženija nakon napada na
„Šarli Ebdo”. Slobode govora koja je pored karikature Muhameda napisala: „Budale
veruju u mene” i to platila glavama. Njih dvanaest, od toga deset novinarskih.
Glavama francuskih novinara, ne srpskih, kako bi
se možda moglo zaključiti po dirljivom sažaljenju i protestnoj šetnji Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS).
Udruženja koje se tako glasno i jedinstveno nije oglasilo ni 1999. kada su NATO bombe zavile u crno 16 porodica
srpskih novinara, njihovih članova. Udruženja koje se stidljivo pobunilo protiv politički instrumentalizovanih ubistava
novinara devedesetih. Udruženja koje je ćutalo
kada su pre neki mesec najgledanije autorske emisije skidane sa televizijskih
programa širom Srbije. Udruženja koje se iz petnih žila upire da bude veći Šarli od Parižana, kao i
mnogi odavde, bilo da su u pitanju obični građani ili političari.
Je ne suis pas
Charlie. Ja nisam Šarli.
Ne mogu
da budem Šarli bez da budem i jemenski gimnazijalac, pakistanski student ili
osnovac.
Jer, samo
to je istinska tolerancija.
Je suis un homme. Ja sam ČOVEK.
I žaliću za svakim ljudskim bićem podjednako.
Sve
drugo je licemerje i selektivna
tolerancija na osnovu geografskog, etničkog i religijskog porekla ljudi.
A to je,
priznaćete, ipak pomalo fašistički.
Нема коментара:
Постави коментар