A koji je tvoj izgovor?
FOTO: „Blic”
Otišli smo u božju mater kao zemlja, narod i društvo. Kao ljudi. Pročitam
tekst što mi kolega poslao i smrznem se. Ljudi digli kredit za vantelesnu
oplodnju. Marija i Miroslav Petrović iz Pukovca pored Doljevca. 345.000 dinara.
Skoro tri hiljade evra. Na 36 rata. Namenski. Kamata će im odneti četvrtinu.
Ona ima platu 30.000, on je moler bez stalnog zaposlenja. U nekom Pukovcu,
pored Doljevca. Daleko od svetla Beograda, mraka „Beograda noću”, daleko od
Boga.
Pet godina su pokušavali da dobiju dete. Nije išlo. Nisu iz
Beograda, a i ovde je sada sponzorisanje prvog pokušaja vantelesne postalo upitno zbog uštede. U Nišu
se čeka nekakav „konkurs”. Valjda za nekog oplođivača, kada već toliko opšte sa
nama i nad nama. A možeš samo u državnom o trošku države. Vreme je prolazilo,
život je prolazio. A želja ne prolazi. Želja za potomstvom. Tako normalna,
ljudska želja. Pomalo zaboravljena u eri bele kuge, bede i beznađa. I ta želja
KOŠTA. Pare u Srbiji ne možeš da zaradiš. Nisi imao/la sreće da su ti mama i
tata bogati. Nisi dobio nasledstvo, ne kradeš, nisi se „snašao” u tranziciji
ovog brloga od zemlje. Nemaš čak ni bogate prijatelje. Imaš jednog koji ti pokrije
onaj deo koji ti čak ni lihvarska banka ne da jer imaš premalu platu. Nemaš
NIŠTA i to ništa stavljaš na kocku. Nema plana, nema rezervnog izlaza, nema
alternative. Nema pameti, niti promišljenosti. Samo ludačke želje i sumanute
nade.
Nade da će uspeti. Da nećeš morati kroz još jedan krug pakla
sačinjenog od beskonačnih pregleda, ponižavajućih procedura i hektara
papirologije. Da nećeš dizati još jedan kredit, ako prvi pokušaj ne uspe. Da
nećeš morati da dižeš treći kredit ako drugi pokušaj ne uspe. Da će da te krene
u životu.
I krene te. Dobiješ dete. Ne, dobiješ tri deteta. Tri devojčice.
Helenu, Saru i Danicu. I sve postane lakše. Čak i jezivi kredit koji je tekao
još i pre samog pokušaja vantelesne oplodnje. Da cice u kompletićima sa
srednjom školom na šalterima banke slučajno ne bi čekale jedan dan duže platu
od soma evra. Da bi direktor filijale pazario još jednog „mercedesa”. Dug mora
da se vrati. Nije bitno kako, ali mora da se vrati. Ali, vetar u leđa je sada
jak. Tri mala vetra. Takoreći povetarca. Mala, a svakim danom sve jača. Tvoja i
ničija druga. I pumpaju ti vetar u jedra. Adrenalin u vene. Da grizeš. Još
više, još dalje. U nekom Pukovcu, pokraj Doljevca. U pustinji juga nekakve
Srbije. I to baš sada, kada nikad nije bilo gore. Ali ti si jak. Jer moraš, jer
ne smeš da staneš. Ako staneš, gubiš sve, mada jednu stvar ne možeš da izgubiš.
Njih tri. To ne mogu da uzmu ni lihvari. Mogu letovanja, kola, kuće i stvari u
njoj. Ali njih ne.
ZAJEBAO SI IH.
Doskočio si im. Našao si nešto što im je van domašaja. Slabu tačku
u njihovom neprobojnom sistemu. Tri slabe tačke. Tačkice. Nisi više sam. Imaš
pomoć. Veliku brigu i obavezu, ali i pomoć. Najpre nesvesnu, a sa vremenom sve
moćniju. Nisi im se pridružio i nisi pristao na njihova pravila. Ojačavaš. Produžavaš se. Brojniji si. Širiš se. Praviš
svoju armiju. Radiš jedino što možeš, jer izbora odavno nema. Znaš svoj put i
znaš šta te na njemu očekuje. Znaš i kuda vodi i kako se završava. I znaš da ti
na tom putu ostaje samo jedno.
Ne da žvaćeš kašičice za espreso po kafićima, razvlačiš se sa akrepima po zadimljenim klubovima, slikaš selfije
napućenih usana i golog gluteusa i provodiš se u maniru studenta iako si na
pragu četrdesetih. Ne da sediš na rukama, blejiš, duvaš i cirkaš po kraju,
čekajući dobitak na kladionici da ti promeni tok života. Ne da lobotomiran
sediš pred tv-om, upijaš splačine i paramecijumski veruješ u obećanja za bolje
sutra koje neće doći, barem ne za naših života. Ne da mudruješ preko skajpa
onima koji nisu uspeli da pobegnu iz Srbije o tome kako je drugde bolje. Ne da
čekaš idealne uslove i adekvatnu platu i partnera iz snova da se konačno skućiš
u „Ikea” stanu u krugu „dvojke”.
Ne, ne i ne.
NE.
Posle Marije i Miroslava Petrovića iz Pukovca pokraj Doljevca nema više izvlačenja. Dali su domaći zadatak svima. Opalili najjači medijski šamar još od
Jelene Trikić. Da nam zvone glave isprane političarima, guzicama i rijelitijem.
Prodrmali nas iz temelja i otreznili. Da prestanemo da kukamo i žalimo se. Da
zasučemo rukave i pokušamo nešto da promenimo. Ma koliko to teško bilo i
beznadežno izgledalo.
Jer kad se podvuče crta, IZGOVORA NEMA.
Čak iako je u pitanju nekakav medijski spin, prevara ili
preterivanje. A ako jeste, onda sam ja totalno izmanipulisan. I neka sam. Sa
čime su nas sve manipulisali i manipulišu nas, ja sam još super i prošao.
Нема коментара:
Постави коментар