NAŠ POSLEDNJI PLES

FOTO: img0.ndsstatic.com

Teška noć. Nemirna. Bunovno jutro. Prvo bez Bouvija. Barem na ovoj planeti.

Dva napisana, pa obrisana bloga. Ništa nije dovoljno dobro. Dostojno.

Prvi kolos koji odlazi za mog zrelog doba zaslužuje više. Bolje.  

Zaslužuje muziku. Mnogo muzike. Bouvijeve muzike.

Blagosloven brz internet. Kompilacija iz 2014. „Ništa se nije promenilo”.

Nije bitno ni kako se zove. Bitno je da ima što više pesama. Iz čitave karijere. Sem zlokobnog „Blackstara”, objavljenog tri dana pred smrt.

Kakav izlazak. Dostojan legende. Novim albumom protiv smrtnosti. Iz studija u grob.

Ne, ne idi tamo, raspekmezićeš se od ranog jutra. Vrati se muzici. Uđi u kola. Putuj iz svog sela u grad, kao i svakog drugog dana. Ubaci u petu. Odmori motor. Nahrani dušu. Pusti kompilaciju.

FOTO:extras.mnginteractive.com

Prvo novije stvari. I dalje dobre, ali ne na nivou onih „njegovih”. Ali i ove su „njegove”! Toliko drugačije od svega što se snima ovih dana.

„Sue”. Boles’. Neslušljivi intermeco od sedam i po minuta. In your face, Lady Gaga! Miley Cyrus. Bič, pliz! Zna se ko je bio i ostao najveći čudak svetske muzičke scene i to od vremena dok ste vas dve bile samo nevaljala pomisao vaših očeva.

„Where are we now?” Kakav omaž Berlinu. Bouvi i Berlin. Umetnik u umetničkom gradu. On, Igi pop, Depeš, U2 dok nije postao stajsko đubrivo, REM. Kakav niz. Započet Bouvijem.

„Stars are out tonight”. Vrhunska pesma. Vrhunski spot. Majkl Džekson je izmislio spotove. Bouvi ih je podigao na nivo umetničkog dela. Nije za svakoga. Bouvi nije za svakoga. Tako je uvek bilo, Tako će uvek i biti. Počev od danas.

Ne. Nema suza. Vozi dalje. Motaj manje poznate pesme. Biće vremena za njih.

To mi daj! Trent fakin’ Reznor. „I'm afraid of Americans”. I’m afraid of the world. I ja, Dejvide. I ja. Kakav spot. Kakav spoj. Čoveče, koga je on sve inspirisao! Funny how I inspired someone who inspired me.

Ne, ne, ne. Tamo tek nećeš ići. O Frediju ni reči. Vrati se Bouviju.

Treš devedesete. „Hello Spaceboy”. Pet shop boys. Fascinacija svemirom, astronautima. Bouvi nam je došao iz svemira. Ili je barem bio astronaut. U svakom slučaju, nije bio vezan za ovu planetu.

Jer, ko bi poreklom sa ove planete napisao onakvu pesmu uz koju je ušao i u tvoj život, preko MTV-ja, te davne 1993? Udaraljke. Nadrkana elektronika. Orvelovski spot. „Jump they say”. Sa dvanaest godina bilo je to pomalo i zastrašujuće iskustvo. U svakom slučaju, nesvakidašnji impuls da počneš da proučavaš „fenomen Bouvi”.

Bouvi, to su osamdesete. Tvoja dekada. Najbolja dekada. Dekada sa drugog CD-a.

Menjaj folder. Menjaj i brzine. Ulaziš u grad. Tvoj grad.

FOTO:static.rogerebert.com

„Absolute beginners”. Petsi Kensit. Iz ere kada si još uvek gotivio plavuše. Krš film. Vrhunski saundtrek. Baš kao i kod „Cat people”. Muzika i film. Umetnost. Bouvi.

Bouvi i Džeger. Aaaaaa!

„Dancing in the street”. Kolosi, jedan pored drugog. Obrada sladunjavog popa iz nekih proteklih dekada. Nema veze. Bitno je da su zajedno. Kažu i da su bili zajedno. Na neki totalno čudni način, to celu stvar izdiže na još viši nivo. Kao i Ejndži Bouvi iz legendarne „Angie”.

„Stounsi”. Ode im ispisnik. Jedan od neuništivih. Kit Ričards, Dejvid Bouvi i Igi Pop izgledali su kao da su preživeli nuklearni holokaust. A izgledali su kao da bi mogli da prežive još jedan. Ali jedan od njih očigledno ne može. Najveći kameleon svetske muzičke scene je ipak smrtan. Mačka sa očima. Različitim očima.

Stoj! Tek idu dobre stvari. Tvoje stvari. Onaj, „normalni” Bouvi. Ako je takav ikada postojao.

„This is not America”. Jedan mirniji intermeco za prvih nekoliko semafora. Idemo dalje, opet ubrzavamo. U bulevaru si.

„Blue Jean”. To je to. Nadrkano. Melodično. Pop. A ipak nije mejnstrim. Kao Depeš. Tvoji ljubimci. I njih je dotakao.

Koga pa nije?!

I onda kreće. Onaj kombo. Tri pesme. Vezane. Mega hitovi. Album „Let’s dance”. 1983. Bio si još u pelenama, pa mu nisi bio savremenik. Retroaktivno otkrivanje svega što te je inspirisalo. Retroaktivni život. Retroaktivna zemlja.

Batali to. Muzika ti je tu. Uvek je i bila. Tvoj beg sa ovoga sveta. Tvoja svemirska kapsula. Bouvijeva svemirska kapsula.

„Modern love”. Modern world. David’s world. Kakva hitčina. Chartbreaker. Tera te da se gibaš. Da mlataraš rukama u sedištu. Ljudi iz ostalih automobila ti se smeju. Boli te uvo. I Bouviju su se smejali.

Ti nikada nisi. Ti si ga uvek voleo, na neki čudan način, ali si ga voleo. I voliš ga.

A kako da ga ne voliš kad krene naslovna numera sa njegovog najboljeg albuma. „Let's dance”. Niko nikada neće taj vanzemaljski rif odsvirati kao Stivi Rej Von. I isproducirati kvalitetniji dijamantski singl od Nila Rodžersa. Kakvi ljudi. Kakva pesma.

Još sjajnih ljudi. Još sjajnih pesama. „China girl”. Bolja nego Igijeva. Bariton. Šmekeraj. Ulazak u sedamdesete.

Berlinska era. Bouvijeva era. Stvara se istorija. Menja se čitava muzika. Ulazimo u vremeplov. Pravo za 23. vek!

„Fashion”. Pesma od pre 35 jebenih godina! Pesma iz budućnosti. Čovek iz budućnosti. Putnik kroz vreme. Prekrajač vremena.

Do juče.

Huh.

FOTO: cynicalfilm.files.wordpress.com

„Ashes to ashes”. Još jedan dragulj iz vremenske kapsule. Poslao bih je „Vojadžerom” na put kroz Sunčev sistem. Kao poruku vanzemaljcima. Hej, jedan od vaših je ovde, kod nas! I sjajan je primerak.

Bio. Jeste. Biće. Uvek. Zauvek.

Kao i ON. Ta-ta-ta-tata-tata-ta. Dikonov bas. Rodžersove udaraljke. Čista gitara doktora astrofizike Brajana Meja. I da. Fredijeva terca.

„Under pressure”. Kvin i Bouvi. Može li bolje? Ne može. I nikada neće moći.

Zna to i Bouvi. Otud i onakva posveta Frediju na Vembliju.

Briši suze. Gledaj na put. Poginućeš. A to ne smeš. Ima još mnogo muzike da se presluša. Da se vaspita nova generacija. Da se i njima prenese odgovor na pitanje od million dolara:

„Ko je najbolji frontmen ikada?”

Faruk Bulsara. Da, Fredi. Jedan, jedini. Neponovljivi. Otišao prerano da mu budeš savremenik.

Ali Bouvi nije. Imao si sreće. Bio je tu dok si stasao. Da te pridrži dok si bio slab i podložan lošim uticajima. Ali ti nisi imao šanse. Ne uz starijeg brata. Ne uz roditelje. Oni su ga videli u naponu snage. Tamo u Švedskoj, krajem sedamdesetih. Visoki, mršavi, homoseksualac, što bi rekla tvoja konzerva od ćaleta.

Ali, kakav visoki, mršavi homoseksualac!

I wish I could swim. Like dolphins can swim. „Heroes”. Pesma za zaseban blog. Pesma za sva vremena. Najbolja Dejvidova pesma. Posvećena Berlinskom zidu. Korišćena u filmovima toliko puta, ali nijednom tako efektno kao u „Perks of being a wallflower”. Ema Votson, Logan Lerman, Ezra Miler. Kakvi čudesni klinci. U kakvom čudesnom filmu. U kakvoj čudesnoj sceni u tunelu. Bouvijeva pomoć mlađim generacijama. Da se nađu. Da se izdignu. Koliko god povučeni, neshvaćeni i čudni bili.

Čudak. To je Bouvi. Ni pop, ni rok, već Bouvi. Ni homo, ni hetero. Bouvi.

Vizionar. Sa velikim „V”. Vizionar zvuka i slike. Ali i čitav niz imaginarnih likova.

Thin White Duke. Satkan od poroka. Svakakvih poroka. Život na maksimumu. Sagorevanje na forsažu. Bez rezerve, bez zadrške. Što kaže još jedan legenda koja je učila od Dejvida, Bili Ajdol, „I da dobijem sidu, vredelo je”.

I jeste.

FOTO: hdwallpapers.cat

Kompresovanje godina u dane, ne mesece. Zlatnih godina. „Golden years”. Hipi stajl. Ovo čak vole i tehno-manijaci. Svi vole Bouvija. Šta god slušali, znaju da je on jedan od onih retkih, čistih izvora.

A izvor je tih godina sipao samo kvalitetne stvari.

„Fame”. Sve vanvremenskije stvari. Kako li je to zvučalo te 1975? Sa sve Lenonom potpisanim kao autorom. I do Bitlsa je stigao. Što je Klepton bio u bluzu, Bouvi je u popu i alternativi. Čovek sa kojim su svi hteli da rade, barem nakratko. I Erik ga je ožalio na „fejsu”. Ko ga sve nije ožalio? Sve sami kolosi.

Veliki si onoliko koliko si ljudi dotakao za života. A Dejvid je dotakao milione. I na hiljade genijalaca u tim milionima.

Suza niz obraz. Suze. Gutaj ih. Moraš. Još par skretanja i stigao si. Još par pesama i kompilacija će se završiti.

Pesme ubrzavaju. Do brzine svetlosti. Do Zigija Stardasta.

FOTO: www.rtvbn.com

Nikada nisi voleo tu fazu. Vizuelno preodbojna, preagresivna. Prečudna, ako tako nešto Bouvi uopšte ima u karijeri. Sa druge strane, rifovi „Rebel, rebel” i atmosfera „Sorrow” su i dalje menjali izgleda tadašnjeg mejnstrima. Uz „Ziggy Stardust” i „Changes”, ikona svih čudaka i nedefinisanih kreatura sa margine bila je rođena. Mesija onih sa „ivice svetla”. Biće sa druge planete za uštogljene Engleze i celokupan tadašnji muzički establišment.

Možda je na kraju krajeva Bouvi i bio vanzemaljac. Neko moderno otelotvorenje monolita iz „Odiseje u svemiru”. Uzvišena inteligencija poslata da nas unapređuje kao civilizaciju. To bi objasnilo mnogo stvari u njegovoj muzičkoj karijeri. Baš kao što bi i daltonizam stečen nakon tuče sa najboljim drugarom u kojem je zamalo izgubio oko objasnio mnoge stajlinge.

Možda je i ta fascinacija svemirom i astronautima bila samo originalna namena bića koga smo sa godinama zavoleli pod nazivom Dejvid Bouvi i koje nas nikada nije izdalo.

Možda je naš „Zvezdani čovek” iz „Life on Mars?” zapravo predstavljao verziju 1.0 Dejvida Roberta Džounsa.

Možda je major Tom do nas stigao svojom svemirskom letelicom iz „Space oddity”.

Možda je taj major Tom bio zapravo major Bouvi.

I možda je poput Rutgera Hauera u „Blejdraneru” jednostavno došao do kraja svog životnog veka i tog 11. januara 2016. najzad postao spreman da još jednom prođe kroz ta vrata i po poslednji put se obrati zemaljskoj kontroli leta.

Da nam kaže da je sve u redu i da ćemo od sada moći da nastavimo sami, uprkos kraju njegove misije među nama.

Da ne zna kakvo je to mesto gde sada ide, ali da će u svakom slučaju biti zanimljivo.

Da ćemo moći da nastavimo da ga slušamo dokle god bude imao energije u baterijama da neumorno emituje na svim frekvencijama poruku svim civilizacijama koje možda slušaju.

Da ne treba da tugujemo nad njim, već da slavimo privilegiju što smo mu bili savremenici.

Da učimo našu decu onome što je on nas učio. I da naša deca uče tome svoju decu.

Da smo, kao što to kaže Logan Lerman u „Perks of being a wallflower”, svi mi večni.

Ali, mi znamo da to nismo.

Za razliku od vas.

Gospodine Bouvi.

Stigao si.

Ugasi motor. Ubaci u brzinu. Povuci ručnu. Ugasi plejer.

Pusti suze da isteku.

Zaslužio si.

Zaslužio je to i Dejvid Bouvi.

Ma gde sada bio.

 FOTO: images.thezooom.com

SLIČNE TEME:

IZNAD VREMENA

ČUVARI GRADSKOG BLAGA

GROZNICA KONCERTNE VEČERI

M(J)UZE

ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ

DEPEŠ MAŠINA

NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE



SNIMAJ TO PONOVO, ALEHANDRO!

I ponovo, i ponovo, i ponovo….

FOTO: cinemavine.com

Ne mogu da lažem, moj filmski ukus oformili su vodeći reditelji mejnstrim Holivuda. U svoju odbranu mogu da kažem da su u pitanju bili vodeći reditelji mejnstrim Holivuda iz njegove poslednje zlatne ere, na prelazu između osamdesetih i devedesetih godina prošloga veka. Dakle, Depalma, Skot i Kameron, uz poslovično „slabo mesto” za Spilberga. Kopola, Pekinpo i Lamet pripadali su nekim prošlim decenijama, dok je Skorseze u trenucima kada sam počeo da pravim svoje prve filmske kolekcije možda već bio prešao svoj zenit. Devedesete su mi u tu kolekciju donele Finčera, Mendesa i ne mnogo toga još. Novi milenijum bio je još sušniji, ali je iznedrio jednog istinski velikog kolosa iza kamera, Kristofera Nolana. Druga decenija 21. veka je sa jedne strane postala  dekada „slučajnih pogodaka” kada su u pitanju kvalitetni režiseri mejnstrim Holivuda u pitanju. Sa druge strane, postala je to dekada mog potpunog sazrevanja kao filmofila kroz jasno profilisanje zahteva od parčeta celuloidne trake kojem odlučim da posvetim svoje sve dragocenije slobodno vreme. Takođe, postala je to i era najvećeg reditelja kojem sam imao čast da budem savremenik.

Alehandro Gonzales Injaritu je već neko vreme bio tu. I poput Nolana, nije imao slab film. I baš kao i njegov britanski blokbaster parnjak, bio je „čovek-film”, sam pišući, snimajući i producirajući svoje filmove sa po pravilu isprepletanim scenarijima. Mada, za razliku od nešto mlađeg Kristofera, američki Meksikanac je svoj imidž izgradio na teškim dramama i turobnoj atmosferi, retko izlazeći iz okvira matičnog žanra. 

Prvi iskorak je bio najbolji prošlogodišnji i ponajbolji američki film u poslednjih desetak godina, neverovatni „Čovek ptica”. Autoironična komedija sa (tek) primesama drame donela je preko očekivanu slavu Alehandru i njegovom timu, kao i konačni izlazak iz senke „umetničkog” reditelja na svetlo sveta velikih budžeta. Pred Injarituom je bila prostrta staza od žute cigle da njome sigurno zagazi i osigura svoje mesto među besmrtnicima. I on je to učinio bez greške, odlučnije i žešće nego ikada do sad, vešto balansirajući između oprobanih recepata i nečega sasvim novog, divljeg.

Za razliku od „Birdmana”, „Povratnik” se nije skrivao u senkama maglovitosti trejlera. Od prvog trenutka bilo je jasno da će u pitanju biti žestok film, sniman u eksterijeru, sa najosporavanijim glumcem svoje generacije u glavnoj ulozi. Mada, nakon dva i po sata vratolomne akcije postaje jasno da glavna uloga u „The Revenantu” zapravo i nije mučeni Leonardo Dikaprio, već sama divljina.

Divljina američkih i kanadskih zabiti.

Divljina u ljudima.

Divljina u svakom od nas.

A ta divljina udara žestoko, direkt u glavu i to već nakon dva-tri minuta uvoda. Sličan recept je upotrebljen i kod „Čoveka-ptice”, ali ovde spušten gard neće biti praštan. Scena napada indijanaca na logor američkih trgovaca kožama će vas nokautirati i pre isteka svojih 5-6 minuta celuluoida koliko (samo) zauzima. Injaritu će u njoj baciti sve što ima i zna sa samopouzdanjem koje će vam oduzeti dah i to nakon što će vam izbiti sve zube pogotkom u „staklenu” bradu. Švenk, rez i kamera iz ruke dvostrukog (a daće Bog i trostrukog) „oskarovca”, direktora kinematografije Emanuela Libeskog, uz neverovatnu Alehandrovu koordinaciju desetina statista i glavnih glumaca sama po sebi bi bila vredna svih zanatskih „oskara”, sve i da se „Povratnik” tu završio.

A nije. 

I predivno je da nije.

Za to se pobrinula neograničena sloboda scenarija survival avanture sa primesama istinitih događaja koju je genijalni reditelj i scenarista Injaritu imao na svojoj strani. Dakle, na vama je da se rasteretite razrade likova i kompleksne priče, pošto je osnovna potka radnje ovo u suštini vesterna odnos dobrog i lošeg i motiv za osvetom sa vrlo izvesnim i predvidljivim krajem koji je jasan od samog starta. To će verovatno, na žalost, (opet) maestralnog Dikaprija (opet) koštati „zlatnog dečaka”, ali će Hardiju doneti barem nominaciju za ponajboljeg negativca u poslednjih nekoliko godina na velikom platnu, baš kao i pohvale ostatku kastinga predvođenog sjajnim naturščicima. 

Glumci jesu odlični i kao i uvek kod Injaritua, maksimalno uravnoteženi, ali kao i uvek kod Injaritua, oni nisu glavna stvar. 

Glavna stvar jeste divljina, ali čak ni ona ne predstavlja onaj vršak koplja koji se u vaše grudi zabada sa prvom odapetom indijanskom strelom na obali reke, a završava u surovom obračunu „jedan na jedan” na obali jedne druge reke posle dva i po sata neverovatne avanture.

Glavna stvar je što će se ta strela bukvalno zabiti u vas i što ćete deo te tuče biti upravo VI.

Gledaoci.

Naime, Alehandro Gonzales Injaritu uspeo je da posle vek i kusur filmske istorije najzad u onoj ultimativnoj želji svih sineasta od braće Limije do današnjih dana.

Alehandro Gonzales Injaritu je „Povratnikom” najzad i do samog kraja obrisao granicu između realnosti i filma.

Svojom kamerom, montažom, fotografijom, efektima i minimalističkim saundtrekom učinio je da se osećate kao da ste vi traperi na koje juriša indijanska konjica, da se zastrašujuća ženka grizlija dvaputa uzastopno ostrvljava baš na vas, a ne na najvećeg živog glumca bez „oskara”, kao i da mislite da vi umesto njega padate niz vodopade ledenih reka i provalije Stenovitih planina. Ali tu Alehandro Gonzales Injaritu neće stati. Uvući će vas još dublje, još čvršće nego njegov zemljak Kuaron sa „Gravitacijom”. Postaćete deo svake scene, svakog razgovora, sagledavaćete svaki pejzaž ili uski komadić neba između vrtoglavo visokih krošnji zimzelenog drveća. Osetićete svaku pretnju vatrenim i/ili hladnim oružjem, pojmićete svu podlost Hardijevog lika, pogodiće vas svaka nasilna smrt kako čoveka, tako i divlje životinje u filmu, i kroz sve ćete to proći vrlo intenzivno.

To će vas umoriti, iscrpeti, a mnogima će to biti previše, možda čak i zamorno.

Meni nije i nikada neće to postati. 

Jer, ja ću svaki sledeći Injarituov film očekivati sa nestrpljenjem.

Pretraživati jutjub za novim, sumanutim trejlerom.

Pratiti sa kojim će se glumcima udružiti.

Koju će temu obraditi.

I želeti da nikada, ali baš NIKADA, ne prestane da radi ovo što radi na način na koji radi.

Jer to čini savršeno.

SLIČNE TEME:

ČOVEK-FILM

KRALJ BEZ KRUNE

SILA GRAVITACIJE

IMA NADE - DEO TREĆI

NAJKRAĆA DRVENA BOJICA

O tome zašto volim Crvenu zvezdu

FOTO:i55.tinypic.c

Koliko ste puta čuli igrača koji preslakom u neke od beogradskih „večitih rivala” ispunio svoje snove? Da mu je to bila želja od detinjstva? Da za njega ne postoji nijedan drugi klub?

Isuviše.

Vremenom, te fraze su se otrcale čak i onim vernijim navijačima.

Ili možda pak i nisu?

Za neke ljude, izbor kluba je površna stvar. Simpatične klupske boje, trenutni uspesi, neki istaknuti pojedinac/igrač/trener. Moram priznati da i sam tako biram favorita svake godine u evropskim takmičenjima u fudbalu. Bilbao je je kul jer u njemu nema stranaca. Atletiko Madrid jer nema para koliko prebogati Real ili Barselona. Borusija jer sama stvara igrače.

Ali, to su sve neozbiljne stvari, veze koje potraju sezonu dve, bez prave ljubavi.

Prava ljubav se zna, ne dovodi se u pitanju i ona je za čitav život. I u potpunosti je iracionalna. Čista emocija. Jedna i jedina.

Crvena zvezda.

Od kad znam za sebe, znam za Crvenu zvezdu. I da budem potpuno iskren, nisam je sam izabrao. Bila mi je izabrana, da ne kažem predodređena. Genetska datost.

Psihologija nas uči da se temperament nasleđuje, dok se karakter stvara tokom života.  Ako je tako, ja sam Crvenu zvezdu nasledio. I to tri kolena unazad. Od čukundede Čika Dače Stojanovića, jednog od pionira srpskog fudbala i velikog navijača i igrača predratne „Jugoslavije” (kasnije „Crvene zvezde”). Od dede koji je sa sopstvene svadbe otišao ranije da bi gledao tu istu „Jugoslaviju”. I na kraju krajeva, od brata koji je svoju sobu oblepio crvenom i belom još od moje četvrte godine.

Realno, nisam imao šanse.

Toliko strasti voljenih ljudi oko mene ka te dve boje me je vrlo rano obuzelo. Toliko me je obuzelo, da mi je čak i „Meklarenov” bolid sa Senom u njemu krajem osamdesetih bio toliko drag upravo zbog te kombinacije crvene i bele. Toliko da mi je u setu drvenih bojica u školi crvena uvek bila najkraća, da i dan danas  najviše volim kad nosim crvenu na sebi.

Crvena zvezda je bila sastavni deo mog vaspitanja.

A to vaspitanje se poklopilo i sa meteorskim usponom voljenog kluba na sam krov fudbalske Evrope. Zlobnici će reći da su na krilima tog uspeha regrutovane generacije i generacije „zvezdaša”. Ne slažem se sa time.

Bio sam još uvek dete kada nam se desio Bari. Moje najstrastvenije stadionske godine poklopile su se sa sunovratom Crvene zvezde i velikim usponom rivala sa druge strane Topčiderskog brda. U svom životu, kad podvučem crtu, više znam za njihove titule, nego za one osvojene u najdražim bojama.

Pa ipak, nisam se pokolebao. Nisam posumnjao, niti napustio taj stadion i halu do kraja. Ostao sam stoički, trpeći poraze, posrtanja, finansijski i organizacioni kolaps Sportskog društva Crvena zvezda. I ne samo to.

Ljubav prema Zvezdi, ma koliko u pojedinim trenucima bila bolna, sa godinama je postala nešto više.

Inat.

Istrajnost.

Simbol.

Jer, kao što to kaže i jedan od poznatijih slogana sa „severa”: „Zvezda je život, sve drugo su sitnice”.

I Zvezda jeste život. A život je nekad siv, nekad žut. Nekada boli, kao porazi protiv Strazbura i Bordoa. A nekada ispunjava srce poput pobede nad Romom ili Kajzerslauternom. Nekada je i slatko-gorak, kao 55 sekundi vođstva protiv najboljeg tima na svetu te 1997, moćne Barselone. Nekada je taj život i čupanje bodova u zaustavnom vremenu protiv Donjeg Srema ili Javora.

Od vrha do dna. I nazad. I tako ukrug.

Život je borba, a boriti se možete samo za ono što mnogo volite.

A Zvezda se voli. Uvek. U generaciji mog brata nije bilo teško biti „zvezdaš”. U mojoj itekako jeste. Ali smo nas dvojica i kao zreli i odrasli ljudi opet zajedno u „rupi”. Tu su i njegovi i moji ispisnici. Njihova, sutradan, Bože zdravlje, i naša deca. Sinovi, čak i ćerke. Svakakvih tu likova ima. I uspešnih i bogatih, i onih iz srednje klase. Brbljivih, ćutljivih. Šaljivdžija. Rezervisanih tipova. I svi smu tu. Oduvek smo i bili. Zvezda nam je svima u kostima, u genima. I mi je prenosimo dalje, jer samo to i znamo.

Jer tako je uvek bilo.

I tako će i biti.

Dok se Zemlja okreće.

SLIČNE TEME:
CRNA ZVEZDA
ZVEZDA (JE) SRBIJA

A MOŽDA BAŠ U NAMA LEŽI SPAS

NAJHUMANIJI NEHUMANI GRAD

O tome zašto volim Novi Beograd

FOTO: novosti.rs

Velika spavaonica. Betonska džungla. Nehumani geto. Kraj sveta.

I zaista, Novi Beograd je sve to bio kada je polaganje kamena temeljca za hotel „Jugoslaviju” obeležilo  zvanični početak njegove gradnje. I kao i svaki početak, i ovaj je bio težak.

Močvara između razrušenog starog dela grada i dalekog Gardoša izgledala je te 1947. kao mesečev pejzaž. Niko nije verovao da će se tu ikada išta izgraditi. Još manje da će ljudi tu hteti da žive.

Isprva i nisu. Dobijali su tu stanove i prihvatali bilo kakav smeštaj. Prihvatali su da budu kraj grada, enklava u moru peska, tako blizu centra, a tako daleko. Sa civilizacijom su ih povezivale tek par tanušnih betonskih traka prvih stidljivih nagoveštaja bulevara.

Ni prvi objekti nisu bili bogzna šta. „Paviljoni” od cigle, bez liftova i centralnog grejanja nisu izgledali ni najmanje reprezentativno. Ali se graditelji nisu predavali. Nasipali su deo po deo močvare, napadali pesak i vodu, mukotrpno stvarajući ortogonalnu mrežu blokova u dominantnom pravcu severozapad-jugoistok.

Oni oko današnje opštine Novi Beograd bili su prvi koji su na nešto ličili. Koncept je bio postavljen. Slobodnostojeći objekti u otvorenom bloku, sa tri osnovna volumena zgrada: dugačke četvorospratnice i osmospratnice, uz poneku kulu kao vertikalni akcent u panonskoj ravnici. Veliki zeleni i slobodni prostori.

Ti probni blokovi oko „Fontane” ubrzo su se spojili su se sa „paviljonima” i zaokružili prvu urbanu celinu. Nije to bilo loše, ali jo[ uvek nije predstavljalo ono pravo. Za to su bili zaslužni nekvaltetni materijali i nemaštovitost u izboru vizuelnog identiteta. Bio je potreban dodatni iskorak.

On stiže u formi prvih kapitalnih objekata javne namene, palate SIV-a, zgrade opštine i prvog, pravog modernog gradskog landmarka, solitera Centralnog komiteta. Bio je to signal da Novi Beograd neće biti samo spavaonica, već i nešto više od toga. A kad smo kod spavanja, potreba za sve većim brojem kreveta je bila sve snažnija.

Beograd se izvlačio iz post-ratne depresije i bede i sada je bujao. Ljudi iz čitave zemlje slivali su se u prestonicu. Trebalo ih je skućiti i učiniti to što pre. Deo je otišao na obalu Save, u blokove 45 i 70, ali čak ni to nije bilo ono pravo.

Ono pravo dešavalo se u centru najmlađe beogradske opštine. Tu je u  devet centralnih blokova (21, 22, 23, 28, 29 i 30) močvarna pustara na ušću dveju reka najzad poražena. Koncept prefabrikacije dostiže svoj vrhunac u vidu potpuno identičnih blokova kada je fizička forma u pitanju. Sa druge strane, podstiče se kreativna sloboda arhitekata, dozvoljavajući potpuno različitu vizuelnu interpretaciju modernističkih staklenih fasada.

Novi Beograd je dobio svoje srce.

Krvotok je sledio za njom, granajući se na široke bulevare između velikih blokova prosečne dimenzija 800x400m. Širina i prostranstvo bili su nečovekomerni, baš kao i nedostatak pratećih sadržaja.

Novi Beograd je rastao, ali još uvek nije bio prirastao za srca svojih žitelja.

Za to će morati da prođu decenije, da i priroda „proradi” u celokupnoj viziji urbanista. Protok vremena doneo je sa sobom rast zelenila koje je uporno sađeno i brižljivo negovano. Drveće je osvajalo blokove iznutra, ali je imalo žestoku konkurenciju u školama i vrtićima kojih je bilo po nekoliko u svakom bloku. Bloku koji je sa izgradnjom  trgovinskih sadržaja postao potpuno autonomna jedinica života. Ukoliko ste pak želeli da otisnete van njegovih međa, sve više linija gradskog prevoza činile su vam to lagodnijim procesom. Čak iako ako ste bili deo automobilskog buma sedamdesetih, za vas je bilo dovoljno parkinga, za razliku od centra grada.

Pa ipak, i ta vizija je bila ograničenog roka. Devedesete su napravile potpuni presek, kidajući veze sa modernom. Palanački duh arhitekture montažnih tržnih centara i kioska poremetio je Korbizjeovsku eleganciju „starog” Novog Beograda. Kola su se prenamnožila i prerasla parametre za parkiranje. Novo zelenilo je marginalizovano i zapostavljeno.

Dvehiljadite su raskid sa tradicijom samo pojačale dodatnim pogušnjavanjem izgrađene strukture gonjene beskrupuloznim kapitalističkim porivom za što manjim investicijama u javno zarad izvlačenja što većeg profita iz zgrada u duhu efikasnog starogradskog kompaktnog i polukompaktnog bloka. Novi Beograd je vetrio, ali nije prestao da raste. Naprotiv. Tranzicija mu je zauvek oduzela etiketu spavaonice sa brojnim poslovnim sadržajima koji su okrenuli špiceve na svim mostovima, nateravši ljude  sa desne obale Save da u potrazi za radnim mestom pređu na njenu levu stranu.

Sa prilivom para, Novi Beograd je maltene preko noći prestao da bude geto i postao elitno naselje. Cene kvadrata su rasle, izjednačavajući se sa nekada nedodirivim brdima i padinama Starog grada i Vračara. Starosna struktura stanovništva bespovratno se menjala, a sa njom i platežna moć žitelja najmnogoljudnije srpske opštine.

I upravo taj surovi zakon tržišta nekretnina postao je posle toliko decenija ono nikad izrečeno priznanje vizionarima sa polovine prošloga veka koji su maštali o novom gradu unutar grada. Oglasi i agenti za nekretnine tiho su i neprimetno konstatovali da Novi Beograd jednostavno sadrži sve što vam je potrebno na jednom mestu.

Škole, vrtiće. Prodavnice. Kancelarijski prostor.

Sve ono što je odavno imao i stari deo grada.

Ali za razliku od desne obale Save, ovde nije manjkalo najdragocenijeg resursa koji jedan grad i njegov građanin mogu da imaju.

Prostora.

Prostora za široke bulevare koji su u stanju da prime na desetine hiljada vozila više od onog za šta su bili projektovani. Prostora za nove mostove. Za parkiranje. Infrastrukturu.

Ali, to je tek delić onoga što prostor u urbanizmu nudi. Slobodni prostor daje mesta za zelenilo. Omogućava vam da ne gledate komšiji u prozor. Čini da vam stan ne bude u večitoj senci. Da vaše dete ima gde da izađe i da potrči bez da se oklizne u pseći/ljudski izmet ili naleti na kola. Provetrava vam životni prostor, uz temperaturu i mikroklimu za par stepeni povoljniju od starog dela grada.

Sve ono što Vračar, Stari grad i Neimar više nemaju. Što nikada i nisu imali. Što nijedan drugi projekat u ovom gradu nikada neće imati.

Te slobode koju je u istoriji beogradskog urbanizma samo Novi Beograd predvideo i do kraja je ostvario.

Taj tako nehumani humani Novi Beograd.

Taj vizionarski dragulj urbanizma .

Čista genijalnost srpskih arhitekata sa velikim „A”.

Prva i poslednja.

Vanvremenska.


SLIČNE TEME:
NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA MEGALOMANIJE
KRV I SNEG
ARHITEKTA KOJI JE VOLEO VOZOVE

IZNAD VREMENA

O najvećem koji je ikada postojao

FOTO: i.ytimg.com

„Reciklaža” – označava pretvaranje materijala u novi proizvod i njegovo ponovno korišćenje.”

U svetu umetnosti predstavlja ponovno korišćenje fragmenata ili celokupnih starijih materijala u nedostatku novih ideja. U muzici, reizdanja i iznošenje na svetlost dana do sada nepoznatih snimaka ili materijala benda/izvođača. Po pravilu, takva reizdanja donose kratkotrajnu finansijsku korist izdavačima, ali i malo toga vrednoga i novoga fanovima. Takav je slučaj i sa svežim snimkom poslednjeg koncerta EKV-a, „Iznad grada”.

„Ekatarina Velika” je jedna završena priča. Po mnogočemu najblistavija i najstrašnija rokenrol priča sa ovih prostora. Strašna zbog činjenice da nijedan bend iz bivše Jugoslavije nije tako surovo i brutalno nestao sa lica ove Zemlje popu Milana, Magi, Bojana i Vd-a. Blistavu, jer i posle 20 godina nakon njenog raspada, fragment njenog stvaralaštva, otisak na magentofonskoj traci može u ovoj zemlji da bez većih problema postane najprodavaniji nosač zvuka u eri nestajanja nosača zvuka kao fizičkog entiteta.

O „Ekatarini” se skoro sve zna. Albumi, kompilacije, živi snimci, dokumentarci. I dok su pesme i spotovi svedočanstvo njihovog rada, filmovi, emisije i dokumentarci svoj fokus bacali su na samu sudbinu grupe, time prenebrežući najznačajniji segment koji je nakon beogradskog benda ostao da odzvanja u večnosti.

Uticaj.

Nisam bio savremenik Milana i ostalih. Muzika me je pod svoje uhvatila u prvoj godini gimnazije, a tada se nažalost već navršavalo dve godine od odlaska frontmena „EKV-a”. A kao i mnoge dobre stvari u životu, ulazak tog neponovljivog zvuka i lirike u svakodnevicu jednog tinejdžera koji je tek stvarao svoj muzički ukus desio se sasvim slučajno.

Presnimavajući kasete kod mog najboljeg drugara iz gimnazije, koji je tada posedovao čudo tehnike zvano dvokasetaš, u moj posed su došle tri kompilacije. „Riblja čorba” je bila nekako logičan izbor svakog buntovnog adolsecenta, takoreći klasika. „Van Gog” je bio (i ostao) idealan bend za taj uzrast i (samo) početni stepenik ka ozbiljnijem zvuku. A taj „ozbiljniji zvuk” je došao maskiran u omotu kompilacije „Galije”, u kom (na svu sreću) nije bilo ni „G” od „Galije”.

Pokasapljen kraćim trajanjem kasete i nepoznavanjem tehnologije (noise reduction ostao uključen), u moj vokmen je preko noći uleteo miks uglavnom starijih mračnih i filozofskih pesama o gradu, ljubavi i životu uopšte poznatiji pod nazivom „Ekatarina Velika”. Hipnotički „Aut”, lirska „Modro i zeleno” i živahna „Tatoo” predstavljale su nešto sasvim drugačije od onoga sa čime sam se do tada susretao.  Stihovi su bili kratki, bez rime, ali efektni u svojoj osnovnoj nameri.

Terali su me da razmišljam o njima i terali su me da ih zamišljam.

A Milan je, shvatio sam to veoma brzo, bio jedan od onih ljudi koji slikaju rečima. Bilo da je u pitanju bio skrajnuti pasaž („Platforme”), otvorena ulica („Budi sam na ulici”), školsko dvorište („Geto”) ili čitav grad („Sarajevo”), rođeni Zagrepčanin koji je odrastao u Sarajevu, a svoje najbolje godine proveo u Beogradu, znao je sve da ih pretoči u slike. A te slike je pokretao rokenrol sastavom pojačanim klavijaturama.

Za tinejdžera, dobitna kombinacija. Za tinejdžera koji je voleo (i dalje voli) da čita, analizira i sakuplja podatke, neponovljivi spoj kojem ću se vraćati u godinama koje su sledile.

A godine koje su sledile su donele svakonedeljnu posetu berzi diskova kod „SKC-a” i marljivo kompletiranje diskografije „Ekatarine”. I tu je prva kupljena kaseta bila prelomna. „Par godina za nas”, direktan pogodak u vrhunac komercijalnog zvuka prožet legendarnim hitovima (naslovna numera, „Krug”, „Sinhro”, „Pored mene”). Više nije bilo nazad.

„Ljubav”, odlučujući zaokret ka zrelom zvuku. „Dum dum”, oštriji od noža. „Neko nas posmatra”, lagani pad. „S’ vetrom uz lice”, ulazak na veliku scenu. „EKV”, podloga za kasnije uspehe. „Katarina II”, prapočetak svega.

Nisam se tu zaustavio. „Paket aranžman”,  prva kupljena ploča u životu, uspomena na davna prošla vremena. „Angel’s breath”, kolekcionarski raritet i jedan od najbizarnijih nosača zvuka ikada snimljenih na našem jeziku.

Sledile su i knjige. „Dečak iz vode”, knjiga tekstova pesama i intervjua i prvi susret sa mnogim Milanovim stihovima čak i pre kupovine samih kaseta i CD-ova. „Mesto u mećavi”, osvrt na život i karijeru.

Sa odomaćivanjem interneta, slilo se tu i mnogo sakupljenih članaka i fotografija, koji su samo upotpunili sliku jedne karijere i jednog života koji je nestao par godina pre nego što sam se ja u njega ušetao.

I to istraživanje, to upijanje stihova, reči i nota, koliko god zabavno bilo, završilo se negde krajem gimnazijskog perioda. Iako veoma plodno, „Ekatarinino” blago ipak je bilo iscrpljeno. Bespovratno. Shvatio sam to, za razliku od (re)izdavača „Iznad grada” i sličnih recikliranih komadića njihove istorije.

Mene je moj muzički ukus odveo dalje, u neke nove žanrove i neke nove bendove. „EKV” je pao u drugi plan, ali nikada nije sasvim nestao iz mog života. Niti će. Uvek ću im se rado vraćati, toj neponovljivoj grupi gradskih intelektualaca i umetnika, tih neprevazidjenih filozofa koji su me muzički i ljudski odredili i usmerili na pravu stranu. Da sve analiziram. Da se vraćam i razmišljam o temama, čak i kada mi se učini da sam ih savladao. Da život ne posmatram kao crn ili beo, već kao siv. Da volim ovaj grad, ma koliko nekad sumoran i mračan bio. Da ljubav nije samo patetika, već kompleksna emocija. Da čak, i kada njih više odavno nema, nije sve izgubljeno.

Da, „i kada sve je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo”.

Čak i kada je sve završeno.

SLIČNE TEME:

ČUVARI GRADSKOG BLAGA
GROZNICA KONCERTNE VEČERI
M(J)UZE
ŽIVOT POČINJE U PEDESETOJ
NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

DEPEŠ MAŠINA