ESTETIKA SUROVOSTI

O nezadrživoj ekspanziji korejskog filma

Sa ove vremenske distance može se sa velikom dozom bezbednosti reći da se Holivud i američka „A” filmska produkcija nisu nikada u potpunosti oporavile od štrajka scenarista na prelomu vekova. Bezidejnost filmskih priča, reciklaža i auto-reciklaža, te snižavanje svih kriterijuma zahtevnosti radnje da bi se ona prilagodila prosečnom žderaču kokica u bioskopskom mraku dovela je do jedne nove-stare teme među filmofilima.

Više nego ikad pre u istoriji, kvalitetan film stanuje van engleskog govornog područja i severnoameričkog kontinenta.

Uvek ga je bilo u Evropi. Znao je da zađe u Latinsku Ameriku, a velikani sedme umetnost su stizali čak i iz Australije. Ako izuzmemo Japance, Azija je za ovdašnje ljubitelje filma do skora bila tabula rasa. Kinezi su bili i ostali tržište za sebe, baš kao i Indija. Iranci i Turci su imali po jednog velikog reditelja i to je bilo to. Ali, to su manje ili više bile poznate stvari. Ono što je novo i što preti da promeni odnos celuloidnih snaga na najvećem kontinentu jeste Koreja. I to ona južna.

Baš kao i u slučaju japanskih automobila osamdesetih i kineskih mobilnih telefona dvehiljaditih, korejski film je nešto što je velika nepoznanica i razlog za podozrenje. Ukoliko se odlučite da uronite u svet najdinamičnije mlade filmske industrije u svetu, shvatićete koliko je ta predrasuda pogrešna.

Današnja južnokorejska kinematografija bogata je u produkciji, raskošna u tehnici, a iznad svega izuzetno kvalitetna u pogledu najbitnijeg segmenta jednog filma. Priče.

Meteorski uspon filmske industrije u ovoj zemlji počinje sa sveopštim napretkom privrede, ekonomije i tog društva ranih devedesetih, a vrhunac doživljava početkom protekle decenije. Prva generacija njihovih istaknutih reditelja, rođenih tokom šezdesetih godina, već je spremna na sledeći korak, a to je velika scena Holivuda. Do nje su došli uspešnom mešavinom tenzije, akcije i brutalnosti u svojim filmovima, koji su svi do jednog iznosili na svetlo dana ozbiljne životne probleme i drame te nacije. Upravo taj miks između surove svakodnevice i njegove uverljivosti izdvaja filmske radnike iz Južne Koreje od svojih kolega u regionu. Moglo bi se reći da se nalaze na zlatnoj sredini između Japanaca i Kineza, što ih čini gledljivim, a ne ultra-komercijalnim.

Tu tananu ravnotežu što u sebi spaja umetnost i tržište najefektnije su dostigla trojica reditelja.

Najstariji među njima je „francuski” đak, Kim Ki-duk (1960). Reč je o jednom od najboljih živih reditelja „umetničkih filmova” na svetu i tvorcu nekih istinskih remek-dela „sedme umetnosti”. Minimalista je i teži ka što manje dijaloga u svojim ostvarenjima, koja vrlo vešto hodaju po opasnoj oštrici između nemog i ton filma. Taj recept je do savršenstva doveden u „Bad guy” i „The bow”. Njegovi filmovi će vas naterati da se zamislite nad nekim neobičnim životnim situacijama i da se podjednako divite kako kadriranju i scenografiji, tako i pojedinačnim glumačkim performansima. Dileme koje iznosi pred vas neće biti lake, baš kao što to nije bio izbor između lepote i ljubavi u „Time” i neobičan odnos dve najbolje drugarice u „The Samaritan girl”. Lako neće biti ni samo gledanje, poput njegovog poslednjeg filma, „Pieta”. Uprkos tome, Ki-duk je možda i „najnežniji” korejski veliki reditelj i samim tim najpristupačniji Evropljanima.

To se sa druge strane nikako ne može reći i za Parka Čan-vuka (1963), verovatno i najpoznatijeg režisera poreklom sa juga ovog azijskog poluostrva. Svet se oduševio, ali i zanemeo od njegove tzv. „Vengeance” trilogije, posvećene osveti kao osnovnom pokretaču glavnih likova. To se pogotovo odnosi na „Oldboy”, jednu izrazito agresivnu priču o zatočeniku misteriozno oslobođenom nakon 20 godina. Uloga što je besmrtnim učinila glavnog glumca, Čoi Min-šika (1962), tradicionalnu dalekoistočnu surovost stilizuje kao umetničku vrednost i pakuje je u moćnu poruku o životnoj nepravdi i nedostatku srećnog kraja kao realnom ishodu. Rukavica u lice otužnog Holivuda bila je bačena i bilo je samo pitanje vremena kada će se Park otisnuti preko Pacifika da svoj talenat prikaže i u „A” američkoj produkciji. To je i učinio maestralno sa ledenom pričom o jednoj vrlo neobičnoj porodici i odnosima koji u njoj vladaju, „Stoker”. Uprkos veoma usporenoj radnji karakterističnoj za Parka, ovaj film će definitivno postati benčmark za vizuelni identitet u godinama koje dolaze i pomagalo u fakultetskom obrazovanju budućih režisera. Takođe, to je i pokazatelj da ovaj sjajni čovek iza kamere <i>neće menjati svoj stil zbog upliva para</i> u svoje projekte.

Ruku pod ruku s njim holivudskim bulevarima korača i poslednji jahač korejskog filma, Kim Ji-von (1964). „A bittersweet life” služio je kao odskočna daska do šokantnog „I saw the Devil” koji će vas preko dva i po sata držati prikovanog za ekran. I ovde je nasilje u službi priče, a sam kraj će biti vredan čekanja i mentalne torture. Za razliku od svojih prethodnika, Ji-von se u Americi odlučio za komercijalu i tako u svom najnovijem filmu, „The last stand”, iz penzije vratio jednog Arnolda Švarcenegera. Sudeći po blagajnama, više nego uspešno. Ono što mi čekamo jeste ozbiljan dramski projekat od njega.

Korejski film je tu i nemoguće ga je ignorisati.

Korejski film definitivno zaslužuje vašu pažnju i vreme.

Korejski film traži otvorenost uma za nove kulture i drugačiju životnu filozofiju od naše.

Korejski film je zahtevan, na momente čak i naporan.

Korejski film je kvalitetan, moćan i hipnotički privlačan.

Korejski film je sjajan.

IMA NADE - deo treći

O majstorima iza kamere mlađe generacije...

Za razliku od korektne ponude mladih glumaca i oskudnog izbora među glumicama, stiče se utisak da Holivud najmanje treba da bude zabrinut kada su u pitanju novi i perspektivni reditelji.  Kako na ruku njima ide i biološka činjenica da kasnije sazrevaju, može se slobodno reći da u Holivudu danas ima kvalitetnih ljudi u režiserskim stolicama u četrdesetima nego prstiju jedne ruke. Sasvim dovoljno, kada se uzme sveopšte stanje aktuelnog trenutka svetske kinematografije. I dolaze bukvalno sa svih strana sveta, ne računajući Korejance koji ipak zaslužuju zasebnu temu.

Najveći živi reditelj u naponu životne i stvaralačke snage nam dolazi iz Engleske. Njegovom biografijom može se podičiti jako malo kolega. Finčer je svoju filmografiju bespovratno ukaljao, te tako sada Kristofer Nolan (1970) jedini može reći sa ponosom da samo Džejms Kameron i on nemaju NIJEDAN loš film u CV-ju. Snimio ih je ukupno osam dugometražnih i ako se izuzme prvenac iz nezavisne produkcije („Following”), ovaj bivši student engleske književnosti jednostavno ne zna za promašaj. Kao reditelj, scenarista i producent potpisuje ukupno sedam svetskih megahitova: „Memento”, „Insomnia”, „Batman begins”, „The prestige”, „The Dark knight”, „Inception” i „Dark Knight rises”. Sva njegova dela karakteriše maestralni zanatski rad na kadriranju, napeta i spektakularna akcija i ne-linearna radnja. Posebno mesto u ovom briljantnom opusu zauzima trilogija o Betmenu, najuspešnije oživljavanje jedne filmske franšize ikada. A u toj trilogiji na tronu ponosno stoji „The Dark Knight”, verovatno najkvalitetniji i najuspešniji komercijalni blokbaster u ovom veku. Kako kritički, tako i finansijski. Ono što Nolana izdvaja od ostalih režisera današnjice jeste i njegova podjednako kvalitetna saradnja sa rodjenim bratom Džonatanom (1974) na pisanju scenarija za sve filmove koje je režirao, sa izuzetkom „Insomnije”. Sav taj kvalitet ostaje skriven za članove Akademije već godinama, i kako stvari stoje, to će se teško promeniti. Verovatno će  sve to biti nadoknađeno za neki od poznijih i nedovoljno kvalitetnih filmova, kao što smo videli i na primeru jednog Martina Skorsezea. A Nolan već sad staje rame uz rame sa najvećim holivudskim režiserima svih vremena.

Sa sobom je doneo skandinavsku (preciznije, dansku) surovost i sumornost. Njegovi filmovi su teški, likovi iščašeni, a akcija krvava. Ispekao je zanat u nezavisnoj produkciji i spreman je za sledeći veliki korak. On je Nikolas Vajding Refn (1970), u svetsku orbitu je lansirao Rajana Goslinga sa „Drive”, a pored režiranja, piše i scenarije za svoje filmove. „Pusher” trilogija je vrlo brzo prerasla okvire Danske, bizarni „Bronson” u prvi plan izbacio je obećavajućeg Toma Hardija, a „Valhalla rising” šokirao publiku po filmskim festivalima širom sveta. „Only God forgives” bio je promašaj, a narednih nekoliko godina će sudbonosno definisati ovog majstora fotografije i atmosfere i njegov uspeh u borbi sa velikim produkcijama.

Mnogi reditelji imaju svoje muze. Vremena se menjaju i to više nisu nužno žene, tako da ako Refn ima Goslinga, onda Stiv MekKvin (1969) ima Majkla Fasbendera. Britanski režiser za sobom ima samo dva dugometražna filma i oba su izbacila u prvi plan irsko-nemačkog glumca. Njegova ostvarenja su klaustrofobična, fizički i mentalno naporna. „Hunger” se bavi štrajkom glađu pripadnike IRA-e u engleskim zatvorima, a „Shame” emotivnom i seksualnom otuđenošću u današnjem svetu. Sledeći korak je ulazak u američku „A” produkciju sa „Twelve years a slave”, sa kojom dolazi i prva glumačka postava i novci. Imenjak legendarnog glumca šezdesetih i sedamdesetih konačno stupa pod svetlo reflektora i mi se nadamo da se pod njima neće prebrzo istopiti.

Pored ove tri perjanice, bilo bi nefer preskočiti i još dvojicu reditelja koji su, uprkos kratkoj biografiji, snimili nekoliko ostvarenja vrednih pomena.

Oren Moverman (1966) stiže iz Izraela, a njegov prvenac, „The messenger”, teška dramska priča o vojnim izvestiocima porodica poginulih u Iraku, ostavio je fasciniranim kako žirije, tako i publiku nezavisne produkcije i pratećih festivala. „Rampart” je značio nastavak saradnje sa Vudijem Harelsonom, ali nije ni izbliza ponovio uspeh prethodnika. Kao scenarista skrenuo je pažnju na sebe biografskim filmom o Dilanu („I'm not there”). Dovoljno da čekamo njegov novi projekat sa nestrpljenjem.

Poslednji u našem predlogu, igrom slučaja je i jedini „Oskarovac” na ovoj listi. Dobio ga je za svoju kratku priču u omnibusu „Six shooter”, a svet je iznenadio sa „In Bruges”, u kome je koncept starog, dobrog enegleskog humora digao na neki novi nivo i pokazao svetu da i Kolin Farel zapravo može biti simpatičan. Martin MekDonah (1970) nije uspeo da oprobani recept prenese i u „Seven psychopaths”, ali je kao producent potpisao solidni „The guard”. Vreme radi za njega, ali mu sledeći korak mora biti pažljivo odmeren.

Kada se sve ovo uzme u obzir, stiče se utisak da jedan Ridli Skot može da gleda ka penziji i svoj presto krvavo izboren osamdesetih i devedesetih prepusti novoj generaciji očeva filmskih iluzija. I to može da učini mirne duše. Deca su stasala i kadra su za najveće domete.

SELEKTORE, BUDI DRUG…

… pa nemoj da prokockaš još jedan kvalifikacioni krug…

  

Tema fudbalske reprezentacije ne prestaje da nas opseda, a povod za ovo pisanije su zastrašujući hvalospevi za igru našeg tima protiv nikad „običnije” Hrvatske i inicijativa kapitena da Mihajlović ostane sa timom i u sledećem ciklusu. E sad, pored činjnenice da je naš selektor konfliktna ličnost, zadrt i sujetan van svake pameti, mislim da mu je najveći greh činjenica da je promenio previše igrača i nije uvek pozivao najspremnije i najbolje igrače u tim. Jednostavno, mogla bi se napraviti čitava jedna postava od njegovih pogrešnih odluka i ona bi izgledala otprilike ovako:

Brkić

Maksimović, Biševac, Tomović

Fejsa, Petrović, Radovanović, Stevanović

M.Šćepović, S.Šćepović, Lekić
 

i tu čak ne bi ni bio kraj…

Takođe, ogrešio se teško o pojedine igrače, koje ili uopšte nije pozivao, ili ih je držao na klupi i tribinama, pa su ga otkačili, dok je neke prerano otpisao zbog „podmlađivanja''. Ovo poslednje je posebna glupost, pošto za reprezentaciju uvek igraju najbolji, koliko god godina imali. Za razliku od košarke, gde su igrači bili ti što su otkazivali, ovde je selektor bio taj koji je precrtavao sa spiska i pre nego što je takmičenje počelo ili neko od pozvanih igrača dobijao pravu šansu.

Da ne grešimo dušu, kada dođe neki (nadam se) Ljubinko Drulović i preuzme selekciju nakon Mihinog i Toletovog odlaska, nije baš ni da će morati od početka da krene. Preko 40 isprobanih igrača (!) u zvaničnim utakmicama (!) ima i svojih prednosti, te tako vrlo dobro znamo ko jeste, a ko nije za reprezentaciju. Problem je u nedopustivim rupama koje nam je Siniša ostavio i koje sad moramo da krpimo, uz neke starosedeoce vredne pomena. Ukoliko ostanemo pri sistemu igre koji dominira Evropom i koji smo do sada najčešće igrali (4-2-3-1), to bi trebalo da izgleda otprilike ovako:
 

Golman:

Boljeg od Vladimira Stojkovića (30 godina, partizan) nemamo, a pritom je i on daleko od dobrog rešenja, što možemo da vidimo i po „plivanju'' u crno-belom dresu. Zamena mu je nebitna, posto su sve redom nestalne u formi, tako da to može biti i Damir Kahriman (29, Tavrija).
 

Levi bek:

Iako je Aleksandar Kolarov (28, Mančester Siti) odigrao jako loše ove kvalifikacije i nije u nekoj zavidnoj formi, ipak mora ostati jedan od oslonaca ove ekipe, kakva god ona bila. Ako ništa drugo, onda zbog prekida, koji sem njega nema ko da izvede, a ne treba zaboraviti da smo upravo na taj način i podavali većinu naćih golova u ovim kvalifikacijama. Alternativa bi mu bio vrlo dobri Duško Tošić (28, Genčlerbirligi), koji igra u životnoj formi, a može biti upotrebljen i kao štoper, zlu ne trebalo.
 

Štoperi:

Matija Nastasić (20, Mančester Siti) i Neven Subotić (25, Borusija Dortmund) su, iako mladi, vec poprilično iskusni i igraju velike utakmice svaki vikend. Prvi je bio jedino pravo i pozitivno otkrovenje ovih kvalifikacija, a drugog ''samo'' treba uklopiti u reprezentaciju. A da se razumemo, bolje i nemamo, jer Milan Biševac (30, Lion) pokazao da može biti samo zamena i ništa više. Ostali (Rajković, Tomović, Maksimović) su još slabiji, tako da će imperativ biti da se izgladi problem sa Nevenom, koji najverovatnije takođe nosi u sebi prefiks zvani „Mihajlović''.
 

Desni bek:

Ovde dileme nema, mesto je zacementirano za Branislava Ivanovića (29, Čelzi), kapitena i našeg najboljeg fudbalera. Njemu bi konkurenciju mogao da naparavi Dušan Basta (29, Udineze), iako u klubu igra mnogo ofanzivnije, ali su nama krilne pozicije već popunjene. Čak možda ne bi bilo loše ni isprobati varijantu sa Banetom na štoperu, a sa njim kao ofanzivnim bekom. A ostaje nam i da se nadamo da se Basta više neće misteriozno povređivati pred same kvalifikacione utakmice, kako je to činio dok je selektor bio čovek koji mu uprkos vrhunskoj formi nikada nije pružio pravu šansu.
 

Centralni vezni:

Ovde je pozicija za „grešnog” Nemanju Matića (25, Benfika) vec viđena, dok za drugo mesto ravnopravno konkurišu prerano otpisani Miloš Ninković (29, Crvena zvezda) i bezrazložno skrajnuti Zdravko Kuzmanović (26, Inter Milan). Prvi bi nam doneo pas igru, iako bi to zahtevalo da igra povučenije nego u klubu, a drugi čvrstinu i šut, mada to već imamo u Matiću. Alternativa bi eventualno mogao da bude i Aleksandar Ignjovski (22, Verder), ali bi to značilo da Nine ide napred i da neko od ofanzivnih veznih leti van ekipe. To bi već bila stvar taktike, a siguran sam da bi se i Zdravko opet odazvao da ga pozove neko ko nije Mihajlović. Sa Matićem je taj problem (valjda) rešen.
 

Ofanzivni vezni:

Tri pozicije iza najisturenijeg napadača su možda jedine popunjene u našem trenutnom raspoloživom fondu potencijalnih reprezentativaca. Mozda čak i prepunjene. Lazar Marković (19, Benfika) i Dušan Tadić (25, Tvente) su se iskristali kroz ove kvalifikacije kao najbolja rešenja, s tim sto je drugi imao tu nesreću da mu Ramadani nije menadžer, pa je sedeo na klupi nedopustivo dugo u nekim jako bitnim utakmicama. Triling bi zatvorio Adem Ljajić (22, Roma), uprkos jednoj od retkih situacija u kojoj je Mihajlović bio u pravu. Jednostavno, potreban nam je i zbog toga treba preći preko njegovog očiglednog nepoštovanja određenih stvari. Kako su pomenuta trojica jako mladi, potrebno je da na klupi imaju jednog nepošteno zaboravljenog Boška Jankovića (29, Verona), upotrebljivog na više pozicija. Filip Đuričić (21, Benfika) treba da ima jasno definisanu poziciju u timu i da raste uz ostale igrače. Šesti igrač bi se odlučio u duelu Miralem Sulejmani (25, Benfika) i Zoran Tošić (26, CSKA Moskva), s tim sto ovaj potonji nije skoro ništa pokazao u ovim kvalifikacijama, a imao je i više nego dovoljno prostora za to.
 

Napadač:

Ispostavilo se da je rak rana ovog sastava loša realizacija i skoro svi ispobani napadači u ovom ciklusu su podbacili. Ostaje žal što jedan Nikola Đurđić pre teže povrede nije dobio šansu pre braće Šćepović, Lekića i Filipa Đorđevića. Ovako ostajemo sa jednim jednim pravim napadačem, mladim, neiskusnim, ali ocigledno vrlo talentovanim. Aleksandar Mitrović (19, Anderleht) tek treba da se dokazuje na velikoj sceni, ali kod nas nema konkurenciju. Zbog toga bi možda još jednom trebalo porazgovarati i sa prekaljenim Milanom Jovanovićem (32, bez kluba) i videti da li postoji prostor za eventualni povratak iz nepravedno preuranjene penzije. U slučaju da se on ne odazove, zamena bi pre svih mogao biti Filip Đorđević (26, Nant) i to samo kao najmanje loša varijanta.

Na terenu bi to moglo da izgleda ovako:

Stojković

Ivanović            Subotić                Nastasić            Kolarov

                                Matić                     Ninković

Ljajić             Tadić          Marković

Mitrović

Zamene: Kahriman, D. Tošić, Basta, Kuzmanović, Janković, Đuričić, Jovanović

Tribine: Biševac, Ignjovski, Sulejmani, Z. Tošić, Đorđević…

Svi drugi igrači koji su protutnjali kroz naš tim u ovom ciklusu su daleko od čak i ovako skromne reprezentacije. Sa druge strane, kakav god bio naš A-tim, on nije poligon za učenje i eksperimentisanje, te tako zaslužuje najboljeg mogućeg selektora koji će u njega pozivati najbolje moguće igrače.

Selektor:

Pitanje koje treba postaviti možda i pre samog sastava jeste upravo čovek pored aut-linije. Mihajlović je trebao da donese rezultat, autoritet, modernizaciju igre i podmlađivanje. Sve sem poslednjeg nije uspeo da donese, i zbog toga treba da ide. I pored po jednog dobrog poluvremena protiv Belgije i Hrvatske kod kuće, kao i demoliranja slabašnog Velsa. Premalo je to za jedan kvalifikacioni ciklus, a premalo je i vremena, pošto onaj novi, evropski, uveliko kuca na vrata.

U idealnom svetu, našu reprezentaciju bi predvodio čovek kojeg je još uvek aktuelni predednik FSS-a oterao. Naš trenutno najbolji fudbalski trener. Miroslav Đukić (47, Valensija). Kako se on nije u preterano srećnim tonovima rastao sa matičnim Savezom, pretpostavka je da se ne bi ponovo latio istog posla, pogotovo sada, kada mu je karijera u usponu. Zbog toga je realnija i izvesnija opcija trener šampiona Evrope do 19 godina, Ljubinko Drulović (45, Srbija U-19). Ambiciozan, miran, naviknut na rad sa mladim igračima, čini se kao idealan kandidat za selektora koji će pokušati da zaustavi nezadrživi prodor vode u korito srpskog fudbalskog reprezentativnog broda koji dvaputa zaredom nije uspeo da isplovi na otvoreno more, ka Poljskoj i Ukrajini, te na dalek put od Brazila. Sledeća stanica je Francuska za tri godine.

Tako blizu, a tako daleko...

IMA NADE - deo drugi

O malobrojnim mladim glumicama vrednim pomena

Do pre samo nekoliko godina, situacija po pitanju novih kvalitetnih glumica u Holivudu bila je više nego mračna. Ako se izuzme vanvremenska Meril Strip, sa scene su lagano počele da silaze dive rođene na prelazu šezdesetih i sedamdesetih (Kidman, Blanšet, Koneli, Vots), dok je generacija posle njih (Svonk, Kotiljar, Teron, Vinslet) po dobijenom priznanju počela da „krstari” ka mirnijoj četvrtoj deceniji života. Vakum što je nastupio posle njih pretio je da se pretvori u crnu rupu mediokriteta raznoranih Johansonovih, Najtlijevih, Zifridovih i Kendrikovih.

Pa ipak, nije sve tako crno...

Za to su se pobrinule malobrojne gracije koje su različitim putevima stigli do fokusa javnosti. Među njima nema neke koja se izdvaja kao vanserijski kalibar, ali to su i dalje vrlo dobre glumice. Krenimo od iskusnijih ka mlađima.

Lansirao ju je TV hit „Dawson's creek”, a u svet filma je uplovila u velikom stilu, preko „oskarovske” nominacije za sporednu žensku ulogu u „Brokeback mountain”. Dobiće ih još ukupno dve, vrlo uspešno kombinujući vrhunsku („Shutter island”) i nezavisnu produkciju („My week with Marilyn”, „Blue Valentine”). Mišel Vilijams (1980) najnagrađivanija je od naših mladih nada, ali i dalje nije uspela da pobedi biologiju i dospe u aleju velikana Akademije pre četrdesete, uprkos vrlo zahtevnim dramskim ulogama. Držimo joj palčeve da to što pre učini.

Umetnički filmovi, pa onda komercijala. Utabana staza kojom su mnogi glumci srednje i mlađe generacije uspešno hodili u prethodne dve decenije. Jedan od tih hodača je i Keri Maligen (1984), prepoznata u nezavisnim ostvarenjima „An education”, „Drive” i „Shame”, na glavnu scenu zakoračila je lani sa „Great Gatsby” i to ne preterano uspešno. Keri je u ovom trenutku definitivno na raskrnici, kada treba da pokaže ima li kalibar za velike uloge i laureate ili će zauvek ostati samo simpatičan devojčurak dečijeg lica i korektna epizodistkinja.

Imala je početak karijere iz snova. Još kao tinejdžer zaludela je svet svojom harizmatičnom interpretacijom u komediji „Juno”, da bi momentalno zatim uletela pravo u rad sa Nolanom na „Inception”. Elen Pejdž (1987) još raste i formira se kao glumica i to čini snimajući „indi” ostvarenja poput „Hard candy”, koja će joj omogućiti više vremena i prostora na platnu. Ovaj neobičan razvojni put može doneti i neočekivane rezultate. Nadamo se, (ne)očekivano dobre.

Dugo je Holivud čekao na jednu pravu mladu komičarku, možda još od Ane Faris i njenog besmrtnog serijala „Scary movie”. Naslednica je konačno na vidiku. Ema Stoun (1988) do nominacija za „zlatnog dečaka” stiže slično kao i Pejdžova, preko sjajne uloge u tinejdžerskoj intelektualnoj komedijici „Easy A”. Svoj potencijal da nas nasmeje pokazala je i u „Zombieland” i „Movie 43”, dok je prvo pravo veliko vatreno krštenje predstavljalo i fijasko („Gangster squad”), ali nam je pružilo priliku da je na velikom platnu vidimo i kao femme fatale. Jedina prava dramska uloga bila je u „The help”, u kojoj ipak šou kradu crnkinje. Kako joj glavninu filmografije i dalje čine većinski romantične komedije, vreme pravog dokazivanja tek je pred njom.

Zaludela je kao Hermiona čitav svet serijalom filmova o Hariju Poteru, snimila ih ukupno sedam, ali i odrasla u međuvremenu. Ema Votson (1990) stiže nam iz Velike Britanije i počinje da se hvata u koštac sa ozbiljnijim temama, i to, kao po nepisanom pravilu, najpre u art filmovima. „The perks of being a wallflower” i „My week with Marilyn” joj ukrštaju puteve sa takođe perspektivnim kolegama njenog uzrasta i samo najavljuju ozbiljne kapacitete za zahtevnije i dramske uloge.

Pored ove četiri gracije, još jedna im se može pridružiti u godinama koje slede, iako je već starija od većine pobrojanih. Upoznali smo je kao „Trinaesticu”, hladnu biseksualku u najboljoj dramskoj seriji ovog veka, „House M.D.” i ostali zatečeni njenom hipnotišućom fizičkom pojavom na ekranu. Olivija Vajld (1984) nije gubila previše vremena, te se prvo okrenula komercijalnim ostvarenjima („Cowboys and aliens”, „Tron: Legacy”, „People like us”), da bi tek ovih dana pomalo trapavo zagazila i u vode nezavisne produkcije sa „Drinking buddies”. U svakom slučaju, treba joj pružiti šansu da pokaže šta i koliko zapravo ume.

Spisak se ne završava samo na ovih šest dama, biće ih sigurno još, a ko zna, možda godine pred nama kriju neku novu besmrtnicu i konačnu naslednicu najveće glumice svih vremena, Meril Strip.

ИМА НАДЕ - део први

O novom naraštaju glumaca i vraćanju nade u bolje sutra svetske kinematografije

Nisam neki nostalgičar, ali sa žaljenjem konstatujem da je filmska umetnost svoj kvalitativni vrhunac doživela krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka. Sveopšti sunovrat u autoreciklažu i nedostatak ideja ophrvao je i aktuelni trenutak sedme umetnosti. Svedoci smo brutalnog manirizima, razbacivanja budžetima, dominacije kompjuterskih efekata sa jedne i mediokritetskih scenarija, prosečnih glumišta i rediteljske neupečatljivosti sa druge strane.

Da li je baš sve tako crno?

Češće kroz opskurne kanale nezavisne produkcije i ređe kroz bombastična „A” ostvarenja, do nas stižu i pojedinačni glumački i rediteljski primerci koji nas podsećaju da se talenat ne može sakriti i da i u dominantno dekadentnom toku dešavanja, evolucija na površinu ipak povremeno izbacuje kvalitetne anomalije.

Kada su gospoda u pitanju, oseka umeća nije naišla naglo, već se tranzicija od kolosa metodičke glume sedamdesetih (De Niro, Paćino, Hofman) ka njihovim ređim naslednicima devedesetih (Dej-Luis, Vašington, Henks) nije toliko osetila. Kada su i potonji zašli u petu deceniju života, celuloidom su zavladali raznorazni Afleci, Kuperi, Batleri, LeBufovi i njima slični. Snizili su standarde toliko da su njihove role počele da se smatraju benčmarkovima dobrog rada. Drastičan pad priliva novih talenata majstorski su prikrili i ubedili mejnstrim publiku da u pitanju ipak nisu prosečni, ispodprosečni i precenjeni polu-glumci i amateri. Tako je bilo do skora i tako je i sada. Samo što sada možemo reći da je par usamljenih krstaša stasalo za borbu za pravedno mesto u istoriji kinematografije. Grupa mala, ali odabrana.

Ko su glumci u naponu snage koji mogu da preokrenu izmene tok misli javnog mnjenja kada je povratak kvalitetu na velikom platnu u pitanju?

Da bi se probio do dramskih uloga, morao je da snima komercijalu. Ljubavne dramice, šablonske krimiće. Na tom putu zaradio je dosta para i simpatije ženskog dela publike. Te pare nije stucao samo u život na visokoj nozi, već ga je vratio nazad u filmsku industriju. Uložio ga je u nezavisnu produkciju i tamo našao sebe kao glumca sa velikim „G”, glumeći reformisanog nacistu u „Believer”, poročnog profesora u „Half Nelson” i autističnog mladića u urnebesnom „Lars and the real girl”. Rajan Gosling (1980) na svetsku mapu ozbiljnih kritičara i definitivno izlazi sa teškim dramskim prikazom svih faza u životu dvoje partnera u „Blue Valentine” i kao heroj sa margine u omažu treševima osamdesetih u „Drive”. Poslednji od navedenih filmova spojio ga je i sa sjajnim danskim rediteljem Nikolasom Vajnding-Refnom i lansirao ga pravo u orbitu velikana. U toj orbiti je međutim, i dalje osuđen samo na tapšanje po ramenu, pošto ga uvreženi establišment i dalje zaobilazi kada su nagrade u pitanju. Samo jedna nominacija za „Oskara” ozbiljno je potcenjivanje najboljeg mladog američkog glumca u ovoj dekadi. Glumca koji je za uzore uzeo Branda i Dina, retko progovarajući u svojim filmovima i glumeći vrlo mnogo sa veoma malo. Imidž butovnika i otpadnika ga prati i van platna i očigledno odslikava i neki delić privatnog života koji tako verno prenosi na platno. Iako u najboljim godinama, još uvek traga za pravim velikim filmom koji bi zapušio usta kritičarima njegovog „kamenog lica” i rešen je da zbog toga napravi i dužu pauzu od glume. Jako je blizu ostvarenju svojih snova, a taj korak neće biti nimalo lak, što možemo videti i na primeru kolosa prethodne generacije, Leonarda DiKaprija. Nama ostaje da mu držimo palčeve i pratimo njegov ubitačan ritam paralelnog snimanja po jednog komercijalnog i jednog kvalitetnog nezavisnog ostvarenja.

Put ljudima van Amerike u Holivudu nikada nije bio lak. Poslednji koji je prešao Atlantski okean i poharao Los Anđeles bio je i najveći živi glumac danas, Danijel Dej-Luis. Britanija, nekada imperija i u filmu, sada na prste jedne ruke broji kvalitetne mlade naslednike Entonija Hopkinsa, Džona Hrta, Kolina Firta. Zato su verovatno i morali da potraže pomoć tradicionalnih neprijatelja, Nemaca. Od majke Irkinje i oca Nemca, Majkl Fasbender (1977) svoj put do zvezda krčio je kroz ostrvske televizijske filmove, sve do prekretnice koju mu je pružio Roberto Rodrigez sa Milerovih „300”. Od tog trenutka, u prvom planu je na domaćoj sceni. Ređaju se sjajne epizodne uloge („Fish Tank”, „Eden Lake”), a „Hunger” ga ukršta sa Stivom MekKvinom sa kojim sarađuje u još dva nezavisna ostvarenja („Shame” i predstojećem „Twelve years a slave”) , uz kojeg konačno dobija priliku da bude vodeća muška rola. Priliku ne propušta i svoje vreme na platnu maksimalno iskorišćava strpljivo gradeći reputaciju trejdmark mučenika i glumca koji se ne libi dramski i fizički zahtevnih uloga. Nakon toga, mejnstrim vrhunska produkcija bila je spremna za njega. Pare mu još uvek nisu donele i priznanje, a upliv u „A” ligu ipak nije krunisan glavnom ulogom u blokbaster drami. Saradnja sa Ridlijem Skotom i Terensom Malikom obećava i skoro preskakanje tog poslednjeg, najtežeg stepenika ka besmrtnosti.

Kao tinejdžer proslavio se u TV-komediji „3^rd rock from Sun” i ostao izuzetno mladolik sve do tridesetih. Svoj filmski put gradio je isključivo kroz nezavisnu produkciju. Postao je zvezda andergraund filma i Sandens festivala, sakriven od šire publike. „Lookout”, „Hesher” i „50/50” ipak nisu prošli nezapaženo. Najveći reditelj današnjice, Kristofer Nolan, prvi mu daje priliku u svom blokbasteru „Inception”, nakon kojeg ceo svet ostaje prijatno iznenađen razvojem Džozefa Gordona-Levita (1981), onog „malog” iz ”Trećeg kamena od Sunca”. Nolan ga nagrađuje rolom i u poslednjem „Betmenu”, a Spilberg ga angažuje za „Linkolna”. Njegov osnovni problem na putu do zvezda je fizičke prirode, nešto slično onome što je i DiKaprija proganjalo do četrdesetih. Džo je i dalje, pored nespornog glumačkog talenta, bejbifejs. „Looper” nam je pokazao koliko je taj problem izražen, ali smo sigurni da ga to ne može zaustaviti u njegovom vrtoglavom usponu.

Pored ove trojice, pažnja se mora obratiti i na još mlađe Ezru Milera i Logana Lermana, rođene 1992. godine, slavom ovenčane u najboljoj tinejdž-drami u poslednjih desetak godina, „The perks of being a wallflower”. Prvi je za sebe već rezervisao uloge uvrnutih i bolesnih likova, dok drugi jako obećava u svom minimalizmu. Oni su i krunski dokaz da točak muške glumačke evolucije nema nameru da stane. Hvala mu na tome.

(NE)PRAVDA JEDNE LOPTICE

Polufinale „Ju-Es Opena” 2011. protiv Federera.

Polufinale „Australijen Opena” 2012. protiv Mareja.

Finale „Australijen Opena” 2012. protiv Nadala.

Finale „Ju-Es Opena” 2012. protiv Mareja.

Polufinale „Rolan Garosa” 2013. protiv Nadala.

Finale „Vimbldona” 2013. protiv Mareja.

Šta je zajedničko svim ovim velikim Đokovićevim mečevima na završnicama grendslemova u protekle dve godine?

Bili su to epski mečevi „velike četvorke” svetskog tenisa, koji su odlučeni posle svega nekoliko ključnih poena. Ponekad je samo jedna lopta sudbonosno prelamala meč u Noletovu ili u korist njegovih protivnika. Toliko su bili i jesu izjednačeni Đoković, Marej, Nadal i Federer. Nijanse su često nevidljive oku laika. Oni su creme de la creme „belog sporta” i verovatno najboji igrači u istoriji ove igre. Čast Samprasu. Sva četvorica su posvetili celokupne živote magičnoj igri na mreži. I svi su oni uspeli u tome da postanu deo večnosti. Na tom putu su radili naporno, odricali se većine svakodnevnih zadovoljstava, koje mi uzimamo zdravo za gotovo. Ogromni timovi ljudi oko njih brinu se o najsitnijim detaljima pripreme za svaki od ovih gladijatorskih mečeva pred više desetina hiljada ljudi i celokupnim svetskim TV auditorijumom. U sebe i svoje karijere uložili su mnogo para i te pare povratili kroz uspehe na terenu i sponzorske ugovore. Ukratko, oni su tipičan primer razvojnog puta u vrhunskom sportu.

A vrhunski sport bi trebalo da je pravedan. Barem u većini slučajeva. Pa ipak, neretko se sav taj trud i rad ne isplati. Svi ti sati na treninzima, ulaganje u sebe i odricanje svedu se na par lopti. Ili jednu loptu. Nekada ta jedna lopta padne na stranu terena na koju vama to odgovara. Nekada ne. Nekad se odbije o protivnikova leđa i vrati se u vaše polje. Nekada toliko pohrlite da iskoristite retke i iznenadne prilike da se „upecate” u mrežu. Nekada tu jednu, dve ili tri lopte promašite. I izgubite zbog toga. Ljudi oko vas i oni koji vas podržavaju misle kako to nije bilo pravedno i da je ishod trebalo da bude drugačiji. I vi, u trenutku slabosti, pomislite da je to velika nepravda. Vaši protivnici i oni koji za njih navijaju reći će da je to sve ipak bilo zasluženo i da jednostavno niste bili dovoljno dobri.

Da li je baš sve tako crno i belo?

Odgovor je kao i uvek u životu – na sredini. Vrhunski sport je veliki biznis, ali i nemilosrdna životna škola, koja se može primeniti i na brojna druga polja života i „običnih smrtnika”. Svi mi u životu imamo snove i trudimo se da ih ostvarimo, radeći tom prilikom na sebi, u većoj ili manjoj meri. Svi mi u životu imamo manje ili više izražene prelomne trenutke, koji nas definišu, usmeravaju i određuju naše životne puteve. To mogu biti prijemni ispiri, izbori škola i fakulteta, ponude za posao, prilike za odlazak i rad u inostranstvu ili neke sasvim privatne i porodične odluke. Ni one se neće dešavati svaki dan; baš kao Nadal, Marej ili Federer neće često pružati zicer-voleje na mreži, „balone” upućene u sredinu polja ili spore druge servise. Moramo ih osetiti i predvideti. Moramo ih iskoristiti. Zato što je sve to put ka našem cilju. I ostvarenju istog. Sport nas uči da budemo nemilosrdni u iskorišćavanju trenutaka slabosti naših protivnika.

Sa druge strane, sport je bio i ostao i pravedna stvar. Uči nas jednoj mnogo bitnijoj stvari. Da promašaj nije i kraj. Da su prilike retke, ali da će ih biti. Da nije gotovo, dok nije gotovo. Da ni četiri Federerove meč lopte pred krcatom arenom „Artura Eša” ne znače da treba položiti oružje bez borbe. Nekada će protivnik podbaciti u ključnom trenutku zbog svoje treme. Nekada ćete ga vi na to naterati svojom dobrom igrom. A nekada ćete jednostavno biti briljantni kad je to najpotrebnije.

Nekada ćete pobediti, a nekada ne.

Ali ćete uvek moći da nastavite dalje.

To vam niko, nikada ne može oduzeti.

Baš kao što ni Novaku niko, do njega samog, neće moći uskratiti priliku da se revanšira za tri poraza u šest mečeva u poslednje dve godine, sa početka ovog teksta. Koliko već na „Ju-Es Openu” u septembru. I zato ću ja navijati za njega kao da igra neko moj rođeni.

Jer je Novak istinski simbol onoga što Srbija treba da bude.

Ne zbog svojih uspeha. Ne zbog uspeha u bogataškom sportu. Ne zbog preskočenih prepreka i večitog nipodaštavanja u odnosu na velikane iz „teniskih” zemalja. Ne ni zbog fenomenalnog odnosa sa javnošću i elokventnosti koja nadilazi sve naše političare od Drugog svetskog rata naovamo. Ne ni zbog kućnog vaspitanja. Ne.

Verovao sam, verujem i verovaću u Novaka Đokovića jer nikada ne odustaje. I da će izginuti pre nego što odustane. Verujem da će se opet ukrstiti koplja sa tom jednom famoznom, prelomnom loptom. I da će u nekoj od sledećih kritičnih situacija ta lopta pasti na onu stranu terena koja njemu odgovara. Možda ne sledeći put. Možda čak ni onaj posle njega. Ali će pasti. Pašće i u Sinsinatiju. I na „Rolan Garosu”. I u Riju 2016. Pašće. Ja u to verujem i tu veru mi niko ne može oduzeti.

Čak ni oni hejteri koji se više bave poreznom politikom porodice Đoković i pogodnostima koje im pruža njegova humanitarna aktivnost. A takvih nije malo. I ja im opraštam.

Mnogo je lakše ne verovati.

Mnogo je bezbednije i bezbolnije.


I mnogo tužnije.

POBEDI ILI UMRI

„Da Vinčijev kod.”

„Hari Poter.”

„Igra prestola.”

Bile su to knjige koje su poharale svetske top-liste bestselera fantastike u prethodnih deceniju i po. Den Braunova potraga za misterijama renesansnog umetnika nas je usisala u svet katedrala, skrivenih znamenja, crkvenih sekti i moćnika iz senke. Džoana Rouling je svoje čitaoce vratila nazad u detinjstvo, bajkovite predstave o dobru i zlu, čarobne štapiće i mitska bića. Njeni likovi odrastali su pred našim očima i skoro po pravilu, pravda je trijumfovala. A onda je na svetsku scenu pisaca naučne i epske fantastike po drugi put stupio Džordž R. R. Martin i sve izokrenuo naglavačke.

Prvi put je to učinio sa svojim knjigama „Pesma leda i vatre”, što ih je napisao sredinom devedesetih, kada je na prečac osvojio ljubitelje epske fantastike. Drugi put je to učinila TV serija rađena po pomenutim novelama u produkciji američke kuće „HBO” 2010. godine, kada je osvojio ceo svet. A malo je nedostajalo da se ništa od toga uopšte ni ne dogodi.

Martin je po završenim studijama žurnalistike skrenuo pažnju na sebe odbijanjem da izveštava o ratu u Vijetnamu. Vrlo brzo je sa novinarstva prešao na pisanje kratkih novela fantastike. Krah njegove četvrte knjige ga je 1982. godine pokrenuo ka Holivudu. Tamo se skoro čitavu deceniju sa promenjivim uspehom bavio pisanjem za televiziju i adaptacijom scenarija. 1991. je bila ključna godina i za Martina, a i za posrnuli žanr epske fantastike. Efekti giganata posleratne generacije su već izbledeli („Gospodar prstenova”), a mlađa generacija pisaca jednostavno nije bila dovoljno kvalitetna da pogura žanr u fokus čitalačke javnosti. Vrativši se po drugi put pisanju, Martin započinje epopeju nezapamćenih razmera u svetu književnosti. Uveliko zagazivši u drugu polovinu kreativnog veka, ovaj propali novinar i TV scenarista i posrnuli pisac, odlučuje da baci sve svoje karte na jedno jedino delo.

„Pesma leda i vatre” zajednički je naziv za sedmodelnu priču o Vesterosu, fiktivnom kontinentu geografski veoma nalik na britanska ostrva, na kojem se vodi borba oko prevlasti između nekoliko plemićkih porodica. Iako je za svoju osnovu imao Englesku iz doba „Rata ruža”, kao i motive iz „Ajvanhoa”, Martin ide i nekoliko koraka dalje. Gradi jedan potpuno novi i kompleksni svet isprepletanih ljudskih sudbina, paralelno vodeći radnju kroz sadašnjicu i burnu prošlost kraljevstva. Broj likova je prosto neverovatan, a činjenica da čak i prosečna i ispodprosečna publika uspeva da poveže relacije među njima je još neverovatnija. Nešto što za većinu ljudi u nekoj drugoj interpretaciji predstavlja napor, ovde predstavlja izazov. Jedini način na koji je to piscu moglo da pođe za rukom jeste perfektna karakterizacija svakog od likova. Ne pamti se u novijoj književnosti slučaj tolikog saživljavanja čitalaca sa likovima. Jednostavno, ukoliko pregurate sporiji uvod i pohvatate ko je ko, nećete moći a da ne mrzite Lanistere i Grejdžoje. Baš kao što nećete skrivati simpatije prema Starkovima, Tirionu i Deneris. Sansa će vas iritirati, a o moći zmajeva i „noćnih šetača” moći  ćete samo da špekulišete.

Upravo tu se krije i drugi ključ uspeha ove mamutske sage, a to je minimum fantastike. Lično nisam ljubitelj epske fantastike i ne privlače me Srednji vek, zmajevi, čarobnjaci, patuljci, vilenjaci i sl. Martin sve njih dozira, dodajući time uverljivost svojoj priči, dok sve vreme neizdrživo provocira čitaoca mrvicama pokazatelja moći natprirodnih i mitskih bića. Po pravilu, ona će se pojavljivati tek kada se neki od likova nađu u bezizlaznoj situaciji ili kada priča treba da doživi još jedan od svojih vratolomnih zaokreta. Tu dolazimo i do najmoćnijeg oružja Džordž R. R. Martina i nečega po čemu će, bez obzira na kraj ove sage, on zasigurno obeležiti ne samo žanr, nego i modernu književnost uopšte.

„Pesma leda i vatre” je, u najkraćoj mogućoj definiciji, zbir neverovatnih i neočekivanih prekoreta, promena i razvoja likova i radnje. Svaka od dosad pet napisanih knjiga će u svojoj poslednjoj četvrtini donositi i šokantne rasplete, porodične i ljudske drame, poraze i pobede onih koji su već trebali da pobede ili bili uveliko poraženi. Likovi će se pokazati kao dvolični, čak i trolični, a skoro svi će se po pravilu menjati, odrastati, sazrevati i evoluirati. Oni koji su bili na strani dobra, preći će na mračnu stranu. Oni koje niste mogli da podnesete će se ispostaviti kao pritajeni pozitivci. Sve te konstantne izmene i zaokreti će vas dovesti i do poslednjeg, i najuverljivijeg argumenta zašto bi ovoj neobičnoj epopeji trebalo da pružite šansu i posvetite deo svog slobodnog vremena, čak iako vas ovakve knjige ne zanimaju ili ako čak uopšte i nemate naviku da čitate.

Za razliku od „Gospodara prstenova” i ostalih remek-dela epske fantastike, Martinove knjige su surovo realne, životne i ne uvek pravedne. Bajkovitog hepienda nema, a dobrota i poštenje neretko bivaju surovo kažnjeni. Autor se ne libi da pojedine likove koje smatrate glavnima brutalno eliminiše. Ne gnuša se ni scena eksplicitnog nasilja, seksa i mučenja. Ukratko, prikazuje svet o kojem piše bez imalo ulepšavanja. Zbog toga se neretko nalazi na meti pretnji fanova, koji jednostavno nisu mogli da se pomire sa smrću ili sudbinama nekih od protagonista njegove knjige. Još jedan plus na temu uverljivosti dela koje je pisao i piše ga u ovom trenutku.

Pet knjiga je za nama, kao i tri sezone hit TV serije. „Igra prestola” i „Sudar kraljeva” su nas uveli u priču i pokazali princip po kojem će se dalja radnja odvijati. „Oluja mačeva” nas je oduvala svojom surovošću i kažnjavanjem određenih likova. „Gozba za vrane” donela je kratak gubitak inspiracije i neobičnu odluku fokusiranja na pojedine likove, ali je zato „Ples sa zmajevima” opet uhvatio zamajac sa početka serijala. Pred nama su još najmanje dve knjige. „Vetrovi zime” i „San o proleću” su verovatno najiščekivanije knjige u poslednjih nekoliko decenija. Većinu zanima sudbina likova i da li će famoznog srećnog kraja uopšte biti. Struku i kolege zanima da li se Martin može ispetljati na efektan način iz ovih par hiljada strana kojim je zaludeo ceo svet. Javnost će o svemu tome surovo suditi. Baš kao u lajtmotivu prve knjige:

„U igri prestola, ili pobeđuješ, ili umireš”.

NAMERNO PRISTUPAČNE MEMORIJE

Ukoliko su „Kraftverk” izmislili elektronsku muziku, a „Depeš Mod” je uveli u mejnstrim, onda su zasigurno „Daft pank” jedni od poslednjih pravih naslednika pomenuta dva benda koji su postali stožeri moderne muzike na prelazu između vekova. Francuski dvojac u sastavu Gi-Manuel de Omem-Hristo i Tomas Bangalter su pokrenuli projekat „Daft pank” krajem devedesetih, miksujući u svojoj muzici haus i sintpop. Vrlo brzo su dostigli svetsku slavu sa svoja prva dva albuma: „Homework” iz 1997. godine i „Discovery” iz 2001. godine. Singlovi „Around the world”, „One more time” i „Harder, better, faster, stronger” na su prečac osvojili top liste širom sveta i postali neizostavni program diskoteka i inspiracija čitavoj generaciji di-džejeva.

Po starom nepisanom pravilu po karijeru prelomnog trećeg albuma, ni „Daft Pank” nisu uspeli da izbegnu usud koji je pratio njihovo izdanje iz 2005. godine, „Human after all”. Prateći analogiju da nakon prvog albuma koji služi za upoznavanje sa radom neke grupe sledi komercijalniji naslednik, i francuski elektro-pioniri su došli do raskrsnice. I na njoj su izabrali još žešći i opasniji put, na kojem su ih pratili samo oni najsmeliji fanovi. Elektronsku muziku su potpuno podredili svojim semplerima i napravili skoro savršenu sinesteziju čoveka i mašine. Muziku za robote. Ironično, na tom putu su izgubili većinu sledbeništva. „Robot rock” i „Human after all” su samo pojačali autizam brižljivo negovan od samih početaka, nagalašavajući svojom napadnošću distancu između dvojice umetnika koji su svoju privatnost čuvali kacigama i njihove publike. U sličnom stilu su nastavili i sa svojim saundretkom za rebutovani kultni SF film sa početka osamdesetih, „Tron”. Ceo taj vrlo uspeli rimejk se može posmatrati i kao jedan veliki i sat i po dugačak spot za „Daft pank”, sa glavnim glumcima u kacigama i odelima od spandeksa. Progresivni imidž Francuza se savršeno stopio sa naprednim dizajnom filmske produkcije, obogaćujući ga muzikom za 22. vek.

Pomalo iznenada, ovu godinu je u muzičkom smislu obeležio i novi album „Daft panka” nazvan u skladu sa njihovom plodonosnom saradnjom sa kompjuterskim tehnologijama. „Random access memories” iza svog naziva koji označava radnu memoriju računara, krije jedno veliko iznenađenje i zaokret. Bend budućnosti i perjanica hard-elektra je odlučio da napravi korak unazad. Da se vrati korenima i ponovo oživi vreme stvaranja elektronske muzike, sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka. Pod jakim uticajem diska i sintpopa, Gi-Manuel i Tomas su na sve to odlučili da u konačnom miksu daju prednost čilautu kao finalnom izrazu njihovog četvrtog po redu albuma. Dobijeni rezultat je muzika sasvim drugačija u odnosu na bilo šta čime su se ranije bavili.

Spoljnja saradnja sa vokalima je raznovrsnija nego ikad do sad, pa tako na „RAM-u” možete paralelno čuti legende poput Đorđa Morodera, Nila Rodžersa i pevača „Strouksa”, Džulijana Kazablankasa, kako se savršeno uklapaju sa francuskim andergraund di-džejevima i producentima i komercijalnim američkim hip-hoperom Farelom Vilijamsom („N.E.R.D”). Raznolikost žanrova muzike kojim se kolaboracionisti bave će za svoju logičnu posledicu imati i diverzitet pesama koje se stapaju jedna u drugu. Prvi singl „Get lucky” svojim glasom pečatira Farel Vilijams i nosi ga pravo u diskoteke i klubove kao zagrevanje za celonoćni provod, baš kao i njegova druga saradnja na ovom albumu, „Lose yourself to dance”. Rame uz rame sa njima staju i uvodna „Give life back to music” i sjajna „Fragments of time”.

Nežniju stranu ovog albuma čine pravi, pravcati biseri čilauta i verovatno prve istinske Daft pank balade. „The game of love”, „Within”, „Instant crush” i „Beyond” su stvari uz koje ćete lečiti insomniju, snižavati nivo svakodnevnog stresa i gubiti pogled na pučini mora.

Negde između ta dva sveta će stajati tri eksperimenta, tako svojstvena ranijim radovima „Daft panka”. Najupečatljivija od njih i definitivno najzanimljivija pesma na albumu je saradnja sa čuvenim autorom muzike za filmove, Đorđom Moroderom, koja će vas vratiti nazad direktno u sedamdesete. „Giorgio” može komotno biti podloga za bilo koju krimi seriju od pre tridesetak godina, a da pritom ne gubi ništa na svojoj dopadljivosti. „Motherboard” i „Contact” su poruke upućene drugim svetovima i omaž svemu što su za modernu muziku elektro-Francuzi uradili u prethodnih deceniju i po.

Iako će većina fanova i onih koji uopšteno vole muziku požuriti da kažu kako je „RAM” jedan klasičan retro album, verovatno će tu i pogrešiti. Ovo jeste muzika koja se snažno naslanja na sedamdesete i osamdesete, ali ne predstavlja puku producentsku reciklažu što truje TV i radio-talase u poslednjoj deceniji. Ovo je miks prošlosti i sadašnjosti i davanje potpuno novog života žanrovskim klasicima. Ovo je retro album za budućnost i ponovo nešto sasvim novo i sasvim drugačije u odnosu na ostatak muzičke scene. Ovo je i idealan letnji album, muzika koju morate imati u svom plejeru dok se vozite pored mora ili jednostavno ispijate koktele u plažnoj ležaljci. Ovo je možda i najkomercijalniji album „Daft panka” dosad i sasvim sigurno najprijatnije muzičko iznenađenje u ovoj 2013. godini. 

Uživajte!