MRAČNI VITEZ SVETSKOG TENISA

„Mi nismo kao on, ali on je naš”

Njujork. „Velika jabuka”. Grad koji nikada ne spava. Centar sveta. Najveći teniski stadion na svetu. „Artur Eš”. 23.000 sedišta. Ne tako drevan kao Vimbldon, ali plaćeniji od svih grendslemova. U neku ruku, najveći teniski turnir na svetu. US open.

Novak Đoković. Devet „grendslemova”. Dvadeset i četiri „mastersa”. Pedeset i pet titula. I samo jedan US Open. Iz pet finala.

Sa druge strane, najveći u istoriji. Rodžer Federer. Sedamnaest grendslemova, četiri US Opena.

Između njih, 41 meč. Jedna pobeda manje za Srbina.

Do sinoć.

Do još jedne epike. Sudara titana. Tri i po sata vrhunskog tenisa.

Kažu da je tenis poput gladijatorske borbe. Nemaš pravo na tajmaut kad ti loše ide. Trener ti je na tribinama. Sam si na terenu. Sam protiv svih. Osim onih koji za tebe navijaju.

Samo što u nedelju veče na ponedeljak srpski gladijator nije imao nijedan jedini dlan ili grlo na svojoj strani. Dobro, ne baš nijedan. Bilo je tu par ljudi u njegovom boksu. Možda pokoji zemljak dovoljno srećan da dođe do karte za finalni meč sa Federerom. I to je to.

Svi ostali, ali, bukvalno SVI ostali navijali su listom za Švajcarca. Nikada do sada u istoriji tenisa koji nije Dejvis kup nije se jedan igrač susretao sa takvom količinom mržnje od strane publike. I to ni manje, ni više, nego prvi teniser sveta. Čovek koji suvereno vlada ATP listom već dve i kusur godine. Teniser koji je igrao finale svakog turnira ove godine na kojem je učestvovao. SVAKO. Srbin koji je razdvojio dvojicu najboljih tenisera u istoriji i pogurao ih ka penziji. Čovek koji govori nekoliko svetskih jezika, uvek korektan u izjavama, maksimalno fer plej na terenu, pun uvažavanja za svakog rivala. A opet tako satanizovan.

Zašto, pobogu?

Da bismo to shvatili, moramo da se vratimo na sam početak, na proboj čoveka iz neteniske zemlje u top 3 svetskog tenisa. Na tom putu je jedan mršavi dečak postao čovek, promenio se i odrastao pred našim očima.

Talenta mu nije nedostajalo, ali da bi uspeo u sportu koji je skup i privilegija bogatih, morao je mnogo štošta da doda tom daru za igru preko mrežice. Morao je da radi naporno, da žrtvuje svoj privatni život. Da trenira po ceo dan, kako telo, tako i um. Tenis je najnaporniji individualni sport koji postoji. Možete provesti pet sati na terenu i sve prosuti za par sekundi. U jednom udarcu. Toliko morate da budete koncentrisani. Stalno i uvek. Bez opuštanja i bez milosti.

Novak Đoković je tokom svoje karijere popravio svoj prvi servis tako da stane uz rame sa Federerovim. Usavršio je bekhend paralelu i pretvorio je u ubitačno oružje. Izborio se sa riternom, popravio čak i slajs i volej. I to ga je guralo napred na ATP listi, punilo vitrinu sa trofejima.

Ali, daleko veća borba se odigravala u glavi našeg tenisera. Da bi postao najbolji na svetu, morao je da promeni i sebe. Da evoluira. Postane nemilosrdni egocentrik sa nagonom za istrebljenjem svog protivnika. Kao u starom Rimu, samo bez krvi. Morao je da ojača, da pobedi alergije, prenemaganja po terenu i da ostane do kraja u areni, po cenu da ne može da se pomeri.

I uradio je i sve to. Sa nekakvom za ove prostore potpuno nesvojstvenom nemačkom odlučnošću. Japanskom upornošću. Anglosaksonskom sračunatošću.

Drugim rečima, svime onime što nas kao narod i ne krasi.

Suzbijao je u sebi Novak Đoković tu južnjačku emotivnost, balkansku melanholiju, srpski fatalizam. Borio se sa time i izborio se do kraja.

Postao je ubistvena mašina i postao je najbolji na svetu.

Barem je tako izgledalo do nedelje veče. Tada, suočen sa nezapamćenim auditorijumom, jedan stari Novak isplivao je na površinu. Onaj koga itekako poznajemo i koga toliko volimo, jer čuči u svakom od nas i utkan nam je u kosti, ma koliko pogrešan bio.

I kod Đokovića je on duboko usađen, vaspitanjem i odrastanjem na ovim prostorima. Ta emocija, čista ljudska emocija se ne može skriti, ma koliko dugo sarađivali sa Nemcima i Slovacima, jer je to jače od nas. Taj bes kada nam svi zvižde, inat koji izaziva slavljenje naših grešaka i frustriranost na provokacije između servisa, to je nešto iskonski u Srba. To nas vraća na primalni nivo.

I baš to je bilo potrebno Novaku da pregura možda i najteži meč u karijeri. Teži i od onog prethodnog polufinala sa Federerom na istom mestu i ona dva riterna na meč loptama Švajcarca koji su od jednog slabašnog dečaka bespovratno napravile muškarca.

I tada, kao i sada, u najvećem srpskom sportisti svih vremena, proradio je taj uragan emocija koje samo inat može da zavrti. Onaj isti inat što je u septembru 2011. sledio najvećeg u istoriji za sva vremena, uneo mu nemir u srce i buku u glavu svaki put kada prekoputa njega bude stajao taj dinarski nos na štrkljavima ramenima i mršavim nožicama u ružnjikavim „Uniklo” majicama. Taj inat, taj naš usud koji nas je koštao pola države, miliona izginulih i desetina pogrešnih odluka, konačno je jednom Srbinu dao krila toliko široka da zauvek njima utiša 23.000 grla i 46.000 dlanova sa Artura Eša.

Da, zauvek.

Jer već 2016. kada Novak ponovo bude igrao finale na terenima Flešing Medouza, on više neće čuti razularenu i primitivnu publiku koja vrhunski tenis ne zaslužuje. U noći između 13. i 14. septembra 2015. godine najveći Srbin našeg vremena uklopio je i poslednji delić slagalice koja mu je nedostajala u njegovom savršenom mozaiku.

Te noći Novak Đoković je najzad ukrotio inat u sebi, zajahao ga i pripitomio za vijek i vijekova.

To je pokazalo šesnaest spasenih brejk lopti. Desetine preživljenih polulegalnih „čip end čardžova”. Stotine ukroćenih najelegantnijih prvih servisa koje je tenis ikada video. To je pokazala i zastrašujuća proslava titule („Ja? Da, ja! JA!”) i smrknuta ceremonija dodele toliko željenog pehara koja bi neupućenog gledaoca naterala da se pita ko je tu izgubio, a ko dobio.

Mi znamo ko je dobio. Dobio je Novak Đoković i ovoga puta do kraja sazreo i odrastao kao čovek.

Od MMA borca, postao je MMO Srbin. Ne GMO poput Nadala, MMO.

Mentalno modifikovani.

Neosetljiv na nepravdu, nedodiriv na mržnju.

Iznad svakoga i iznad svačega što na njega možete baciti.

Istinski superioran i najzad u potpunosti savršen.

Dosta je bilo dodvoravanja publici, politički korektnih zahvalnica na svetskim jezicima. Nema više šlemova sa logom 11. septembra, neiskrenih reči da će se sa radošću vraćati pred publiku na Artur Ešu.

Jer on to neće.

Vraćaće se na najveći teniski stadion na svetu da i tu stvara istoriju „belog sporta” i gazi redom najveće u istoriji dok i sam to ne postane. Pošteno, fer i korektno, ali surovo i nemilosrdno.

Jer istorija samo takve pamti i sada je došao red i na njega da je malo piše i prepiše.

Sam.

Samcit.

Borac.

Heroj.

Heroj koji je preko potreban svetskom tenisu, ali ga svetski tenis trenutno ne zaslužuje.

Heroj čiji će značaj svetski tenis shvatiti tek kada se bude povukao u penziju.

I zato će mu do tada zviždati, provocirati, vređati ga.

Jer on to može da izdrži.

Jer on zapravo i nije heroj.

On je teniski gigant iz senke.

Jedan od najvećih ikada.

Mračni vitez svetskog tenisa.

FOTO: Getty images

SLIČNE TEME:
TREĆA DIMENZIJA SPORTA
ZASLEPLJENOST
NEPRAVDA JEDNE LOPTICE