среда, 06. април 2016.

MUZIKA ZA VEČNOST - TEGET „KRALJICA”


Koji nosač zvuka sačuvati za večnost?

To svakako ne može biti jedan, ali može biti „jedan od”. Jedan od onih koji su se izlizali kao kasete u vokmenu, diskovi u diskmenu i koji se uvek čuvaju negde na par klikova u mp3 formatu. Nosači zvuka koje uvek možete da slušate, koje znate napamet, uz koje ste odrasli i kojima se uvek možete vratiti.
 
Besmrtne kolekcije.

Poput teget CD-a.

Faza „Kvina” kojoj si skoro, pa bio savremenik. Skoro da možeš da pamtiš koliko su dobar posao odradili u saundtreku za „Gorštaka”. Još jedan epski treš, sa musavim Kristoferom Lamberom i tebi zauvek omiljenim Šonom Konerijem. SF sa primesama magije.

Posebna vrsta magije. Pop magije, prožete procesorima na basu i Fredijevim večnim tenorom. U pomalo glupavom spotu, ali ne mari. Ono što mari je muzika. Melodija. Harmonija. Prožimanje stilova. Uklapanje glasova. Ne tako moćnih kao Fredijevih, ali tome nikada niko nije ni prišao, pa je i to u redu.

A naročito je u redu kada je taj drugi glas neko toliko veliki, da skučenost njegovog baritona uopšte ne smeta. A kako bi, usotalom, jedan Dejvid Bouvi mogao da smeta? U tako sjajnom tekstu, tako sjajnoj numeri kao što je to „Under pressure”.

Najuticajniji roker na prelazu sedme i osme dekade 20. veka nasuprot nauticajnijeg pop pevača istog perioda. Još jedna čista „desetka”. Još jedan sjajan ples. Poslednji ples.

Huh.

Njega će ti trebati vremena da preboliš. Njega pamtiš mnogo više nego Fredija. Fredija pamtiš kao krivozubog brku koji te je naučio slogovima kroz „Radio Ga Ga”.

Bio si klinja kada si je čuo. Nisi shvatao zašto ti je tako prijatno da je slušaš. Nisi znao da je to emocija nostalgije, prijatnog ježenja kože uz pomisli na prošla vremena i generacije. Generacije odrasle uz radio. Da, ti si ti generacija koja je zakačila sve. Vinil, radio, vokmen, „limene” diskove, efemerni mp3. Generacija odrasla na vrhunskoj muzici i sjajnim filmovima. Filmovima kao što je „Metropolis”, o kojem te je Kvin naučio kroz sjajni spot za Ga Gu. Ne ovu smaračicu nazvanu po tebi toliko dragoj pesmi koja se tripuje da je neka zvezda i neki čudak. Za tebe postoji samo jedna Ga Ga. I danas voliš da pljeskaš u njenom ritmu. Zato što voliš to vreme i tu muziku.

A i ona voli tebe. Čuva te. Daje ti snagu kad ti je teško, podiže te kad posrneš. Kao na prelazu novog veka, kada si u slušalice gurao čist „kraljičin” rokenrol. Koktel čiste energije. Injekciju samopouzdanja da da želiš SVE i da to želiš SADA. Da se oslobodiš stega dečaštva i postaneš čovek. Svoj čovek.

Slobodan čovek. Ne baš slobodan kao Fredi, Brajan, Džon i Rodžer u spotu za „I want to break free”. Spotu koji ih je koštao američke publike. Sjajnog spota. Za sjajnu pesmu. O onoj najjačoj emociji ikada. Ljubavi.


Ali život nije i nikada neće biti samo ljubav. Biće i smrt. Sumorna, zlokobna vrebajuća smrt koja se na teget „kraljici” već uveliko oseća. Malo manje nagoveštaja ima u „Nagoveštaju”, za šta zasluge idu neverovatnom flamenko intermecu doktora astrofizike, Brajana Meja i tekstu što sledi za koji si, uprkos sasvim dobrom znanju engleskog, morao da koristiš rečnik ne bi li ga do kraja razumeo.

A ti voliš te intelektualne glavolomke. Analiziranja. Povezivanja. Izvlačenja zaključaka. Mada to zna da bude i zamorno. Nekada je lakše prepustiti se jednostavnijim emocijama. Svakodnevnom životu. Teškom životu. A posle teškog života ide ponovno rađanje. Još jedno oslobađanje. Proboj.

I to onaj najveći, unutrašnji. Onaj koji ruši pred sobom, poput voza za spot iz „Breakthru”. Ne onog iz spota Super Sneki. To te nikada nije zanimalo. Zanimao te svet, zapad, rokenrol. I čista energija. Čista inspiracija.

„Funny how I inspired something that inspired something.”

Ruka podignuta visoko uvis. Ruka u pesnici. Fredi kakvog ga pamtiš. Fredi sa Vemblija 1986, do skoro rekordnog niza koncerata. Stotina hiljada ljudi koji pevaju sa njim. Za njega. Superstara. Boga na bini.


Ali Bog nije smrtan. Fredi jeste. Znao je to  i pre one najgore dijagnoze. Predosećao je. Stavio u „Who wants to live forever”, još jedan „Gorštakov” dragulj. Jednu od retkih depresivnih pesama koje je „kraljica” napisala za svoje dve decenije postojanja. To ipak nije bio njihov manir.

Oni su bili puni života. Brzi. Trkači. Koji jure naglavačke napred. U neku sjajniju budućnost. Utopiju. U neponovljivo čudo pozitivne energije. Neumorne pozitivne energije. Koju bolest i odlazak na večni počinak mogu samo da uspore, ali ne i da zaustave. Čak i u toj tmini, mesta za humor i ironiju mora biti.

Čak i kad lagano klizite u ludilo. U urnebesni spot, teške šminke koje skrivaju tešku realnost.

Virtuelnu realnost sveta kompjutera i igrica. U Dikonov nikad bolji bas, nikad moćnije međusobne najave članove benda i nezaustavljivi vokal i gitaru preko pouzdane ritam sekcije. U nevidljivu, ali još uvek moćnu „kraljicu”.

Spremnu da sačeka i poslednji udar čekića i gašenje svetala. Oproštaj od dragih ljudi, porodice, prijatelja.

A prijatelji će uvek biti prijatelji. U dobru i u zlu. Kao i publika kojoj se Fredi toliko nesebično davao do samog kraja. I koja je uzvraćala tu energiju nazad i činiće to dok bude sveta, jer je energija večita. Neuništiva. Može da menja oblike, prostorno-vremenske dimenzije, ali ne i da nestane.

Šou će morati da se nastavi. Negde, nekako, ali će morati. I kao ni ova kompilacija neće to učiniti najtužnijom pesmom ikada. Ne da Fredi patetici da prevlada. Ne daju to ni Brajan, Džon i Rodžer. Zato i stavljaju još jednu numeru na kraj.

Jednu viziju. Jednu utopiju. Poslednji paket pozitivne energije za rastanak. Privremeni.

Jer, crnu i teget „kraljicu” ne zaboravljate nikad. Možete je skrajnuti u drugi plan, ali će ona uvek biti tu. Raskošna, glamurozna, neugasiva kao njena srž koja i dve decenije nakon nestanka njene najsjajnije ćelije sija istom snagom.

Istom ENERGIJOM.




Нема коментара:

Постави коментар