четвртак, 06. јун 2013.

ЦРВЕНО-БЕЛА ГЛАВА СРПСКЕ ВАТЕРПОЛО АЖДАЈЕ


           Српски ватерполо је као митска деветоглава аждаја. Одсеците му једну главу, израшће нова. Две Партизанове главе су заменили Бечеј и Црвена звезда. Ту је сад и Раднички. Европа опет дрхти. И тако већ 40 година.

Фудбал на овим просторима никада и није представљао неки претерано успешан спорт. Рукомет је умро заједно са СФРЈ. Кошарка је нестала у СРЈ. Одбојка се истрошила кад и СЦГ. Обнављање српске државности нам је право ниоткуда донело тенис и наставак светске владавине у једином колективном спорту који нису убиле санкције, изолације, беспарица и криминал. Ватерполу.

Партизанова школа је била прва која је похарала Европу, крајем шездесетих и почетком седамдесетих. Санкције су донеле одмор и шансу Италијанима, Мађарима и Шпанцима да дођу до даха. Генерација Шапића и Ћирића је из Бечеја покорила Стари континент и на преласку између векова и пренела златну жицу у репрезентацију којој до дана данашњег недостаје само олимпијско злато. Велика смена генерација 2010. се није одразила на резултате. Европска и светска злата су опет ту, око вратова Партизанове деце, баш као и седма Лига шампиона. Економска криза тешко погађа овај некомерцијални спорт и непресушни таленат се са Бањице прелива и у друге клубове. Из мртвих се враћа Црвена звезда, а преко ноћи се рађа и крагујевачки Раднички. Најјаче првенство у историји српског ватерпола доноси Еврокуп у Шумадију, а Лигу шампиона у црвено-белу породицу. Европа, ЛЕН и дубровачки дрим-тим су у шоку. Само једно питање провејава на базенима диљем најстаријег континента:

„Срби, докле више?”

Одговор је једноставан.

Заувек.

Зашто? 

          Одговор није једноставно дати.

Нисмо морска земља већ више од двадесет година. Нису то ни Мађари, па су велесила. Инфраструктура нам је на никад беднијем нивоу, па тако у Београду условне базене бројимо на прсте једне руке. Пливачи и ватерполисти деле термине са грађанством. Будимпешта има преко 100 базена. О Грцима и Шпанцима је излишно и говорити. Таленат је ту, увек је и био, али он није довољан. Нико ме неће убедити да у једној Русији или Америци нема више деце талентоване за ватерполо.

Са друге стране, тренерска струка нам је брижљиво стварана деценијама. И наставља да се ствара. Афера нема и оне се своде на функционере који не успевају да обезбеде довољно средстава за спорт који још увек нема ни своју самосталну рубрику на сајтовима. Бивши играчи држе примат у свим структурама српског ватерпола и политичари су ретки и врло заменљиви. Дакле, о трофејном спорту се старају они који су и освајали претходну генерацију трофеја. Здрави уплив свежих кадрова омогућава и правилну селекцију играча, које су трофеји и привукли да се њиме баве. Односи међу клубовима су нормални, без тензија, препуцавања и зле крви. Навија се паклено, али коректно. Играчи Црвене звезде и Партизана чак и тренирају заједно, у припремама пред велике утакмице. Ако изузмемо одбојку, као врхунац господског спорта, ватерполо је један од ретких у којима можемо причати искључиво и само о дешавањима у базену, а не да се бавимо закулисним радњама, теоријама завере, куповинама судија и сл. Вероватно и због чињенице да великих пара у овом спорту нема, а како стоје ствари, неће у догледно време ни бити. Управо тај недостатак финансијске атрактивности га и чини спортом у правом смислу те речи. А беспарица је одличан увод у причу о најновијој глави српске ватерполо аждаје. Црвеној звезди.

Секција клуба која је представљала црну рупу спортског друштва је за својих шездесетак година постојања имала само кратки бљесак почетком деведесетих под руководством тајкуна/заљубљеника у ватерполо на руководећем месту и неколико репрезентативних асова у базену. Ултраталентована генерација са краја те деценије коју су предводили Шапић и Ћирић је испуштена и без динара препуштена Бечеју који се са њима попео на кров Европе. Нови век доноси тешку декаденцију у дуговања, која и воде до гашења клуба 2010. године. Нови клуб није, попут кошарке, представљао франкенштајновску комбинацију са другим тимом, већ је потпуно рестартован и свој пут кренуо од почетка, тј. од самог дна. Предвођен ентузијазмом донедавних играча, Виктора Јеленића и Дејана Савића, кренуло се у селекцију клинаца и напредовање кроз ниже лиге. Ухваћен је прикључак са суверено доминантним Партизаном и солидном Војводином. Када је Про Реко прогласио банкрот, прилика је оберучке зграбљена, уз обећану политичку помоћ око сређивања финансија. Политика и спорт никад нису имали заједничке интересе и тако је било и овај пут. Финансијска голгота је прешла у егзистенцијалну и чинило се да ће легенде српског ватерпола Прлаиновић, Рађен, Шефик и Душко Пијетловић отићи недовршена посла. Инат, жеља за доказивањем, магична привлачност црвене и беле боје на капици, тек, расплет из хорор филмова се није десио.

Десило се нешто невероватно и нестварно. У доба владавине пара, десила се победа спорта, спортиста, труда, рада и љубави према спорту и клубу. Десило се још једно српско ватерполо чудо, овај пут од клуба који је био маргина домаћег такмичења, а камоли евро-купова. На шок и неверицу Европе, побеђен је квалитетнији клуб у првенству и Купу, а затим и у Лиги шампиона. На срце. На гонаде. На оданост навијача који су пренели фудбалску атмосферу на трибине пливалишта. На тренера мотиватора. На одбрану, на голмана. На искусне играче који су са собом повукли и неке нове клинце да брже сазру и постану готови играчи за репрезентацију. Десила се магија искрености српског ватерпола.

На радост целе нације, и црно и црвено беле. Играче одрасле у црно-белом су допунили неки нови клинци и израсли у паклени тим. Нико зато неће ни замерити Прлаиновићу што је ову титулу ставио за нијансу испред оних са Про Реком и Партизаном. Он је профи и све те титуле је крваво одрадио. Ова са Звездом му је само мало дража срцу. Сутра ће и он заменити клупску капицу репрезентативном и наставити да терорише голмане и да краде лопте нападачима. Заједно са осталим асовима из Звезде, Радничког и Партизана.

У суботу је Звезда била та која је на Бањици написала још једну сјајну страницу наше ватерполо историје, исписујући притом своју најславнију причу. Побеђен је скупљи и бољи хрватски тим у нашем најтрофејнијем колективном спорту. Као Србин и звездаш, ја једноставно не могу бити поноснији.



Нема коментара:

Постави коментар