уторак, 21. мај 2013.

ДЕПЕШ МАШИНА



1997. година. Први купљени албум ’’Ultra’’. Прва песма ‘’Barrel of a gun’’. Куповина свих албума на тезги испред СКЦ-а. Први пропуштени коцерт, септембар 2001, Пешта и ‘’Exciter tour’’, јурио услов. Први одлазак на коцерт, опет Пешта, 2006. година, у организацији Индијанаца из „Џангл трајба”. Четрдесет степени, па провала облака, „НЕП стадион”, на шипци у партеру, падање у несвест од гужве, интерни распад на ‘’Walking in my shoes’’. Шта је то фанпит? Несуђени концерт у Београду, наручивање карата првог дана онлајн продаје, распад сајта, јебеш онлајн куповину у Србији. Одлазак по карте пред операцију, смрзавање испред „Арене”, пластифициране карте за фанпит. Отказивање концерта, Дејв, тумор, зрачење. Један од најгорих дана у животу. Други концерт, опет принудно Пешта, у сопственој организацији, истресен последњи штек. Трибине, хала, опет интерни распад на ‘’Walking in my shoes’’. Дејв уморан, Мађари хладни, полупразна хала.


Најава новог албума, промоција, први сингл, „Делта машина”. Прво слушање, друго слушање, треће слушање, четврто слушање. Четврто слушање. Четврто слушање. ЧЕТВРТО слушање. „Делта јебена машина!”. Најбољи албум од ‘’Ultra’’. Аутизам, некомерцијала, електро-блуз. Најава турнеје. Опет најава за београдски концерт. Наручивање карата за фанпит првог дана онлајн продаје, распад сајта, јебеш онлајн куповину у Србији. Шест крвавих хиљада, али знаш да би дао и последњи динар. Нема чак ни аналогне карте. Шупци из „Туборга”. Други сингл, спотови, сетлисте. Прелом руке три недеље пред концерт. Бандажираћу. Носићу је у корпи. Терапије. Петак. Отказују Истанбул. Нож у леђа. Не, не, не. Јебене бугарске камионџије ми скратиле живот за годину дана.


Долазе у Београд. Слетање. „Метропол”. Бина на Ушћу. Хоће киша, неће киша. Хоће комарци, неће комарци. Налажење пет сати пред концерт. Дведесет мојих људи око мене. Улаз, претрес, шипка. Нема гужве, блеја уз електро Швабе. Бандажирање незараслог прелома руке. Почеће у осам. Почеће у девет. Почиње у десет до девет. ‘’Welcome to my world’’. Ма, бре, Welcome to our world! Ту је Дејв. Али ту је и Мартин. Еј, ту је и Мартин. Мартин! На пет метара су ми. Ближе не може. То је то. Треш сакои. Светлуцаво. Деведесете. „Анђео’’. Дејв сабија гласом. Бенд сабија музиком. Као да је неко пустио ЦД. Знаш шта иде треће. Смири се, смири се. ‘’Walking in my shoes’’. Не слушаш Депеш, ако ти то није у топ пет. Којих топ пет, топ топова. Блажи мождани удар. Превише енергије улази, прегорела трафо-станица. Искочили осигурачи. Није ми добро. Спремао сам се, али се нисам спремио довољно. Смири се, будало. То је тек трећа песма, има још двадесет. Други снимају клипове, ја ни себе не могу да држим на ногама, а камоли апарат пет минута. ‘’Things get damaged, things get broken’’. Добро је. Искулирај. Еј, види куце на видео-биму. Баш су слатке. „Драгоцене” куце. Ауто-иронија. Најс тач. Дај воде. Потиљак мање боли, желудац не кида. Идемо!


Клавијатуре. Спуштање рефлектора. Осамдесете. „Црна прослава”. То је Депеш. Мрачни бенд са светлом у души. Нама је сваки дан црн. И славимо када му видимо леђа. Немају они то појма, али њихови текстови то знају. „Попићу у то име”. Пијем и ја. Али воду. Ништа алкохол, ништа дрога. Мозак мора остати чист. Мора да бележи. Мора да упија. Мора да се пуни. Нема ометања. Чуло мириса искључено, а са њим и мошус женских пазуха дезодоранса без. Неокупана патуљаста грдана на шипци. Мислиће Дејв да је опет у Турској. Или Грчкој. Или Румунији. Нема везе, вози даље. „Политика истине”. Омиљена песма неких добрих људи којих више нема. Е, хајде мало да сликаш. Хајде. Сви певају. Заглављени у деведесетима. Ти-ти-ти-ти-та. Ау, болештине. Прскалице, бенгалске ватре. Па, може и тако да се тумачи ‘’Should be higher’’. Раја не капира баш најбоље. Ово могу да скапирају само одабрани. Ако Дејв ово извуче, извући ће све. У квачицу нотне свеске. Стварно сабија матора курва у педесет и првој. Маму му ненормалну. Чек, ако ме сећање не вара, сада би требало да иде...


Апарат на снимање, у сигурним рукама. Ово сам чекао шеснаест година. Само без овчије главе из „Три карте за Холивуд”. Дејв као бик пре него што га пусте у кориду. ‘’Do you mean this horny creep, set upon your weary feet…’’ То је то. Најзад. Дошли су коначно у твој град, да ти одсвирају песму због којих си их и заволео. Песму која ти је главу на раменима сачувала небројено пута. Песма која је и њима главу на раменима сачувала. Њихова песма и твоја песма. Дејв скаче. Мук. Не. Ан ерор хас бин сигналес. Не. Хајдемо испочетка. Опет као са ЦД-а. До првог рефрена. Цап. Не. Ово се не дешава. Отказивање концерта 2009. Моша са Истанбулом. Ломљење руке. Неко се зајебава са мном. Криза концерта. Дејв прича са публиком. Они НИКАД не причају са публиком. Ништа га не разумем. Лево уво пишти још од „Анђела”. Трећа срећа. Хајдемо лагано. Ред би био. Пролази први рефрен, други рефрен, трећа строфа, Дејв у квачицама. Прошло је, прошло је! Нема назад, сломили смо му кичму. Крај песме, опет штуцање, али Дејв извлачи до краја. Преживели смо. Е, тек сте сад и званично дошли у Београд! Са ‘’Barrel of a gun’’ од десет минута. Ово иде на „јутјуб”. И они су људи од крви и меса.


Мартин остаје са нама. ‘’Sorry about that’’. Историја се пише, Мартин у „комуникацији” са публиком. Дај да забоде ону готивнију комбинацију песама. ‘’Only when I lose myself’’. То, матори! Неки бендови би мајку рођену продали за овакав сингл, а „депешовци” је ретко и чују уживо, јер не може да стигне на ред од осталог блага. Знаш шта хоћу. Хоћу неправедно скрајнути ‘’Exciter’’. „Када тело говори”. Тако је! Сада је ред на људе иза мене да се распадају. Драги људи. Ово је за њих. Мартин и даље клаустрофобичан на бини. Чини се да би најрадије отпузао негде у бекстејџ и умро. Или сачекао да Дејв појебе све жене из публике. Зато су и такав бенд. Лајави фрајер/фронтмен и луди научник/генијалац, вечито сакривен иза клавијатура. Одвојени, солидни. Спојени, машина. „Делта машина”. „Депеш машина”. А машина не сме да стане. ‘’Thank you’’. Мартин може да одахне. Истетовирана аждаја се враћа.


Ред новијих ствари. А већина публике хоће старе хитове. Али, људи, слушајте како је „Делта машина” савршена уживо! ‘’Heaven’’ и ја опет морам да смарам са квачицама. Корбајн суверено дере са видео пројекцијама. А онда мој фаворит са новог албума и будући концертни класик. „Постоји само један начин да се угоди мојој души''. Да, само један. И слушам га и гледам га. Маса скаче. Било је време. Песма писана да је Дејв пева и да на њу скаче. Промена ритма. ‘’A pain that I’m used to’’, сирене без. Денс ремикс. Чудан ритам певања. Питер Гордино на басу. Аналогном. Ваљда су се и њима на вр' главе попели исти аранжмани. А онда време за класику. И то какву.


Рефлектори јуре наниже. Матрица наговештава јурњаву. Јурњаву са временом. ‘’I’ve got to get to you first’’ и Ушће кључа. Машина убацује у пету брзину. Сви скачу. Као један. Зна се шта се чека. Чека се Дејвов спин. Сталак за микрофон је у ваздуху. Идемо, матори! Али стварно матори. Жене вриште. А жена као на Чоли. „Где сте пи*ке, стиг'о Дејв Гахан?!”'Други спин још сигурнији од првог, тотална хистерија. Брус лети високо изнад ограде и пада на ивицу бине. Секјурити  у шоку. Да, још их има које би Дејва даривале доњим вешом. Рокенрол! ‘’Secret to the end’’ уводи у велико финале. А још неки драги људи се распадуцкају.


Међу 30.000 душа, барем две трећине су дошле да чују наредне две ствари. Знају то и Депеш, и зато их неуморно праше већ више од двадесет година. ‘’Enjoy the silence’’ знају и деца коју су родитељи повели са собом. Велики плус за родитеље! Сви је чекају, сви је желе и нема шансе да је не свирају. Хоћете ‘’Enjoy the silence’’? Ево вам је! Уводни тактови и парови се већ зближавају. А онда, Антон Корбајн! Слика три испреплетане гимнастичарке пристиснуте уз стакло. Гуше се. Ћуте. Хтели сте тишину, зар не? Ево вам, оне ћуте. И ћутаће до краја песме. Моментална клаустрофобија се шири отвореним Ушћем. Непријатност ремети и хорско певање свима знаних стихова. Многи желе да се песма што пре заврши. Краљени самопародирања и табуа још једном дижу лествицу ироније на још више нивое. Ако је то икако могуће. Готова је песма. Хвала Богу. Устају и гимнастичарке. Пазите шта желите, можда баш то и добијете.


Стари, добри ‘’Personal Jesus’’ одмара душу новим концертним уводом. Са ‘’Reach out and touch faith’’ једноставно нема грешке. Песма за сва времена. Без контроверзе на екранима. Превише би било. Дејв на испусту. У фанпиту. Он за то живи. Ми за ово живимо. Ми од овога живимо.


Време је за први опроштај, онај позоришни. И опет „Делта”. „Збогом”. И то какво. Сјајан филмић, непретенциозан. Као и песма. Крупни кадрови тројке из Базилдона. Некада заборавимо да је и Флеч ту. Светла се гасе, али машина наставља да бруји. Спремна је за још. Да ли смо и ми спремни? Јок, ти си!


         Ето ти опет Мартина. Још само једна песма и његовима мукама је крај. И наравно, ‘’Home’’. Распад царује око мене. Ако, нека. Зато су они и тако велики бенд. Јер свако има неки свој распад код њих. Разноликост распада. Њиховог, нашег, људског. А онда, ексклузива. ‘’Halo’’, мало више Депешов, мало мање Голдфрапов. Берлин на бимовима. ‘’Violator’’ у срцу. Несуђени пети сингл са најбољег албума свих времена. Времена за стајање нема. Мора се још даље у прошлост. Мрачну. Отужне почетке. Ред је на Ајгнера да леши удараљке. Маса скакуће. Дејв и Мартин се по ко зна који пут гледају и чудом се чуде. „Колики смо ми то бенд, кад сви и даље желе наш треш са почетка каријере?” Одговор се зна. Највећи. ‘’Just can’t get enough’’. И да, стварно нам није доста. Ово би могло да потраје целу ноћ. Сви знамо да, нажалост, неће. Нема везе. Скупља се и последњи атом снаге. Време је за орање. Орање Ушћа. Орање гитаре. Орање по души. ‘’I feel you’’. Машина на 110%. Звучници урлају. Сеизмолози, све је кул. То је само Мартинова гитара. И Дејвов глас. Дејв, који се цеди по бини. Цедимо се и ми. ‘’My kingdom comes’’. Није као 1993, али то је био неки ванземаљски Дејв. Ово је земаљски, чисти Дејв, вегетаријанац навучен на јогу. И даље врашки добар. Ето га и са наше стране фанпита. Ти, ти! Баш ти. Десна рука у стезнику испружена ка њему. Лева песница удара по срцу. Риспект! Јебени риспект за све ове године и све што си претурио преко главе. Риспект за клиничку смрт, одстрањени тумор и сва срања у твом животу. Риспект од ове сјебане Србије која вас чека цео живот. Риспект од свих људи које ће о овоме што си урадио на Ушћу причати данима, хранити се од тога недељама и памтити годину по теби и твом бенду. Риспект узвраћен! Дејвов испружен прст. Осмех. „Је л' то он теби махнуо?” Џаба сте се монтирале, фенирале и бирале одећу сатима. Депеш се носи и у срцу и очима, не само на мајицама. Види то стари лисац. Дејв баца риспект само искреним фановима. И то тотално хетеросексуални риспект.



         Време је да се разилазимо. Зна се како почиње њихов крај. ‘’ I’m taking a ride, with my best friend…’’ Ситно бројимо. Руке дижемо. Високо. Прсти лелујају. Поље је спремно. Ушће поље. Место рађања зала и место културне деконтаминације. Наше место, како год да окренеш. И Дејвово. На команду, сви као један. Ветар таласа поље. Добро је да Дејв има уши, иначе би му осмех оптрчао круг око главе. И Мартин је срећан. Само у себи. Срећни су, јер знају да су богови. Другачије човек не може да се осећа кад види 60.000 руку како таласају на његов миг. Зато се ваљда човек и дрогира и опија, јер треба то моћи поднети. Поготово ако си само коју годину пре тога био маргиналац из некаквог лондонског Барајева. Али, они су своју лекцију научили. На тежи, рокенрол начин. И ми смо своју. Хоћемо још. Још, још. Добијамо поздрав и поруку да се видимо следећи пут. Онај први, најтежи пут су пребродили. И то како! За 140 минута су преорали Ушће. Развалили 30.000 људи. Задали домаћи задатак. Поставили стандарде. Напунили нам батерије, нахранили душу. Хлеба и игара. Да, хлеба, али за мозак. Енергије у батерије. Светла у мрачне душе. Наде. Да смо део света, али не оног са вести. Нашег света. Депеш света. Остали свет нам не треба. Ни свет, ни Европа. Ми смо добили шта смо хтели од тога света и Европе. Добили смо „Делта машину”. Добили смо Депеш машину. Да у њој спавамо наредне четири године. Заштићени од свег ужаса око нас, бесмисла, беспосла, беспарице. Да нам чува разум, док чекамо поновни сусрет са гротлом наше енергије. Неисцрпне енергије.




        
        

13 коментара:

  1. Хвала, добри људи! Ово је једноставно иѕлетело у року од сат времена. Морао сам да га ухватим, да случајно не изветри :)

    ОдговориИзбриши
  2. Аутор је уклонио коментар.

    ОдговориИзбриши
  3. "То је Депеш. Мрачни бенд са светлом у души."

    Kao da citam tok svojih misli i osecanja. Prvi album koji sam ikada kupila bio je Ultra. Ipak, prva omiljena pesma bila je It's no Good. Dok nisam otkrila Barrel of a Gun. A zatim Home, koja je postala neraskidivi deo mog bica. Prvi put na njihovom koncertu, kao i ti - u Budimpesti 2006. Toliko toga su mi pruzili svih ovih godina - jer svoja srca velikodusno su nam "na dlanu pruzili", i to se u svakom taktu oseti. Sada su sazreli. I ja sam. Mnogo toga je iza nas.

    Za mene je vrhunac veceri bio kada je Martinovo melanholicno lice ukrasio sirok osmeh, prvo na Enjoy the Silence, pa na kraju Home. Nekako sam poslednjih godina prestala da razmisljam o mnogo cemu. U nedelju su pokrenuli buru emocija i sada ne mogu da prestanem da razmisljam. Zahvaljujem im se po ko zna koji put.

    ОдговориИзбриши
  4. Ovo je najbolji komentar i opis koncerta!!! Kad da sebe slusam! Hvala ti za ovo!!! :D
    Mene je drugarica zvala dan posle koncerta da pita "da li si ok posto si juce bila euforicna?" :))) Moj odgovor je bio: I DALJE SAM! :)

    ОдговориИзбриши
  5. E,tako se prenosi doživljaj koncerta... Samo, trebalo ga je i doživeti... preživeti... dosanjati... Tek tada može OVAKO da se opiše Ušće 19.05.2013.
    Svaka ti čast!!!

    ОдговориИзбриши
  6. Jedini tekst na ovu temu, koji sam od 19-og procitala, a koji me je raspametio... Svaka ti cast! Uspeo si da materijalizujes emociju koju smo osetili taj dan.
    P.S. Citajuci, doziveh sve ispocetka :)

    ОдговориИзбриши
  7. Isti trip, Budimpesta 2006, preterana guzva, sipka, tadasnja devojka pada u nesvest na 3m od fan pita...sjajan tekst, jeza. hvala.

    ОдговориИзбриши
  8. Bravo!Svaka ti je na mestu.Pohvale za ceo komentar.

    ОдговориИзбриши