ČOVEK-FILM

O najboljem američkom filmu u poslednjoj deceniji

FOTO:www.comingsoon.et

Jeste, zahtevan sam kada je film u pitanju. Pogotovo američki. Samoreciklaža, banalnosti i izvrnut sistem vrednosti naterali su me da Holivud u poslednjoj deceniji posmatram sa podozrenjem. Lista omiljenih filmova zatvorena mi je početkom ovoga veka i već sam se bio pomirio da će na njoj doveka ostati klasici osamdesetih i devedesetih godina.

Ali, ne lezi vraže, kvalitet ne možeš sputati ni svim milionima dolara i rapidnim padom nivoa zahteva prosečne boks-ofis jedinke za kvalitetnom zabavom u fabrici iluzija. Jer, do kraja ogoljen, film je upravo to.

Zabava i fabrika iluzija.

U nekoj beskonačnoj samodovoljnoj potrazi za dobrom pričom, glumom i scenarijom, otišao sam u drugu krajnost i sebe zarobio u svet mučnih, nesumnjivo sjajnih, ali i zamornih drama van engleskog govornog područja. Time sam nesvesno svoje filmsko biće lišio preko potrebne doze zabave koje nam sedma umetnost u svojoj biti nudi.

Sa druge strane, Amerika je odavno prestala da nudi kvalitetne i originalne komedije nezasnovane na vulgarnom humoru. Kritika je oduvek bila tu, zastupljenija na malom ekranu („Saut park”, „Porodični tip”), ali je i ona negde usput zalutala u samoironiju i negledljivi hipercinizam.

Uz sve to, toliko očekivani „Prometej” i „Uspon mračnog viteza” surovo su me primorali da svoje mišljenje o nadolazećem ostvarenju nikako ne baziram na efektnim trejlerima, baš kao što su me serijske nepravde odvratile od očekivanja da će najbolji filmovi biti upravo oni koji su u konkurenciji za „Oskara”.

I pored svega toga, upravo tih namontiranih minut-dva potpune uvrnutosti i ludila trejlera za Injarituovog „Čoveka pticu” zatekli su me potpuno nespremnog. Serija konfuznih kadrova i potpuno zaboravljeni Majkl Kiton u glavnoj ulozi mi za razliku od ostalih filmskih najava nisu pružili nikakvu predstavu o čemu su tu radi i šta da očekujem od najžešćeg medijskog kandidata za „zlatnog dečaka” u ovoj godini. Ali su odradili svoju osnovnu svrhu i u glavu mi pustili crva sumnje da me izjeda do beogradske premijere.

A taj crv sumnje sa svakim danom je sve više rastao, puneći mi glavu informacijama o nesvakidašnjem remek-delu sjajnog meksičkog reditelja, nečemu sasvim drugačijem i originalnom u svetu današnjeg filma. Ta sumnja je toliko narasla da je na svom putu uspela i da izjede poslovično strpljenje za sporost srpskih distributera, nateravši me da „Birdmana” najpre odgledam ipak „samo” u kućnoj režiji.

Greška načinjena tom prilikom ispravljena je doduše nešto kasnije i pred velikim platnom, ali to čistu magiju reditelja Alehandra Gonzalesa Injaritua nije učinilo ništa manje nestvarnom ili kvalitetnom. I za to Meksikancu koji se proslavio snimanjem malog broja odličnih ostvarenja („Pasji život”, „21 gram”, „Vavilon”, „Prelepo”) nisu bili potrebni sati filmske trake, niti decenije snimanja poput Ričarda Linklejtera i njegovog pretendenta za „Oskara”, neopisivo dosadnog  „Odrastanja”. Ne.

„Čovek ptica” me je svojim filmskim superherojskim kandžama zgrabio u svom, slovima i brojem, četvrtom minutu. Na malom ekranu učinila je to Injarituova magična kamera, preciznije nestvarna kinematografija direktora fotografije i dvostrukog uzastopnog „oskarovca”, Emanuela Libeskog („Drvo života”,„Gravitacija”). Glasine o filmu bez rezova su se ovaj put obistinile i ostavile me potpuno šokiranog naizgled beskonačnim klizanjem objektiva po šinama, kranovima i veštim rukama dvojice meksičkih sineasta, neumorno prateći Majkla Kitona i ekipu filma po klaustrofobičnim hodnicima brodvejskog pozorišta i njujorškim ulicama. Oduševljenje nije umanjila ni činjenica da su na velikom platnu rezovi ipak bili tu, vešto skriveni u senkama vrata i prelazima iz jednog ambijenta u drugi. To producent Injaritu nije dozvolio odabirom možda i najboljeg kastinga viđenog u poslednjoj holivudskoj deceniji.

U nedostatku boljeg poređenja, glumački ansambl skrojen za „Birdmana” je savršen.

FOTO: solucionesmagazine.com

Žestoko patinirani Majkl Kiton sa lakoćom nijansira sve boje ludila u koje klizi njegov Rigan, okružen sopstvenim demonima i galerijom neponovljivih i beskrajno simpatičnih sporednih likova. Rame uz rame uz njega staje možda i najveća holivudska nada na prelazu vekova i čovek koji, poput Kitona, nikada nije do kraja materijalizovao svoj dramski talenat. Edvard Norton je opet onaj stari, neodoljivi i nadobudni klipan iz „Fajt klaba”, zadužen za smeh i protivtežu maestralnoj glavnoj roli. Scena probe pozorišne predstave sa Kitonom nešto je najzabavnije i glumački najujednačenije u ovom veku. Ujednačenost je ključna reč kada je gluma u pitanju u ovom filmu, te tako i epizodisti lavovski odrađuju svoj posao. Uplakana filmska diva Naomi Vots je sigurna u svojoj minijaturi, dok šou u potpunosti krade fantastična Ema Stoun kao neurotična ćerka/narkomanka na rehabilitaciji. Intenzitet glume je toliki da nećete sebi smeti da dozvolite da trepnete, jer ćete možda neku emociju, pogled ili grimasu propustiti. Gluma kao takva ovde i prestaje da postoji, jer ansambl praktično tumači samog sebe.

Naime, Majkl Kiton, zapravo i jeste „Čovek ptica”. I on je, poput Rigana, imao hit franšizu („Betmen”) pre dve decenije i od tada pokušava da se vrati pod svetla reflektora javnosti. Sa jednom razlikom. Njegov Rigan to čini režiranjem i glumom u pozorišnoj predstavi na Brodveju, a on to čini sa Injarituovim remek-delom. Čini to i Ed Norton, bežeći iz senke promašenih izbora uloga svog Majka. To ne negira ni Naomina Lesli, žestoko parodirajući samu sebe, baš kao ni mlađana zvezda tinejdž-komedija Ema Stoun sa svojom veštački sluđenom Sem. I tu dolazimo do suštine neodoljivosti Injarituovog scenarija.

Iako svrstan u komedije, „Birdman” je pre svega jedna izvrsna i višeslojna parodija.

Parodija filmskog šoubiznisa, Holivuda, boks ofisa i besmislenih ekranizacija stripovskih junaka. Ali, „Čovek ptica” je i mnogo više od toga. Meta njegovog ismevanja je i popularna kultura, prošli filmovi, kolege glumci, ali i samo pozorište i njegovi kritičari. Na kraju krajeva, ni sama naša civilizacija, otuđenost i internet voajerizam neće izbeći otrovne i brze replike Meksikančevog pera. I sve to scenarista Injaritu radi sa lakoćom i urođenom skromnošću, pritom dobro nas zabavljajući omažima remek-delima pre svog.

Jer, ma šta god vam ko pričao, „Čovek ptica” je ništa manje od remek-dela. Umetničkog, glumačkog, scenarističkog i rediteljskog remek-dela. I zaslužuje da ga gledate više puta i na velikom platnu. Da mu se vraćate i proučavate sve kadrove i skrivene poruke. Da ga zavolite i smestite na liste večitih favorita. Da tamo blista u decenijama što slede, zaslugom pre svega jednog čoveka.

Čoveka-filma.

Alehandra Gonzalesa Injaritua.




SLIČNE TEME:
TRI FILMA - MLAKO
TRI FILMA - HLADNO
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE
VOZI!

TRI FILMA: HLADNO

O toplo-hladnoj filmskoj jeseni 2014 (deo drugi)

– O, pa ko je to nama poranio?

– Vas dve ste još uvek tu? Odlično.

– Mislim da se neko naoštrio.

– Naoštrio, nego kako. Danas za vas gubitnike imam nešto istinski sjajno. Veličanstveno.

– Opa!

– Danas za vas imam najočekivaniji film ove godine, iz kuhinje najvećeg živog reditelja u naponu snage.

– To isključuje Ridlija. On je odavno van napona. I snage.

– Možda misli na Finčera?

– Blizu, ali ne dovoljno blizu. Dejvid ostaje za neku drugu seansu.

– To je to. Neko od tvojih živih velikana. U naponu snage...

– Osim ako ne misliš na...

– Da, na Nolana. Kristofera Nolana.

– E sad, to tehnički nije tvoj reditelj.

– Možda je rođen u tvom Londonu, ali je kod mene odrastao i postao velikan iza kamere.

– Nažalost.

– Šta sad njemu fali? Čovek je snimio sedam filmova, svih sedam savršenih spojeva komercijalnog i kritičkog uspeha.

– Šest.

– Molim?

– Šest velikih filmova. „Uspon Mračnog viteza” je sve samo ne veliki film. Za „Memento”, „Nesanicu”, „Prestiž”, prva dva Betmena i „Početak” se slažem.

– Tiše, želim da čujem da šta Holivud ima da kaže na temu „Međuzvezdanog”.

– Hvala, kritiko. Mislim da će se svi prisutni složiti da priča o međuzvezdanim putovanjima, crnim rupama, novim galaksijama i pomeranjima na realciji prostor–vreme zaslužuje pažnju.

– Slažemo se. Molim te, nastavi. Gorim od želje da čujem šta si nam to novo spremio na polju naučne fantastike sa „Interstelarom”.

– Jednom rečenicom: pravu, pravcatu filmsku poslasticu. Vrhunsku SF-dramu. Film koji pomera granice kinematografije. Novu „Odiseju”.

– Uf, uf, uf...

– Blago nama, evropskim sineastama.

– Dobro, devojke, nema potrebe za vređanjem. Hajdemo redom sa kritikama.

– Kao prvo, glumačka ekipa.

– Šta fali ekipi? Sve sami laureati. „Oskarovci”.

– Svi izvikani. Mekonahi, Hatavej. Svi bezlični. Čestejn, Kejsi Aflek. Svi ispodprosečni. Dejmon. Fale još samo Kejsijev stariji brat i Bredli Kuper, pa da slobodno kažeš da je „Interstelar” okupio najprecenjeniji kasting svih vremena.

– Kritiko, molim te, reaguj na ova vređanja!

– Što se glumačke ekipe tiče, i ja sam malo doprinela uzdizanju pomenutih, te ću se tako suzdržati po ovom pitanju. Imaš nešto da dodaš, francuska kinematografijo?

– Samo želim da kažem da ovde glumačka ekipa nije najveći problem.

– Dobro, šta je onda problem?

– Suština.

– Suština?

– Da, suština. Srž svakog filma. Scenario. Tok radnje. Uvod, razrada, zaključak. Rupe i nelogični skokovi između scena i delova filma. Slepi tokovi bez odgovora. Jesam li nešto zaboravila?

– Površnost likova. Njihova nerazrađenost. Nepostojanje odnosa između četiri astronauta u svemirskom brodu. Suvišni likovi. Suvišne scene. Suvišne planete. Suvišan film.

– Ehej, polako sa teškim rečima. Gledaoci na Imdb-u su ga listom ishvalili. Ima ocenu 8.9...

– To šta su američki tinejdžeri napisali o filmu koji je kopi-pejst klasika me ne zanima.

– Kopi-pejst?

– Da, i to brutalan. Prekopirane scene iz „Odiseje”, od koje inače krade glavnu temu i suštinu. Prepisan koncept „Terminatora”. Doslovce citirani dijalozi iz „Osmog putnika” i „Konačnog horizonta”. Omaž „Ratovima zvezda”. Jalov pokušaj imitacije atmosfere iz „Gravitacije”...

– Nas ne možeš prevariti. Mi smo odrasli na tvojim SF-klasicima, Holivude. To je oduvek bio tvoj žanr. I baš zbog toga, naši standardi su viši od omladine koja se tek ispilila i ne zna šta je dobar film i kvalitetna naučna fantastika.

– Da si barem izvukao stvar na produkciji, pa da imamo o nečemu da pričamo. Ovako...

– Ali, kako ne shvatate, to je i bila poenta. Retro-dizajn. Minimum zelenog platna. Osećaj klaustrofobije, specifična atmosfera.

– Jedino što je speciično u „Interstelaru” je uvodni deo. To je realan prikaz naše budućnosti. A dizajn je... Samo ću reći: kafemati kao roboti.

– Pa čak je i ta odlična postavka kroz ostatak filma zanemarena i obesmišljena kroz patetičan hepiend kojem Nolan do skora uopšte nije bio sklon.

– To je i tvoj najveći greh.

– Što dajem ljudima nadu?

– Ne, što si slomio kičmu Nolanu.

– Mislim da će pre biti da je on sam sebi slomio kičmu. Čovek je jednostavno prošao svoj zenit sa „Mračnim vitezom”. Dobro se držao sa „Početkom”, a onda je usledio ponor sa trećim Betmenom.

– Dobro, nemojmo preterivati. „Međuzvezdani” je ipak bolji od „Uspona mračnog viteza”.

– Jeste, ali ne mnogo. Predugačak je i nerazrađen. A ima dobru ideju i koncept.

– Ima i par dobrih scena.

– Ima dve dobre scene. Kada Mekonahi pregledava video poruke sa Zemlje. I onu završnu, u biblioteci.

– I to je to. Cimerova muzika je po običaju korektna, ali u šrehu sa scenama.

– Ja stvarno ne znam šta da kažem, sem da vas boks ofis i internet komentari žestoko demantuju.

– To je posebna priča. To medijsko samozavaravanje.

– Ne, moram da se ne složim sa tobom. Holivudova dijagnoza nije samozavaravanje.

– Nego šta je?

– Potpuno odsustvo svežih ideja i akutna akreativnost.

– To je globalna filmska boljka.

– Ali je kod našeg američkog kolege metastazirala. Da nije, bilo bi barem delića kreativnosti poput one koja je godinu dana pre spuštanja čoveka na Mesec spojila Klarkov i Kjubrikov genije i napravila najveći SF svih vremena. „Odiseju u svemiru”.

– Holivude, gde ćeš?

– Holivude, pa samo smo se šalili.

– Obećavamo da nećemo više. Vrati se.

– Otišao je.

SLIČNE TEME:
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE

VOZI!

KLASIK PO KLASIK, LEGENDA

O tome kako za ispravljanje nekih filmskih propusta nikada nije kasno

Ko gleda, taj i greši. Preciznije, propušta. Nekada namerno, nekada iz nedostatka vremena, ali svaki filmofil je u životu propustio barem jedno kultno ostvarenje o kojem sve generacije celuloidnih zavisnika nadugačko i naširoko raspredaju. Barem jedan klasik.

Prva u nizu filmskih nepravdi koje sam rešio da ispravim tokom ovogodišnjih praznika, bila je vezana za izrazito lični antagonizam prema jednoj od najvećih muških glumačkih zvezdi moje omiljene celuloidne dekade, osamdesetih godina prošloga veka. Iako je glumio u jednom od desetak filmova koji su me formirali kao čoveka, De Palminim „Nesalomivima”, Kevin Kostner mi se jednostavno nikada nije uklapao među kolose poput Konerija, De Nira i Garsije. Sa protekom vremena, Kevin je u mojim očima sve više postajao idol pedesetogodišnjakinja, a sve manje jedna od najuspešnijih zvezda u Holivudu. „Telohranitelj”, „Vodeni svet”, „Poštar” i slični veći ili manji promašaji su ga smestili na sam vrh moje crne liste. Tako sam presudio nesretnom Kostneru bez pokušaja da od početka do kraja pogledam njegov najveći i najznačajniji film, ostvarenje koje mu je te 1990. donelo čak 7 „Oskara”, između ostalog i one za najbolji film, režiju, scenario i kameru. 

„Ples sa vukovima” me je iznenadio od samog početka. Spor ritam, dugi  rezovi i široki umetnički kadrovi mi se nikako nisu uklapali u mejnstrim američku kinematografiju koja je na smeni osme i devete dekade Kostnerovo rediteljsko i glumačko čedo uzdigla u rang najnagrađivanijih filmova svih vremena. Iako se glumačka nominacija za samog Kevina i može smatrati donekle spornom, svi drugi laureati ne mogu i ne smeju. Rediteljski, film je suvereno i dosledno vođen od samog početka do kraja, dok su kamera i fotografija udžbenički primeri kvalitetnog rada. Tema progona Indijanaca jeste dugo bila smatrana tabuom, te se talasi hvalospeva mogu samo donekle pravdati političkom korektnošću. Naime, scenario je nada sve dirljiv i ljudski, sa mnogo simbolike koja vešto balansira po oštrici patetičnog. Sveukupni utisak ne mogu narušiti čak ni pomalo banalni unutrašnji monolozi, opasni instrument koji je zamalo upropastio remek-delo Ridlija Skota, „Blejdraner”. Jednostavno, „Ples sa vukovima” je veliki film, jedan od najvećih i glavne zasluge za to nosi čovek o kojeg sam se ogrešio. Kevin Kostner.

Sledeći u nizu propusta smatram kardinalnim, tim pre što je u pitanju najnagrađivaniji film u mom drugom po redu omiljenom žanru, hororu. Snimljen godinu dana nakon „Plesa sa vukovima”, „Kad jaganjci utihnu” su pokazali „Akademiji” da ne treba da se stidi različitosti, a meni da i te kako treba da me je sramota što ih nisam za ovih tridesetak godina odgledao od početka do kraja. Čak 5 „Oskara” za krvavi, turobni i izopačeni psihološki triler strave i užasa predstavljalo je istinsko iznenađenje među sineastama na početku devedesetih. Najbolji film i najbolja režija pripali su Džonatanu Demu, a po jednog „zlatnog dečaka” kući su poneli i adaptirani scenario, glavna muška i glavna ženska rola, svrstavajući time „Jaganjce” u retke primerke „sedme” umetnosti koji su nagradili oba pola za vodeće role istovremeno. I upravo osnovna tajna uspeha ovog filma leži u neverovatnoj hemiji između Entonija Hopkinsa i Džodi Foster. Perverzni, krvoločni i brutalni ubica Hanibal i mlada detektivka FBI-ja od prvog kadra savršeno odslikavaju dva potpuno različta sveta, dobro i zlo, normalno i izopačeno i to čine sa lakoćom svojstvenom samo velikim glumcima. Britanac svoju nagradu zarađuje za samo 17 minuta na velikom platnu i ostaje zauvek upamćen kao Dr Lektor, dok se Džodi Foster osvajanjem drugog po redu „Oskara” svrstava među holivudske besmrtnice. Reditelj Džonatan Dem ceo film vodi onako kako tema to i zaslužuje, mračno i teskobno, sa par istinski šokantnih akcionih scena, čak i po današnjim standardima. Iako mi je lično „Isijavanje” i dalje omiljeni horor, „Kad jaganjci utihnu” sada sija odmah tu pored njega, sjajem neumanjenim beskrupulozno nekvalitetnijim nastavcima.

Kako sam rođen početkom osamdesetih, priznajem da je najveći deo dometa mog filmskog radara hvatao rodnu dekadu i po jednu koja mu je prethodila i nasledila je. Samim tim, pedesete i šezdesete godine 20. veka ostale su većim delom van mog domašaja, lišavajući me mnogih remek-dela kinematografije. Među njima je i jedan od crno-belih klasika Sidnija Lameta i primer kako kvalitetan scenario uzdiže film na nivo besmrtnih ostvarenja. 

„12 besnih ljudi” iz 1957. je primer kako su se nekada sa lakoćom snimali kvalitetni filmovi. Lametova kombinacija klizajuće i rotirajuće kamere, dugi rezovi, kao i smeštanje celokupne radnje u jednu prostoriju, ipak svoje mesto pred slavom ustupaju do u tančina razrađenom scenariju, razornim dijalozima i sagledavanjem teme donošenja odluke o životu i smrti mladog čoveka od strane dvanaestočlane civilne porote iz svakog mogućeg ugla. Svaki od porotnika je potpuno različitog porekla, karakternih osobina i izgleda, obezličen dodeljivanjem brojeva umesto imena. Iako je glavni fokus na dvoboju Henrija Fonde i Lija Koba, i ostali akteri daju svoj doprinos, produbljujući dilemu i argumentujući pedantno posloženu retrospektivu celokupnog slučaja i samog suđenja ličnim zapažanjima i iskustvima. Iako se konačni ishod naslućuje već posle desetak minuta filma, to ne umanjuje njegovu scenarističku i rediteljsku vrednost, nažalost, potpuno neispraćenu pripadajućim nagradama kritičara.

Poslednji u nizu ispravljenih propusta zapravo i nije klasik, barem ne po važećim merilima i ocenama. „Cinderella man” ne predstavlja samo moj lični, već i ogroman propust kritike i publike širom sveta. Drama sa velikim „D” o životu Džejmsa Bredoka predstavlja NAJBOLJI film o bokserima ikada. Sve ono što je u temelje usko specijalizovanog žanra položio Stalone sa „Rokijem” tri decenije ranije, Ron Hauard iza i Rasel Krou i Pol Đamati ispred kamere uzdigli su na najviši mogući scenaristički, rediteljski i glumački nivo kada je sedma umetnost u pitanju. Uvodnih pola sata filma predstavlja jedan od najmučnijih i najrealističnijih prikaza američke Velike depresije ikada i sudbonosno je za vezivanje gledaoca za likove. Krou kao Bredok i Đamati kao njegov menadžer suvereno vladaju svakom scenom, peglajući usput uobičajeno obilje patetike u sportskim filmovima, kao i standardno substandardan performans Rene Zelveger. Kraj filma i konačnu borbu ćete dočekati na nogama, a nepodnošljivu napetost poslednje runde nagraditi i po kojom suzom sa zvukom poslednjeg sudijskog gonga. 

Baš kao što klasici to i rade. 

Čak i kad nisu klasici.


SLIČNE TEME:
LJUBAV PREMA STRAHU
ŽIVEO FILM!

MANJE JE VIŠE

O savremenom danskom Basteru Kitonu



„Manje je više”.

U arhitekturi, ova antologijska izreka Misa van der Roea označila je suštinu modernističkog pokreta koji je zauvek promenio lice ove planete brzom, efikasnom i funkcionalnom izgradnjom.

U filmu se može reći da je prisutna od samog početka, nemih ostvarenja, povezana čitavom jednom lozom glumaca i glumica koji su sa svojim minimalnim gestikulacijama pravili maksimalne rezultate.

Baster Kiton, Din Martin, Montgomeri Klift, Klint Istvud, Marlon Brando, Pol Njumen, Rajan Gosling. Sve sami velikani, po pravilu ružnjikavi, butnovnici, retko kritički priznavani, a ipak toliko popularni i nemerljivo utkani u američki celuloid.

I baš kao što su i modernističke zgrade smatrane „nužnim zlom”, „sumornom” i „ružnom” arhitekturom, tako su i pobrojane „kamene face” po pravilu bile ružnjikave, ali upečatljive njuške, čije likove smo barem voleli da mrzimo, ako već nismo mogli „samo” da volimo. A kako je lepota i ružnoća na kraju stvar individualne percepcije, mnogi od pobrojanih vremenom su postali seks-simboli i neki od najfotografisanijih ljudi ispred kamere svih vremena.

Iako je čitav ovaj trend usporio u poslednjih nekoliko decenija, u nekim delovima sveta su i dalje nastavili da neumorno proizvode moderne „basterkitonovske” klonove. Poslednji među upečatljivim minimalističkim glumcima nam dolazi iz verovatno najplodnije skandinavske kinematografije u proteklih dvadeset godina.

Danske.

Mads Mikelsen nije imao brz i lak uspon do statusa možda i najtraženijeg evropskog glumca današnjice. Njegov životni put vodio je preko gimnastike, baleta i pozorišta, pa tek onda filma kao medijuma u kojem će se najzad iskazati do kraja.

Početak je bio eksplozivan, poguran neponovljivim ljubiteljem „basterkitonovskih” njuški, Nikolasom Vajdingom Refnom i njegovom sumornom i surovom trilogijom o narko-dilerima, „Diler”. Madsov Toni odmah je zapao za oko svima i verovatno ga obeležio do kraja karijere kao negativca, mada će u više navrata pokušati da se grčevito otme iz čvrstog stiska zagrljaja prvog utiska na velikom platnu.

Prvi, nespretni iskoraci će biti u dve crnohumorne komedije, „Treperava svetla” i „Zelena mesara” koja će, međutim, proizvesti kontraefekat i Madsa gurnuti još dublje u svet bizarnih i sumanutih likova. Ravnotežu će povratiti tek serijom „Jedinica 1”u kojoj će igrati efikasnog, ali i nesigurnog policajca za specijalne slučajeve.

Za širu svetsku javnost će verovatno zauvek ostati upamćen kao surovo hladni arhineprijatelj Džejmsa Bonda u „Kazino Rojalu”, Le Šifr, a njihova partija pokera u crnogorskom kazinu na Azurnoj obali ostaje jedna od najupečatljivijih scena restartovanog serijala o najpopularnijem tajnom agentu od kako ga tumači Danijel Krejg.

Utisak o impozantno visokom Skandinavcu ledenog izraza lica bez trunke emocije će tek neznatno ublažiti pojavljivanja u „Kralju Arturu” i „Tri musketara”, mada će sve brzo pasti u vodu sa aktuelnim „Hanibalom”, koji izuzetno popularnu TV seriju vodi dalje i dublje u izopačenost nego što je to ikad učinio čak i legendarni ser Entoni Hopkins.

Na domaćem planu, ogromna popularnost i svetska slava su mu početkom ovog veka omogućili da počne da bira uloge, te tako konačno dobijamo priliku da ga vidimo i u dramskim rolama, koje svojim kvalitetom prate ogroman uspon čitave danske kinematografije. I dok je u „Plamenu i limunu” to u suštini onaj isti surovi, pomalo smušeni i bizarni Mads, neki novi, daleko dublji, slojevitiji i raskošniji mlađi od braće Mikelsen izranja u tri filma koja predstavljaju i nešto najkvalitetnije što je snimio u celokupnoj dosadašnjoj karijeri.

Ako su „Otvorena srca” bila ozbiljan uvod u svet ozbiljnih ostvarenja, „Posle venčanja” će ubeležiti i kandidaturu za najbolji strani film pred američkom „Akademijom”. Mads će dobiti još jednu priliku da u umetničkoj drami fenomenalne rediteljke i scenaristkinje Suzane Bir pokaže da se može snaći i zahtevnoj ulozi oca koji upoznaje ćerku, za koju nije ni znao da je ima, na njenom venčanju. Istovremeno, celokupan prateći ansambl čini čuda u ovoj sjajnoj, teškoj i nadasve ljudskoj drami kakvu samo Skandinavci mogu da osmisle i realizuju.

„Royal affair” Madsa vraća u kostimiranu produkciju, upoznajući publiku sa malo poznatim prilikama na danskom dvoru na prelazu iz 17. u 18. vek. Mikelsen je sada zavodnik, ali i iskreni borac za pravdu, jednakost i prosvećenje zatucane skandinavske monarhije. Istorijske ličnosti daju težinu i dodaju sloj tragedije celoj priči, a kvalitet dobija potvrdu kroz još jednu nominaciju za  „Oskara” najbolji strani film.

Mads će ih kao član danskih glumačkih ansambala sakupiti ukupno tri, a upravo treća će mu doneti i prve značajne lične nagrade. „Lov” iz 2012. će ponovo biti čitan u „Kodak” teatru, ali će i treći put zaredom biti poražen, ovaj put od pretenciozne „Velike lepote”. Priča o vaspitaču iz vrtića kome jedna od devojčica smešta aferu sa seksualnim zlostavljanjem ipak neće proći bez priznanja kritike, te će tako njegov suzdržani, ali duboko potrešeni Lukas dobiti nagradu u Kanu za najboljeg glumca.

Iako već u pedesetim, Mikelsen je zadržao posturu i glumačku energiju i za izazove pred sobom. Ono što raduje jeste činjenica da se ne odriče po pravilu kvalitetnije i glumački zahtevnije danske produkcije, te dobre stvari od njega možemo očekivati i u godinama koje slede. Možda će to biti „Spasenje”, njegov prvi vestern, a možda konačno i neka velika, moćna i nebanalna američka dramska filmska priča.

Znajući Madsa, on neće srljati u izboru i neće juriti za parama. Odmereno, basterkitonovski suzdržano nastaviće da traga za svojom najboljom ulogom, koja će ga konačno odvesti u društvo „kamenih faca” sa početka teksta.

Pravo u besmrtnost.


SLIČNE TEME:
NIJE SVE ENGLESKO-AMERIČKO
DIE BESTE, DIE BESTE!
ESTETIKA SUROVOSTI

NIJE SVE ENGLESKO-AMERIČKO

Otvoreno pismo američkoj filmskoj „Akademiji”

Poštovana „Akademijo”,

Pišem ti  prvi put u nadi da ovo pismo neće završiti u kanti za otpatke. Filmofil sam i dolazim iz jedne male zemlje koju ti sada znaš pod nazivom Srbija. Za nas si uglavnom mogla da čuješ po nekim ružnim stvarima i sjajnim sportistima. Po našem „doprinosu” svetskoj kinematografiji, teško. To ipak ne znači da mi ovde u Srbiji ne volimo film i filmove. Naprotiv. Ako sudiš po tome u kolikom se broju okupimo za naš najprestižniji filmski festival, „FEST”, ti bi, „Akademijo”, mogla čak i da kažeš da su Srbi narod najfilmskiji. Ako bi pak van tih desetak dana početkom marta posetila jedan od ukupno tri ljudska bioskopa, koliko ima naš glavni grad Beograd, mogla bi da shvatiš da se ovde redovni posetioci bioskopa broje na stotine. Dnevno. Mesečno, na hiljade. U milionskom gradu. E,  među tim stotinama sam i ja. Redovan sam u bioskopu, idem na „FEST” i čak pomalo amaterski komentarišem filmove po demokratskim internet meridijanima. Ti naravno znaš šta je to demokratija, pošto si smeštena u epicentar filmske industrije najdemokratskije zemlje sveta – Amerike. To znači da možeš da radiš šta hoćeš, ali i da o tebi može svašta da se napiše. Tu dolazimo do teme ovog pisma.

Odavno te  više ne poštujem, „Akademijo”. Kao što bi to rekao jedan od mojih najboljih prijatelja, ti si, citiram: „Odavno započela jedan niz nepravdi, koji nikada nećeš prekidati, već ćeš samo povremeno nagrađivati one koji su to odavno zaslužili za pogrešne stvari”. Kraj citata. Kako već gazim rane tridesete, a filmove gledam od detinjstva, to znači da iza sebe sada već imam četvorocifreni broj odgledanih ostvarenja i da sam svoj filmski ukus i stav poprilično formirao. To, takođe, znači da me tvoji mejnstrim i komercijalni blokbasteri više ne zanimaju. Da su mi postale odbojne socijalno angažovane teme (rasizam, bolesti, defekti, patriotizam), koje ti već decenijama nagrađuješ „zlatnim dečacima”. Pratim još par vaših preostalih velikih glumaca i reditelja i od skoro  i jednu „oskarovsku” kategoriju. U njoj tvoja politička korektnost ipak ima granice i ona krije daleko bolje filmove od onih u glavnoj konkurenciji.

Najbolji strani film.

I ja ti tako, „Akademijo”, godinama gledam ostvarenja koja ti tu probereš i skoro nikad se nisam razočarao. Pa, skoro nikad.

Kako se vrhunac tvoje aktivnosti poklapa sa našim „FEST-om”, to je značilo da imam priliku da ovih dana odgledam uživo i neke filmove koji su izmakli torent piratima i koji nisu izmakli žirijima po manje slavnim festivalima, poput Venecije, Berlina i San Sebastijana. Ti to nisi mogla ni da znaš, ali moto ovogodišnjeg „FEST-a” bio je: „Nije sve crno-belo”. U mom slučaju, „Nije sve englesko-američko”. Izabrao sam par filmova koje sam želeo da uporedim sa dvoiposatnom umetničkom nasumičnom kompilacijom kadrova Rima, dobre muzike, filozofiranja o smislu života i potpunog odsustva radnje i poente koju si ti ove godine nagradila „Oskarom” za najbolji strani film. Drugim rečima, krenuo sam na svetu misiju pronalaženja boljeg filma sa neengleskog govornog područja u 2013. od italijanske „Velike lepote”. 

Već u samom startu, nisi imala sreće. Prvo pa muško. Muški film, muška ekipa, muška tema. Rat. Ali ne patriotizam. Rat među običnim svetom. Normalnim ljudima. Među Estoncima u Abhaziji. To je deo Gruzije. To su sasvim sigurno španska sela za tebe, ali to ne znači da tamo ljudi ne snimaju odlične filmove. Male filmove, sa malim budžetima, kao što su to „Mandarine”. Sa praktično samo četiri glumca, poput pozorišne predstave. Nepretenciozne. Ljudske. Velike. Sa moćnom antiratnom porukom. Da se za samo sat i po toliko naježiš da moraš da se ogrneš jaknom u našim poslovično zagušljivim i sparnim bioskopima. To su ta tebi potpuno nepoznata čuda gruzijsko-estonskih koprodukcija, poštovana „Akademijo”.

Ako je to bio uvod, razrada je bila brutalna. A moj ovogodišnji „FEST”, moje emocije, dušu i ljudskost do tančina razradila je jedna tebi ne tako opskurna kinematografija. Japanska. Evropa je uvidela koliko je „Kakav otac, takav sin” veliki film u malom pakovanju. Baš kao što su i Japanci mali. A veliki. Kao narod, ali i kao kinematografija. Žiri u Kanu ga je nagradio, a ti ga nisi ni registrovala, „Akademijo”. To hirurški precizno seciranje dveju porodica suočenih sa poražavajućom činjenicom da su šest godina negovali i voleli dete one druge zajednice, a ne svoje. Plakali smo, „Akademijo”, od neudobnih stolica u Domu sindikata, a plakali smo i jer nas je režiser i scenarista Hirokazu Korida dotakao, potresao i postavio nam neka sumanuto teška životna pitanja. Pitanja koja bi ti trebalo da nagrađuješ, ali u svoj svojoj oholosti to ne činiš.

To su za tebe „mali” filmovi. Pa šta tek onda da ti kažem za dve „male” tinejdžerske drame? Slovenačku, o đacima u srednjoj školi koji se pobunju protiv svog razrednog starešine kog okrivljuju za samoubistvo njihove drugarice, zvanu „Razredni neprijatelj”. Gruzijsku, o vrtlogu zatucanih običaja, bede i beznađa kavkaske države i borbi dve najbolje srednjoškolske drugarice  sa tim vrtlogom, poznatu kao „U cvatu”. Mali, mikrofilmovi. A dobri. Slovenački sa kvalitetnim dijalozima, a gruzijski sa odličnom fotografijom.

A to je ono bitno, zar ne? Fotografija i muzika. To si pohvalila u „Velikoj lepoti”. Jer, tamo nema ničega drugog. Ni scenarija, ni drame. Ni poruke, ni smisla. Sve to što ovi filmovi koje sam ti pobrojao imaju. Sve ono što ima i jedan „tvoj”, američki film. Revolucionaran, vizionarski, aktuelan, duhovit i neobičan. Sjajno odglumljen, perfektno muzički ispraćen. Da, za film „Ona” si čula i utešila ga „Oskarom” za scenario. Čisto da ga barem malo ispoštuješ. Da ne ispadne da si potpuno zastranila u svim konkurencijama.

„Akademijo”, želim ti brz oporavak od tvoje teške i duge bolesti nepravditisa. Ne toliko zbog tebe same, koliko zbog nas, filmofila. Jer, hteli mi to i li ne, plebs može čuti za sve ove sjajne ne crno-bele i neengleske filmove samo preko tebe. Na našu žalost. A na tvoju sreću. Jer, da ljudi znaju koliko brljaviš, možda te onda ne bi toliko poštovali i pratili. Možda bi onda krenuli na svetu misiju otkrivanja kvalitetnog filma i mimo tebe. I time te ugasili.

Sa poštovanjem,

Tvoj Filmofil.


SLIČNE TEME:
MANJE JE VIŠE
DIE BESTE, DIE BESTE!
ESTETIKA SUROVOSTI