TRI FILMA: HLADNO

O toplo-hladnoj filmskoj jeseni 2014 (deo drugi)

– O, pa ko je to nama poranio?

– Vas dve ste još uvek tu? Odlično.

– Mislim da se neko naoštrio.

– Naoštrio, nego kako. Danas za vas gubitnike imam nešto istinski sjajno. Veličanstveno.

– Opa!

– Danas za vas imam najočekivaniji film ove godine, iz kuhinje najvećeg živog reditelja u naponu snage.

– To isključuje Ridlija. On je odavno van napona. I snage.

– Možda misli na Finčera?

– Blizu, ali ne dovoljno blizu. Dejvid ostaje za neku drugu seansu.

– To je to. Neko od tvojih živih velikana. U naponu snage...

– Osim ako ne misliš na...

– Da, na Nolana. Kristofera Nolana.

– E sad, to tehnički nije tvoj reditelj.

– Možda je rođen u tvom Londonu, ali je kod mene odrastao i postao velikan iza kamere.

– Nažalost.

– Šta sad njemu fali? Čovek je snimio sedam filmova, svih sedam savršenih spojeva komercijalnog i kritičkog uspeha.

– Šest.

– Molim?

– Šest velikih filmova. „Uspon Mračnog viteza” je sve samo ne veliki film. Za „Memento”, „Nesanicu”, „Prestiž”, prva dva Betmena i „Početak” se slažem.

– Tiše, želim da čujem da šta Holivud ima da kaže na temu „Međuzvezdanog”.

– Hvala, kritiko. Mislim da će se svi prisutni složiti da priča o međuzvezdanim putovanjima, crnim rupama, novim galaksijama i pomeranjima na realciji prostor–vreme zaslužuje pažnju.

– Slažemo se. Molim te, nastavi. Gorim od želje da čujem šta si nam to novo spremio na polju naučne fantastike sa „Interstelarom”.

– Jednom rečenicom: pravu, pravcatu filmsku poslasticu. Vrhunsku SF-dramu. Film koji pomera granice kinematografije. Novu „Odiseju”.

– Uf, uf, uf...

– Blago nama, evropskim sineastama.

– Dobro, devojke, nema potrebe za vređanjem. Hajdemo redom sa kritikama.

– Kao prvo, glumačka ekipa.

– Šta fali ekipi? Sve sami laureati. „Oskarovci”.

– Svi izvikani. Mekonahi, Hatavej. Svi bezlični. Čestejn, Kejsi Aflek. Svi ispodprosečni. Dejmon. Fale još samo Kejsijev stariji brat i Bredli Kuper, pa da slobodno kažeš da je „Interstelar” okupio najprecenjeniji kasting svih vremena.

– Kritiko, molim te, reaguj na ova vređanja!

– Što se glumačke ekipe tiče, i ja sam malo doprinela uzdizanju pomenutih, te ću se tako suzdržati po ovom pitanju. Imaš nešto da dodaš, francuska kinematografijo?

– Samo želim da kažem da ovde glumačka ekipa nije najveći problem.

– Dobro, šta je onda problem?

– Suština.

– Suština?

– Da, suština. Srž svakog filma. Scenario. Tok radnje. Uvod, razrada, zaključak. Rupe i nelogični skokovi između scena i delova filma. Slepi tokovi bez odgovora. Jesam li nešto zaboravila?

– Površnost likova. Njihova nerazrađenost. Nepostojanje odnosa između četiri astronauta u svemirskom brodu. Suvišni likovi. Suvišne scene. Suvišne planete. Suvišan film.

– Ehej, polako sa teškim rečima. Gledaoci na Imdb-u su ga listom ishvalili. Ima ocenu 8.9...

– To šta su američki tinejdžeri napisali o filmu koji je kopi-pejst klasika me ne zanima.

– Kopi-pejst?

– Da, i to brutalan. Prekopirane scene iz „Odiseje”, od koje inače krade glavnu temu i suštinu. Prepisan koncept „Terminatora”. Doslovce citirani dijalozi iz „Osmog putnika” i „Konačnog horizonta”. Omaž „Ratovima zvezda”. Jalov pokušaj imitacije atmosfere iz „Gravitacije”...

– Nas ne možeš prevariti. Mi smo odrasli na tvojim SF-klasicima, Holivude. To je oduvek bio tvoj žanr. I baš zbog toga, naši standardi su viši od omladine koja se tek ispilila i ne zna šta je dobar film i kvalitetna naučna fantastika.

– Da si barem izvukao stvar na produkciji, pa da imamo o nečemu da pričamo. Ovako...

– Ali, kako ne shvatate, to je i bila poenta. Retro-dizajn. Minimum zelenog platna. Osećaj klaustrofobije, specifična atmosfera.

– Jedino što je speciično u „Interstelaru” je uvodni deo. To je realan prikaz naše budućnosti. A dizajn je... Samo ću reći: kafemati kao roboti.

– Pa čak je i ta odlična postavka kroz ostatak filma zanemarena i obesmišljena kroz patetičan hepiend kojem Nolan do skora uopšte nije bio sklon.

– To je i tvoj najveći greh.

– Što dajem ljudima nadu?

– Ne, što si slomio kičmu Nolanu.

– Mislim da će pre biti da je on sam sebi slomio kičmu. Čovek je jednostavno prošao svoj zenit sa „Mračnim vitezom”. Dobro se držao sa „Početkom”, a onda je usledio ponor sa trećim Betmenom.

– Dobro, nemojmo preterivati. „Međuzvezdani” je ipak bolji od „Uspona mračnog viteza”.

– Jeste, ali ne mnogo. Predugačak je i nerazrađen. A ima dobru ideju i koncept.

– Ima i par dobrih scena.

– Ima dve dobre scene. Kada Mekonahi pregledava video poruke sa Zemlje. I onu završnu, u biblioteci.

– I to je to. Cimerova muzika je po običaju korektna, ali u šrehu sa scenama.

– Ja stvarno ne znam šta da kažem, sem da vas boks ofis i internet komentari žestoko demantuju.

– To je posebna priča. To medijsko samozavaravanje.

– Ne, moram da se ne složim sa tobom. Holivudova dijagnoza nije samozavaravanje.

– Nego šta je?

– Potpuno odsustvo svežih ideja i akutna akreativnost.

– To je globalna filmska boljka.

– Ali je kod našeg američkog kolege metastazirala. Da nije, bilo bi barem delića kreativnosti poput one koja je godinu dana pre spuštanja čoveka na Mesec spojila Klarkov i Kjubrikov genije i napravila najveći SF svih vremena. „Odiseju u svemiru”.

– Holivude, gde ćeš?

– Holivude, pa samo smo se šalili.

– Obećavamo da nećemo više. Vrati se.

– Otišao je.

SLIČNE TEME:
TRI FILMA - TOPLO
MONTEVIDEO, NE VIDIMO SE!
TRKA ZA ŽIVOTOM
PRLJAVI „OSKAR”
SILA GRAVITACIJE

VOZI!

SILA GRAVITACIJE

O jednom od najboljih filmova u svemiru ikada

Američki komercijalni SF blokbaster u velikom je problemu u protekloj deceniji i ako izuzmemo vizuelno revolucionarnog „Mračnog viteza” i „Početka” teško da se može podičiti naslovom vrednim pomena u ovom veku. Scenaristička lobotomija opasno je uzela maha, te su tako „Prometej” i „Uspon mračnog viteza” i skoro sahranili ono malo nade da će se naći dostojni naslednici hitova koji su harali blagajnama devedesetih i osamdesetih. Čak i sumanuto nagli napredak kompjuterskih tehnologija nije uspeo da nas u potpunosti očara i prikrije nedostatke kreativnog segmenta svakog filma, priče.

I najnoviji film Alfonsa Kuarona nije u tome izuzetak. „Gravitacija”  za podlogu ima poprilično tanku pretpostavku o lančanoj reakciji u Zemljinoj orbiti, nastalu uništenjem jednog ruskog satelita sa zemlje. Kako radnja odmiče i najprosečniji gledalac bi mogao da se zapita koliko se nešto ovako uopšte nalazi sa ove strane realnog. Mogao bi, ali to i ne čini. Zašto?

Odgovor je vrlo jednostavan. Nema vremena za to. Za razliku od klasika poput „Odiseje u svemiru”, „Osmog putnika” i „Apola 13” ovde nema nekog preteranog uvoda u radnju. Štaviše, uvod u „Gravitaciju” praktično kao takav ni ne postoji, ako izuzmemo protokolarnih 5-10 minuta na početku filma. U odsustvu boljeg poređenja, Kuaron je snimio „Tejken” u svemiru. Surova, sumanuto brza i razarajuća akcija koja vas ne pušta ni da spustite šake na rukohvate, a kamoli da se u vaše bioskopsko sedište zavalite. To se naročito odnosi na prvi sat filma u kojem ćete odmahivati glavom u neverici.  Pod uslovom da uopšte uspete da skrenete pogled sa platna.

Dobro, akcija je tu. Šta još čini „Gravitaciju” tako magično privlačnom i glavnom preporukom za bioskop ovih dana? Priča to definitivno nije, kao ni američka patetika koja konstantno jača kako film napreduje, a kulmininira u poslednjoj trećini celuloidne trake. Pa ipak, ni to nećete previše primećivati, niti će vam to biti glavni utisak kad ošamućeni izbauljati iz bioskopskog mraka. To je zasluga najjačeg oružja „fabrije iluzija”. Čoveka iza kamere.

„Gravitacija” je perfektno snimljen film.

„Gravitacija” nam donosi precizno profilisan vizuelni identitet.

„Gravitacija” svakog svog gledaoca barem nakratko istinski vodi u Zemljinu orbitu.

„Gravitacija” je film posebne atmosfere i osećaja koji stvara prilikom gledanja.

Kuaron je ovo ostvarenje potpisao kao reditelj ,scenarista, producent i montažer. Drugim rečima, imao je potpunu kreativnu i finansijsku kontrolu nad ovim projektom. I održao ju je u maniru velikih majstora u platnenim stolicama. „Gravitacija” je pravi, pravcati vrtlog širokih i kadrova iz trećeg lica, ultradinamičnih akcionih sekvenci snimanih iz bezbroj uglova i vizura na matičnu planetu, satelite i svemirske stanice. A sve to je dodatno, mada ne i presudno pojačano trećom dimenzijom. Ne brinite se, naočare u „Steru” su sad manje, lakše i hipsterski dizajnirane, te će tako nesmetano i nekažnjeno moći da se trzate kada krhotine metala lete pravo na vas. I nećete biti jedini, jer je kompjuterski deo zanata podjednako kvalitetno odrađen kao i režija. Da, za razliku od ispisnika poput savremenika u vidu Zaborava i Nakon zemlje  ogromne pare zapravo i nisu bačene u vetar. Pored perfektne akcije, „Gravitacija” će nam ponuditi i par istinski revolucionarnih sekvenci kada su u pitanju specijalni efekti. Ako ste se ikad pitali, a niste znali kako bi izgledao požar u bestežinskom stanju, Kuaron će vam dati odgovor. Ista je situacija i sa raspetljavanjem padobrana i kretanjem vode u vakumu, kao i sa raspadanjem satelita prilikom ulaska u atmosferu.

Da bi ova iluzija bila kompletna, pobrinuo se i brat blizanac filmske slike. Zvuk.

Muzika Stivena Prajsa je kombinacija već proverenih tonova koje je na veliko platno uveo Hans Cimer pojačane fenomenalnom montažom zvuka i soničnim efektima koji „dočaravaju” tišinu svemira propraćenu povremenim eksplozijama  i zvucima uništenja ljudskih tvorevina u orbiti oko naše matične planete. Kada se tome doda i maksimalno eksploatisanje najboljeg segmenta nevelikog glumačkog talenta Džordža Klunija, njegovog glasa, dobijamo odličan paket za naše uho, pored onog fenomenalnog za oči o kojem je već bilo reči.

Doziranje Klunija je još jedna od tajni uspeha ovog filma, a to je poznavanje granica glumačke ekipe. Ni gorepomenuti, ni glavna rola u vidu podjednako glumački limitirane Sandre Bulok ovde nisu u prvom planu. Za time jednostavno nema potrebe, pošto bi snažan glumački upliv skrenuo pažnju sa nepodonošljivog tempa kojim Kuaron juri kroz nepunih sat i po „Gravitacije”. Bulok predstavlja simpatično lice ovog filma, baš kao što Kluni predstavlja njegov glas. I to je sve. Nema drugih glumaca, osim sporadičnog vokala Eda Harisa sa daleke Zemlje.

U „Gravitaciji” glavna uloga su svemir, orbita i vakum. Ostali su samo njihove žrtve i zrna prašine koja se bore da se vrate kući. Baš kao što ćete se i vi boriti sa povratkom u realnost nakon gledanja ove sjajne predstave u najbližem kvalitetnom bioskopu. U bioskopu, ne kod kuće. Ne na divx-u, ne na kropovanim kino kopijama sa ugrađenim malezijskim prevodima. „Gravitacija” zaslužuje bioskop, kao što i bioskop zaslužuje više ovakvih filmova u programu.

Ocena: 4.0/5.0