Бетонски пастир: BEZ KOČNICA

Mračni vitez rokenrola slomio je nogu i zavija na mesec u agoniji. Noga će zarasti, ali on nikada neće biti isti kao pre. A sa njim i njegova muzika.

FOTO: popaganda.gr

Mračni vitez rokenrola slomio je nogu i zavija na mesec u agoniji. Noga će zarasti, ali on nikada neće biti isti kao pre. A sa njim i njegova muzika.

A to nije bilo kakva muzika. To je neponovljivi i nenadjebivi miks najnižih i najuzvišenijih emocija koje jedan čovek može da iskusi za života. Od kafanske vulgarnosti, preko divljačkog seksa, nasilja, pa sve do nekih od najnežnijih emocija ka deci i ženama što ih je jedan muškarac zapisao od kako postoji rokenrol.

Ali, Nik Kejv i nije kao bilo koji drugi muškarac koji se bavi rokenrolom, iako megapopularan među ženama kao retko koji frontmen u poslednjoj deceniji 20. veka. Nik Kejv je jednostavno promašio eru u kojoj će se roditi, zakasnivši cirka 100 godina da bude savremenik Bajronu, simbolistima i ostalim revolucionarnim pesnicima na orijentalnim opijatima i maliganima sa svih meridijana.

Nik Kejv je jednostavno, Nik Kejv.

I biće to dok ga smrt ne rastavi od nas, a verovatno i jako dugo nakon toga. A ta prokleta smrt se sa njim najsurovije poigrala pre koju godinu, razdvojivši ga zauvek od jednog od ukupno četvorice sinova, dva para blizanaca koje ima sa dve različite žene, rođenih iste godine.

Nesreća na planinarenju polomila je na komade život jedne porodice i jednog sasvim neobičnog frontmena i ljudskog bića. Jer, dok bi se većina ljudi u toj nezamislivoj i neprolaznoj boli povukla u sebe i dovela pitanje sve na čemu je sazdana, Nik Kejv je odlučio da učini potpuno suprotno.

Otvorio se.

Kao nikada do sada. Ka svetu. Ka publici. Ka svima.

Učinio je to jednim od najzlokobnijih albuma svih vremena („Skeleton tree”, 2017).

Učinio je to jednim od najpotresnijih dokumentaraca u poslednje vreme, „One more time with feeling”, ogolivši sebe, svoju ženu i svoj život pred čitavim svetom.

Ali, nije to bio ni prvi, a ni poslednji put da je neki popularni umetnik posvetio svoje delo tragično nastradalim članovima porodice, iako je snimanje dokumentarca o tome bio potez u tom smeru na ivici ukusa i noža otužnosti samosažaljenja.

Međutim, ono što se desilo nakon toga, a što će biti ovekovečeno i u DVD snimku (”Distant sky”) sa turneje koja je sledila se skoro neće ponoviti u rokenrolu, barem ne tako intenzivno.

FOTO: www.padovaoggi.it

Umesto da sedi kući, da se povuče i piše isključivo teške i sumorne pesme koje teraju suze na oči, Nik Kejv je odlučio da se protiv nezamislivog bori na potpuno suprotan način.

Životom.

Čistom emocijom.

Neverovatnom energijom.

Nikad bližim kontatkom sa publikom.

Serijom fenomenalno intimnih koncerata na kojima će kombinovati jedan od najtežih repertoara koje je popularna muzika videla. Miksujući spore i preteške pesme sa novog i divljački rokenrol sa prethodnih albuma. Boreći se sam sa sobom, sa beskonačnim bolom, ne skrivajući i ne zadržavajući ništa u sebi.

Jer, kada na koncerta takvog, potpunog umetnika pođete, nikada niste sigurni šta možete da očekujete. A ovaj uragan emocija čak ni najverniji fanovi (a njegovi fanovi zbilja jesu verni) nisu mogli da očekuju. Na ono što se desilo u nešto više od dva sata u moskovskom „Stadionu”, hali za 3-4000 ljudi vas ništa ne može pripremiti.

Pokušavajući da iz sebe obriše tugu, Nik Kejv je uspeo u onome o čemu svi pevači popularne muzike maštaju odvajkada.

Da u potpunosti obriše granicu između publike i bine.

Da je svede na usku platformu na kojoj će provesti 80% trajanja koncerta. Pogrbljen, u čučnju, na kolenima. Rukujući se, dodirujući, grleći ljude iz prvih redova. Dozvoljavajući im da kao nikada dosad, postanu jedno sa čovekom na čiji koncert su došli.

Da sa njim pevaju vanzemaljske tekstove „Jesus alone” i „Magneto” kojim otvara ovo sasvim intimno veče.

Da osete svu sirovost i neobuzdanost emocija antologijske „Do you love me?”.

Da sa njim urlaju stihove jedne od najjače nazvanih pesama svih vremena, „From her to eternity”.

Da se svi zajedno podsete trenutaka proboja do velike slave devedesetih sa toliko puta obrađivanim „Lovermanom” i toliko nakurčenom „Red right hand”, koja je novu šansu dobila obesmrtivši za vjek i vjekova „Peaky blinderse” i glumačku karijeru Kilijena Marfija.

Da povuku ručnu i smire se samo uz klavir i „The ship song”, pesmu čiji ako tekst nikada niste osetili, jbg, onda niste ni živeli.

Da se skoro sasvim ućute uz stihove „Into my arms”, zbog kojih ćete poželeti da se oženite opet, sa istom osobom, samo da bi uz nju još jednom otplesali prvi venčani ples.

Da plačete zajedno sa čovekom sa bine uz ”Girl in amber”, koja, naravno, nije nikakva devojka, već njegova neizmerna i nikad ugasiva tuga.

Da meditirate uz irski efemernu „Distant sky”.

Da vas manijak za mikrofonom iz te melanholije najsurovije u galop potera sa, i posle 30 godina neverovatnim, besom ”Tupela”.

Da mu dozvolite da potpunom izmenom aranžmana udahne novi život jednom tako moćnom tekstu kao što je to ”Jubilee street”.

Da to isto učini i sa ”Weeping song”, nakostrešivši vam svaku dlaku na telu u mojsijevskom silasku među publiku bez ijednog telohranitelja.

Da sa klincima i klinkama na bini, nekim novim ”lošim semenom” horski reži, laje, psuje i pljuje starog, dobrog ”Stagger Lee-ja”.

Da iz te pete brzine još jednom majstorski prikoči uz međudimenzionalnu „Push the sky away”, poput starog lisca samo se pretvarajući da je to sve.

Da još jednom istrči na sada čistu binu i isfinišira sa „Rings of Saturn”, pozdravi se po poslednji put sa svima, poprima sve cveće i lutke ovog sveta, ispotpisuje ploče (da, ploče, ovo je stara škola) što su strpljivo lebdele iznad glava duže od dva sata, da elegantno izodbija sve ponuđene selfije (kao što rekoh, stara škola) i da još jednom mahne svima i pokupi se po ko zna koji put u karijere sa te bine na kojoj se rađao i umirao u ovih 35 godina.

Da ode negde daleko, u neku najkišovitiju britansku pripizdinu, da tamo piše najlepše stihove o kiši i oblacima i liže ranu koja nikada neće zarasti.

Da bude živ, tužan, srećan, lud, da voli, bude voljen, mrzi, da prašta i kune.

Da bude sve ono o čemu nam u svojim pesmama bez zadrške, bez foliranja i bez kočnica i pripoveda sve ovo vreme.

Da bude život.

Čak i kada je okružen smrću.